Димитрие Дурацовски

Цибетка, анђео смрти

Неприметно у првим данима одједном ме је запљуснула свом својом снагом која разједа, плима некаквог морбидног предосећања. Питам се да ли то има везе са мојим размишљањима. Осећам да списак тема које правим није завршен - неко недостаје. Та игра која је почела пре много година није ни мало наивна. Фиоке мог радног стола препуне су исечака и података. Из дана у дан таложи се материјал који допуњава списак. Знам да је посао узалудан, нужна је селекција. Потребно је још само нешто пре него што се стави тачка. Име.

Дали се то догађа само мени? Да ли сам у стању да својом субјективношћу реално сагледам суштину проблема? Плашим се да је неукусно и увредљиво кад кажем: "Бруно ме поштује, а ја њега не."

Прескаче с једне на другу страну, у мојим мислима, у овим узалудним сећањима, негирајући године, пркосећи и логици. Леонидова Цибетка, фараонски миш чији препариран примерак, један од ретких у свету, чува у тамном депоу Природно-научни музеј "Др. Никола Незлобински", далеко од очију посетитеља, скривен, закопан.

Леонид. Једно од имена којима се често враћам, личност из Тлона, име из мог списка, предлог за дефиницију, могућност за писање лажне биографије, конструкције, травестије.

БРУНО

Његови часови су нам били најинтересантнији. Са нестрпљењем смо га очекивали, а кад би се појавио у учионици, завладала би савршена тишина. Цртао је веома добро, разне инсекте, скелете од птица, птице, лептире, шкољке, пужеве, некакве аморфне форме, али оно што нас је највише привлачило код њега биле су његове приче, не онакве какве смо сваког дана слушали. Његове приче, иако на познате теме, биле су толико необичне и фантастичне да смо се често питали да ли је могуће да све то измишља, тај чудан човек у дугом изношеном капуту и са толико много туге у очима. Знали смо да у нама, ученицима, види једине пријатеље. Најчешће нам је причао о детету, о детињству, али то што нам је говорио, није имало ничег заједничког са детињством било ког детета. Можда је говорио о себи? Причао нам је о некаквим необичним продавницама цимета, о њиховим излозима и унутрашњости које крију толико много чудесних предмета, као што су, на пример, старински компаси и метрономи, или, пак, живи саламандери, корени мандрагоре, хомункулуси и необичне књиге и атласи.

Његове приче нећу никада да заборавим.

* * *

Одувек су ме привлачиле њихове слабо осветљене, тамне и свечане унутрашњости које су мирисале дубоким мирисом на боје, лакове, које су имале арому далеких земаља и ретких материјала. Могла је тамо да се нађе бенгалска ватра, волшебне кутије, марке одавно пропалих земаља, кинеске сличице за пресликавање, индиго, калафонијум из Малабара, јаја егзотичних инсеката, папагаји, живи саламандери, ламје, корен мандрагоре, нирнбершки механизми, хомункулуси у теглама, микроскопи и двогледи и, пре свега, ретке и необичне књиге, старе фолије, препуне чудних цртежа и зачуђујућих прича. И, најпосле, неприметно, остављен у дну излога, препариран примерак фараонског миша. Цибетка. Живот о коме смо само читали у старим прашљивим, у кожу повезаним, енциклопедијама, подераним уџбеницима о зоологији и другим ретким књигама и приручницима.

* * *

Осећао је како се његово расположење из дана у дан мења. Знао је да на то утиче ужасна стварност која га је окруживала, али још више она тамна, дубока празнина покопана у његовој свести. Нешто му је недостајало, можда још само неколико реченица па да заврши рукопис чији је наслов знао још пре него што је почео да пише роман. Онај што избавља. Месија.

Колико су у праву они који тврде да је Бруно уживао у свом мазохизму? Да ли је могућа његова жеља за непостојањем? Је ли је истина да је желео да буде понижаван, слуга, ништа?

Некаква судбинска веза задржавала је Бруна у граду. Рукопис, његова посљедња нада, његово бекство и ослобађање бивало је све даље, туђе. Није ни покушавао да га заврши. Знао је да је све узалуд. Осећао је да крај романа треба да буде нешто савршено, нешто што се не може ни са чим упоређивати. Није могао да претпостави колико је близу оном што очајнички копни. Требало је само да се присети уговора. О насликаном портрету, који је по договору направио за Ландау, а који није био у потпуности задовољан обављеним послом, иако је портрет био веран. Осећао је неку несигурност, неки нејасан страх од њега. Питао се где је погрешио. Његова једина грешка био је сам уговор са тим човеком.

Изишао је из своје сиромашне собе обучен у стари изношени капут у коме је, ипак, осећао неку топлину. Излазак на улицу није му причињавао никакво задовољство. Био је изгубљен у хаосу плаузибилних светова који су га окруживали. Улица је била празна, ретки пролазници журили су својим кућама да би избегли полицијски час. Ођедном, оетио је да га неко зауставља, нечију руку на своме рамену. "Бист ду Бруно?", упитао га је непознати. Збуњено и плашљиво потврдио је и у истом тренутку нека ужасна врућина разлила му се телом. Падајући лагано ка смрзнутој земљи, приметио је да човек (у часу му се учинило да је то Ландау, поручилац) у једној руци држи револвер, а у другој малу животињицу која га је, ођедном, подсетила на лепе дане из детињства, сетио се своје најдраже игре, игре усамљеног детета, зурења у излоге продавница које у својим мирисним унутрашњостима чувају све оне чудне предмете који тако много узбуђују дечију душу. Сетио се препарираног фараонског миша у дно излога - човек који је стајао изнад њега у руци је држао исти такав примерак, жив.

Осећао се веома пријатно од топлине разливене по читавом телу. Зачудо, није осећао никакав бол. Мисли су му одлутале на незавршен рукопис. Најзад имам крај, помисли. Крај какав никада није могао да замисли. Потонуо је ођедном у некакву густу Амину на чијем се крају, у даљини, наговештавала, како тачка, као излаз, бледа светлост која му се приближавала.

ЛЕОНИД

Марија је говорила да нежног фантома Цибетке, Леонид лови у збуњености једног сна, једне несавршене библиотеке, као у некој неосвојивој пустињи, када се у врелим данима тело као биљка суши, или када у мразним ноћима срце претвара у мраз.

Сликајући ону познату, јединствену слику малог формата, названу "Мртва природа са Цибетком", Леонид, који је већ закорачио у друге сфере и био далеко на другој страни обале, пажљиво је оформљавао њену бледу сенку. Са чудном мистичном занесеношћу присећао се честица тајанствених елемената које су припадале некада тој живој суштини и знао је да ће се ти исти елементи, још слободније и тајанственије, исказивати када почну да утичу на његову судбину. Завршавајући ту слику малог формата са Цибетком, Леонид је знао да је стигао на крај пута, требало је само да закорачи. А у даљини, као кроз маглу, издизала се фатаморгана Замка.

* * *

Мала слика са Цибетком стоји на зиду изнад Маријиног радног стола.

* * *

Држим у руци уговор са "Групулеџ-ом". Исцепан је и поново залепљен. Ко је Групулеџ? То питање није ми се наметало све до једне велике свађе у Ољином атељеу, кратко пред Леонидову смрт. Свађа је почела у вези са неком контестацијом на Црвеном тргу, али се затим пренела на метафизички план искупљења, кајања и спасења. Све је то било доста брзо, неочекивано, непредвидиво. Било је касно у ноћ. Леонид је реаговао изненађујуће одлучно. Мислим да је у питању било неразумевање и да сам озледио неку стару рану, а тога нисам био свестан. Скочио је са столице. Изрекао неколико бласфемија. У његовим кретњама било је нешто механичко. Подсетио ме на лутку. Потом и на Групулеџ. Смирујући се, за тренутак, спокојно је рекао: "Знаш ли да имам уговор са ђаволом?"

* * *

Лежећи у стерилној белини болничке собе, ођедном му се учинило да се у стакленом квадрату врата нешто јавља. У први мах учинило му се да је то што види веран одраз оне његове мале слике са Цибетком. Зажелео је да је то истина. Од многих жица и пластичних црева, која су његово тело повезивала са апаратом, није био у стању ни да се помери. Ипак, учинио је напор и подигао главу, мало, само неколико сантиметара, што је било довољно да се разбије илузија. То није била његова слика са Цибетком него жив фараонски миш у рукама једног добро познатог лика. И знао је да тај њега чека. Сетио се уговора који је склопио са њим, али који никад није испунио. Уморно је спустио главу присећајући се драгих ликова пријатеља којима је оставио свој Последњи запис и нечујно је изговорио њено име.

МАРИЈА

Поштовани, драги пријатељу,

Превише је тужно што је Марија непримећено умрла. Дознали смо само ми, неколицина поштовалаца Леонидова. Тихо се угасио њен живот, онако тихо као што је и живела. Тело није могло да издржи оно што је њена душа носила у себи. Превише је сензибилности било у том ситном и ломном телу. Леонидова слика "Мртва природа са Цибетком", која је стајала изнад њеног радног стола, на чудан начин је нестала. Нема је. Неки говоре да су, уочи њене смрти, суседи видели пред вратима човека који је у рукама држао некакву животињицу налик на великог миша. Разуме се, треба да се очекују разне мистификације, исто као што се догађало и после Леонидове смрти. То је неизбежно.

С поштовањем, твој М. Станковић

ЦИБЕТКА

На његовом радном столу владао је ред. Фиоке су испражњене, оловке зашиљене и стављене у кутије. Рукопис је уредно сложен и остављен на сред стола. Великим словима исписан је наслов. Оно што се сматрало вредношћу, разнели су рођаци, незавршен рукопис, који су рачунали за безвредан, дали су мени. Прочитавао сам га по ко зна који пут. Осећам да текст има некакво скривено значење, нешто што треба да се одгонетне. ^итајући, поглед ми изненадно пада на један предмет у углу собе. Присећам се да је то препарирани миш, или нешто слично који су ми заједно дали са рукописом његови рођаци. Ођедном, као кад се диже нека магличаста завеса пред мојим очима, схватам да је та препарирана животињица она иста коју мој пријатељ спомиње у рукопису и, у свем ужасу који ме наједном обузима, постаје ми јасно да је Леонидова Цибетка, фараонски миш, онај Анђео смрти који ванвременски траје и шета простором. Помишљам да треба брзо да се дејствује. Али осећам, загледан у стаклене очи животињице, како невероватно брзо губим снагу и како моји покрети постају све спорији и спорији. И знам да већ неко стоји иза врата и чека. Неко ко чека мене.

Примедба

Инвентарска (улазна) књига зоолошког одељења Природно-научног музеја "Др. Никола Незлобински"

Број: 2148

ЦИБЕТКА - Viverridae zibetka

Животињица са малим дугуљастим телом, кратким ногама, дугим репом и оштром њушкицом. Њене жлезде луче масну супстанцу Цибет која се у ваздуху стврдњава.

Примерци Цибетке су откривени у Африци и познати су под именом Египатски ихнеумон (Herpestes ichneumon) и у Индији као Сиви мунго (Vivera mungo).

Примерак заведен у излазној књизи бројем 2148 донесен је у Музеј 17. 2. 1977. године заједно са рукописом у коме се на више места помиње Цибетка.

Предмет је обрадио кустос-зоолог Никола Пано.

Напомена: НАЈСТРОЖИЈЕ СЕ ЗАБРАЊУЈЕ изношење примерка из депоа.