Снежана Вељковић

Живот и рад Војне болнице у Београду за време Великог рата (1914–1918)

Професор др Снежана Вељковић

Циљ овога рада је да се реконструише рад војне болнице у Београду за време Великог рата, који је трајао од 1914. до 1918.

О српском војном санитету у току Првог светског рата последњих година се доста говори и пише, али у томе нигде нема војне болнице у Београду.

Ово је покушај да из до сада објављених радова о војном санитету, из дневничких белешки лекара и медицинских сестара, из извештаја санитетских мисија, реконструише шта се збивало у тој великој београдској болници у периоду 1914. до 1918. године; уз напомену да је тада у Србији коришћен јулијански календар.

Београд уочи Великог рата

О Београду из периода Великог рата – мало се говори. Каже се само – Београд је под аустријском окупацијом био два пута: у периоду од 1. до 15. децембра 1914. и од октобра 1915. до 1. новембра 1918.

Подаци из историјског календара су ови: 15./28. јуна извршен је атентат у Сарајеву; 10./23. јула аустроугарски посланик предаје ултиматум српској влади; 12./25. јула Никола Пашић предаjе одговор владе да се не пристаје на услове ултиматума.

Истог дана, 12/25. јула 1914. издато је и у Београду и у Бечу наређење за мобилизацију. Престолонаследник Александар је у име краља Петра решио „да се наша целокупна војска стави у мобилно стање“, што је почело у Србији следећег дана, у недељу, 13/26. јула.

Истовремено наређена је евакуација Београда: Влада, Народна скупштина, Народна банка, Државна архива и Пресбиро прешли су у Ниш, који ће бити ратна престоница Краљевине Србије од 13/26. јула 1914. до 3/16. октобра 1915. Врховна команда је пребачена у Крагујевац. У Крушевац су пребачени Државни савет, Народна банка, Касациони и Апелациони суд.

Ратно стање је објављено 15/28. јула у 11 часова телеграмом српском Министарству иностраних дела: Аустроугарска сматра, дакле, да се од овог тренутка налази у ратном стању са Србијом.

Истог дана када је објављен рат, запловила је Дунавом и Савом аустроугарска Дунавска флота, која је у свом саставу имала посебно оклопљене ратне бродове, са учвршћеним топовима и митраљезима – мониторе. У току ноћи почело је бомбардовање топовима са монитора, а после поноћи и тешком артиљеријом са Бежанијске косе.

Сат-два после поноћи Београд је затресла страховита експлозија која је затресла из темеља све београдске куће тако, да су прозорска окна на свима домовима од Дорћола и Савамале па чак до западног Врачара и Чубуре била полупана. ^*13

Следећег јутра се сазнало да су српски добровољци бацили у ваздух савски железнички мост. Мост је пао на мађарску лађу „Алкотмањ“ препуну војске која је пловила испод њега; погинула је или потопљена цела посада, а са њима и капетан Карло Еберлинг. ^*13

У граду је почела хаотична бежанија. Највећа гужва била је на железничкој станици, где су била постављена три воза спремна за унутрашњост. Војни обвезници и грађани са породицама који су кренули у евакуацију брзо су препунили возове. Чак су и кровови вагона били начичкани људима. Тако натоварен, накрцан, први воз је срећно прошао поред старе зграде Монопола дувана, али други је већ морао да прође кроз кишу непријатељских куршума, коју су долазили са оне стране Саве. Трећи воз није смео ни да пође. Он је тек у току ноћи, празан, кренуо из Београда, да би у Топчидеру примио избеглице, које су га тамо нестрпљиво очекивале. ^*13

Тако је поново почео рат у Београду, непуних десет месеци после завршеног Другог (српско-бугарског) балканског рата, сада напуштеној престоници, који је током Балканских ратова 1912–1913. био највећи болнички центар у Србији,^*19

Болнице и лекари у Београду на почетку рата

Према подацима Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела, Београд је априла 1913. године имао 95 лекара, од 252, колико их је укупно било у Србији.

Београд је у лето 1914. године имао Општу војну болницу, Општу државну болницу са неколико одељења, „стару болницу“ у Видинској улици, Душевну болницу, Општинску болницу за туберкулозне и приватни санаторијум „Врачар“ .

Београд, дотле највећи болнички центар, због своје изложености као погранично место сведен је на локалну делатност, што је представљало велики минус у односу на стање у Балканским ратовима када су у њему функционисале 23 резервне болнице. Његову улогу преузели су Ниш, Крагујевац и Скопље... ^*18

Управник војне болнице био је санитетски пуковник др Роман Сондермајер. Какво је било стање лекарског кадра у београдским болницама може да се види из дневника др Славке Михајловић.

Она је једна од тада малобројних лекарки у Србији. Дипломирала је на Медицинском факултету у Женеви 1912; била управник резервне војне болнице у Нишу за време српско-бугарског рата: јула 1914. радила је као хирург Опште државне болнице у Београду.

16/29. јул 1914.

Дакле истина је! Рат је почео. Ноћас сам била дежурна.

Сви шефови одељења са управником др Миланом Радовановићем, као и остали лекари, војни обвезници и болничари првог и другог позива, позвани су да се хитно јаве командама. Са хируршког одељења опростили су се с нама др Војислав Субботић, др Леон Коен, др Никола Крстић, др Буквић Пијаде, др Александар Ћирић и др Обрадовић.

Сви они одлазе у рат... у неизвесност... Остали су само болничари неборци, болничарке и болничко особље...

Отишли су у своје команде и лекари осталих одељења. Шеф гинеколошког одељења женске болнице „Краљица Драга“ др Никола Хаџи-Николић, и лекари др Петар Ђукић и др Соломон Алкалај, а са дечијег инфективног одељења др Платон Папакостопулос са осталим лекарима.

Ја сам остала као једини лекар на свим одељењима Опште државне болнице на Врачару, јер по Женевској конвенцији, жене лекари не подпадају под војну обавезу.

Други део болнице, онај у Видинској улици... има само једног лекара, инвалида, др Ћиру Панића и економа болнице Јоцу Стефановића.

Управник Опште државне болнице, резервни санитетски пуковник др Милан Радовановић наименован је за вршиоца дужности управника војне болнице на Врачару.

17/30. јул 1914.

Од управника др Радовановића сазнадосмо да је ноћас дигнут у ваздух савски мост... Неколицина наших војника, рањених приликом рушења моста, стигла је јутрос на наше одељење... Одмах сам их превила и сместила у постеље.

То су били први рањеници Првог светског рата.^*14

Општа војна болница евакуисана је у Смедеревску Паланку, и добила је име Прва резервна болница. Имала је хируршко, унутрашње и заразно одељење са укупно 1.200 постеља. Одељењима су руководили пуковници др Ђока Николић и др Демостен Николајевић и мајор др Едуард Михел. Са њима је радило још неколико лекара, међу њима и др Леон Коен. ^*19

Сакупљања санитетске помоћи у Америци

Почетком августа 1914. све европске земље су у рату. Америка је неутрална. Америчка организација Црвеног крста почела је кампању за опремање санитетских екипа као помоћ зараћеним европским државама.

Михаило Пупин, Србин из Идвора, угледан физичар и електротехничар у Њујорку, већ познат научник, професор на Колумбија Универзитету и почасни конзул Краљевине Србије у Америци, улаже велике напоре у организовању српске емиграције и прикупља помоћ за Србију.

Пупин је као председник Њујоршке академије наука и члан многих владиних тела имао велики утицај у формирању позитивног мишљења о Србији у односу на напад Аустро-угарске монархије. Тако је, вероватно, ступио у контакт и са Хелен Хартли Џенкинс (Helen Hartly Jenkins).

Хелен Хартли Џенкинс (1860–1934) била је у то време већ позната хуманитарна добротворка. Њене највеће донација биле су поклоњене Колумбија Универзитету: подигла је први и највећи студентски дом (dormitory) који је назван Hartly Hall; дала је новац за изградњу зграде Philosophy Hall; сазидала је и опремила Marcellus Hartley Laboratory за истраживања електрицитета.^*20

Хелен Хартли Џенкинс организовала је образовање медицинских сестара и нудиља (Teaching College у Колумбија Универзитету), које су касније обучавале младе девојке у нудиљским школама широм Америке (nursing teaching).

С друге стране, Хелен Хартли Џенкинс се заинтересовала за проблеме имиграната, посебно словенског порекла. Године 1909, основала је Slavonic Immigrant Home и поклонила је две зграде, потпуно опремљене, за смештај српских имигрантских организација. Основала је и Српско-амерички црквени фонд (Serbo-American Ecclesiastical fund) за помоћ српским школама и црквама.^*20

То су све разлози због којих је великодушно одлучила да финансира акцију америчког Црвеног крста за слање хируршке екипе и медицинског материјала – за Србију!

Амерички Црвени крст

Амерички Црвени крст се ангажовао да у Европу пошаље професионалне хируршке екипе, са медицинском опремом и лековима.

На позив Црвеног крста јављали су се добровољци: хирурзи, лекари, болничари и медицинске сестре, сви рођени Американци да би се избегла национална пристрасност или нетрпељивост.

Особље за ове санитарне екипе, свака састављена од три хирурга и дванаест сестара, било је распоређено у десет једицина (Unit): по две за Француску, Енглеску, Русију и Немачку, а по једна за Аустрију и Мађарску. За Србију је накнадно формирана Unit 1. Неколико месеци касније у Србију су послате још две екипе. ^*10

Искрсао је проблем - како санитарне екипе довести до европских зараћених земаља. Зато је почетком августа 1914. амерички Црвени крст изнајмио два брода које ће особље и санитетску помоћ пребацити до Европе.

Бродови су били обојени белом бојом са широком црвеном попречном траком дуж трупа и знаком Црвеног крста на димњацима, имали су америчку регистрацију и били обележен америчком и заставом Црвеног крста. Бродови су добили име „SS Red Cros ”, али убрзо су их новинари назвали „Mercy ship“.*¹⁰

Достављање америчке помоћи Србији брзо је организовано захваљујући ефикасном раду госпође Мејбл Данлоп Грујић (Mabel Dunlop Grouitch), Американке која се 1901. године у Атини удала за српског дипломату Славка Грујића.

Кад је избио Велики рат она се налазила у Швајцарској, на путу за Београд. Њен муж, заменик посланика Србије у Лондону поручио јој је да се врати у Енглеску, да би радила на сакупљању и слању медицинске помоћи у Србију.

Истовремено јој се обратио и доктор Војислав Суботић, председник српског Црвеног крста, неуропсихијатар, који се налазио у Нишу „где је била управа Црвеног крста и где су планирали да изграде бараке као помоћну болницу за време рата; окружио се групом хирурга који су били сувише стари да иду на фронт и почео је да набавља опрему за болницу… послао ми је телеграм са молбом да затражим помоћ америчког и британског Црвеног крста.“ ^*1

Она је то веома брзо и ефикасно урадила. Организовала је да мисија америчког Црвеног крста, са др Едвард Рајаном на челу, буде хитно упућена у Србију.

Долазак Американаца у Србију

Како је рат у Србији већ почео, санитетска екипа за Србију се припремила веома брзо, јер је потребан новац дала госпођа Хелен Хартли Џенкинс^.*20

Међутим, није могла да буде отпослата већ поменутим бродовима Црвеног крста, јер је морала да се упути преко Средоземног мора. Зато је, пет дана пре поласка других бродова, екипа за Србију упућена редовном линијом трговачког парног брода „Ionnina“ из Њујорка за Пиреј, а затим даље до Солуна!

Директор екипе био је хирург, др Едвард Рајан (Edward W. Ryan), дипломирао на Медицинском факултету Фордхам универзитета у Њујорку, његова два помоћника др Џејмс Донован (James C. Donovan) др Вилијам Ахирн (William Ahern), дипломирали су на истом факултету. С њима је ишло дванаест медицинских сестара којима је руководила мис Мери Гледвин (Mary Gladwin). Носили су велику медицинску помоћ.^*10

М. Т. Бордман (М. Т. Boardman) укратко је описала то путовање:

„Велику храброст и уздржан дух показао је сваки члан ове наше мале групе када смо 9. септембра пошли на дуго и споро путовању у другој класи брода натовареног великим теретом и са више од стотину српских добровољаца. Ништа није било чисто, није било купатила за сестре, а када су се у кабинама појавили пацови, неки од нас су одлучили да спавају на палуби. Др Рајан, који је видео ужасе у Мексичкој револуцији, и Мис Гледвин, која је видела рат на Далеком истоку, охрабривали су нас сваког дана.

Живот на броду није био никакво ленчарење... имали смо часове практичног рада са хирурзима, обраде рана, превијање... Учили смо метрички систем и основне речи из српског језика... Уместо формалног обраћања са Мис уз презиме, морали смо да се привикнемо на нежнији израз – сестро! Рекли су нам да је то стара аријевска реч и значи - утештитељ!

У болници су нас српски рањеници касније звали „сестра американа“! *4

Једна од медицинских сестара, Агнес Гарднер (Agnes Gardner), написала је у свом дневнику:

„Наша прва група састављена од дванаест сестара и три доктора пошла је за Србију 9. септембра 1914. После шеснаест дана прошли смо кроз Гибралтар... У Атини смо остали три дана... од Солуна возом смо отишли за Ниш где нас је сачекао др Суботић, заменик председника Црвеног крста Србије, амерички конзул г. Хаскел, г. Грујић, заменик министра спољних послова Србије и гђа Грујић, која је Американка.

У току разговора поставило се питање где треба да будемо смештени; војне власти су сматрале да је у Београду опасно, јер је, у то време, већ шест недеља био стално бомбардован.

Од Престолонаследника добили смо дозволу да наставимо пут за Београд и преузмемо одговорност за тамошњу војну болницу... стигли смо 16. октобра.

У Београду железничка станица је била бомбардована па смо били принуђени да сиђемо у Топчидеру, и да се возимо неколико километара кроз дубоко блато. Киша је падала непрекидно девет дана. Како смо се приближавали граду, канонада топова се чула са обе стране, и српске и аустриске. То је стварно био прави рат!“ ^*7

Дневни лист Политика донео је 13/26. октобра 1914. текст на насловној страни: Американци у Србији, са поднасловом - Ко је др Рајан?

Др Рајан као и два друга хирурга исте мисије (Др Џемс Донован и Др В. Ахерн) свршили се медицински факултет Фордхам Универзитета у Њујорку који се сматра као један од најбољих у Њујорку... итд. Затим следе биографски подаци о сва три хирурга и њихов дотадашњи рад у америчком Црвеном крсту.^*21

Преузимање војне болнице

Госпођа Мејбл Грујић је не само дочекала америчку мисију у Србији, већ им је помогла да добију место у коме ће радити. О томе је писао New York Times 31. јануара 1915. у тексту под насловом „Американац спасао Београд“.

„Када је стигла америчка мисија са др Рајаном, била сам узбуђена и желела сам да их пошаљемо на место којима су највише потребни - а то је била војна болница у Београду. Влада је међутим сматрала да не смемо мисију да излажемо опасности... Понудили су им да дођу Крагујевац … Затим је предложено Ваљево.

Осећала сам да треба да оду у Београд и тврдила сам да присуство америчке мисије може да очува болницу и спасе град. Видела сам генерала Мишића, који је био други по рангу у Врховној команди и коме сам рекла да присуство америчке заставе у Београду може да спречи ужасе који су се већ догодили у Шапцу, граду који је био потпуно уништен.

Он ме је упутио на престолонаследника… и америчка мисија је добила посебан воз да се превезе у Београд, у велику болницу за око 600 рањеника. Тамо нас је сачекало особље, око 40 до 50 људи, углавном пензионисаних официра. Сели смо да ручамо, и пре него што смо завршили др Рајан нас је позвао да видимо његов први случај. Следећег јутра почео је да оперише, и мислим да није престајао то да ради до данас.“ *1

Др Рајан и његова екипа су 16. октобра 1914. преузели војну болницу у Београду, тада препуну рањених српских војника. Главна сестра америчке мисије, мис Гледвин, записала је своје прве утиске.

„Војна болница у Београду састојала се од девет модерних зиданих павиљона, које су војне власти подигле 1908. Главна зграда имала је два крила у којима су биле две велике операционе сале, лабораторија, главна канцеларија и четири одељења са по педесет кревета, сваки од њих конструисан по модерним стандардима, са белим плочицама на поду и великим лучним прозорима. Уз главну зграду су се налазила и два павиљона, интерни и хируршки, са по стотину кревета. У близини се налазила административна зграда, кухиња, перионица, капела и мртвачница, магацин и стовариште.

Ушли смо у ту „еxcellently equipped institution“ пуну рањених Срба.

Војни ровови, јасно видљиви са прозора павиљона, показали су нам колико је рат близу.“^*10

Четири дана по доласку у Београд, 20. октобра др Рајан је послао извештај Националном штабу Црвеног крста у Вашингтону:

„Стигли смо 16. октобра и одмах преузели велику болницу. Од кад смо стигли нисмо имали времена ни за шта друго сем за рад и спавање. Многи од повређених нису били превијени неколико дана. Kако имамо око 150 тешких рањеника, а потребно је да их превијамо сваког дана, завршавамо рад после 11 сати увече, а некад и касније... Нови случајеви стижу сваког дана и бићемо препуњени за веома кратко време. Хирурзи су овде ретки, а ако има око 50.000 рањених широм целе земље, јасно видите какви су нам услови...“ ^*17

Аустријска артиљерија бомбардовала је тог лета Београд сваког дана, посебно ноћу, када су га осветљавали или огромни рефлектори са монитора, или бомбама изазвани пожари.

Одбрана Београда организована је од разних јединица батаљонске јачине, кадровских, првог, другог и трећег позива, и добровољачких, са основном јединицом из Дунавске дивизијске области. Њихова медицинска база била је београдска војна болница, убрзо са америчким особљем на челу са др Едвардом Рајаном, који је касније добио чин резервног санитетског пуковника српске војске. ^*18

Политика је 24. октобра/7. новембра 1914. објавила:

„Код Американаца - У одељењима америчких лекара у Београду“

У општој војној болници, Американска мисија отворила је за сада пет одељења. У два одељења раде Америчани, а у остала три одељења наша три лекара. Америчани су узели најтеже хируршко одељење. Наш сарадник, коме су показана сва одељења не може да се нахвали редом и чистотом у сваком поглед...Шеф америчке мисије г. Др Рајан даје слику озбиљног, достојанственог и високо образованог лекара. Остала господа и даме предани су такође свом озбиљном послу и понашају се према рањеницима, као према својој браћи. Наш им се војник необично допада. Допада им се, веле, његова срчаност, храброст, озбиљност, а нарочито безазленост.

У овој болници има укупно рањеника и болесника 240. Овај се број непрестано мења, пошто долазе нови и одлазе прездравели или реконвалесценти. До сада је прошло кроз ову болницу више од 5.000 болесника и рањеника, од почетка овог рата па до данас. ^*21

Октобра1914. Београд и војну болницу је посетила Катарина Штурценегер, болничарка из Швајцарске, која је фотографисала сва места у Србији која је посетила и у којима је радила. Написала је Београдска писма, из којих се овде наводи само мали део:

Погледала сам у небо и видела дим од неке експлозије и брзо сам то фотографисала... После сам видела да аероплан није бацао само бомбе него и стреле: напред шиљате као длето и тешке као олово, позади један троделни крилати нож оштрих ивица, све у свему отприлике дужине 15 см са натписом: Invention Francaise – Fabrication Allemande.

Дакле, један нови проналазак пакла – једно убитачно оружје бачено са небеске катедрале на војнике и цивиле... Забога, како тако нешто може да смисли људски мозак у овом нашем веку! *²⁸

Др Славка Михајловићбележила је све догађаје у болници и у граду.

28. октобар/10. новембар 1914.

Војна болница је препуна рањеника. Има и наших и непријатељских војника, само што њих брзо, по указаној помоћи, евакуишу за унутрашњост Србије.

У војној болници, поред наших лекара, ради и американска мисија Црвеног крста са др Рајаном на челу. У болници сам дознала да је последња граната данашњег бомбардовања пала у сам болнички парк, тамо где су подигнуте бараке 1913. за време епидемије колере у току српско-бугарског рата.

1/14. новембар 1914.

Данас је слава војне болнице, Свети Кузман и Дамјан. Цео болнички персонал са управником болнице на челу присуствовао је богослужењу и сечењу славског колача у малој, скромној, болничкој капели, која је данас свечано изгледала.

16 /29. новембар 1914.

Већ је трећа недеља како се сунце не види. Вести са ратишта су све тужније... Морал болесника и болесничког особља доста је попустио. Ради се без воље... Храна је слаба. Резерве су утрошене. Због сталног бомбардовања друмова, прекинута је веза са селом.

Пошто са бојишта стижу све неповољније вести, народ масовно напушта варош. Рачуна се да сада у Београду има око осам до десет хиљада становника, не рачунајући војску.^*14

Прва окупација Београда

Коначно је стигло наређење да се болнице и особље евакуишу.

Војна болница евакуисана је у току ноћи, остављени су само најтежи рањеници и болесници. Др Радовановић предао је управу војне болнице и Опште државне болнице др Стојимировићу, који је, неколико дана раније, примио из Министарства у Нишу једно поверљиво писмено наређење.^*14

17/30. новембар 1914.

Било је два и по сата после поноћи када сам стигла у војну болницу. У великом холу... затекла сам пуковника др Радовановић, пуковника др Јеврема Жујовића, шефа америчке мисије др Рајана, са четири лекара његове мисије и са њиховим болничаркама. Ту су се налазили и наши болничари трећепозивци и неборци...

Запитах др Рајана да ли амерички Црвени крст узима под своју заштиту поред војне и грађанску болницу. Одговор је гласио:„Да, узимамо све болнице“.

„Онда остајем и ја на својој дужности“ – рекох одлучно.

Управник ми без речи стисну руку. Погнуте главе, са очима пуних суза, силазили су полако низ степенице он и др Јеврем Жујовић, док смо ми – мала чета болничара трећепозиваца и небораца, лекари америчке мисије и ја – стајали мирно и одавали почаст старим, уваженим санитетским пуковницима.

За све време топови су и даље грували.

Др Рајан је преузео одмах војну болницу.^*14

Следећег дана, првог дана аустријске окупације, др Рајан је обишао одељења Опште државне болнице. По његовом наређењу истакнута је на улазној капији велика америчка застава. На свим зградама у кругу болнице излепљене су дуге платнене траке на којима је крупним словима писало „American Red Cross“.

Састављен је списак болесника и болничког особља. Свима су издате легитимације са жигом америчког Црвеног Крста.

Тако је 17/30. новембра 1914. у два сата ујутру др Рајан наименован за генералног директора војне и цивилних болница у целом граду. Преузео је болнице са преосталим рањеницима, очекивао је улазак аустријске војске, али није ни слутио да преузима цео град. Војска, полиција и све војне и цивилне власти напустили су град у току ноћи.

Аустријске трупе ушле су у напуштен град 19. нoвембра/2.децембра 1914.

Око десет сати у улици Кнеза Милоша појавила се извидница, мађарска коњица, за њима мађарска пешадија, па аустријска пешадија и најзад топови и митраљези на мазгама. Свирала је војна музика а заставе свих нација Аустро-угарске монархије вијориле су се на ветру... ^*14

Преузимајући град др Рајан је писао мајору Петерсону: Када је становништво евакуисано из Београда, сви који су остали обратили су се мени. Можете мислити како сам се осећао кад су дошли у два сата ујутру и рекли да одлазе, и да се претпоставља да ћу ја да останем и преузмем сву одговорност за све болнице...

Нико из власти није остао. Било је много крадљиваца, све радње су биле опљачкане. Требало је учинити нешто за те јадне људе у граду који нису имали никакве хране. Како ни ми нисмо имали довољно хране за пацијенте, послао сам људе у унутрашњост да набаве хране како год могу. Али пре него што су се они вратили – стигли су Аустријанци. 48 сати после уласка првих трупа донели су ми њихове рањенике. ^*17

Медицинска сестра Агнес Гарднер пише у свом извештају:

Аустријанци су увели своју војску у Београд са војном музиком. Довели су са собом и своје рањенике, око 200 до 300 у то време, у вагонима Црвеног Крста. За 13 дана, 6000 рањених Аустријанаца је прошло кроз болницу. Није било кревета за све њих, а где је било, лежали су по двојица у кревету, носила су била постављена на све стране, у одељењима, у ходницима и у холовима. Људи су гледали горе у вас, умирући, пуни рана, молећи за хлеб и воду. Њихове руке и лица нису видели воду недељама а одећа није била мењена месецима. Њихове патње су биле страшне, све ране су биле инфициране и гипс је стављан преко септичких фрактура, због чега нису могли да се подигну и пресену даље... ^*7

Др Рајан није више обилазио град, нити обилазио рушевине из које су извлачили мртве и рањене. Није излазио из болнице.

Радили смо дан и ноћ, непрекидно. Почињали смо у шест ујутру и превијали смо рањенике цео дан. Око девет увече почели бисмо са операцијама. Оперисали смо целу ноћ. Неколико ноћи уопште нисмо спавали, а и када бисмо спавали, то није било више од три сата. Напунили смо одељења рањеницима, холове, ходнике, искористили свако место где може да се смести рањеник. Неколико дана имали смо у болници по око три хиљаде рањеника, а једног дана имали смо их девет хиљада. Тада сам морао да замолим аустријске власти да их пребаце у болнице у Мађарску. ^*17

Девет хиљада рањеника за 24 сата – то је била страшна битка за брдо Авала где су Аустријанци поставили своја тешка артиљеријска оруђа.Болница је била предвиђена само за 1000, у болници је остало око 3000. рањеника, а осталих 6000 су отпремљени у Земун.Малобројни персонал Америчке мисије сјајно је испунио свој задатак, сви су удвостручили, утростручили своје снаге. ^*28

Касније у једном писму које је објављено у Red Cross Magazine, др Рајан описује шта се дешавало: Од 25. новембра под мојом одговорношћу се налазило пет болница смештених у око четрдесет зграда, помагало ми је девет српских лекара и око стопедесет сестара, а бринули су се око хиљаду и две стотине пацијената. Преузео сам одговорност за болницу за умоболне, цивилну болницу, хируршку болницу и грађанску болницу у граду. ^*17

За време аустријске окупације, амерички Црвени Крст снабдевао је храном, угљем и дрвима све болнице у Београду. Особље и пацијенти у војној болници делили су исту храну: супа, мало пасуља, дозвољених 250 грама хлеба и понекад мало меса. Обезбеђивали су шест хиљада векни хлеба дневно за изгладнело становништво.

Хирурзи и сестре радили су даноноћно, збрињавали рањенике са повредама од пушчаних зрна, шрапнела, граната и бомби. Рањеници су довожени са удаљених ратишта, без указане прве помоћи и без превијања. Гангрене су се развијале невероватном брзином. Али, екипа се суочила и са проблемима које није очекивала. Међу аустријским рањеницима „било је стотине случајева промрзлих руку и ногу, дизинтерије, повратне грознице, тифуса и тифоида“ – писала је мис Гледвин.

Исцрпљене сестре су се трудиле да утеше оне који су умирали и помогну онима који су имали мало шансе да преживе.

Морали смо да пролазимо поред оних осуђених на смрт. Од њих су допирали само ужасни јауци умирања. Када би коначно легла у два три ујутру - могла сам да чујем сваки звук у одељењу. Они су тражили помоћ и молили се - на свим језицима. Псовали су, цепали и скидали завоје, и када сам коначно морала да устанем (мада сам користила сву своју снагу да останем у кревету) – тачно сам знала шта ћу затећи: људе у агонији који кидају завоје и тамне потоке крви око њих. ^*10

Овакви лоши услови нису трајали дуго, и после тринаест дана, а то је време за које су Аустријанци држали окупиран Београд, брзо је дошло до промена. Српски пацијенти, сада ратни заробљеници, транспортовани су за Будимпешту, такође су многи Аустријанци премештени. Остали су нам само умирући пацијенти. ^*7

У међувремену српска војска је добила артиљеријску муницију. Срби су одлучно и брзо наступали, с циљем да што пре избаце Аустријанце из Србије. Наредба да се евакуише Београд стигла је брзо и од Аустријанаца и од Срба. Топови су почели да грме у рану зору 13. децембра. Око подне и српска и аустријска артиљерија налазила се на падинама око Београда.

Др Славка Михајловић, укратко, описује ове догађаје.

30. новембар/13. децембар 1914.

Отишла сам, као и свако поподне, да помогнем лекарима из америчке мисије, који раде у војној болници. Кад сам стигла, двориште је било прекривено непријатељским рањеницима. Они тежи лежали су на носилима, док су лакши били на земљи. Стигао је велики транспорт, па поред аустриских радили су и амерички лекари. Посао се обављао грозничавом брзином. Чули су се једино јауци рањеника и кратка наређења лекара. У невероватној журби рањеници су један за другим уношени у превијалиште, оперисани, превијани, стављани у санитетска кола и транспортовани за Земун. Радили смо до касно у ноћ.

1/14. децембар 1914.

Данас је тринаести дан како смо под непријатељском окупацијом. Тринаест дана мучног живота. Већ трећи дан слушамо грмљавину далеких топова. Непријатељски аероплани надлетају... Пошли смо у Женску болницу са чијег смо равног крова посматрали јединствену панораму... прекрила је земљу непријатељска војска. Као четири паралелне реке спуштали су се преко Бановог Брда пешадија, коњица, артиљерија и силна комора. Све четири колоне гмизале су преко железничког и понтонских мостова.^*14

Српске трупе ушле су у Београд 2/15. децембра.

Аустро-угарска војска је изненађујуће брзо протерана из Србије.

Главна сестра америчке мисије мис Гледвин, бележи:

До око поноћи битка је беснела на периферији града. Улице су биле закрчене топовима, војницима, колима за снабдевање и коњима који су ишли према мосту како би прешли преко реке Саве – у безбедност. Наставили су повлачење и следећег јутра, кад су Срби срушили мост, и заробили оне који нису успели да га пређу. Око пет стотина рањених Аустријанаца остављено је нама у болници да их негујемо. ^*10

Др Рајан у извештају мајору Петерсону пише: Пре него што је Српска војска преузела Београд, око 6000 рањеника је прошло кроз моје руке. Пошто нисам био у могућности да их све прегледам и обрадим рекао сам Аустријанцима да их пребаце негде у унутрашњост Мађарске, што су они и урадили. Кад су напустили Београд понели су и своје рањенике, сем 514 најтежих о којима још увек бринем. ^*17

Међутим, приликом повлачења, аустријска војска је евакуисала и рањене српске војнике из војне болнице. Др Рајан је реаговао, уложио протест и задржао многе од рањеника. Спасао их је заробљеништва, сачувао им животе.

Политика је 11/23. децембра 1914. објавила на првој страни: Американци и Аустрија

Јутрос је отпутовао у Ниш др Рајан, шеф овдашње американске лекарске мисије, да посланику Сједињених Држава за Балкан г. Вопики - који је нарочито због тога допутовао из Букурешта у Ниш – поднесе извештај о испадима Аустријанаца у Београду и о насиљима који су начинили над мисијом.

Али пре него што је болница отворена, аустријска влада званично је изјавила посланику Сједињених Држава у Бечу, да ће се територија болнице са свим зградама у њеном кругу сматрати као неповредива и неприкосновена и за време бомбардовања и ако би Аустријска војска ушла у Београд.

Али најодвратнија и најгрубља повреда међународних прописа и обавеза које је Аустрија дала, то је била крађа српских тешких рањеника из болнице америчке мисије. При евакуацији Београда евакуисани су и рањеници и болесници из београдских болница. Али је ипак остављено око осамдесет тешко рањених и болесних, који не би могли издржати пренос. Сви они остали су у болници Американаца. Међутим, Аустријанци су одвукли са собом педесеторицу од њих само зато да би и њих могли убројити у заробљенике.

Сада је др Рајан отпутовао у Ниш да о овоме реферише посланику г. Вопики, да га упозна са свим осталим насиљима и неделима које су Аустријанци починили по Београду и да потражи енергичну заштиту и интервенцију владе Сједињених Америчких држава. ^*21

Ослобођени Београд

При повлачењу аустријска војска је запалила складишта сена и сточне хране. Изгледало је као да гори цео град. Извидница српске војске ушла је у град на коњима, пре него што су се Аустријанци повукли. Истовремено, велики гвоздени железнички мост на Сави поново је одлетео у ваздух. Улицом кнеза Милоша ишла је српска коњица ка центру града. Преостало становништво је одушевљено клицало иако је град још био пун непријатељских војника. Са Саборне цркве звонила су звона.^*14

После двонедељне окупације, Београд је поново био слободан.

Мис Гледвин је са задовољством препричавала закључак једног младог српског капетана, срећног и мало накресаног. Тврдио је како у анале историје неће ни ући окупација Београда, због тога што између календара Аустроугарске и Србије постоји разлика од 13 дана. „Пошто је непријатељ заузео Београд 2. децембра по новом календару, а сада је опет 2. децембар по старом календару, ако су датуми у питању, окупација се није ни догодила!“ *5

У војну болницу доношени су нови рањеници, српски. Екипа америчког Црвеног крста наставила је свој посао несмањеним ентузијазмом.

Један хирург је причао, а једна сестра забележила: „Њихово понашање као пацијента је за дивљење: поднеће храбро све муке док доктори трагају за пројектилима и комадима шрапнела. И све што ћете од њих чути је реч „добро“.

Сваки пут кад је аустријски метак уклоњен из српског рањеника, сви пацијенти се окупе око његовог кревета и певају српску химну. Имао сам седамнаестогодишњака коме смо извадили пројектил из стопала. На повратку из операционе сале, док је био још увек био под дејством анестезије, оставио сам га за неколико минута да донесем шприц. Кад сам се врати затекао сам га да седи у кревету, потпуно окружен другим пацијентима, који су га бурно поздрављали и бодрили!“ ^*4

Рутина свакодневног болничког рада била је прекидана званичним посетама угледних гостију. Сестра Агнес Гарднер је извештавала о томе:

У новембру, генерал Живковић, познат као „Гвоздени“ посетио је болницу, обратио се сваком пацијенту редом, распитивао се о његовим ранама и о бојишту где је рањен. На дан нашег Божића Принц Александар је посетио нашу болницу и прошао кроз сва одељења, дочекан је одушевљено. Сер Томас Липтон посетио нас је два пута кад је био у Београду, били смо му захвални за неколико товара чаја. Леди Пеџет је дошла из Скопља да посети Београд, била је и у нашој болници, убрзо по свом повратку, заразила се тифусом. ^*7

Пегави тифус у Београду

Наступила је тешка, хладна зима.

Рад је и даље био неописиво тежак – писала је Мис Гледвин својој пријатељици, директорки америчког Црвеног крста, Мис Делано - али је постао нешто лакши следећих две недеље. Сестре су могле бар мало да се одморе и да буду спремне за Следећу Ствар – ма шта то било. ^*7

Следећа ствар била је – пегави тифус!

Политика - 13/26. фебруар 1915. је објавила: Тифус у Београду

И Београд је посетила ова несрећна болест. У војној болници има 1020 болесника од којих су приличан број болестан од тифуса. Неколицина лекара, колико их је свега у Београду, употребљавају сва средства, да тифус локализују.*²¹

Сутрадан, 14/27. фебруара 1915. два лекара, др Џемс Донован и др Вилијем Ахирн и три болничарке из америчке санитетске мисије напустили су Београд и кренули преко Беча за Америку.

Следеће три недеље др Рајан је био једини амерички хирург у великој војној болници у Београду. Умањена екипа наставила је да ради. „Живот је сада прилично монотон – писала је мис Гледвин - радимо, нигде не излазимо, радимо, виђамо само неколико људи, радимо, али изненађујуће је да се сви добро слажемо.“^*7

Др Рајан у извештају за месец фебруар пише: Током овог месеца нашим пацијената је додато још око 800 нових болесника - укупно их је 1850. Тифус је прегазио Србију. Само у Нишу постоји око сто смртних случајева сваког дана, а верујем, да у Београду умире око 50 болесника дневно, мада је Београд, у санитарном погледу, бољи него било који други град у Србији. Многи умиру и од повратне грознице. Бомбе и даље прелазе преко наших глава, било аустријске када гађају Београд, било француске када гађају Земун. Срећом, због тога не мислимо само на тифус који је свуда око нас. ^*17

Др Бикнел (dr Bicknell) генерални директор америчког Црвеног крста, тада у Европи са Рокфелеровом мисијом, добио је извештај из Србије: Тифус бесни широм земље. Морталитет изузетно висок. Постоји страх од колере. Потребна хитна помоћ, посебно лекара, медицинских сестара, опреме за болнице за изолацију, дезинфективна средства за одећу оболелих.^*17

Одмах је послао телеграм у Вашингтон:

Тифус је надкрилио све друге несреће у Србији!^*17

У току јесени, када је америчка мисија у Београду показала прве успехе, српска влада је тражила преко свог Црвеног крста још једну медицинску екипу. А како су се ратни и санитарни услови у Србији погоршавали, амерички Црвени крст је средином новембра послао још две екипе да помогну др Рајану.

Те две екипе су биле под руководством др Итн Батлера (Ethan Flagg Butler) и др Ернеста Магрудера (Ernest P. Magruder), обојица из Вашингтона. Њима су помагали др Џејмс Донели (James F. Donnelly), др Клепам Кинг (Clapham P. King). и др Мортон Лејн (Morton P. Lane), са још дванаест медицинских сестара. Управа војног санитета, смештена у Нишу, одлучила је да ове две лекарске екипе буду упућене у Ђевђелију, мало место од око 7.000 становника, које се налазило на прузи од Ниша до Солуна. Једна екипа је отворила војну болницу у старој фабрици дувана, а друга је била упућена у заробљенички логор. ^*17

Док су се др Рајан и његово особље трудили да спрече епидемију тифуса у Београду, стигло је обавештење да је већина особља из америчких мисија у Ђевђелији заражена тифусом. Др Батлер је добио телеграфско наређење да сво особље пребаци у Солун али је одлучио, одлучно и храбро, да остане у Ђевђелији водећи рачуна о болесницима и о својим болесним колегама ^*17

Др Рајан је зато отишао Ђевђелију да на лицу места испита ситуацију. Затекао је само шесторо здравих - два хирурга и четири сестре. Предложио је да се обе мисије повуку што пре за Солун, а он се вратио у Београд да настави лечење оболелих у војној болници и да се бори против даљег ширења пегавца.

У међувремену, амерички Црвени крст је послао помоћ др Батлеру. У фебруару је из Америку дошао др Ерл Даунер (Earl B. Downer) а у марту још неколико сестара. Из америчке мисије у Пау, Француска стигао је др Рејнолд Кирби-Смит (Reynold M. Kirby-Smith) са три медицинске сестре. ^*17

Др Кирби-Смит је из Француске отишао прво у Солун, затим у Ђевђелију и са др Батлером наставио пут за Београд. Стигли су у војну болницу истог дана када се др Рајан, једини лекар у болници, разболео од тифуса.

Мис Гледвин га је одано неговала.

Вратила сам се у собу за стерилизацију и погледала. На вратима су стајала два човека у униформама хирурга америчког Црвеног крста. Протрљала сам очи и помислила како су моје молитве да добијемо помоћ довеле до тога да ми се причињавају визије, али кад сам пришла ближе, видела сам да су то др Кирби-Смит и др Батлер.

Зараза се брзо шири и захватила је друге чланове екипе... а др Рајан је добио и запаљење плућа. Жалосно је било слушати га како нас зове у делиријуму... ^*10

Од пегавца се у исто време тешко разболео др Милан Радовановић, управник војне болнице на Врачару. .*²¹

Чим је дошао др Кирби-Смит је послао телеграм др Магрудеру у Солун да дође на рад у Београд. Тада су се он и др Батлер дали на посао. У препуној болници, бомбардованој непријатељском ватром, са исцрпљеним сестрама и са болесним директором.

Др Кирби-Смит, миран, уздржан, искусан, извештавао је своје надређене у Националном штабу. „Кад сам дошао, епидемија је била на врхунцу, са девет стотина пацијената који су били лечени у тифус-павиљонима. Те зграде нису под нашом управом. Наша одељења су препуњена и пацијенти се примају у тако великом броју да нема шансе да могу да се пажљиво прегледају. Резултат је да се епидемија тифуса појавила и у нашим павиљонима. Рајан се вероватно заразио радећи у нашим одељењима. ^*17

Сестра Агнес Гарднер је писала у дневнику:

Др Магрудер и три медицинске сестре су стигли у Београд 31. марта. У току неколико сати он је добио је веома високу температуру, у ствари он је већ био болестан неколико дана пре него је напустио Ђевђелију. Упркос томе наставио је да ради и да организује транспорт свог особља и медицинских залиха... Радио је веома тешко у време кад је требало да лежи у кревету... Умро је 8. априла и биће сахрањен на цивилном гробљу. Три медицинске сестре су тешко болесне и премештене у одељење које је посебно очишћено и дезинфиковано. На одељењима се сада јављају само појединачни случајеви. Верујем да ћемо болест скоро сасвим искоренити... ^*7

Главна сестра, мис Гледвин је писала извештаје:

Рутински посао у болници сада се лако обавља. Др Батлер и његов помоћник др Даунер су одговорни за хируршке павиљоне и према оперативном плану, имају пет операција дневно. Др Киркпатрик и др Хеглер су одговорни за по један павиљон. Мој посао је углавном административан, али сам се доста старала о члановима екипе који су били болесни. Др Рајан се добро опоравља и надам се да ће ускоро преузети управљање болницом. ^*10

Двојица америчких хирурга су умрли од пегавца. Др Донели је умро 22. фебруара у Ђевђелији, а др Магрудер, који је пребачен у Београд да помогне др Рајану, умро је почетком априла.

Од пегавца је у војној болници умро и њен управник, пуковник др Милан Радовановић. За новог управника постављен је санитетски пуковник др Хрњичек, а за заменика управника Опште државне болнице др Душан Стојимировић..

Политика је 26. фебруара/11. марта 1915. објавила интересантне статистичке податке, под насловом Смртност у Београду.

Од 1. јануара 1914. па до 1. јануара 1915 у Београду је умрло укупно 2411 лица. Од овога броја 1248 мушког пола, 913 женског пола, 153 војника и 97 некрштене деце.

Од 1. јануара ове године па закључно до јучерашњег дана у Београду је умрло 1003 лица, и то 321 лица мушког пола, 206 женског пола, 457 војника по болницама и 19 некрштене деце.

Две недеље касније, 18/31. марта 1915, Политика је извештавала: Од јуче изјутра стање здравља др Рајана, који је био тешко оболео, знатно се поправила Симпатични амерички лекар данас је ван сваке опасности по живот.^*21

Пролеће 1915. у војној болници

Средином априла за два хирурга и седам сестара војне болнице наступили су бољи дани јер – оболелих од пегавца више није било.

Средином априла, после затишја од око четири месеца поново су се огласили аустријски топови са Бежанијске косе.

13/26. јун 1915.

На нашем фронту још влада релативно затишје.

Француски авијатичари одмарају се на Бањици, а француски артиљерци на Бановом Брду. У Београду су и француски морнари... Лекари француске и енглеске санитетске мисије и њихове милосрдне сестре шетају се по Београду, у очекивању нових догађаја... Ту је и енглески одред противмониторне поморске артиљерије под командом адмирала Трубриџа.

Наша влада је позвала поново под заставу трећепозивце „да се хитно јаве својим командама“.^*14

У току топлих летњих месеци војна болница на врху Врачарског брда имала је просечно по око шест стотина пацијената. Мирни дани омогућили су Американцима „да се боље упознају са својим једноставним, простодушним, и захвалним пацијентима. Помагали су нам да простиремо рубље, доносили земљу за геранијуме и сестрама поклањали голубове... *10

Средином јула месеца аустријски аероплани су надлетали Београд и бацали бомбе. Болнице су се пуниле новим рањеницима. Дуж Саве су се гомилале аустро-угарске снаге са многобројним топовима тешког калибра. У Опште државној болници одржано је саветовање шта да се предузме у случају новог напада на Београд.

Шеф америчке санитарне мисије др Рајан, отпутовао је у Солун, и вратио се у Београд са четири америчка лекара, који долазе као смена лекарима који су се вратили у Америку. ^*10

Средином септембра америчка санитетска мисија добила је наређење да се повуче из Београда. Нису примали нове болеснике, а затечени болесници и рањеници су се отпуштали.

16/29. септембар 1915

Јуче су лекари америчке мисије приредили опроштајну вечеру у „Гранд хотелу“. Присутни су били др Рајан са лекарима мисије, управник војне болнице др Хрњичек, управник наше болнице др Стојимировић, санитетски пуковник др Мита Милићевић, начелник санитета, лекар Опште државне болнице др Ћира Панић, др Радмила Милошевић и ја. И поред добре вечере и изврсног вина, расположење је било тмурно. Већ је јавна тајна да и Америка треба да ступи у рат.^*14- записала је др Славка Михајловић.

Америчка мисија Црвеног крста званично је опозвана 1/14. октобра 1915. године.

Друга окупација Београда

Крајем септембра завршила се концентрација аустро-угарских артиљеријских снага које су имале је задатак да заузму Београд. За датум напада одређен је 6/19. октобар 1915.

Претходног дана, 5/18. октобра, артиљерија је почела са гађањем које је трајало цео дан. Сутрадан поподне настављено је бомбардовање из 400 тешких топова са артиљеријских положаја преко Саве и Дунава, са монитора у Дунаву, из авиона који су надлетали град. На град је испаљено око 30.000 граната. За само неколико часова уништена је половина артиљерије браниоца Београда. Ватра која је претворила град у рушевине трајала је непрекидно више од 24 часа. На Ади Циганлији, ушћу и Дунавском кеју водиле су се вишедневне, огорчене борбе. Постављени су понтони преко којих је надирала немачка војска.

Трупе одбране Београда чинило је 16.000 људи и само 75 артиљеријских оруђа. Помоћ савезника је била симболична.

Фелдмаршал Аугуст фон Макензен, прослављени немачки војсковођа са источног фронта, освајао је град.

Савезничке војне мисије и посаде напустиле су Београд 9/21. октобра. После петодневних напада и повлачења на нове положаје, српској Врховној команди је 11/24. октобра било јасно да је битка за Београд изгубљена.

Како је изгледала ова друга окупација Београда може се видети из дневника др Славке Михајловић

24. септембар 1915/ 7. октобар 1915.

Пуцњава не престаје... а пожари избијају на све стране..

Наше власти и стране мисије напустиле су Београд у највећој хитњи.

На брзину је евакуисана војна болница, односно сви болесници који су способни за транспорт. Отишао је и управник војне болнице, санитетски потпуковник др Хрњачек. У Београду се остало само три лекара: др Душан Стојимировић, који је примио дужност управника војне болнице, интерниста др Ћира Панић, у болници у Видинској улици, и ја, на хируршком одељењу на Врачару.

Одељења су препуна болесника и рањеника.

Др Рајан, шеф американске мисије, који је на позив своје владе требало да се врати у Америку, на своју молбу добио је дозволу да и даље остане у Београду. Тако је по други пут узео под своју заштиту све болнице у Београду и продужио рад у војној болници.

Војна болница у Београду, још увек заштићена америчком мисијом и заставом Црвеног крста убрзо се напунила рањеницима. У петодневним борбама, српске војске је изгубила око 5.000 људи, број рањених и погинулих цивиле се не зна, а Аустро-немачке снаге имале су 1.182 погинула и 8.619 рањених војника. Један велики простор око болнице на Врачару, иза барака, претворен је у пространо гробље, где Немци сахрањују своје војнике.

7/20. октобар 1915.

Грување топова чује се без прекида. Др Рајан каже да је за ових 15 дана кроз у болницу прошло 4.800 непријатељских рањеника, који су, по указаној помоћи, одмах пребацивани у Земун.

9/22. октобар 1915.

Немачки лекар др Бем преузео је од др Стојимировића управу војне болнице. Америчка мисија са др Рајаном остала је да ради у њој. Др Бем је наредио да се одмах испразни војна болница и да се сви наши војни рањеници интернирају, а цивилни да се пребаце у грађанску болницу.

У војној болници су сада смештени њихови рањени и болесни војници.^*14

Врховна команда је 12/25. новембра 1915. издала наредбу да се Друга и Трећа армија и трупе одбране Београда повлаче у позадину фронта према Пећи. Српска војска кренула је пут Црне Горе и Албаније у Грчку. За њом и српски народ. Последње јединице напустиле су Србију 15/28. новембра. ^*15

Београд је остао под окупационом војском, са преосталих 10.000 до 12.000 становника који нису могли или нису имали где да се склоне.

Америчка мисија није напуштала препуњену болницу над којом је још увек била застава Црвеног крста. Остали су на дужности и кад су трупе аустријских и немачких војника испуниле улице Београда. Врата војне болнице била су отворена за све рањене Аустријанце, Немце, Бугаре и Србе.

После шест недеља напорног рада Американци су препустили управу над војном болницом Аустријској војној управи и отишли возом 28. новембра/11. децембра 1915. за Беч. ^*17

Следећег дана, 29 новембар/12. децембар 1915. др Славка Михајловић записала је у дневнику:

Најзад је напустио Београд и др Рајан, пошто су му Немци онемогућили ма какав рад. Тако смо сви лишени јединог неутралног посматрача зала и свирепости над српским народом. Др Рајан је добар човек и добар лекар. Посећивао је наше домове, долазио је у додир са народом, слушао жалбе и патње људи и помагао им колико је могао. Изгубили смо сваку везу са осталим делом Србије.^*14

Још мало података о др Рајану

Хуманитарни рад др Едварда Рајана у Србији није се завршио његовим одласком из Београда крајем 1915. године. Следеће године провео је у неколико америчких болница на француској линији фронта. Затим га је амерички Црвени крст послао из Француске у Солун, где је, као добар организатор, радио на координацији Савезничких медицинских служби (Allied medical Services). Постављен је на чело Комисије за Србију, која се ангажовала на скупљање и допремање различите америчке помоћи у Србију и коју је због тога два пута накнадно посетио. Са њим је 1917. радила и мис Гледвин, која се 1919. вратила у Америку.

О том раду др Рајана говори дневник др Славке Михајловић:

28. мај/ 10. јун 1916

Данас је објављено да је стигла америчка мисија Црвеног крста коју предводи др Рајан. Они су донели велику количину рубља и одела, коке је покупљено у Америци, да се раздели становницима Београда. Та вест је изазвала велику радост, јер је народ оголео, а купити се ништа не може.

12/25. децембар 1916

Данас је отпутовао др Рајан за Швајцарску. Пред полазак ми се испричао како му је један аустриски официр тврдио да београдски округ мора остати њихов. Рајан је одговорио: Ја сам уверен да ће Земун бити српски.“ Кад се опраштао, рекао ми јер. „Стрпите се, Америка ће помоћи Антанти и ви ћете бити слободни. Ове речи, изговорене убедљиво, уливају наду и поуздање.^*14

Боравећи у Солуну др Рајан се укључио у сузбијању епидемије маларије и изгледа да се том приликом заразио.

Шестог априла 1917. године Сједињене Државе су објавиле рат Немачкој и ушле у Први светски рат.

Са Балкана др Рајан је послат 1918. у Берлин где је унапређен и постављен као други човек у штабу америчког Црвеног крста у Немачкој. Више се није бавио хирургијом. Следеће три године провешће у Балтичким земљама, посебно Естонији, где је доставио 300 тона медицинске помоћи, организовао сузбијање епидемије тифуса, опремао болнице, преговарао са зараћеним странама, набављао храну за становништво опљачканих градова. Стигао је и до Русије, Петрограда, обезбеђујући помоћ америчког Црвеног крста руским добровољцима против бољшевика. ^*26

Године 1923. боравио је са Црвеним крстом у Техерану, разболео се од тешког облика маларије и умро у својој 39. години.

Београд за време друге окупације

Аустро-Угарска је на територији окупиране Србије основала нову управну јединицу – Војни генерални гувернман. Према аустроугарском попису становништва, у војном гуверману било је 1.373.511 становника: 574.643 мушкараца и 797.868 жена. То је било око 350.000 мање становника него по последњем попису из 1910. *15

Управљање окупационих власти било је регулисано Директивама за политичку управу на простору војно-генералног гувернмана у Србији. Други важан акт биле су Опште основе за царску и краљевску војну управ у у окупираној области Србије. То је практично био статут Гувернмана.^*15

У Београду су за време окупације радиле две војне болнице, цивилна болница у Видинској улици, Женска болница и Душевна болница. У граду су радиле приватне лекарске ординације.

Окупационе власти поделили су град на два дела. Западни део, од Саве преко Топчидерског брда, војна болница на Врачару и Душевна болница припала је Немцима. Остали, већи део вароши, све до Дунава, као и болница у Видинској улици остали су под аустро-угарском управом.^*15

Дневник др Славке Михајловић пружа мало информација из тог периода.

23. март / 5. април 1916

Немци су евакуисали војну болницу. Сва наша војна лица, која су код њих била на лечењу, интернирали су за Немачку. Оно мало цивилних болесника и рањеника, пребачено је у грађанску болницу. Тада су ухапшени управник др Данић, шеф хируршког одељења др Јанковић, др Ћира Панић и економ Јоца Стефановић. Они леже у подруму Управе фондова, у којој се сада налазу окупациона управа. ^*14

У војним болницама радили су аустроугарски војни лекари, а у цивилним, по правилу, српски лекари под контролом аустријских.

У војну болницу на Врачару уселила се аустро-угарска резервна војна болница „Брчко“, док је просторије Опште државне болнице заузела резервна војна болница „Брин“.

K. u K. Reservespital „Brčko“

У библиотеци Института за судску медицину налази се књижица под насловом: Sanitäre Wacht an der Pforte des Orients und Occidents, са поднасловом Kriegs-Sanitäre aus dem k. u k. Militär-General-Gouvernement in Serbien. Написао ју је k. u k. Stabsartz dr Julijus Roksandić, шеф санитета војног гувернмана у Србији.

Издата је у Београду 1918, има 180 страна, илустрована је са 38 фотографија из резервних болнице „Брчко“ и „Брин“ у Београду и „Бјељина“ у Аранђеловцу, садржи 22 табела и графикона са бројчаним подацима о медицинском раду у тим болницама.

Између осталог, у књижице је детаљно приказан рад резервне војне болнице „Брчко“ у периоду од 1. јануара до 31. децембра 1917.

Болница „Брчко“ користила је, сем војне болнице коју је запосела и која је била главна зграда, друге зграде у околини: Војну академију, Трећу београдску гимназију, Учитељски дом, зграду суда и занатску школу. У свим зградама имала је 134 кревета за болесне официре и 2.654 за болесне војнике, укупно 2.788 постеља.

Командант болнице био је др Карл Бем (K. u k. Stabartz dr Karl Böhm).

У току 1917. у болницу је примљено 21.749 болесника (13.044 – из трупе и 8.705 – из других болница); отпуштено је 21.261 болесника (11.280 – у трупе, 9.728 – у друге болнице и позадину, 253 – умрло).

Прво је било хируршко одељење са 15 кревета за официре и 170 кревета за војнике, хирург др Теодор Хитле (dr Theodor Hüttle), асистент из Будимпеште, у току 1917. извршио је 573 операција: апендектомије, хернијетомије, хемороиде, ампутације, реампутације, пластичне операције и др.

Друго је било нервно одељење, са 5 постеља за официре и 52 постеље за војнике, водио га је неуропсихијатар из Беча др Виктор Тауск (dr Jur. et Med. Viktor Tausk).

Треће и четврто одељење су били за тешка интерна обољења са 15 кревета за официре и 297 за војнике, водили су их др доцент др Јулијус Леви (dr Julijus Lövi) и др Ернест Лотман (dr Ernst Lottmann). Итд... одељења... амбуланте...

Дата је и табела која приказује болести, распоређене по календарским месецима, од којих је боловало 21.261 болесник.

Доминирала је маларија (4.016), затим гонореја (1.255), сифилис (828), туберкулоза (325), дизинтерија (303), трбушни тифус (125) и још увек присутан пегавац са 43 оболелих.

Од плућних болести боловало је 1.875, од болести органа за варења 894, а осталих интерних обољења 2.952 болесника.

Душевна обољења су дијагностикована код 498 оболелих.

Хируршка обољења су нађена у 662 случајева, разне повреде код 986, извршено је већ поменутих 573 операција.

Ортопедски „третмани“ пружени су 642 рањенику.

Болница је имала једну кухињу за официре, шест кухиња за војнике, једну за болничке дијете и једну за мухамеданце.

Концерти за војнике одржавали су се сваког понедељка у болничком дворишту од 17–18,30 часова.

У болници су радили и заробљени српски санитетски официри.

Др Милован Миловановић, просектор Опште државне болнице у Београду, заробљен 1915, радио је децембра 1915. до септембра 1918. „као патолошки анатом у Просектури (Kriegsprosektor) и као бактериолог у епидемиолошкој лабораторији (Epidemielaboratorium) опште војне болнице (Spital Brčko) у Београду за време аустриске окупације Србије“.

Касније је говорио и писао о искуствима из тог периода.

Почетком 1916. г. у просектури аустроугарске војне болнице у Београду почели су се јављати први случајеви тзв. едемне болести – марасмус инанитионис. Ти случајеви су безузетно потицали од заробљених руских, српских и италијанских војника. Иако су лекари аустро-угарске војне болнице... упорно порицали постојање едемне болести код заробљених војника, ипак је потписани на основу анатомо-патолошких и хисто-патолошких промена остао при својој тврдњи... Тек доцније, када је у лето 1917. г. проф. Jakch из Прага у аустро-угарском лекарском друштву у Београду одржао своје предавање баш о едемној болести, та moja тврдња била је потврђена... *12

Крај Првог светског рата

Паљбом из 550 топова почела је Солунска офанзива 1/14. септембра 1918. Сутрадан је 26 дивизија, међу којима и шест српских из састава I и II армије кренуло у пробој фронта широког око 120 километара. ^*16

Српске трупе су прве пробиле непријатељске линије на Солунском фронту, а затим незадрживо напредовале и ослобађале град за градом у окупираној Србији. После непуна два месеца и 800 километара пређеног пута српска војска је, под командом генерала Петра Бојовић ушла у Београд 19. октобра/1. новембра 1918.

Др Славка Михајловић пише:

20. октобар / 2. новембар 1918.

У шест часова ујутру јак пуцањ је проломио град. Бачен је други део Савског моста у ваздух.

Око 10 сати из даљине се чуло урнебесно клицање. Поклици су долазили од трга Славија, и не прође ни тренутак, а већ угледасмо како наилазе коњаници. То је била извидница наше војске.

21. октобар / 3. новембар 1918.

У два часа узору, опет нас је пробудио јак тресак. Немци су дигли у ваздух остатке савског моста

Народ је на улицама од сванућа, али наших ослободилаца још нема...

Тачно у 3 сата поподне појавили су се наши ратници... Марширали су у четама од Славије према Теразијама. Кад угледасмо ратну заставу, подиђоше нас жмарци. Мало је ко могао да заустави сузе.^*14

Рано ујутру 28. октобра/10. новембра у Београд је ушла главнина војске. Дошла је Крагујевачким друмом, на њеном челу достојанствено су корачали високи команданти и генерали. Иза њих марширале су чете. Народ их је одушевљено поздрављао, обасипао цвећем, давао дуван.

У војну болницу на Врачару уселила се Пољска болница Дунавске дивизије са завојиштем.

За управника болнице постављен је санитетски пуковник др Роман Сондермајер.

Литература

American doctor saved Belgrade, The New York Times, 31. january 1915.
Антић В. Вуковић Ж. Недок А. Поповић Б. Стране војне и добротворне медицинске мисије у Србији 1914 -1915. године, Зборник „Српски војни санитет 1914–1915. године“, Војна штампарија, Београд, 2010, 265–307
Батаковић Д. Нова историја српског народа, Наш дом, L’age d’homme, Београд/Lausanne, 2000
Boardman M. T. Under The Red Cross Flag At Home And Abroad, Philadelphia and London, J. B. Lippincott company, 1915
Вуковић Ж. Савезничке медицинске мисије у Србији 1915, Београд, Плато, 2004
Вуковић Ж. Из дневника Мери Гледвин, главне медицинске сестре болнице Сједињених америчких држава у Србији, у Београду 1914–1915, Архив за здравствену културу Србије, 1983–84, 12–13, 1–4
Gardner A. American Red Cross Work in Serbia, American Journal of Nursing, 1915, 16, 1, 36–40
Игњатовић М. Српска ратна хируршка доктрина у ратовима 1912–1918, Војносанитетски преглед 2008; 65 (Суппл.): 49–58.
Игњатовић М. Српско ратно хируршко искуство (1876–1198) IV деo Ратна хирургија у Србији у време балканских ратова, Војносанитетски преглед, 2004, 61 (2): 217–229
History of American Red Cross Nursing, L. L. Dock, S. E. Pickett, C. D. Noyes, F. F. Clement, E. G. Fox, and A. R. Van Meter, New York: The Macmillan Company, 1922. Pp. 1562.
Казимировић В. Нема платна за црне барјаке, Српско наслеђе, Историјске свеске, 11, 1998
Миловановић М. Просектуре и просектори, Војносанитетски гласник, 1939, 3, 1–9
Милутиновић С. Сад ће Шваба дум-дум-дум, беж’те жене у подрум, Београдске општинске новине, 1934, Српско наслеђе, Историјске свеске, број 6, јун 1998
Михајловић С. Облаци над Београдом, 1914–1918, Београд, 1955,
Младеновић Д. Здравствене прилике у окупираној Србији 1914–1918, Зборник радова Института за савремену историју, 2007, 10, 29–37
Модерна српска држава 1804–2004, хронологија, Историјски архив Београда, Београд, 2004
Morse E.W. America in the War, The Vanguard of American Volunteers, In the Fighting Lines and in Humanitarian Service, August 1914 – April 1917, New York, Charles Scribner’s Sons 1919 (Part III: The American Red Cross in Servia)
Недок А. Српски војни санитет на почетку рата и у великим биткама 1914. године, Зборник „Српски војни санитет 1914–1915. године“, Војна штампарија, Београд, 2010, 25–76
Недок А. Војни санитет непосредно после Колубарске битке, Зборник Српски војни санитет 1914–1915. године“ Војна штампарија, Београд, 2010, 151–179
Notable American Women, 1607–1950: A Biographical Dictionary, Volume 2, by E. T. James, J. W. James, P. S. Boyer, Radcliffe College, 273–275
Политика (1904–1941) дигитално издање, Народна библиотека Србије
Станковић В. Б. Слава и образ српске престонице, Први светски рат: Битка за Београд 1915. Калибар, 170
Стојиљковић М. П. Зељковић Ј. Тадић В. Из историје Војномедицинске академије I - Војне болнице у Београду од 1836. до 1938. године, Војносанитетски преглед, 2002, 59 (3): 329–333
Стојиљковић П. Зељковић Ј. Тадић В. Из Историје Војномедицинске академије. II – Пријемно и хируршко одељење, Војносанитетски преглед, 2002, 59(4): 437−441.
Strong R. P. Shattuck G. Sellards A.W. Zinsser H. Hopkins G.:Typhus Fever with Particular Reference to the Serbian Epidemic, Harvard University Press, Cambridge, MASS. 1920
The Amazing Dr. Edward Ryan and the Work of the American Red Cross in Estonia, Estonian Relations 2008; 7(1–2): 1–14.
Harding P. M. A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41–7.
Штурценегер К. Србија у европском рату 1914–1915, Академска књига, Нови Сад, 2009

(Изговорено 20. 9. 2012. године, на редовном састанку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, у Београду.)

На Растку објављено: 2012-11-06
Датум последње измене: 2012-11-06 23:37:36