Фрагменти и прикази о уметности Андреја Тишме

Визуелна поезија и мејл арт

Акције Андреја Тишме дешавају се у просторима такозваног проширеног, али истовремено испреплетеног ликовног и литерарног медија. У исту семантичку раван доводе се реч, гест, математички симбол, случајно изабрана фотографија, да би у информативно-естетску енергију претворили свој тек наговештени и противуречни семантизам.

Посебно су занимљива Тишмина истраживања у мејл-арту, релативно новој уметничкој дисциплини, која је последњих година доживела праву експанзију потискујући концептуализам, конкретну и визуелну поезију. Тишма у мејл-арт радовима употребљава печате сопствене израде са различитим порукама (ремек дело/master piece; неописиво/undescribable итд) које отискује на дописницама и другом комуникативном материјалу, или, пак њима интервенише на официјелним, понајчешће баналним разгледницама мењајући њихов кич изглед и поруку у релевантан поетски садржај.

„Алтер“ Андреја Тишме улази у сам врх онога што се последњих година у југословенској авангарди појавило.

Мирољуб Тодоровић
(Поговор књиге „Алтер“, Вршац, 1987)


Мејл арт и печатна уметност

Мултимедијални уметник Андреј Тишма стартује у области мејл-арта, нове уметности, почетком седамдесетих година. Мејл-арт био је и остао уметност која је названа и герилом, дакле једном подземљашком, underground уметношћу која хоће да што непосредније оствари контакт са примаоцем.

Што се уметности печата тиче, Тишма је печате радио на више начина и у више техника. Његови печати иду у ред данас у свету вероватно најпризнатијих печата. У Тишмином случају реч и слика су сједињени. У том смислу ова уметност ће имати своју вредност и своју будућност.

Живан С. Живковић
(Емисија „Видеопис“, ТВ Нови Сад, јун 1992)


Перформанси - (спи)ритуали

Андреј Тишма је један од ретких млађих аутора који у данашњим измењеним уметничким приликама настављају са уметничким изражавањем које је уведено у седамдесетим годинама и које се може подвести под термин - уметност понашања. Дакле, реч је о уметности која се не испољава кроз продукцију уметничких дела; цртежа, скулптура, графика, него је цео чин пренесен на комуникацију уметника са његовом околином.

Наравно да су важне у том случају и тезе, идеје, тежње које уметник жели да у својој околини изнесе. Идеје за које се Тишма залаже, може се рећи да су данас у овим приликама актуелне. Он пледира за успостављање комуникације међу људима, за једну врсту сарадње и разумевања.

Јеша Денегри
(Емисија „Видеопис“, ТВ Нови Сад, јун 1992)


Фотографије и видео арт

Тишма користи полароиде на врло различите начине, међутим кључни је систем комбиновања на принципу Хегелових тријада, дакле он супротставља две различите слике, а на публици је да извуче закључак. Тишма на једној страни супротставља живот, који је представљен јаким еротским призорима, са друге стране он бира предмете из природе, који се могу назвати нађеним предметима и нађеним призорима што представљају онај други, Танатос, и у тој комбинацији Тишма нас наводи да се запитамо шта је циљ уметности, шта је смисао овог савременог живота и, заправо, шта би уметници требали да раде.

Тишмин видео у овом тренутку одјекнуо је као један потпуно нови приступ у прављењу кратких уметничких видео радова. Користећи изворе из текуће телевизијске продукције, дакле из вести, из документарно-историјских програма, он их је врло вешто компилирао, правећи такав систем који говори о уметнику који је свесно и спретно кроз читав низ година искомбиновао један свој уметнички став који на овај начин сигурно доводи Тишму у врх савремене уметности на овим теренима.

Славко Тимотијевић
(Емисија „Видеопис“, ТВ Нови Сад, јун 1992)


Networking, (спи)ритуали и анти-ембарго

Став о уметности као својеврсном виду размене духовне енергије у теоријској и практичној делатности новосадског уметника средње генерације Андреја Тишме отелотворује се у облицима који представљају јединствен феномен у оквирима наше савремене (ликовне) уметности.

На трагу тада преовлађујућих видова концептуалне уметности, Тишма је седамдесетих година, преко визуелне поезије, доспео до мејл-арта, то јест комуницирања уметника посредством поштанских пошиљки. Но за њега је та уметничка стратегија била само почетак, стаза ка новим могућностима.

Од уметничких интервенција на дописницама, маркама, прешло се на комуницирање видео и аудио касетама, компјутерским исписима. Та колективно обележена размена енергија одвела је до стварања тзв. мејл-арт Мреже (Network), једног светског отвореног система комуницирања који је Тишма дефинисао као „духовну скулптуру која обавија планету“.

Од половине осамдесетих Тишма развија уметност сусрета (meet-art) што је преобразило његову мултимедијалну активност. Пошто сматра да надахнуће увек у мањој или већој мери губи када се материјализује, више се окреће пројектима који траже непосредан контакт с публиком, чак њено учешће; у тим уметничким акцијама нагласак је на духовном, стога их изводи под заједничким називом „(спи)ритуали“.

Светислав Јованов
(Часопис „Cage“ бр. 4, Оџаци, октобар 1993)


(Спи)ритуали

Покушавајући да у људима пробуди свест о припадности људском роду и међусобној зависности свих („Љубав“), акцентујући право на индивидуалну слободу и једнакост раса („Liberte, Fraternite, Egalite 1789–1989“ и „Жигосање“) затим однос појединца према природи и друштву („Буди захвално дете мајке Земље“ и „43 кубика љубави“ или „Тишма у Delifrance-у“ ) или однос појединца према појединцу („Улични сусрети“ и „Контрола духа“) као и лични став према силама моћи („Сусрет у мом срцу“) Тишма ствара духовни простор што сједињује и кристализује емоције које су мање личне, а више опште, и у односу на друштво стоје не као представници спољашњег света, још мање као израз уметникове личне свести или осећања, већ најпре као катализатори колективне свести.

Систематски будећи распарчане делове духа, у домену сопственог постојања у простору и времену, Андреј Тишма не само што потврђује себе као уметника, већ износи на површину стварности оне вредносне категорије које дубоко почивају у суштини сваког бића и које су - признали ми то или не - кроз време дубоко закопане. Суштински елеменат у уметности Андреја Тишме јесте дух и како га пробудити.

Лука Салапура
(„Свеске“ бр. 23, Панчево, март 1995)


Печати и перформанси

За Тишмине печате можемо одмах рећи да представљају неку врсту сублимације, односно у њима се одсликава целокупно деловање овог уметника као перформера и нетворкера. Најзначајније своје перформансе и мејл-арт акције он је пренео на печате користећи тако и даље, из једног медија у други, њихову агонску енергију.

Истражујући интензивно разноврсним техникама и методама у више уметничких области „очовечујући технологију“ и инсистирајући „на буђењу духовности“ Андреј Тишма нам се и овога пута представио као планетарни уметник који је својим иновативним и инспиративним делом већ закорачио у трећи миленијум.

Мирољуб Тодоровић
(„Политика“, Београд, јул 1997)


Компјутерске графике

Андреј Тишма, уметник који одавно у свом раду технолошка средства и достигнућа ставља у службу уметника и уметности, и на тај начин их очовечује, своје најновије радове извео је управо коришћењем могућности које дају компјутери, скенери, црно-бели ласерски штампачи или најновије генерације инк-џет штампача у боји.

Везујући се на раније радове, само сада ослобођен многих заметних поступака при изради, који су знали и да га ограничавају, Тишма је створио једну серију електроколажа и електрографика који су, управо захваљујући коришћењу поменутих производа високе технологије, добили на повећању комуникације са посматрачем.

Заступајући идеју неексклузивности уметности и ангажујући се на буђењу духовности Тишма и овим новим радовима даје свој карактеристичан печат, а то је одговор свом времену и непрекидан протест и опомена како на глобалном, тако и на локалном плану. У његовим делима не треба тражити ликовност већ поруку, акцију деловање на људски дух, не би ли се мало узнемирио и конструктивно ангажовао.

Лука Салапура
(Каталог изложбе „Електрографике“, Дом Културе, Ниш, октобар 1997)


Веб арт

Тишмини веб радови се ослањају на традицију мејл-арта и припадају струји Интернет уметности заснованој на комуникацији, сарадњи и демократији, пре него на формалним и медијско-инсталационим оријентацијама које се такође срећу у пракси. Он реагује на светске догађаје, стварајући уметничка дела којима одговара на ситуације створене међународном политиком, глобализацијом и одвајањем индивидуа од политичког процеса. Интернет као медиј омогућава алтернативним ставовима да се шире истом брзином као ставови савремене политике.

Његови радови делује као конструктивни протест, као креативно лечење, како за индивидуе тако и за проблематичне односе између владара и потчињених. Његови радови су добар пример како комуникација и креативност пружају средства за коментар положаја појединца у свету.

Тишма је усвојио један посебан језик прилагођен Интернету, понекад преузет од предмета своје критике, или конструисан у облику игара или загонетки пуних хумора и ироније, често једноставних али директних.

Даниел Стрингер
(„Digital Arts“, бр. 3, Нови Сад, 2001.)


Дигитални принтови

У токовима војвођанске ликовне сцене Андреј Тишма је на посебан начин, алтернативан и неексклузиван, присутан још од почетка седамдесетих година. Ангажован однос према свакодневљу овај уметник је изражавао средствима која су и сама производ света и времена у коме живи и ствара. Фотографија је основни арте-факт у његовим мејл-арт радовима, ксероксима и електрографикама, видеу и компјутерским веб-арт остварењима. У складу с жељеним исказом Тишма примењује фотографију као документацијску потврду изведеног рада (акције, перформанси, записи), као стваралачки гест којим се изражава властита приватност и уметнички персоналитет (серија полароида из осамдесетих година), или нађеним и скенираним фотографијама остварује смислене, ангажоване, увек саркастичне и метафорички богате закључке о актуелном тренутку човека нашег доба.

Веома често, тај став Тишма заоштрава до крајњих последица, поготово у оним радовима где је фотографија документ о уметниковој властитој приватности, где је фотографска слика одраз искрене и истинске исповести.

У серијама фотографских остварења реализованих током осамдесетих Тишма је инсистирао на ригидним сучељавањима Ероса и Танатоса, на сукобљавањима виталистичких и катастрофичних симптома не би ли прецизно дијагностицирао стање свести појединца у социјалном окружењу... Током уметности деведесетих он се држи сличних начела, али еротику и порнографију више не приказује само као исповедни лични чин него као социолошку појаву чији је третман у свеобухватном мас-медијском систему поистовећен са неминовностима дневних вести које истовремено имају дигнитет репрезентативне манифестације импулса савременог света, али и тривијално значење потрошне информацијске робе...

Тишма је, почетком овог века, зрео уметник, стваралачка личност која на један себи својствен начин „бира“ и прихвата одјеке светских догађања. У пластичкој целини његових великих фотографија ти су „одјеци“ дефинисани убаченим прес фотосом, као својеврсним „доказним материјалом“ о постојању оних ствари које се увлаче у наше животе, у нашу психу, у нашу свест о немилосрдности свакодневља, о чудесном људском усуду...

Сава Степанов
(Предговор каталога изложбе „У мојој соби“, Нови Сад, март 2005)


Значења радова Андреја Тишме „Немогућа транзиција“ налазе се и одзвањају у контрасту између перфекције рекламне слике и стварности у којој живимо. Он жели да будемо свесни да те слике постоје да би нас навеле на промену понашања, односно да купимо нешто што иначе не бисмо

Рекламер мора да створи једну врсту мита, визуелни мит савршености до кога се стиже преко датог производа. Тишма подрива ту поруку једноставно супротстављајући лажној помодној бајци физичку реалност свакодневља, убадајући неопходну чиоду у надувани мехур наших очекивања. Поента његове ’чиоде’ је контраст између пројекције идеалног, вечног, перфектног производа намењеног потрошачу, и свакодневице распадања и несавршености у којој живимо.

John Byrum
(Каталог изложбе дигиталних принтова Андреја Тишме,
Shoreditch Gallery, Лондон, 2006)


Тишмино схватање уметности само привидно подразумева директне, наративне исказе који се, смислом (и даром) за грађење двосмислених значења „препознатог“, претварају у метафоре.

Пре забринут него апатичан, више ироничан него песимистичан у погледу „срећне будућности“ коју ће донети транзиција, Тишма (пре)испитује сопствене емоције и доживљаје агресивних реклама „престижних“ производа (Reebok, Lauren, Boucheron, Coca Cola, Boss, Yamaha). Контроверзе вредности транзиције које уочава и значењске замке које поставља, преточене су у стварносне илузије прецизно уобличених, најчешће „означених“ представа, у визуелне целине „естетских вртоглавица“ убедљивог пластичког смисла. његов однос према структури дигиталног принта ближи је „естетској визији света и друштва“ него прагматичном, реторичком ставу о домену богатства и вредностима. У основи је интимна запитаност коју Андреј Тишма не жели да задржи за себе, „отвара“ своју приватност активном „посматрачу“ и увлачи га у свет сопствених доживљаја.

Милош Арсић
(„Дневник“, Нови Сад, 2006)


Теоретски и уметнички активизам Андреја Тишме подједнако се успешно носио са променљивим струјама уметничких стилова и идеологија, где је посебно устрајавао у својим креативним захватима дешифровања простора који окружује уметничку сцену. Већ од самих почетака када се наметнуо као нетипичан и стога значајан представник мејл арта, области флуидног комуницирања уметношћу, његови радови су садржавали својеврсна преусмеравања у квалитативно нова опцртавања унутар широког спектра низова манифестних језика алтернативне и маргиналне културно-уметничке сцене. Између осталог и са циљем превладавања набеђених ауторитета. Тако његове стратегије путем производње уметничких радова, који се налазе на трагу првобитних мејл арт представа, мејл арта као „периферног“ уметничког активизма, одолевају непринципијелном институционалном укидању, потискивању, затомљавању, забораву, уметности која задире у домен информацијског система.

Тишмини предлошци опомињућих фото-детаља, уметнутих у гламурозне рекламне плакате Диора, Ротманса, Барбике, Ситроена, Мицубишија и других, у оквиру ове серије принтова „Немогуће транзиције“, не представљају ’скандал егзистенције’, већ су примери познавања писма нове монтаже и обраде података.

Јасна Тијардовић
(Поводом изложбе „Немогућа транзиција“ Андреја Тишме,
Галерија Неw Момент, Београд, Радио Београд III програм, новембар 2006)


Од првих својих текстова и првих искорака из сликарства, Андреј Тишма медијски разноврсно, али упорно свесно, гребе видљива лица и невидљиве матрице света, испитује његов и свој морални разлог, уметнички се задева у стварно и његове медијске протезе не би ли пробудио, тј. продубио и своју и Другу свест, на начин уметничке акције. Оне, дакле, врсте артистичког перформатива која не рачуна само са својом артистичком довршеношћу и каквим-таквим feed back-ом у свести претпостављане публике, већ чак - скоро романтичарски - рачуна и са опипљивом последичном променом у поретку физичког, биолошког, виртуелног и политичког тела света који он дотиче и разлаже својом непоткупљивом арт-машинеријом.

На садржинско-тематском плану, пак, Тишма барата посвећеним брендоманским и полит-митоманским култовима глобалног светског свакодневља, празнећи њихове ауре или их пунећи реским индикацијама свог личног, често и инцидентног контра-виђења.

Укратко, иза благог лика и ликовно углађених техно-принтова нашег уметника крије се један од светски најдоследнијих арт-коментатора и опонената пост-деборовског „друштва спектакла“ и његових глобалистичких полит-продужетака, чија је минималистички сјајна директност у изразу већ изборила, ако не крајњи, победнички резултат у борби против онога с чим се подухватио, а оно бар високу позицију и сигурно место у светским музејско-галеријским храмовима који службе тог истог „друштва спектакла“ служе.

Владимир Копицл

(Предговор каталога изложбе Андреја Тишме
„Немогућа транзиција“, Галерија савремене уметности Панчево, фебруар 2007)


У већ поменутој ситуацији поливалентности израза у савременој уметности Тишма се определио да рефлексије „физичког“ глобализма разматра у „виртуелном“, као идеалном глобализму, у којем се вредност појединца верификује кроз комуникацију, а не кроз интерес. Та самододељена улога креативног коментатора појава и догађаја из „реалног“ света у „виртуелном“ простору омогућује му да прихвата информације, чињенице, и да их контекстуализује, баш као што то чини Ноам Чомски кроз књиге у „реалном“ свету.

Наставак те својеврсне мисије јесу и Тишмини радови из новог циклуса Цивилизовано усековање. У овом циклусу он поставља питање: Да ли напредак цивилизованог друштва има смисла ако носи уништење појединих култура (попут култура Инка и Маја) или асимилацију у други/другачији вредносни систем (попут онога што се догодило са Индијанцима, Јаномамама, Абориџинима. На тај начин Тишма покушава да у глобалном свету скрене пажњу на заборављену димензију – етику.

Сава Ристовић

(Предговор каталога Андреја Тишме
„Цивилизовано усековање“, Галерија „Нова“, Нови Сад, јун 2007)


У данашњем свету усложњеном идеологијом ироније и испреплетаном комуникацијским системом свеопштих могућности са једне стране, и робовању тога света профиту и ратовима у име мира са друге, на неколико визуелно аналитичких фронтова, различитих праваца али подједнако јаких интензитета делује и новосадско-планетарни уметник Андреј Тишма.

У мноштву информација визуелног опредељења, овај аутор упире у суштину, акцентујући текућу проблематику. Наиме, ако узмемо у обзир вишеструку призму савремене уметности и њене бројне изазове, можемо закључити да су ретки појединци који отворено указују на конкретан проблем модерног доба и тако наново потврђују да је читав 20. век био век деструкције, и да 21. век, на општу несрећу, ту традицију наставља.

Тачније, Андреј Тишма преображава актуелни тренутак у сверазумљиви симбол кулминирајуће глобализације.

Мр Данило Вуксановић
(Поводом изложба Андреја Тишме „Цивилизовано усековање“,
Галерија Нова“, Нови Сад, „Дневник“ Нови Сад, 17. јул 2007)


Артистички и други активизам Андреја Тишме у разним, парадоксално технолошки све савременијим и све новијим формама траје још од краја седамдесетих година и од тада се кретао преко поезије, прозе, мејл арта, критике и есеја до актуелних видова веб-полит арта и нет арта, где се управо последњих година сврстао у сам светски врх. То не кажу само они који по свету даунлодују, скупљају, музејски архивирају и излажу Тишмине дигиталне радове као прононсирана дела стотинак повлашћених жреца живе веб уметности на глобалној светској мрежи, већ то последњих година можемо да кажемо и ми сами, будући да све чешће имамо прилику да бар неке од тих радова видимо, како у њиховом физичком телу тако и у нашој средини.

И шта нам они говоре? Говоре, очигледно, да наш људски свет још није потрошен пуким људским фокусирањем на машине жеље које смо сами створили, да брендомански свет глобалног планетарног спектакла који не зна за ноћ и предах јер би да непрестано осветљава свет својим празним сјајем, још увек не покрива баш све последње оазе голог људског живота, да их не корумпира без икаквог преостатка - и да му то треба саопштити у лице, док још имамо своје, које засад не бисмо мењали без крајње потребе.

Владимир Копицл

(Изговорено на отварању изложбе Андреја Тишме
„Немогућа транзиција“, Галерија „Тера“, Кикинда, 26. 10. 2007)


Дигитална уметност и Интернет

Још од својих првих радова крајем 70-их и почетком 80-их година Андреј Тишма је наговестио да ће развијати самосвојно изражавање. Наиме, његови радови, како они до средине 90-их када прихвата компјутер и Интернет и као средство и као простор, тако и они потоњи, указују да је реч о аутору који добро осећа време у коме ствара, али истовремено тражи сопствени израз унутар важећих уметничких правила.

На почетку његовог стваралаштва то су биле фотографије, разгледнице и печати, да би се током 80-их потпуно посветио уметности као комуникацији, створивши јединствен пројекат мејл-арта на нашим просторима.

Од средине 90-их у своје стваралаштво уводи компјутер и Интернет који му с једне стране помажу у комуникацији, а с друге и као алат за стварање радова, а с треће као нови простор у коме се креће.

Због тога можемо да кажемо да дело Андреја Тишме представља аутохтону појаву у нашој уметности, које је знало да збуни чак и искусне професионалце.

Оно што је карактеристично за Тишмину рецентну продукцију јесте да он и даље схвата уметност као део комуникације. Он као савремени виртуелни номад седећи у својој соби крстари и комуницира са целим светом. Односно вице верса, цео свет се слива кроз монитор компјутера у Тишмино поље уметничке рецепције. Пошто је комуникација глобална и тренутна, и Тишмини радови поштују та начела, па користи кратку форму и компресију, општепознате и препознатљиве представе са свом њиховом симболиком, а колажни принцип грађења као технику одговора на глобалне побуде.

Сава Ристовић
(Радио Београд 2, „Знакови“, април 2007)


Звучни радови

Андреј Тишма мудро овај вид своје делатности назива звучним радовима (Sound Works), јер их је тешко класификовати у уобичајене категорије музичке уметности, имајући у виду чак и електроакустичку или компјутерску музику. У почетку су звучни радови били углавном саставне компоненте синкретичких целина (видео-арта, веб арта, перформанса). Но, издвојивши их из тог контекста - видели смо - живе својим аудио-животом, за шта су најпогоднији медији управо радио и носачи звука. Интересантно је да и овако осамостаљени, звучни радови Андреја Тишме задржавају основне карактеристике његових мултимедијалних радова: колажност, цитате, мистификацију, интервенцију, онеобичавање, а надасве ангажованост.

Тишма користи инстант звуке из богате компјутерске аудио-палете, звучну подлогу популарних видео-игара, ритам-машину, снимљени материјал (од Баха до турбо-фолка, техно-музике и Есме Реџепове), спајајући то у јединствену целину, са мером и укусом.
Аутор се ограничава на кратке форме, па је тиме актуелнији и ближи сензибилитету савременог слушаоца. У тим радовима, као и у осталим Тишминим остварењима, уочљива је ангажованост пре свега против рата, против глобализације, насилничког понашања, милитаризације, шунда и кича, рекламерства. Звучни колажи су друштвено ангажовани, и управо зато су дати огољени, неулепшани, звуци реклама, војничких наредби из видео-игара или ритам-машине, те делују још нападније, силовитије, агресивније.

Душан Михалек
„Поља“ 910, Нови Сад, 2007.


Звучни радови Андреја Тишме ауторски су постављени као изведена аудитивна слика његове идеје да се ангажман у уметности може и опредметити, не као уметничка вредност по себи него као јасно усмерени ефекат перлокуцијског перформатива. А то би, према Остиновој анализи, значило да његов уметнички чин заправо не тежи само некој промени у иначе променљивом поретку система уметности, већ да најозбиљније рачуна са последицама које су подједнако и ванестетске, али делатне у целовитом планетарном амбијенту.

Прва асоцијација релативно едукованог слушаоца на Тишмин звучни рад већином води егзорцистичном подсећању на парадигматични албум осамдесетих година прошлог века „My Life in The Bush of Ghosts“, Дејвида Берна и Брајана Иноа, култни пример екстатичног семпловања, за који су неки мислили да је продукцијска техно-револуција у малом, док је он, по доцнијем сведочењу Брајана Иноа, заправо требало да минималистичким средствима изрази савремени свет кроз изнова прекомпоновано, полиритмично неухватљиво „тамно срце Африке“ ослобођено лагодних једнозначних етно припева. Та кошмарна унутрашња компонента оног старог звука јасна је изведеница овог новог, Тишминог, поготово у његовој семантички читљивој, језичкој компоненти, која одражава и иронично огољава насилне сенке актуелног агресивног крила цивилизације које се троши да заснује глобалистичку монокултуру и економски израбљивачки засновану економску мегамашину која емитује и намеће само већ посустали ритам декларативног прогреса а брише сву осталу разлику са симболичним многогласним жамором „Африке“, тј. неприлагођеног Другог на челу. Или на поду.

У Речнику електроакустичне музике који је саставио њен српски пионир Владан Радованови, под одредницом Електроакустичка музика стоји и ово: Уведена је као медиј - свет нових звукова и скуп техника - да би, услед ограничења и специфичности на свим структурним нивоима, стекла статус стила и, најзад, са вишеструким повећањем реализационе моћи, готово изгубила стилске одлике, постајући сад медиј свих стилова. Нешто слично би се могло рећи и поводом овог пара кокпитског прелома гласова, сазвучја, стилова, порука, па и језичких, етничких и етичких ломова и укрштаја којима Тишма не тежи али их користи и семплује. Само што би овде под медијем и његовом носивошћу пре могли подразумевати добар дух или превратничку вољу самог уметника него било какав медијско-артистички интерфејс, па макар то били и музика и млађи брат мотике - компјутер.

Владимир Копицл
„Изба“, Нови Сад, 9. 2007.


Један од најистакнутијих актера алтернативне новосадске сцене, Андреј Тишма је током свог деловања неуморно, радознало и инвентивно истраживао изражајне могућности различитих области и видова уметничке праксе, од књижевности, до нових мултимедијалних уметности, попут перформанса, штампаних мултиплицираних артефакта – печата, све до дигиталне уметности и веб-арта, бивајући при том увек у редовима најактуелнијих и водећих стваралаца и теоретичара на овдашњој сцени нове и алтернативне уметности. Отуда потпуно логично и природно делује и његова нова преокупација бављењем дигитално креираним тонским и звучним колажима, које је последњих година и деценија омогућио вртоглави развој компјутерске технологије.

Недвосмислен и директан уметнички ангажман представља кључни елемент Тишминих звучних радова, чију основу чине тешки, ваљајући и штекћући репетитивни ритмови ритам машина, којима су колажно супротстављени семпловани шумови и звуци људског говора, узвици, смех, мелодије трубача из Гуче или изувијане мелизме арапских песама, стварајући један фантазмагорични тонски сплет, истовремено узнемирујући и хаотичан, као верни аудитивни одраз подједнако хаотичног живота данашњице.

Тишмини тонски радови, чији наслови попут „Мировна мисија“, „Уништење електране“, „Пријатељска ватра“ или „Немачки пикник на Балкану“ верно одражавају јасни и директни ангажман аутора, чији су радови, понекад застрашујући, покаткад свесно инфантилни, а често аутоиронични, настали као израз протеста против актуелних глобалних феномена: глобализације, милитаризма, лицемерја светске политике, дехуманизације, рекламерства, датог у директном, неувијеном и жестоком ауторском исказу, тако да слушање ових Тишминих звучних радова, праћено адекватним видео пројекцијама, не оставља равнодушним никог од слушалаца.

Борислав Хложан
„Дневник“, Нови Сад, 4. 7. 2008.

На Растку објављено: 2008-01-03
Датум последње измене: 2012-07-19 11:08:45
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам