Брана Димитријевић

Традиција

Једна ружна мрља на образу наше отаџбине, писао је марта 1907. године др Вукадиновић, а Политика објавила на првој страни, под насловом На дну..., је стање наших болница по унутрашњости. Имамо их тако мали број, да не само што се ни са једном културном земљом не можемо сравњивати, но смо заостали иза Грчке и Бугарске. Место 71 среске болнице колико би требало да имамо по нашем санитетском закону, имамо једну сталну и две привремене. Док су окружне болнице са малим изузетком тако бедне, прљаве, занемарене да често оне још више упропашћују оронуло здравље својих штићеника.

Крагујевачка болница је једина у унутрашњости која има свог нарочитог управника. Како је бедна та болница најбољи доказ је тај, што је њен бивши управник, признати хирург др Јанковић отишао из Крагујевца увидевши да скоро неће моћи дочекати нову болничку зграду. Хируршко одељење на коме је он радио је испод сваке критике, каже се у његовом извештају.

Но, много гора од хируршког одељења су сва остала у тој болничкој згради. Одмах при земљи у тој старој, рабатној згради је женско одељење. У соби има 12 кревета за болеснице и један за болничарку, а смештено је било (18. фебруара ове године) 29! Обично их је више: 32-36. Соба је дугачка 10 метара, широка 5,4, висока 3,30, и на тој површини од 54 квадратних метара је 30-36 особа. Разуме се да нема свака болесница своју постељу, но спавају неке по две заједно, нека на поду, а када се соба препуни и испод кревета. По зидовима видите крваве млазеве од поубијаних стеница, али су ти млазеви толико многобројни, да вам се чини да је неко нарочито те зидове мазао крвљу. Болеснице, које на поду спавају, имају под собом стару прљаву ћебад.

Највише је ту сифилистичних и венеричних болесница (15) али осим њих имате у тој соби и јектичавих, затим с катаром плућа, лупусом на лицу, гангреном на ногама, шкрофулозом, хемиплегијом... Све је у тој соби једно на друго, и жене из наших честитих сељачких породица и раскалашне проститутке с дрским понашањем, развратним разговором и својом заразом. У тој претрпаној соби ваздух је толико тежак, које од задаха људског, које од разних болести, које од лекова, да човек мора престајати с дисањем и једва чека да изиђе напоље.

А онда мушко одељење. Соба бр. 5: 9 метара дуга, 3,5 широка. Свега 6 кревета а 12 болесника, често и 16. И ту спавају болесници по поду испод кревета, и ту је иста таква нечистоћа и задах. Пређите преко ходника у нешто већу собу бр. 1, која није толико претрпана, а у којој је 15 болесника на 12 кревета. На средини, на поду седи човек полунаг у лудачкој кошуљи, везаних руку и ногу. То је један манијакалан (згранути) болесник. Ту је већ четири дана. Не мирује и не спава, но виче и ларма, отима се и кида све са себе. Везали су га лудачком кошуљом за кревет, али он се једне ноћи одрешио и одвалио са тог кревета две гвоздене ноге. Једва га је болничар са осталим застрашеним болесницима наново савладао и везао.

Упитах, зар немају одвојену собу за тог бедника. Одговор је био, да немају. Морали су да га приме на посматрање. Писали су у Београд да се образује одговарајућа комисија, али ће проћи, док они дођу најмање 10 дана.

Сад, заразно одељење. Два болесника с еризипелом, па још један јектичав, један са хемиплегијом, и један (психијатријски) на посматрању.

Болничар који негује заразне болеснике иде и у друге собе, другим болесницима. Свега четири болничара и две болничарке на сто болесника.

С малом изменом тако је и у Горњо Милановачкој болници. И тамо је све претрпано, и од стеница загађено, и тамо један хода све време вичући, у лудачкој кошуљи....

Ми, који се хвалишемо нашом демократијом не осећамо чак ни стид када гледамо где се наш народ лечи. Али зато је у Крагујевцу Начелство окружно са широким мраморним степеницама, са шеснаест скупоцених стубова од шведског гранита!

И то је, ето, верно огледало нашег неразумевања потреба народних, то је жалостан знак нашег распикућства са једне и неразумног тврдичења са друге стране. Закључује др Вукадиновић.

Ко, дакле, каже да Срби нису верни својим традицијама? Са једне стране тежак мермер, докле на другој страни... Хм? Ко не верује нека прошета и увери се колико смо данас далеко одмакли од те слике.  

(Medici.com, год. VI. бр. 36, 2009, стр. 106)