Бранко Надовеза

Др Гаврило Којић – живот и дело

Доктор, лекар Гаврило Којић представља једну изузетну личност, изузетног националног радника. Његов допринос развоју здравства код Срба је изузетан.

У споменици Новосадске Православне гимназије у доба Аустроугарске стоји у списку ученика, који су „на овој“ гимназији положили испит зрелости „Гавра Којић – из Ст. Бечеја; I-VIII; медицинар у Б. Пешти“^[1]. У зборнику Матице Српске у именику изборних питомаца Текелијина завода од 1878 до 1914 стоји: „142. Гаврило Којић, медицинар, сад лечник у Београду;“^[2]

О др Г. Којићу је касније писано врло мало, али се он помиње у биографски речницима. „Којић д-р Гаврило, рођен је 14 јуна 1889 године у Ст. Сивцу, умро 10 X 1927. Матурирао у Новом Саду 1909 као питомац бечког владике Митрофана Шевића, а дипломирао у Будимпешти као Текелијанац 1914. Основао Савез здравствених задруга у Београду и био његов први управник у жељи, да омогући и сеоској сиротињи благовремену лекарску помоћ и савесно и стручно лечење“.^[3]

У Биографском Лексикону издатом у Канади и Србији о Гаврилу Којићу пише следеће: „Којић Гаврило, лекар и јавни радник, рођен 1890. у селу Стари Сивац у Бачкој (тадашња Аустро - Угарска). Као млад лекар узимајући учешћа у активностима за побољшање народног здравља, посебно на селу, одушевљавао се идејама добровољних фондова за узајамно помагање у болести које је истакао Први конгрес земљорадничких задруга Србије још 1895. године, и развојем првих задруга које су имале такве здравствене фондове. После завршетка Првог светског рата придружио се добровољној Америчкој мисији која је радила у Западној Србији, и својим средствима помагала побољшање ратом изузетно погоршаних здравствених прилика. Створио је свој план о здравственом унапређењу села, који се темељио на здравственим фондовима земљорадничких задруга и на помоћи у материјалу и новцу, који је пред свој одлазак оставила ова мисија, што би довело до стварањем самосталних здравствених задруга. Свака од њих имала би малу месну болницу, закључивала уговор с лекаром и апотекаром о бесплатном лечењу задругара и организовала активности у здравственом и општем просвећивању и др. Тај његов план, усвојен 1921. на конгресу Српских земљорадничких задруга, почео је врло добро да се реализује, па је на његову иницијативу одржан 1922. Први конгрес здравствених задруга, на којем је основан Савез тих задруга, а др Којић изабран за управника Савеза. Основао је лист Здравствени покрет, чији је био уредник и плодан сарадник. Остварио је тесну сарадњу са Друштвом Црвеног Крста, па је на Конгресу 1925. изабран за генералног секретара Црвеног Крста. Прерана смрт 1927. године прекинула је његову плодну јавну делатност.“^[4]

У Српско библиографском речнику о Г. Којићу стоји: „Којић, Гаврило, лекар, јавни радник (Сивац код Куле, 14. VI 1889 – Београд, 10. X 1927). Потекао је из сиромашне породице. Основну школу је завршио у Сивцу, гимназију у Новом Саду као питомац бечког владике Митрофана Шевића (1909) а медицински факултет у Будимпешти као стипендиста Текелијине задужбине (1914). За време студија био је на челу студената из наших крајева који су тежили уједињењу Југословена. По избијању балканских ратова 1912. прешао је у Србију и био добровољац у санитетској служби. Затим се вратио у Пешту а по завршетку Првог светског рата био лекар у Прокупљу. Придружио се добровољној Америчкој здравственој мисији под вођством Р. Р. Ридера, која је радила у западној Србији као помоћ ратом опустелој земљи. Предлог о организовању здравствене заштите сељака под окриљем земљорадничких задруга изнео је 1921. на Првом конгресу земљорадничких задруга у Великом Бечкереку (данас Зрењанин). Његов предлог је усвојен и 1922. организован је Први конгрес српских здравствених задруга на којем је изабран за председника њиховог Савеза. До његове смрти Савез је обједињавао 26 основаних задруга у Србији и 4 у Далмацији. Покренуо је часопис Здравствени покрет у којем је објављивао чланке и студије и од 1923 био уредник. Сарађивао је са Црвеним крстом Србије и 1925. био изабран за генералног секретара. О његовом раду и активностима писали су Светско удружење Црвеног крста, друштво Лига народа света и др. Сахрањен је у Сивцу“.^[5]

Којић је покренуо 1922. часопис „Здравствени покрет“ и потписник је манифеста за оснивање Здравствених задруга. Написао је чланак „Здравствено задругарство“: „Све здравствене установе, и државне и приватне, каже он, труде се у последње време да своје дејство прошире на најшире слојеве народне, како би на тај начин њихово дејство захватило цело друштво и доспело тамо, где је оно најпотребније. То је једно од основних начела савремене науке о подизању народног здравља.

Услед тога видимо данас да све државне здравствене установе у свету, обраћају пажњу нарочито на здравствене прилике маса, настоје да по селима и забаченим градским предграђима поставе што више лекара, милосрдних сестара, да подигне тако зване диспанзере, који ће својим склопом на лицу места пружати потребну помоћ оболелима, а њихову околину тако уредити, да се зараза и могућност оболевања сметњи на најмању меру.

Приватне здравствене установе, у колико су ранијег порекла као на пример Друштва Црвених Крстова, преиначују своја ранија правила према тим захтевима, а исто тако и проширују програм свога рада. Настају све нова и нова удружења, хумане природе, која према тим начелима израђују свој програм, а врло често се у свом програму ограничавају само на поједине т. зв. друштвене болести у тежњи, да у томе ужем програму што дубље продру у велике масе друштва и да постигну што бољи успех. Довољно је споменути само удружења против туберкулозе, венеричних болести, алкохолизма и т. сл.

Из горњих навода види се и то да нова настојања око подизања народног здравља иду за тим, да одстране услове друштвене болести, које су особито проширене међу непросвећеним и сиромашним друштвеним редовима целог света. У томе погледу отишло се најдаље установама за осигурање радника, које су свуда у свету настале приватном иницијативом, а доцније је и држава примала на себе један део старања за напредак и што јаче дејство тих установа.

На тај начин здравствено питање постаје просветно – привредно. Нови правац у раду на унапређењу народног здравља и у медицинској науци уопште, под именом социјална медицина, усвојио је у пуној мерио то начело. Ова наука данас смело тврди: узрок великој раширености туберкулозе не може се једино и првенствено видети у оној ситној и простим оком невидљивој клици, која се зове бацил туберкулозе. Напротив, ту највећу улогу имају непросвећеност и сиромаштво. Зато је туберкулоза друштвена болест, зато је она највише проширена у непросвећеним и сиромашним редовима друштвеним. А то важи и за друге друштвене болести, које сатиру толике стотине хиљада и милионе људских живота, а чији број није мален.

Па и у схватању вредности људског живота наступио је преокрет. Живот човечјег бића посматра се са свих страна: са гледишта националног, привредног, а не једино са гледишта личног и властитог осећаја. Данас се више но икад наглашава: опстанак једног народа зависи од укупног здравља и могућности здравог размножавања народа. Нездрав народ и народ, који се не размножава довољно, поуздано пропада, а већ пре тога долази у зависност према осталим здравијим и многобројнијим народима. Са привредног гледишта, данас више но икад, шири се сазнање: живи капитал је најдрагоценији капитал, већ и стога, што је тај капитал покретна снага за стицање и умножавање сваког другог капитала, као и стога, што се живи капитал људски не може за кратко време створити, нити пак купити, ако га нема. При томе, онај живи капитал, који не привређује, него је неспособан, болестан, кржљав, значи чист губитак у народној привреди, јер троши од зараде здравих и способних.

И Здравствено Задругарство, које је настало пре нешто више од 5 година, основано је на свима основним начелима Социјалне Медицине. Програм Здравственог Задругарства је израз чисто наших савремених потреба да изврши опште лечење и стручно лечење оболелих, да створи материјалне услове за здравље, као и да изврши стварно здравствено васпитање широких редова нашег сеоског становништва, поглавито наших женскиња. Задружни облик удружења узет је као најпогоднији и за наше прилике истакнути програм.

Досадањи иако незнатни резултати рада Здравствених Задруга у односу њиховом према стварним здравственим потребама нашег целог народа и сеоског становништва показују ипак јасно, да је пут којим се пошло веома добар и подесан за постизавање великих резултата, можда чак и оноликих, колико данашње наше болесно стање захтева. На том путу треба истрајати на корист целог народа и боље будућности. Стога Здравствено Задругарство треба и мора да окупи све чланове нашег друштва у борби за напредак и здравље свих нас.“^[6]

У истом броју објављен је и некролог поводом смрти Г. Којића: „Др Гаврило Којић, оснивач Здравственог Задругарства и први Управник Савеза Здравствених Задруга. Дете сиромашне породице из Бачке, пок. Др Гаврило Којић се од раног детињства борио између добра и зла, добра у себи и зла око себе. Његова велика унутарња снага победила је све спољашње препреке и зла, која су му се стално ређала; урођена безгранична љубав према свему што је лепо, добро и племенито, доживела је своју победу. То је победило и њега самога, и он је постао њен највернији заточник, па и више – прави роб у раду за добро и срећу других.

Још као студент медицине у Пешти, Гаврило Којић је на челу тамошње мале али одабране групе наших националних и одушевљених студената. Уједињење Југословена за њега је постала суштина целе народне политике и он се сав предао њој. За њега су тада постојале свега две дужности, два занимања: рад на томе уједињењу и усавршавање у својим медицинским студијама. Он није знао ни за какве друге младићке ма и најважније забаве и разоноде. Већ тада за њега је живот био само средство које служи једном вишем циљу, општем, народном, од кога добија сву своју вредност. И зато чим је избио Балкански Рат, 1912. Гаврило Којић, медицинар треће године, тихо, нечујно, скромно, прелази у Србију, пријављује се за добровољца. Одређен је у санитетску службу и ту своју дужност врши до самопрегорења. Остао је незапажен, јер већ тада његов је принцип био: личност се мора изгубити пред идејом.

Велики Светски Рат га је затекао на крају његових медицинских студија. Таман их је завршио. После више узалудних покушаја да пређе пре објаве рата у Србију, он остаје у Аустро - Угарској. Ту је провео све време Светскога рата - како? то знају само његови најближи пријатељи. Они су једини могли читати из његових изразитих очију све паклене муке, које је издржао за четири ратне године.

Одмах после рата, после кратког саветовања са својим пријатељима, он долази у Србију за лекара „јер Србији треба највише помоћи“. Одлази у Прокупље. Одличан стручњак, он је имао прилике да стекне завидну каријеру. Од вечитога сиромашка могао је постати богат човек. Али Којићу, великоме идеалисти, не свиђа се тај посао. Јер проучавајући онај народ у Топлици, његове потребе и невоље, он је болно осетио, да је његова помоћ као практичног лекара веома незнатна. Нарочито се пак није могао да помири, као што је често говорио, са помишљу да се богати „на рачун болесних људи, који болују јер им ми, моћни, не дамо могућности да не буду болесни. И место да будемо најтеже кажњени због тога, ми се још награђујемо.“

Наравно да он није дуго могао издржати тај свој положај. Он га напушта, долази у Београд, и после једнога краткога периода сналажења, налази и израђује своју дефинитивну послератну идеологију, идеологију здравственог задругарства, којој срећан и пресрећан робује, опет довољно незапажен од шире јавности. Он је творац и оснивач овог покрета, који чека велика будућност.

Шта је покојни Др. Којић на томе пољу урадио, колико је унапредио рад на чувању народног здравља, то знају једино оне хиљаде сељака из свих наших крајева, који су га најбоље схватили, и топло прихватили његове идеје, на себи и у своме дому осетили њихово спасоносно дејство. Покојникови пријатељи и сарадници о свему томе много мање знају, јер покојник као фанатик позитивног рада врло је мало и нерадо говорио о раду. Он је само радио, и то радио махом директно у народним масама. А такав рад тешко се сазнаје и осећа у градовима.

Безгранично занесен овом својом идејом он покушава да Савез Здравствених Задруга, чији је био оснивач и управник, доведе у што тешњу везу са Црвеним Крстом, да би га унапредио на добро обе ове сродне установе. Стога се пријављује за Генералног Секретара Друштва Црвеног Крста и буде изабран. Две пуне године, заборављајући потпуно себе, личност и границе своје и у опште људске моћи, он обавља обе ове тешке дужности: у Савезу и у Црвеноме Крсту. Услед тих натчовечанских напора његов иначе врло отпоран организам се знатно истрошио. При томе, када је наишла последња његова, у почетку сасвим наивна, болест, он је није лечио како су му његови колеге лекари саветовали. „Посао је изнад свега.“ Напустио се због посла на народном добру, и болест је победила, а наш народ је изгубио једнога од најврснијих својих синова.

Фанатик у љубави према своме народу, фанатик у раду на народноме добру, скроман до негације своје личности, Др. Гаврило Којић је изгубљен. Он би рекао: „Изгубљена је само личност. Идеја је остала и она ће преживети све и победити“. Нека нам опрости његова сен што се у овоме не можемо сложити са милим покојником, и што ће сви они који су га тачно познавали морати пролити сузу над одром тако прерано преминулога пријатеља и народног борца, и над худом судбином нашега народа, који га је изгубио.“^[7]

Некролог је објављен и у листу „Село“: „Др. Гаврило Којић, лекар, оснивач здравствених задруга. 10. октобра умро је напрасно Др. Гаврило Којић родом из Ст. Сивца у 33 години живота. И ако млад, тако на почетку свог лекарског деловања, пок. Др. Којић је један од најзаслужнијих млађих лекара јер је насупрот својим вршњацима и друговима пошао сасвим другим путем преданог и марљивог рада на стварној лекарској помоћи у народу.

У задругарству нашем и на страни имало је разних врста задруга, али се нигде пре тога није оснивало здравствено задругарство. Др. Којић је дошао на мисао да би се и лечење и чување здравља могло најуспешније вршити путем задруга, оснивањем здравствених задруга.

И заиста уз помоћ америчке мисије Др. Ридера, који је био дошао после рата да нам помогне, основане су прве здравствене задруге. Било је великих тешкоћа, јер је ствар била потпуно нова, није се имали никаквог искуства ни угледа на ранији рад ни код нас ни на страни.

Али Др. Којић са својим сарадницима – свесним задругарима, благодарећи своме одушевљењу, својој спреми и истрајности, успео је да удари добре темеље томе задругарству. Оно данас постоји, живи, ради. Ми се надамо да ће се оно и даље развијати и усавршавати. Оно је у своме оснивачу Др. Којићу много изгубило, готово је тај губитак ненадокнадив, али идеја је тако добра, да ће се та установа морати одржати и напредовати.

Др. Којић био је и Главни Секретар Црвенога Крста, и ту је дао све што се могло дати, и ако је и у томе послу наилазио на велике тешкоће.

Нека је светао помен и слава неуморном раднику и пријатељу народног здравља Др. Гаврилу Којићу!“^[8]

О Др. Гаврилу Којићу се писало, касније, највише када се помињало оснивање и делатност здравственог задругарства а мање о његовим осталим заслугама. Тако је Др. Карло Шнајдер, потоњи уредник часописа „Здравствени покрет“ пишући о здравственим задругама, истакао и заслугу Др. Г. Којића. „Оснивање здравствених задруга. Светски рат од 1914–1919 године и непријатељска окупација Србије, који су, уз тешке жртве у људским животима, причинили и огромна разарања и пустошења, довели су становништво Србије до још већег осиромашења. Социјална беда сељачког света ставила је земљорадничко задругарство пред многе и сложене задатке социјално – здравственог обезбеђења земљорадника. Пред први конгрес Главног савеза српских земљорадничких задруга, после Светског рата, који је одржан у Великом Бечкереку, септембра 1921 године, изнео је Гаврило Којић, млади српски лекар, придодат америчкој лекарској мисији Р. Р. Ридера, која је тада радила у Србији, предлог о здравственом обезбеђењу земљорадничког становништва на задружној основи. Овај конгрес је једногласно усвојио предлог о оснивању здравствених задруга и предвидео учешће земљорадничких задруга као већ организоване целине, као и коришћење болесничких фондова оних земљорадничких задруга које приступе здравственој задрузи.

Тако су се здравствене задруге између два светска рата старале о извршењу оних здравствено – социјалних проблема земљорадничког становништва, које су још први конгреси Савеза земљорадничких задруга означили као најважније услове за напредак земљорадника и пољопривредника.

Прва здравствена задруга основана је 1921 године у Ужичкој Пожеги, а већ идуће године у Србији је било 10 здравствених задруга, које на Првом конгресу здравствених задруга, одржаном у Београду од 23 до 25 маја 1922 године, оснивају свој Савез здравствених задруга. Почетак рада здравствених задруга и њиховог савеза био је олакшан чињеницом да су добили знатну помоћ у лековима, санитетском материјалу и медицинској апаратури од Америчког друштва за помоћ српској деци (Serbian Child Welfare Association of America) чија је медицинска мисија тада радила у Србији.

Начела и задаци: Тешко здравствено стање сељачког света у Србији после Првог светског рата подржавали су, поред општих неповољних прилика, и нездрави услови живота у сељачкој кући. Ова је била без најосновније хигијенске културе, услед чега је здравље укућана изложено штетним утицајима околине, док неупућеност и незнање становништва не дозвољавају да се ти утицаји одстране и побољшају услови живота.

Говорећи о животу тог становништва у 1924 години, Гаврило Којић сматра да је здравствено стање народа тако рђаво зато што му недостаје духовно и материјално благостање, тј. просвећеност и минимум хигијенске културе, које чине основу здравственог благостања народа. Он сматра да „до овога може доћи само сопственим трудом ако на народном здрављу радимо више него и сама држава и сами лекари. Али, како појединац нема довољно средстава за своје многоструке здравствене потребе то треба да се удружи. То удружење не може бити профитерско: оно може бити само задружно. Потребна нам је здравствена задруга“.

У задружној установи Гаврило Којић види најпогодније средство за решавање здравствених питања. Он каже: „Задругарство као синтеза колективистичке и либералистичке доктрине са својим основним дејством дизања благостања најширих редова друштвених, може се рећи, као да је створено за решавање социјално - просветних проблема данашњег времена. Ни једна друга доктрина, ни један други облик рада не одговара толико захтевима социјалне хигијене као баш задругарство“.

Из овог схватања произилазе и задаци здравствене задруге. Она треба свим савременим средствима да шири знања потребна да живот буде здрав и напредан; она треба да помогне задругару да околина где живи одговара захтевима хигијене и да у свему буде од помоћи при уређењу његова живота. Здравствена задруга својим средствима врши заједничке набавке и ствара заједничке установе, које ће одржавати и унапређивати здравље задругара. У случају болести овога, задруга му пружа брзу, сигурну и јевтину лекарску помоћ и лекове. Ако се при том задругар налази у новчаној оскудици, задруга ће га помоћи кредитом.

Организација: Од самог почетка здравствена задруга је добила облик набављачке задруге са потребним допунама које јој намећу њени посебни задаци.

За разлику од ове, здравствена задруга није повраћала задругарима део постигнуте уштеде у новцу (ристорно), већ га је додавала својим фондовима из којих су извођене опште корисне превентивне мере и покривани трошкови лечења породица без средстава. Уствари, здравствена задруга представља посебан специјализован задружни облик, чији су рад и средства у пуној мери подруштвљени.

Здравствене задруге су пословале по истим начелима као и земљорадничке задруге. Основна средства за рад добијала су се од удела задругара и њихова висина кретала се између 25 и 100 динара, док је одговорност за рад задруге износила десетоструки износ.

За разлику од земљорадничких задруга, подручја здравствених задруга била су много пространија и обухватала једну или више општина у којима живи између четири и десет хиљада, просечно шест хиљада, становника. Зато су здравствене задруге имале и масовније чланство које се обично кретало између три и пет стотина породица, мада нису биле ретке задруге са близу и преко хиљаду учлањених сељачких породица (Лазаревац, Љиг, Венчани, Бањани, Дебрц у др.).

Здравствене задруге су се учлањавале у Савез здравствених задруга у Београду, који је био пословна и ревизијска централа за овај задружни облик. Савез је имао пословна одељења са потребним стручњацима за све облике пропагандно - просветног, превентивног, куративног и ветеринарског рада, као и за ревизијску службу. Из његовог апотекарског слагалишта снабдеване су задружне апотеке.

Савез је стимулисао рад здравствених задруга кредитима и помоћи у почетку рада и за извођење опште корисних акција.

При Савезу је постојао стручни савет састављен од признатих стручњака, који је давао мишљења и предлоге.

Савез здравствених задруга био је учлањен у Главни савез српских земљорадничких задруга, као ревизијски савез, и у Главни задружни савез Југославије.“^[9]

---

[1] Споменица о стогодишњици Српске Православне велике гимназије У Новом Саду 1810–1910, Нови Сад 1910

[2] Матица Српска, 1826–1926, Нови Сад 1927, стр. 665

[3] Прилози за биографски речник Срба лекара Војвођана 1756–1940, Нови Сад 1952, стр. 67

[4] Биографски Лексикон, Торонто - Београд 2005, стр. 379

[5] Српски библиографски речник, т. 5 Нови сад 2011, стр 161

[6] Гаврило Којић, Здравствено задругарство, Здравствени покрет, год. VII, бр. 1, јануар 1928, стр. 1–4

[7] Др. Св. Мародић, Др Гаврило Којић, Исто стр. 4–7

[8] Село, бр. 377 (18. октобар) 1927, стр. 2

[9] Др. Карло Шнајдер, О здравственим задругама, Алманах шездесетогодишњице задругарства Србије 1894–1854, Београд 1955 стр. 111–112

(Проф. др; Институт за новију историју Србије, Београд)