Брана Димитријевић

Жртва докторке Елзе Инглис

Брана Димитријевић

Жртва докторке Елзе Инглис

Име Др. Елзи Инглис заувек ће се доводити у везу са Србијом и преносити из генерације у генерацију са неком врстом легендарног поштовања и обожавања.

(Ева Шо Макларен)

Књига Еве Шо Макларен (Eva Shaw McLaren) под насловом Повест о болницама жена Шкотске (A history of the Scottish Women’s Hospitals) којa је објављена већ у другој половини 1919. године (1), и посвећена успомени на Елзу Мод Инглис (Elsi Maud Inglis), представља, могуће је, једну од првих обимнијих сведочења, о изванредном доприносу ове искључиво женске организације у лечењу рањених и оболелих током Великог рата (1914 – 1918). Постојао је, можда, још један разлог „журбе“. Поникла из сифражетског покрета (борбе за право гласа жена) организација SWH, хтела је, да по завршеном рату, овом књигом, не само да подсети на своју ратну прошлост, већ и да настави где је стала. Отуда још у Уводу, ове речи: „Волим“ писала је из Русије Елза Инглис, „савремену британску девојку, испуњену љубављу према спорту, волим њену енергију, сналажљивост, храброст, њену независност“. Томе су тежиле од почетка.

Готово у целини, књига Еве Шо, састављена је од казивања; писама и одломака из дневника самих учесница.

Одбијена од Министарства рата Велике Британије, британског Министарства иностраних дела, и Адмиралитета, организација Болница жена Шкотске (SWH), ставља се на располагање међународном Црвеном Крсту, па њене услуге прихватају Француска и Србија. SWH ће у Француској радити четири пуне ратне године; а у Србији нешто мање. Изузимајући прва четири месеца рата SWH је била од непроцењиве помоћи Србима, пролазећи кроз све тешкоће и страдања, кроз које и овај народ. SWH је била и током велике епидемије пегавца, и током Великог Повлачења (Great Retreat), била је са избеглицама на Корзици, помагала је и на Солунском фронту; била и са Првом српском добровољачком дивизијом у Добруџи. Ушла је, напослетку, победоносно, са српском војском у Београд.

„Резултати њиховог рада у Русији и Румунији заувек ће блистати у историји, проносећи славу докторке Елзи Инглис. Не мање важан је и рад SWH у Француској, Србији, Грчкој... Ниједна организација жена није заслужила веће поштовање и дивљење за сјајну организацију и такву успешност у свом подухвату милосрђа.“

Изрећи ће, по завршетку рата, Винстон Черчил.

Уз то је, ова књига прожета дивљењем и љубављу према Србима. Као да су у патњама, ратним напорима, и мало очекиваном васкрсењу српске војске, које ће бити крунисано муњевитим пробојем Солунског фронта сифражеткиње виделе и неку врсту сопствене судбине. Није постојао задатак, ма колико од тежак био, које припаднице SWH, не би биле у стрању да изврше. За докторку Елзу Инглис реч немогуће није постојала. Као ни за Србе. Тако су их барем оне доживљавале. Нигде – не каже се то изриком, али произилази – припаднице SWN не беху тако прихваћене као од Срба, без предрасуда према чињеници да су у саставу SWH све саме жене, и са толико искреном захвалношћу, од почетка. Прихваћене од рањеника и болесника, у првом реду, од простог народа понајвише. Нигде не стоји, али произилази, да су у складу са својом традицијом у припадницама SWH Срби видели – Богом посестриме. Осећала је то, на свој начин, и сама Елза Инглис. А и књига, кроз коју ће „продефиловати“ многи народи посредно говори о томе. Не помиње се у књизи, али ми данас знамо, да је слика о Србима „краљоубицама“, дивљим и крволочним, у британској штампи, још од 1903. године па до почетка Великог рата, била једва нешто боља од оне коју налазимо у немачкој и аустроугарској истих тих година. Али се припаднице SWH на то нису ни осврнуле. Помоћи болесним и рањеном. Помоћи му да оздрави. Беше њихово вјерују. Нису се, што се Срба тиче, покајале. Шта више, ова књига се – у Додатку – завршава чланком из београдских Вечерњих новости од 17. фебруара 1919. године, који је једини одабран између многих из свеколике међународне штампе, а свакако их је – „афирмативних“, у славу припадница SWH – тада било. Осим тога, трећи део књиге под насловим Србија, почиње кратким приказом дотадашње српске историје; док свим осталим народима та „привилегија“ није дата. Све је то несумњива последица емотивне све јаче и јаче везаности у првом реду докторке Елзи Инглис, не само за српске рањенике и болеснике, него и за сав српски род, Та везаност испољиће се и достићи свој врхунац током боравка SWH у Русији.

Тешко је тачно одмерити улогу докторке Инглис, у замршеном питању пребацивања Прве српске добровољачке дивизије из Русије на Солунски фронт; a још теже је одговорити на питање у коликој мери је та њена улога била пресудна, али је једно несумњиво, њено залагање у корист Срба ишло је до саможртвовања.

Покушаћемо да то ближе осветлимо

Јула 1916. године српски посланик у Лондону Бошковић упитао је др Елзу Инглис да ли би SWH могле да опреме једну или више пољских болница које би се прикључиле санитету Прве српске добровољачке дивизије у Русији. Убрзо је Лондонски Комитет SWH донео одлуку о опремању и слању у Русију две пољске болнице, са припадајућим моторизованом транспортном јединицом. Уствари, опремање обе ове болнице било је при крају, али с намером да се оне упуте на Солунски фронт (2). Већ 29. августа 1916. године, а то је два дана по објави рата Румуније Централним силама, персонал болнице од 75 жена, заједно с опремом укрцан је у Ливерпулу, и кренуо је према Архангелску. У Архангелск су стигле 10. септембра, и возом кренуле према Одеси. На успутним станицама ова јединица (Unit) срдачно је дочекивана, како стоји у писмима др Елзе Инглис, и од стране представника власти, и од народа. Посебно свечан дочек приређен им је у Одеси. Убрзо потом уследио је сусрет с ђенералом Живковићем. Објаснивши да је дивизија већ била у борбама, и да је претрпела велике губитке (3), Живковић је предложио Шкотланђанкама да остану у Одеси, и да ту лече око 1.000 рањених Срба, а да се транспортно одељење болнице одмах упути на фронт. Али др Инглис стаде да енергично објашњава да су болнице и транспортни одсек целина, и да их ни у ком погледу није могуће раздвојити, тражећи да на фронт буду упућене што пре. Живковић је, напослетку морао да се с тим сложи, замоливши докторку Инглис, да се међувремену, док се транспорт ка фронту SWH не обезбеди, постара око рањених припадника српске дивизије ту, у Одеси. Докторка Инглис са задовољством то прихвати, па SWH од руских власти доби ускоро врло погодну зграду.

Дани проведени у „красавици“ (лепотици) Одеси, подсећали су др Елзу Инлис на бесконачан фестивал. Британски конзул давао је све од себе да их представи највишим представницима власти, укључујући и неколико чланова царске родбине, на челу са царевом тетком Олгом Петровном. У Опери присуство чланица SWH поздрављено је громким аплаузима. Три пута је свирана британска химна. Свечану добродошлицу приредио је и ђенерал Живковић са својим официрским кором. Извођене су се српске, хрватске, чешке националне песме и игре (будући да је у Првој српској добровољачкој дивизији било 75 официја Чеха и Словака).

Јединица SWH кренула је из Одесе за Рени 25. септембра возом. Али, уместо да се путовање оконча за шест сати, путовало се данима. Четири дана и три ноћи, бележи Елза Инглис. У Ренију су припаднице SWH, укрцане на брод. Запловило се Дунавом ка Черноводи. На броду сретоше једног руског официра, Ирца, који је, пише Елза Инглис: „Руски говорио као Рус, француски језик као Француз, енглески као Ирац, да не помињем шпански, италијански, немачки и хинду језик...“ Припаднице транспортног одсека са својим транспортним средствима укрцане су у два шлепа. „Иако нам је речено“ извештава Елза Инглис, „да ћемо у Черноводу стићи за неколико сати, пловидба Дунавом се отегла дан и ноћ“(4).

Ноћ је већ пала, када је у сасвим опустелој Черноводи почело искрцавање јединице SWH. Нигде цивила, који беху листом избегли, нигде хране, а да ствар буде још и гора киша је лила као из кабла, а ветар дувао као махнит. Припаднице транспортног одсека које су већ претуриле преко главе низ неудобности на шлеповима, сада су чекале у својим колима да се раздани. Према извештају гђе Хаверфилд (Mrs. Haverfield) транспортни одсек кренуо је изјутра према Меџидији, пошто је део SWH већ отправљен железницом. Али, већ после десетак километара макадамског пута поче блато. Кола су пропадала у глиб и заглављивала се. „Обмоташе“ точкове конопцима, што је било од помоћи, али је упркос томе било напорног гурања. Растојање од око педесетак миља савладано је тек после осам сати.

Наредног дана по пристизању у Меџидију докторка Инглис се сусреће са пуковником Хаџићем, командантом Прве српске добровољачке дивизије, и његовом штабом у Булбул Мику. Одлучено је да се SWH, с дозволом руског штаба, смести у једну касарну у Меџидији, коју је пре тога требало преуредити за болницу. 2. октобра почело је чишћење и преуређивање додељене им касарне. Исте вечери, пошто су припаднице SWH већ биле у постељама, дође један руски официр да их упита, када намеравају да почну с радом. Сутра увече, гласио је одговор.

Касарна беше на брежуљку одакле се пружао леп поглед на Меџидију. Недалеко било је још неколико касарнских зграда поседнутих од Руског (Друштва) Црвеног Крста. Касарна додељена женама Шкотске, имала је два спрата; а сваки спрат по дугачку једну просторју. Уз то још неколико мањих соба: канцеларију, купатило, собу за дезинфекцију. Не баш задовољавајући услови, али шта је ту је. Дан два касније болница поче с радом.

Каснији српски извори, из пера др Владимира Станојевића дају овакву слику (5): „Док је Први лазарет још боравио у селу Бил-Бил-Мику,“ пише Станојевић (1925), „стигла је помоћ: 16 аутомобила за евакуацију рањеника и једна пољска болница. Сав њен персонал састојао се од жена, које беху послате од Одбора Шкотских Госпођа. Ова помоћ је подбацила. Њена богата и луксузна опрема, чак са кујном, читавом једном собом на аутомобилу, беше гломазна за товарење и превожење по раскаљаним путевима Добруџе. Дуго се монтирала, распоређивала, распремала и намештала, што је значило да се исто тако споро мора демонтирати и паковати. Што је имајући у виду колебљивост и несигурност нашег фронта, било и непријатно и опасно. Најзад, та добровољна помоћ, као и свака друга, била је исувише аутономна у свом раду, мало се обзирући на општу ситуацију око себе и на потребе ван њеног персонала. Било је и тешкоћа око издржавања и снабдевања ове богато опремљене мисије. Тако је по њеном доласку у Добруџу, одмах искрсао крупан проблем између ње и нашег посланства у Лондону о томе о чијем ће трошку мисија бити.“

А затим (Moje ratne beleške i slike, 1934): „Користећи слободно време примио сам позив у Меџидију да су приспеле женске енглеске добровољне мисије и отишао код њих да бих саслушао једну њихову молбу. Та молба је била у овоме. Друштво шкотских жена, на молбу извесних наших кругова, опремило је и послало нашој дивизији, једну женску санитарну мисију, која се састојала из два дела. Један део пољска болница, под старешинством Мис Инглис и други део аутомобилска санитетска колона од 16 сасвим малих фордова, под старешинством Мис Хаверфилд. Пошто је цела та мисија допутовала до Меџидије у вагонима и на лађама, то није имала своју властиту комору (која би их снабдевала храном), те се из Меџидије није могла ни кретати. Друга невоља је била у томе, што особље те мисије није имало своје принадлежности, пошто се рачунало да ће то бити решено у нашој дивизији. Мисија је узалуд покушавала на све стране да дође до своје коморе и принадлежности и пошто је почела да очајава без посла у Меџидији, позвала је најзад мене, не би ли јој некако помогао. Иако није било посла и потребе на фронту, а да им не бих учинио нажао, примио сам их код себе у састав Првог лазарета, што је и командант дивизије врло радо прихватио. Обећао сам да ћу им превући један део њиховог потребног материјала на мојој комори и да ћу гледати да им људство храним некако из уштеда. Но, чим сам испунио своје обећање, увидео сам, да сам погрешио, јер сам одмах приметио да је целокупна опрема те мисије крајње непрактична, преко сваке мере гломазна, највећим делом за лични комфор самог персонала и људства мисије подешена, што све није било за наше прилике и за наш рачун...“

А, нешто касније: „Своју грешку“, написаће такође 1934. године Станојевић, „увидео сам када је због пробоја фронта, био наређен хитан покрет и када сам јурио као без главе, да некако потоварим тај њихов луксуз, како не би био заплењен. Иако сам се тог првог дана некако извукао, кроз неколико дана, кад је за време одступања пала киша и када коњи више нису могли да из блата извлаче претоварена кола, морале су остати у блату заглављене две фине походне кухиње-аутомобили. Узалуд сам молио пролазеће коморе да нам помогну, лека ниоткуда. А мене доброчиниоца, Мис Хаверфилд је после тога тужила Врховној команди у Солуну, те сам морао још и објашњавати и правдати се.“ (6)

Пишући скоро десет, па скоро двадесет година после поменутих догађаја – од којих овај потоњи тек треба да уследи – Станојевић никако не може да заборави тужбу гђе Хаверфилд, а ни саму неуспешну кампању у Добруџи, отуда и огорчење, мада се његова процена транспортне опреме SWH, у многоме слаже са оним што су Шкотланђанке већ доживеле на путу од Черноводе до Меџидије. Сви ти аутомобили и камиони, не заборавимо, били су намењени Солунском фронту, стрмим и вијугавим, али ипак сувим, планинским путевима, а не безмало живом блату Добруџе.

Како год, следећег јутра – отприлике три дана по приспећу у Меџидију – почеше да пристижу рањеници. Редом смо их купали, пише даље, и превијали их (мада су већ били изврсно превијени), а четири неизбежне операције урађене су до 3 сата наредног дана. Примили смо 102 пацијента, од којих су двојица умрли одмах по пријему. Више од половине беху Руси, и два Румуна. Беше интересантно посматрати њихово понашање наредних дана. Као и увек наши Срби су нам веровали безгранично и били су нам захвални (7), док Руси уопште нису, барем у почетку, схватали ситуацију. Оклевали су да уђу у операциону салу, гунђали – не верујући, не каже др Елса Инглис, али произилази – женама докторкама. Један руски официр дечачког изгледа, послао је по мене, извештава др Елза Инглис, да би ми, потом, грубо саопштио како не добија довољно хране. Објаснила сам му одлучним гласом да се он налази у српској болници, и да је исхрана заснована на нашим искуствима из Србије. Распитавши се, ипак каније, код руских сестра, др Елза Инглис, ускоро разумеде да је реч о руском јелу под називом каша, које је унеколико слично енглеском пориџу (8), па Шкотланђанке прионуше да науче да за Русе припремају баш ту врсту хране. Једна симпатична руска медицинска сестра још им је објаснила, да Руси не воле широм отворене прозоре, ни претерану чистоћу. Постепено, запажа докторка Инлис, све чешће су се виђала задовољна лица. Остајало је још само најтеже питање – језик. Како се споразумевати? Срећом добише као испомоћ једног српског студента медицине, који беше одређен да јединицу SWH обилази два пута дневно, мада је Шкотланђанкама био на располагању непрекидно, и дању и ноћу. Звали су га – Крис. Наводно је, добро говорио и енглески и руски.

Беше то, данас знамо, Милутин Велимировић (на основу чијег дневника је и написана књига: У равницама привида ), који је почео студије медицине у Русији. Руски је говорио одлично, док се енглеском језику тек учио.

„Послат сам“ бележи Велимировић, „после подне у британску болницу. Све саме женске. Има неколико веома згодних. Управница др Ингелс је веома ружна, али врло симпатична. Болница ће бити у саставу нашег лазарета (руски назив за ратне пољске болнице), те сам од командира одређен да одржавам везу с њима. Имају одличну опрему, и болничку и личну, и све услове да отворе праву болницу.“ А, затим: „Велику помоћ чине нам Шкотланђанке. Код њих су рањеници смештени као у правој модерној болници. Болничарке су врло пажљиве и не либе се посла. Ја посла имам пуне руке, и у нашем лазарету и с њима, највише с др Ингелс; делфином, како је зове командир. Она одржава одличну дисциплину и ред; а понашање и однос су како се само може пожелети (9). И, још: „Имам посла у британској болници, водим глупу администрацију, а кад сам слободан седим код куће и читам једну француску конверзациону књижицу.“ „Радим администрацију и код нас и код Шкотланђанки, а и с рањеницима сам.“ „Имам посла у британској болници, а више се задржавам због оне дивне сестрице. Има лепо свеже лице и рупице на образима када се смеши.“ „Код Шкотланђанки има неколико веома симпатичних, нарочито једна слатка сестрица и једна шоферка. Договорили смо се да држимо часове: ја њима руског а оне мени енглеског.“

Истовремено, транспортно одељење SWH, прикључено српском лазарету, готово свакодневно преваљивало је пут – за кога је мало рећи да је био очајан – између места Еквибиора и Булбул Маре и Меџидије дуг око 15 километара. Сваки ауто примао би по два тешка рањеника.

Убрзо потом јединица SWH доби наређене да отвори још један болнички пункт у селу Булбул Мик, десет миља удаљеном од Меџидије. Па иако је Билбул Мик био „недалеко“, беше им потребно не мање од 24 часа да тамо стигну. Силно сам бринула за њих јер не беху са собом понеле храну, пише др Елза Инглис. Али их тамо дочекаше српски официри и обилно нахранише (10).

Рад SWH у Меџидији одвијао се од 2. до 22. октобра. Али већ од 19. октобра канонада непријатељске артиљерије постајала је све ближа. Уз то су непријатељски аероплани надлетали Меџидију у просеку три или четири пута дневно. У једном тренутку једна од бомби усмртила је два војника у дворишту болнице. Ускоро дојаха курир са наређењем пуковника Хаџића да се болница припреми за евакуацију; док је од руског штаба стигло узнемирујуће обавештење да SWH не може рачунати на евакуацију железницом. Шта учинити? Како спасти 45 тона болничке опреме?

Према српским изворима непријатељ је 19. октобра отпочео пажљиво припреману снажну офанзиву. Одлучујући пробој фронта на сектору 19. румунске дивизије, која беше лево од добровољачке, био је брз. И почело је одступање. „20.10. Меџидија.“ Бележи Велимировић. „Читавог дана траје битка. Канонада не престаје. Летели аероплани, бацили неколико огромних бомби на Штаб армије у вароши, али га нису погодили. Но, тамо где су пале – огромне рупе. Не чује се ништа добро. Рањени официри причају да непријатељ наступа на целом фронту. Успео је да се пробије на нашем левом, руском крилу. Настрадале су и обе руске дивизије, много Руса је заробљено. Читавог дана пролазила је комора која одступа. Варош се брзо празни. И заостали становници журно беже.

Стално долазе рањеници. Има и данас тешких, међу њима неколико Руса и Румуна. Све их, после обраде, евакуишемо.

На станици велика нервоза и ужурбаност, спрема се евакуација.

По подне сам поново био у Штабу дивизије. Страшно. Долетали су аероплани, бацали бомбе на сам Штаб. Има седам погинулих, међу њима посилни једног пуковника са Крфа, чика Стева, који нам је баш јуче причао шта ће радити кад се вратимо у Србију. Побијено је око 30 коња.

У Штабу велико узбуђење. Сви мисле да су се на фронту одиграли крупни догађаји. Наши су издржали све нападе, али се сутра очекују нови. Потребна је јача резерва да смени већ заморене трупе. Отворено нападају (генерала) Зајончковског који држи резерве а не употребљава их. Чује се да се он са Штабом Армије спрема да напусти Меџидију. Др Драгослав ми рече да све рањенике евакуишемо што пре возом.

Командир каже да Штаб корпуса прелази у Хиршово – 70 километара од Меџидије – у варош на Дунаву. На глас их псује.

21.10.: Меџидија. Ноћ прошла врло напрегнуто. Све време пристизали су рањеници. Евакуисали смо их целе ноћи.

Вести су неповољне. Генерал Зајончковски са Штабом побегао у Хиршово. Резерве нису слате на фронт. Грми артиљерија. Све је у повлачењу. 22.10. Меџидија – Кароли. Страшна ноћ. Олуја, киша. По том невремену морао сам ка фронту. Појаши, види! Нисам нашао Штаб дивизије, а нисам га ни тражио. Све одступа. Наши, Руси, Румуни. Закрченост колона на путу. Киша не може да угаси пожаре које по селима распирује ветар. Горе пластови сена, и сама села. На разним страна одблесци пожара.

Вратио сам се доцкан, рапортирао: све одступа.

Освануло је ведро јутро. Сунце просто пече. Нема ветра. Посматрамо небо и са великим задовољством примећујемо како се приближавају облаци од јужне и југоисточне стране. Најзад се наоблачи, поче ветар. Ипак се око пола десет појављује велики црни аероплан... Са фронта страшна канонада још око пола шест сати. Почела је прво са леве стране, проширила се на цели фронт, и грми непрекидно. Осећа се да туку тешки топови и то близу, као да су ту одмах, иза брда.

Добили смо наређење за покрет у село Кара-Мурат северно од пруге. Мене је одредио командир да одем британским аутомобилом у село Ендек-Кара-Кјој до Првог лазарета и да оданде доведем кола и аутомобиле за ствари Шкотланђанки. Оне ће даље с нама. Кренуо сам аутомобилом за село, али када смо тамо стигли лазарет нисмо нашли. Сретали смо на путу масу кара са артиљеријском муницијом, многа кола, коморе, Румуне и Русе на коњима и наше рањенике Србе. 16. сати. Чекамо командира. Канонада се приближава. И већ се виде бели облачићи од распрскавања шрапнела. Допире штектање митраљеза. На путу бескрајне колоне, а нашег командира (др Костића) нема па нема. Кажу да је отишао да се нађе с командиром Првог лазарета (др Станојевићем), да траже кола, или аутомобиле, за ствари Шкотланђанки. Сви смо страшно нервозни, сем њих. Спремиле су фотографске апарате, снимају сцене. Ка фронту се у центру лепо виде кругови од распрскавања шрапнела. Чује се фијукање граната, ипак не у близини. Шоферка која ме је возила слика ме како седим и пишем. Правим се хладан, изигравам Енглеза, а нервозан сам и узбуђен.

Канонада која се за време пљуска смирила, оживела је, и сада је много ближа. Поново се спремала киша, а кроз црне облаке на северу и истоку на трен се пробише сунчеви зраци, и осветлише нас неким језивим, црвенкастим сјајем.

Одмицали смо степом, ужасно раскаљаним сеоским путем. Небо све облачније. Атмосфера пуна влаге и дима. Од Констанце се у вис дизао огроман црни стуб. Горе цистерне с нафтом.

И тек што стигосмо до кукуруза спусти се страшан пљусак, који нас је довде допратио.

Нађох стан са нашим чиновницима и Бошком писарем у једној напуштеној румунској кући, највероватније стану учитеља. Ноћас ту остајемо. Командир отишао код познаника артиљерца на вечеру и спавање. Веома сам уморан, као и остали, али не могу да заспим, а треба се одморити. Ко зна шта нас даље чека?

У селу страшна гужва и блато. Све време пролазе, одступају коморе, каре, топови. Почела пљачка дућана и кафана. Румуни и Руси који одступају са истока, причају о паду Констанце.

Пљачка и у кући у коју смо се сместили. У другој соби румунски војници претурају ствари и што им треба узимају, а друго ломе – посуђе по кухињи, намештај, огледала. Из библиотеке ваде књиге, погледају па поцепају. Колико их разумемо, кажу, да то не падне Бугарима у руке. Страшно. А, ноћу све то изгледа још страшније; иако се више не чује канонада.

23.10. Токсу (Вероватније: Токсоф). Тек што смо заспали пробудише нас, да одмах кренемо. Наш командир је већ отишао на фијакеру и са неколико кола напред у село Кара-Мурат. Било је око пола 2 по поноћи кад смо кренули кроз кркљанац. Одмицали смо споро. Сметале су нам коморе, каре, артиљерија, избеглице. Негде смо после вике, задржавања, скретања кола у поље, могли да прођемо кроз узан пролаз, али би убрзо наилазили на исто тако закрчен пут.

Крај пута много избеглица. Седе код својих кола, крај огњева. Около њих групице војника: наших, румунских, руских...

У селу много напуштених коња с амовима и седлима. Наши их узимају слободно, те и ја узмем високог, црног вранца – из румунске артиљерије.

Око шест сати поче блиска артиљеријска ватра с источне стране. Шрапнели почеше да се распрскавају на брду више села, но и над самим селом. Са брежуљка на источној страни спуштали су се неки стрељачки стројеви; зачу се и митраљез.

Наша колона тек што је кренула. Промакоше козаци с дугим копљима. А са брда се журно спушта нека коњица. И пронесе се узвик: Бугари! Настаде страшна паника. Све бежи: војска, кола, избеглице. И ми смо зачас били изван села. Ту се указа призор који никад нећу заборавити. Десно преко поља отегао се пут с бескрајним коморама, карама, топовима, а са једне и друге стране војска. Слика бежаније. И, сва та река, као широк талас, јури у трку, док они на путу одмичу већ спорије. Време мутно, облаци се слили са земљом, а изнад села јечи митраљеска паљба. Да је тад само једна бугарска батерија однекуд отворила паљбу, направила би ужас.

После се ситуација побољшавала. (Јер оно није била бугарска коњица.) Удаљила се пушчана ватра, одступање се успорило. Неки коњаници су се чак враћали према селу.

Кренули смо и ми ка путу, јер је опасност прошла. По страни разбацане столице, столови, котлови, јастуци, па и шиваће машине; просуто брашно, пасуљ...

23.10. Токсу (7). После два сата стигао је и наш лазарет. Улогорисмо се.

Ручали заједно са Шкотланђанкама. Оне су за време гужве, чим се мало разданило, фотографисале ону бујицу бежаније. 24.10.: Синоћ смо кренули даље око 5 сати по подне. Треба да идемо на неко место у близини Хиршова на Дунаву. Прошли уз дуга застајкивања кроз три богата румунска села, стигли у Картал (11), где смо преноћили на слами у тесној циганској кући.

Пошли смо после ручка за Хиршово. Убрзо стигли. У вароши нигде ништа. Свуда коморе. Улогорили смо се на ледини изван вароши, да ту преноћимо. Дан прошао у миру (12).“

У књизи Еве Макларен нема фотографија поменуте бежаније. (Шта више, две фотографије на страни 185 испод којих пише да су начињене у Меџидији, сасвим сигурно су начињене негде другде, највероватније у Ренију, јер снега, особито тако дубоког, тада, крајем октобра, у Меџидији није било.) Али постоје пасуси са потресним описима друмова загушених војскама у повлачењу. Иставио се, уз то, још један проблем – недостатак бензина, па се докторка Инглис обраћа др Костантинескуу, шефу румунске здравствене службе (Head of the Roumunian Medical Service), који их замоли да у Хиршову отворе превијалиште. Шкотланђанке то учинише, али још исте вечери он дође да их обавести да морају хитно даље. Исте вечери укрцаше се на бродове и запловише ка Галцу, скоро у последњем трену, јер је непријатељ заузео Хиршово већ следећег јутра.

Велимировић није забележио тај час растанка. Прва српска добровољачка дивизија, заједно са својим санитетским јединицама, наставила је повлачење кроз раскаљану Добруџу, да би 27. октобра прешли у безбедност, на леву обалу Дунава, преко понтонског моста код Искаче. Затим је повучена на опоравак и попуну у градове Вознесењск и Березовку, северно од Одесе, у Херсонској губернији.

Стога је докторки Инглис од стране Руског (Друштва) Црвеног Крста предложено да у том међувремену, док се Срби опорављају, ради за руски војни санитет. Предлог је прихваћен те је SWH прикључена Трећој руској дивизији. Тако ће се поново наћи у Добруџи. У месту Бабадаг поставиће болницу. А до тог места допремани су рањеници транспортним средствима SWH, по начелу „к себи“. Убрзо је, међутим, схваћено да они који би требало да прихватају и превозе рањенике до следеће етапе, од Бабадага до Тулцее (опет по начелу „к себи“) не чине то редовно него са закашњењем, па је део транспортних средстава гђе Хадерфилд морао бити одвојен и за евакуацију „од себе“.

„Једном приликом“ сведочи гђица Онслоу (Miss Onslow), „један рањени руски војник који тек што беше стављен у амбулантна кола упита руску сестру која га је пратила, да ли се он одиста налази у моторним колима, захтевајући од ње да изиђе и да провери. Знао је да кола са коњском вучом путују два дана до одредишта, а да тај исти пут моторна кола преваљују за неколико сати, уштедевши му сразмерно томе и болове.“

13. децембра морао се напустити и Бабадаг. Али на новој локацији, на коју стигоше, не беше ни трага од болнице, нити од било какве зграде која би томе могла послужити. А покушај да се врате у Бабадаг беше практично онемогућен расулом. Свуда где око допираше виделе су се колоне у повлачењу. У том их сустиже курир с поруком да иду у Тулцеу, где је организован хитан утовар болница у шлепове. Тек тамо их је чекао тежак рад. Ваљало је укрцати не само опрему и транспортна средства болнице, већ и рањенике, од којих неколицина – којима је мировање било неопходно – издахну том приликом. Остали беху смештени један до другог, тачније „један преко другог“, као сардине.

Дотадашњи крајње пожртвован рад SWH, био је високо оцењен од стране руских власти, који о томе послаше похвалан извештај докторки Инглис. SWH је у Добруџи остала три недеље дуже од Прве српске добровољачке дивизије.

Напуштајући Хиршово на путу за Галац, докторка Инглис са делом особља SWH беше принуђена да се привремено искрца у Браили. Даље се није могло због понтонског моста који ту беше начињен. А Браила се пунила рањеницима који већ обитаваху под отвореним небом. Нигде се није могла наћи погодна зграда за болницу. Све кафане и јавне зграде биле су реквириране, све беху препуне рањеника. А радило је само седам лекара! Као што једна од приправница болничарка записа у свом дневнику: „...бесконачан доток рањеника. Састављамо кревете по два да би ту стављали тројицу рањеника, а опет нема довољно соба за све. Изгладнели, уморни људи, осим тога, окупљају се у гомилама испред сваке болничке зграде, иштући храну.“ У извештају др Елзе Инглис стоји: „Приспеле 25. октобра. Одмах смо отишле у болницу да бисмо помогле у превијањима. Наредног јутра позване смо у следећу болницу. Резултати нашег рада су задовољавајући. Радило се пуном паром – докторке, сестре, приправнице... Добисмо од власти удобну кућу, с електричним светлом, а оне међу нама за које не беше места да ту спавају, одоше у напуштени Британски Конзулат... У Браили смо радиле све до 3. децембра када нас позваше да отворимо велико превијалиште близу фронта. Неколико француских медицинских сестара преузе наша места... а кад сам отишла да се поздравим с пацијентима, сваки од њих би дотицао своје чело дорзалном (горњом, или задњом) страном мога длана, а затим би ме љубио у руку...“

„Сад тек увиђам да и жене знају да раде.“ Рекао је један антифеминистички настројен руски официр, послат у инспекцију болнице. А неки од пацијената изрекоше и ово: „Љупке су руске сестрице, али нису толико добре, енглеске су боље, али нису толико љупке.“ Румунке их, пак, заволеше због њихове „једноставности“, што докторка Инглис делом приписује гуменим чизмама које је носила, штитећи се од блата, а делом и сивим униформама припадница SWH, због којих су их у Србији већ прозвали „малим сивим препелицама“.

Како год, крајем 1916 почетком 1917. године припаднице SWH наставиле су рад у Галцу. „Искрено се надам да је завршено моје треће и последње повлачење“ у овој несрећној кампањи. „Мислиле смо да ћемо се сасвим вратити у Русију, али јутрос, на нашу велику радост, стиже наређење да остајемо.“ Британски конзул беше другојачег мишљења, опоменувши их да је чак и у Галцу већ све спремно за евакуацију. Али се припаднице SWH и не осврнуше на то.

„Дата нам је пространа школска зграда недалеко од пристаништа. Рањеници који се износе из шлепова су за час у њој. Уредили смо болницу са 100 кревета, трпезаријом, пријемним одељењем, купатилом, превијалиштем и операционом салом. Собе су простране и чисте. Имамо и просторију за на нашу кантину, где можемо да се окрепљујемо кад год смо слободне... Галац се пуни рањеницима, који пристижу у партијама, око 1.000 дневно. Нашој болници шаљу најтеже случајеве... Исте вечери када је болница отворена примљено је 109 пацијената. Окупале смо их и све их превиле. Операције су почеле сутрадан у један сат, и трајале су беспрекидно до сутра у 5. Добисмо доктора Скота хирурга, из Британског оклопног корпуса, који срете једну од наших девојака, и упита је може ли нам бити од користи... Поручих му да је добродошао, па је радио са нама све до евакуације. Првокласан хирург...“

У Уторак, 4. јануара наређена је евакуација. Требало је да идемо за Плоешти, али сви путеви ка том месту беху пресечени, па се упутисмо ка Ренију; опет у последњем трену, потоварени у шлепове.

У Ренију ће, основавши болницу „А“ провести наредних осам месеци, укључујући и дугу, хладну зиму. Рени је невелик град са великим пристаништем и железничком станицом и мноштвом касарни. „Наша болница је“ пише један од припадница SWH, „једноспратна зграда саграђена од дрвета. Светла је и лако се проветрава. Када је лепо време допире до нас канонада топова... За справљање чаја кувамо снег, који је бистрији од дунавске воде, од које иначе припремамо укусне супе...“ У једном од извештаја др Елзе Инглис Комитету у Единбургу, стоји и ово: „Збрињавамо махом најтеже рањенике, који до нас стижу возом. Имамо добро опремљену операциону салу, искусне сестре, па Комитет може, сматрам, може да буде задовољан корисним радом наше болнице.“

При свему томе, др Инглис не заборавља да су оне у Русији првенствено због Срба. Почетком фебруара она одлази у Одесу да се распита шта ће даље бити са Првом српском добровољачком дивизијом, и добија одговор да Србима болница, за сада, није потребна. Стога се рад у Ренију наставља.

Избијање (фебруарске) револуције које је унело неспокојство и недисциплину међу трупе на фронту, захватило је и болнице. По болницама су формирани комитети пацијената, који су одређивали време оброка и лекарских визита, што је реметило дотадашњи болнички ред. Др Инглис је међутим и даље радила „по своме“, „на стари начин“, држећи све конце чврсто у својим рукама. Шта више, наредила је да се набаве неколико икона, како би се „болесници осећали као код куће“. Ипак, као једна од последица револуције била је „шпијунска грозница“ (spy fever); а резултат потоњег било је хапшење једне од чланица SWH, гђице Марфи (Miss Murphy). Докторка Инглис је енергично протестовала, придуживши се окривљеној у затвору. Пуштене су сутрадан, али се др Инглис није смирила, све док од надлежних није добила писмено извињење о том инциденту. Потом је дошло дуго, „досадно“ лето. Борби скоро да и није било, па тако ни нових пацијента. Али, извештаји и писма докторке Инглис Комитету у Единбургу изражаваху њене стрепње у погледу будућег рада ове јединице SWH – са Србима. (Напослетку, због њих су и дошле у Русију!) Руски фронт се распадао, а жеља Срба да се и даље боре, чак и у таквим условима, могла је уродити још тежим последицама од оних већ преживљених у Добруџи. „Људи желе да се боре“ рекао јој је ђенерал Живковић, „јер нису кукавице. Али како да их пошаљем право смрт!?“ Разумела је то и докторка Инглис. Почетком Јула стигао је предлог српске Владе са Крфа, да дивизија напусти Русију и пребаци се на Солунски фронт, али је руски Главни штаб одлучно одбијао баш ту могућност. Стога се докторка Инглис енергично обраћа британским властима, тражећи од њих да се код Руса свим силама заложе за Србе. „Овде сам на лицу места, и јасно ми је шта се збива. Русима је на фронту потребна (српска) дивизија да 'охрабри њихове трупе' “. Писала је. На несрећу биће потребно још напора и напора да се Србима дозволи да оду из Русије. Преговори између Руса, Румуна и Срба отегли су се месецима. При чему су Руси испољавали нешто више попустљивости од својих савезника Румуна, али су своје одлуке мењали сваки час. На наваљивање докторке Инглис један од чланова Југословенског Комитета у Одеси (др Јамбришак) саставио је извештај о политичким приликама у Русији и следственим могућим последицама по добровољачку дивизију, па је тај извештај предат двема чланицама SWH које су се враћале у Енглеску. Али, како се докторки Инглис учинило опасним да оне са собом носе било какав документ, беху принуђене да укупно 2.500 речи (!) науче на изуст. Само је на квадратном парчету папира величине једног инча, написано заглавље докторке Инглис, као доказ. Истовремено је докторка Инглис преко британског посланства у Петрограду упутила допис британском Министарству иностраних дела у коме упозорава на околност да би употреба Прве српске добровољачке дивизије, на фронту, а поготову у Румунији, била равна њеном уништењу, будући да је руска војска у расулу, јер је руским војницима доста рата. Највећи број руских рањеника, лечених у SWH, нису своје ране задобили на бојишту, већ су оне настале самоповређивањем. У сваком случају ова јединица SWH ићи ће са Србима, где год да они буду послати. Одговорено јој је да ће њен допис бити прослеђен надлежнима.

Крајем августа јединица SWH најзад је прикључена је српској добровољачкој дивизији у месту Хаџи Абдул, недалеко од Ренија. „Месташце одиста пријатно, препуно је дрвећа која заклањају не само шаторе дивизије већ и наше санитетске... Обилазе нас руски, румунски представници, хвале... Рањених нема, само нешто мало оболелих од маларије. Проносе се гласови о великој офанзиви...“ Према којима је докторка Инлис била крајње скептична. Ипак је затражила писмом од гђице Онслоу, да јој пошаље још неколико возила. „Неизвесност је велика, али сам упркос томе срећна што сам са Србима. Ручала сам у њиховом штабу. Официри су одиста веома љубазни.“

У то доба стигао јој је телеграм из Лондона, да јој се саветује повлачење јединице SWH у Енглеску, али да се коначна одлука препушта њој. „Веома сам вам захвална што сте коначну одлуку препустили мени... Али, ја се могу вратити само са српском дивизијом. Јер, уколико дође до велике несреће ни једна од нас никада неће моћи да себи опрости што смо их оставиле. Остајемо са њима, јер морамо остати. Ако нас желите кући, то може бити само с њима“.

Готово истоветан одговор беше својевремено упутила надлежнима и легендарна Флоренс Најтингел, када су је позвали да се врати с Крима. Могу, одговорила је, али само са рањеницима.

28. септембра стиже напослетку вест, да се цела дивизија кроз три дана упућује у Архангелск. Али се тих неколико дана претворише у месец. Истина, српска добровољачка дивизија беше повучена с фронта, и послата у једно месташце недалеко од Одесе, на Црном Мору, где ће проборавити још неко време. Али је здравље докторке Инглис почело да се нагло погоршава. Са својом карактеристичном храброшћу она ће о томе извести све чланице јединице SWH. „Рекла ми је,“ сведочи једна од њих, „како први пут у свом животу истински пати за кућом и отаџбином. Одавно је већ написала да шаље своје последње писмо из Русије, али и то се, ето, изјаловило... Још се чека и чека. Онда ме је упутила како да се организује болница, до најситнијег детаља. Све је то држала у својој глави... Одиста је била у жалосном стању када смо се растале.“

Најзад стигоше сва потребна одобрења и позиви, да Прва српска добровољачка дивизија може да напусти Русију, заједно са SWH, и да су добродошли у Великој Британији. Данас знамо да је тада дивизија била подељена у два ешалона, који су упућени у Архангелск. У првом су се налазиле припаднице SWH, са свом својом опремом. Тај ешалон срећно је стигао до Архангелска и отпловио, али други ешалон већ није могао за њима. Мораће око света, транссибирском железницом до Порт Артура, а онда лађама до Солуна.

14. новембра др докторка Елза Инглис телеграфише из Архангелска Комитету у Единбургу: „На путу смо кући. Све је задовољавајуће, све изузев мог здравља.“ Њен живот се ближио крају. „Никада нећу заборавити то наше путовање... Не беше од ње ни речи жалбе, мада је изглед докторке Инглис све говорио.“

Умирала је задовољна, јер је успела да јединицу SWH и Србе врати кући... Последњих дана путовања, докторка Инглис је смогла снаге да се одене, и изиђе на палубу и поздрави се са „својим Србима“. На палуби је остала све до вечери, не допуштајући да је носе. Корачала је с напором, у пратњи два бродска официра. Њена последња порука упућена Председници Лондонског комитета гласила је: „Шта год да се буде десило, молим Комитет да се постара да Срби добију своју болницу и транспорт, јер су им неопходни.“ Умрла је 26. новембра 1917. године, пред обалама Енглеске.

Комитет је, уважавајући њену последњу жељу, одмах реаговао. Отпочеле су припреме. Реорганизована и новом опремом попуњена болничка јединица била је спремна већ у фебруару 1918. године за слање на Солунски фронт. Имала је персонал од 25 припадница SWH, обучен да опслужује 100 болесничких кревета и три докторке; док се транспортно одељење састојало од 25 возила са персоналом од 32 припадница SWH. Ова јединица названа је „Др Елзи Инглис“, у знак успомене на преминулу.

На Солунском фронту болница „др Елза Инглис“ била је од 1. априла па до 20. септембра смештена негде између Вертекопа и Драгоманаца (13). Први рањеници и болесници примљени су 29. априла. Болница је, затим померена ближе фронту у село Доњи Пожар, и постављена као најистуреније превијалиште пет дана по отпочињању пробоја Солунског фронта. 16. октобра болница је стигла у Скопље (14), где је смештена у једну школску зграду. Одмах је почела са радом. Највише је примљено болесних од инфлуенце (Шпанске грознице) која се разбуктавала. У Скопљу није остала дуго, већ је пребачена у Сарајево, да би после тромесечног рада, крајем априла 1919. године била повучена и угашена.

Многе књиге су до данас написане о организацији Болница жена Шкотске (SWH) и о самој докторки Елзи Инглис, али ни у једној као у књизи Еве Шо Макларен реч Србија не одјекује тако упорно и тако снажно (15). И за њу и за докторку Инглис, од свих јужнословенских народа – не рачунајући противнике Бугаре – постојали само и само Срби. Можда се ни овом не треба чудити, будући да је Прва српска добровољачка дивизија, формирана у Русији, у свом саставу имала у великој већини Србе (90%), док су остатак чинили Хрвати, Словенци и Чеси (потоњи махом међу официрима и подофицирима). Највише је Срба било из Војводине, Босне и Херцеговине (16). Сви су, осим шачице Срба који су после слома Србије 1915. године успели да се преко, тада још увек неутралне Румуније, дочепају Русије, били држављани Аустроугарске; били су, дакле, Срби Босанци, Срби Херцеговци, Срби Пречани, и тако даље... Али их ни Ева Шо ни докторка Елза Инглис по томе не разликују, нити обема на ум да су таква разврставања уопште могућа. А како би и била? Срби рањеници и болесници истим су очима гледали на припаднице SWH и у Србији, и у Русији; и тамо и овде оне су им биле – Богом посестриме. Говорили су истим језиком, веровали у исте митове, тежили истом – ослобођењу. Схватила је то и добро разумела докторка Елза Инглис, упило се то у њу до сржи. Што у великој мери објашњава њену личну жртву. Владари и моћници! Пустите Србе нека иду! Омогућите им да буду са својима! Да се боре на свом фронту, да ослобађају своју земљу, да је натапају својом крвљу! То беше њен најупорнији поклич, њена „уцена“. Јер, знамо, нуђено јој је да се на време, макар и сама самцита, повуче из Русије, да би се у Великој Британији лечила и неговала, и можда савладала опаку болест (рак), или макар за неко време продужила свој живот. Одбила је. „Уцењујући“ својим животом владаре и моћнике... Имајући на уму само и само „своје“ – Србе.

POST SCRIPTUM: Данас, век касније после свих тих догађаја, заборављена је и Прва српска добровољачка дивизија, и њен повратак у два ешалона, заборављена је, или заташкана, и жртва докторке Елзе Инглис, а понајвише њено схватање – „њених“ Срба.

А још изодавна се доказује да Срби нису јединствен народ; да су велике локалне разлике међу њима; да Срби Пречани нису исто што и Србијанци (Срби из Србије), а да се и међу потоњима могу наћи разлике и те какве. Докази у прилог томе, такозвани научни докази, само се множе; а у том пакленом подухвату саучествују и српски стручњаци: етнопсихолози, лингвисти, експерти за „менталитет“, етномедицину... краја нема... А требало би да сваки град у Србији има улицу с називом докторке Елзе Инглис. И зато поновимо: Име Др. Елзи Инглис заувек ће се доводити у везу са Србијом и преносити из генерације у генерацију са неком врстом легендарног поштовања и обожавања.

Да ли је, одиста, данас тако?

(Емитовано у скраћеној верзији 16. 10. 2012, на Првом програму Радио Београда, у 20 часова, у емисији Миље Милосављевић „Код два бела голуба“.)

Напомене

(1) Eva Shaw McLaren: A History of Scottich Women’s Hospital. Hodder and Stroughton, Lonodn, New York, Toronto, 1919.

(2) Овај наоко споредан детаљ указују да је, иако исцрпљена у повлачењу и десеткована, Србија била спремна да свесрдно помогне формирање, а потом и ратовање Прве српске добровољачке дивизије. Не само да је са Крфа послато 130 људи команданата пукова и батаљона и командира чета, референата свих родова оружја и струка, командира и припадника санитета (Опширније: Димитријевић Б.: У равницама привида. Филип Вишњић, Београд. 2008, стр 14–15) него се ево одрицала, опет у корист поменуте дивизије и две одлично опремљене болнице жена Шкотске!

(3) У то доба већ су се одиграле две велике битке, код Кара Синана, 6. септембра, и 14. септембра код Кокарџе. (Опширније: Димитријевић Б.: Исто. Стр. 41–85)

(4) Исто растојање од Ренија до Черноводе Прва српска добровољачка дивизија, утоварена у шлепове, превалила је за четири дана.

(5) Владимир Станојевић: Историја српског војног санитета & Наше Санитетско ратно искуство, Београд, 1925. стр. 423–432; и Pukovnik dr Vlada Stanojević: Moje ratne beleške i slike, Ljubljana 1934. Такође: Димитријевић Б.: Исто. Стр 94–96.

(6) Димитријевић Б.: Исто. Стр. 121

(7) Др Елза Инглис ову своју оцену поткрепљује – мада не изриком – и својим претходним искуствима из Србије. Прецизније би било да је рекла И ови Срби су нам веровали безгранично...

(8) Овсена вареника. Овсено брашно кувано у води или млеку, коме се може додавати још и разноврсно поврће.

(9) Димитријевић Б.: Исто. Стр. 101 и 102.

(10) На овом месту (Eva Shaw McLaren: Исто, стр 192) помиње се и др Становића (Станојевић), који је „организовао рад целокупног приспелог транспорта“.

(11) Из досадашњег кретања Другог лазарета може се закључити да су прелазили око 20 километара дневно.

(12) Димитријевић Б.: Исто. Стр. 117 - 128

(13) Новији покушаји да се тачно одреди место где је била постављена, барем неко време, одмах по доласку, болница „Др Елза Инглис“, нису уродила плодом (Јовановић Д. Т: Четврта пољска хируршка болница српске војске 1918; 800 година српске медицине, Пчињски зборник. Infinitas & Српско лекарско друштво. Стр. 359–366. Такође: www.rastko. net/medicina) можда и стога што се иста није налазила у неком одређеном месту, већ у близини, највероватније Драгоманаца (данас Апсалос)? Они који су се још сећали где је та болница била (попут С. Барјактаровића) нису за собом оставили довољно прецизно сведочанство. Ни Ева Маклинен не помиње неко одређено место, већ описује климу, околину, поточић са свежом водом, чињеницу да је баш „у подножју“ болнице под шаторима пролазила уска пруга Вертекоп – Драгоманци; која већ изодавна не постоји.

(14) И овом приликом видимо да се понавља иста прича: веће санитетске јединице не успевају да стигну војску.

(15) Попрсје докторке Инглис, које краси Шкотску Националну Галерију, ударио је „велики живи вајар Мештровић из Србије“ (the great living sculptor, Mestrovitch of Serbia) (Eva Shaw McLaren: Исто. Стр. 179 и 181)

(16) Димитријевић Б.: Исто. Стр. 15.

(Захвалност: Писац ових редова најдубље захваљује докторки Грлици Саксиди, која му је љубазно, из своје породичне заоставштине, поклонила књигу Еве Шо.)