Милорад Радојчић

Др Миливоје Миленковић у Ваљеву

Парадоксално је да је здравствена служба ваљевског краја између два светска рата била доста неразвијена, а да су на истом том простору радили многи угледни лекари. Један од њих је и др Миливоје Миленковић, специјалиста за очне болести. За свега десетак година боравка у Ваљеву развио је веома живу, разноврсну и делотворну активност, па заслужује да га потпуније представимо. Могуће је то учинити, пре свега, захваљујући недавном проналаску његове биографије и библиографије у Фонду Милорада Павловића Крпе, познатог новинара и књижевника из Београда, који се чува у Архиву Србије, и тексту Боривоја с. Стојковића „Многострука делатност др Миливоја Миленковића“, објављеном у осамнаестом броју Гласника Међу општинског историјског архива у Ваљеву, али и у неким натписима Зорана Трипковића, Здравка Ранковића и других.

Миливоје Миленковић је рођен 4. јула 1898. године у Малом Мокром Лугу, крај Београда, у скромној чиновничкој породици. Отац му Михаило, рођен у Јагодини, прво је био општински деловођа, а потом чиновник Дирекције државних дугова при Министарству финансија. Миливојева мајка Стојанка рођена је у Краљеву, а беше патријархална, скромна и благородна жена. Умрла је у дубокој старости у Ваљеву, а сахрањена је на ваљевском Новом гробљу.

Прва два разреда основне школе учио је у Старом Аџибеговцу, а друга два у Винчи, крај Београда. Пет разреда гимназије завршио је у Другој београдској гимназији, али је 1915. године, због рата, привремено прекинуо редовно школовање. Као ђак добровољац у VI батерији Дринске дивизије прешао је Албанију. Из Сан Ђованија је пребачен у Бриндизи, а одатле у Бизерту, потом у Алжир, где је провео неколико месеци у Великом лицеју интензивно учећи француски језик. Одатле је прешао у Ницу, где је завршио преостале разреде гимназије и положио Велику матуру.

Десетог октобра 1917. године уписао је студије Медицинског факултета у Бордоу. Дипломирао је 21, децембра 1921 године. С дипломом доктора медицине враћа се у земљу и одмах одлази на одслужење војног рока. Ради потом као секундарни лекар у Општој државној болници у Београду, а затим специјализује офталмологију на Очној клиници, коју тада води проф. др Ђорђе Нешић, потоњи академик (САНУ).

Петог августа 1929. године Миленковић ради као шеф Одељења за очне болести Обласне болнице у Ваљеву. И ту се брзо афирмише као изузетан и свестран човек и добар стручњак. Због тога су га многи поштовали и подржавали. Од марта 1935 до марта 1938. године био је управник Бановинске болнице у Ваљеву. Потом је, по конкурсу, постављен за шега Очног одељења Државне болнице у Скопљу. По паду Скопља, и уласку Бугара, враћа се у Београд где добија радно место примаријуса.

После завршетка Другог светског рата постављен је за шефа Очног одељења Опште државне болнице у Београду. али за кратко. Већ 4. маја 1946. године сасвим неочекивано „по потреби службе“ премештен је на Очно одељење Државне болнице у Нишу. Тај премештај му је тешко пао, а по усвојеној жалби враћен је у Београд и постављен за лекара специјалисту у IV градској поликлиници. Ту је радио све до свог пензионисања 1960. године.

Годинама је др Миливоје Миленковић важио за једног од најбољих лекара и очних хирурга у земљи. Бавио се и научно истраживачким радом, објављујући  у Војно санитетском прегледу, Српском Архиву, по Зборницима с конгреса офталмолога у Загребу, Новом Саду, или усмено саопштавајући своје резултате на Офталмолошкој секцији Српског лекарског друштва. Сматра се да су му најпознатији радови Обољење сузне кесице код новорођенчади, Један интересантан случај повреде ока, Локална анестезија у окулистици, Игра случаја код повреда ока, Ревизија вредности децималних таблица за одређивање оштрине вида на бази аритметичке прогресије, итд...

За време свог службовања у Ваљеву беше веома ангажован. Писао је поезију, есеје, кратке расправе, критике, приказе и чланке о најразноврснијим темама, али и о веома озбиљним питањима. Нарочито је био познат као књижевни полемичар. По многим мишљењима, имао је доста песничких квалитета, које карактеришу искреност и непосредност, већа или мања осећајност. Његова поезија била је тематски веома разноврсна – љубавна, родољубива, социјална, дескриптивна, дечја поезија). Надахнућа је налазио у животној стварности. Написао је и објавио више стотина песама, а огледао се и у епиграмима у којима је до изражаја долазио његов развијен смисао за хумор.

Током боравка у Ваљеву Миленковић је у штампарији Димитрија Славуја објавио три књиге. Две збирке песама Утисци и узбуђења (1927) и Акорди времена (1928), док трећа Нова поезија, ново доба, нова критика (1929) представља збирку полемичких списа, критику послератне модерне (декадентне) поезије. Иако је остале своје књиге – Лице и наличје (1931), Надреализам у светлости биологије (1932) Море и наши песници (1934) и „Крик из тмине“ (1935) – објавио у Београду, сва је прилика да су оне  сем Еутаназије (1940, Скопље) настале у Ваљеву. Поред овога написао је и неколико стотина чланака, расправа, песама и епиграма који су објављени у Лекару, Правди, Гласу Ваљева, Животу и раду, Критици, Летопису Матице српске. У рукопису му је остала студија и Јовану Јовановићу – Змају, спремна за штампу, три збирке дечјих песама, једна збирка епиграма и неколико збирки песама.

Др Миленковић јебио један од покретача и најактивнијих сарадника недељног листа Глас Ваљева, у коме је објавио приличан број својих критичких али и покретачких текстова поводом разноврсних тема. За њега се говорило „да нема длаке на језику“. Важио је и за доброг предавача. Речито и веома надахнуто говорио је о друштвеним, књижевним и културним темама на трибинама Омладинског клуба интелектуалног рада (ОКИР) Народног универзитета; и тако даље...

 Ништа мање значајна и делотворна није била и његова спортска активност. Спортом се почео бавити још у Француској. У младости, чак и у зрелијем добу играо је фудбал и одбојку у тиму СК Будућност. Касније је бивао фудбалски судија, али и један од активиста у фудбалском спорту, било као вишегодишњи потпредседник фудбалског клуба Будућност или један од оснивача и амбициознијих председника Колубарске фудбалске жупе. Приликом забране играња фудбала у Ваљеву, 1930. године, одлучно је устао против таквог конзервативизма објављивањем више чланака у штампи.

Био је и један од оснивача Ваљевског тенис клуба, 1927. године, неко време председник и активан играч. Умео је да окупи, загреје, надахне младе људе за овај спорт, па је тенис за кратко време постао популаран и у Ваљеву. У његове заслуге убраја се изградња једног од најлепших тениских игралишта у Србији, у парку „Пећина“ изнад ресторана „Здрављак“. Захваљујући том игралишту успевао је да у Ваљево доведе више београдских клубова и тенисера. Док је о гостовањима ваљевских тенисера извештавао као спортски новинар.

О мотивима свог упорног и планског рада у Ваљеву др Миленковић пише на једном месту: Одмах по доласку у Ваљево запазио сам да паланачки живот пружа интелектуалцу све услове да западне у чамотињу и брзо пропадне. Ја сам кренуо другим путем и покушао, уз помоћ брзо окупљене омладине, да активирам живот мале варошице изван кафанског и партијског у другом правцу.

Још као студент, 1921. године склопио је брак са Вером кћерком тада врло угледног поседника Аркадија Марковића из Билановца код Прокупља.  С њом је поживео у браку 60 година. Она је добро играла тенис, свирала је клавир, виртуозно је радила гоблене и сликала у уљу, најчешће пејзаже с мотивима Јастрепца или из Ваљева. Имали су две кћери: Ксенију, професора и др Снежану, лекара специјалисту опште медицине.

Др Миливоје Миленковић је умро после дуге болести у Београду, 5. септембра 1981. године, у 84. години живота. Вест и некрологе о његовој смрти објавиле су многе новине и часописи, па и овај лист у броју од 11. септембра 1981. године. У краткој белешци објављеној у Политици каже се да Миленковићеве песме „откривају занимљивог песника, извесни животни реализам у социјалној, описној, сатиричној и дечјој лирици, складност и версификацију класичног стила. У полемичким расправама Миленковић се жестоко обрачунавао с модернистима, нарочито с надреалистима и њиховим претеривањима у књижевности између два рата.“

(Напред; бр. 2430, стр. 10, 18. август 1995 – Ваљево. Објављено у том листу под насловом „Свестрана активност др Миливоја Миленковића“)