Слободан Шкеровић

Бермудски троугао

Уводна реч на промоцији Бермудског троугла у Кући Ђуре Јакшића, 21. септембра 2012.

Случајно се догодило, али то је случај вишег реда, да се ове три књиге појаве истовремено. Оно што није случајно јесте да су оне продукција која, привидно изнебуха, као из празног простора, доноси садржај који у великој мери недостаје српској књижевној пракси и који су до сада одржавали неколицина истрајних аутора али без осетне подршке друштва, које увелико болује од дезоријентације и губитка каквог-таквог система вредности, од чега највише трпи културна и етичка надградња.

Па, тако, мислим да је потребно нарочито нагласити да ипак постоје аутори у нашој средини који, за разлику од оних многобројнијих, који у својим делима верно или пренаглашено пресликавају чиниоце кризе, умеју и да промишљају и налазе боља решења – али то су већ звуци из опсега за који многи више немају слуха.

Вечерас ће бити речи о три књиге: Огледало за вампира, Адријана Сарајлије, у којој се прати судбина Едуарда Ласнера, човека у потпуности незадовољног сопственим животом, који тежи, да уз помоћ најмодерније технологије промени своју физичку стварност а да истовремено, уз помоћ архетипова поп-културе, оствари садржај живота какав је заправо могућ само у машти. Сарајлија је на изузетно уверљив и духовит начин успео да у једном даху исприча ту причу и тиме једном за свагда одреди границе фиктивне стварности која нас са свих страна опседа и бомбардује широким репертоаром квази-егзистенцијалних решења.

У свом етапном роману Веригаши, који се састоји од три приче, Зоран Стефановић, отвара перспективу своје генерације, несрећне јер је одрастала у време тоталног хаоса, инфлације, изненадне беде и ратова, изазваних и ничим изазваних, у време када је дрога, уз шунд и политички куплерај, постала главни извор забаве и замене за дух. Стефановић у својој књизи тражи решење и лек против данашњег ужаса, у паралелном животу етничког бића које на Балкану и у Подунављу, траје од незапамћених времена култура као што су биле она Лепенског вира и Винче – преисторијског мегалополиса који је постојао на територији данашњег Београда. Утицај овог подсвесног мора информације, као колективног сећања, на јунаке његове књиге је толико јак да у стварности производи напрслине кроз које незадрживо продире и – због недостатка одговарајућег система тумачења који би био способан да интегрише те заборављене елементе културе – ствара болесну ситуацију која од нас захтева радикалну промену у ставу према животу и друштву.

Трећа књига коју ћемо вечерас представити је Шаманијада, такође се бави односом према тој огромној акумулацији искуства читаве наше врсте, уводећи у игру и једну врсту људи која је нестала пре много хиљада година, а која је, према мојој фиктивној претпоставци, активно памтила и користила тај неисцрпни резервоар знања и искуства. Основна радња произлази из суштинске супротстављености два начина поимања света, у највећој мери посматране из угла оног другог, шаманског кретања у свету спознајних одредница.

О својој књизи рећи ћу да је за њу припреман терен скоро пет година, током мог активног учешћа у сигналистичком авангардном покрету. У овај роман убацио сам скоро све што сам имао, па у том погледу од читалаца захтева нешто другачији приступ од оног уобичајеној драмској или акционој причи, јер подстиче много већи ангажман у смислу промишљања и преиспитивања наше тренутне, друштвене и личне, ситуације.