Јелена Лопичић

Рањеници и болесници у законодавству Србије 1878–1918. године

Ратови и ратна разарања настали су са настанком друштва и друштвене заједнице уопште. Људско друштво се суочавало са ратовима од свог постанка. Паралелно са ратовима, с ратним разарањима и ратним страхотама, настали су и ратни злочини против рањеника, болесника, цивилног становништва и ратних заробљеника.

Најстарији докази за постојање ратних злочина против рањеника, болесника, цивилног становништва и ратних заробљеника забележени су још у Библији. Нажалост, ратни злочини су извршавани од најстаријих дана у старом веку, средњем веку па све до данашњих дана.

Србија са 1804. годином и Првим српским устанком почиње борбу за своју независност и ослобођење од турске окупације која је трајала скоро пет векова, и завршила се Првим балканским ратом 1912. године, када су Турци заувек протерани из Србије. У свим ослободилачким ратовима које је Србија водила од 1804. до 1918. године, придржавала се међународног обичајног ратног права као и тадашњих важећих међународних конвенција о ратном праву.

Иако је тек на Берлинском конгресу 1878. године била међународно призната, Србија је стицањем аутономије одржавала међународне односе са читавим низом држава, а пре свега са Русијом, Аустријом, Енглеском, Француском, Турском, Италијом, Грчком, Црном Гором, Бугарском, Румунијом, Немачком и другим државама.[1] Затим, Србија је и пре формалног међународног признања на Берлинском конгресу 1878. године закључила читав низ билатералних међународних споразума и била потписник великог броја мултилатералних међународних конвенција из разних области тог времена.[2] Закључивање и потписивање наведених билатералних и мултилатералних конвенција били су значајни за Србију, за њену државотворност и међународно признавање од стране тадашње међународне заједнице, а нарочито од тадашњих великих сила. Веома је активна била дипломатска активност Србије током читавог XIX и почетком XX века, која се манифестовала закључењем и потписивањем бројних међународних конвенција. Значајно је навести да је Србија учествовала на хашким мировним конференцијама 1899. и 1907. године.[3]

Током деветнаестог века и све до 1918. године Србија је била потписник међународних конвенција а најважнија која се односи на хуманизацију ратног права је Женевска конвенција о побољшању судбине војних рањеника у војскама у рату од 1864. године.

Усвајањем прве међународне конвенције о заштити рањеника током рата је управо Женевска конвенција из 1864. године. Тој конвенцији је претходило оснивање Међународног црвеног крста 1863. године. Наиме, један од иницијатора и оснивача Међународног црвеног крста био је Швајцарац Анри Динан, а настанак Међународног црвеног крста везан је битку код градића Солферино у северној Италији, која се одиграла 24. јуна 1859. године, где су се Французи и Италијани борили против аустријске окупационе војске где је, после петнаест сати колико је ова битка трајала, на бојном пољу остало преко 40.000 мртвих и рањених. Санитетске службе обе противничке стране нису биле у стању да пруже лекарску помоћ толиком броју рањеника, па су велики део рањеника оставиле на бојном пољу. Борбу је посматрао управо Анри Динан који се случајно затекао у близини и био је згранут и ужаснут призором где је хиљаде рањеника остављено без икакве помоћи са њиховим патњама, па је позвао становнике Солферина, околних села и оближњег градића Кастиљоне, који нису учествовали у овом ратном сукобу да му се придруже у организовању помоћи и пружању неге свим рањеницима без обзира којој су страни у сукобу припадали. Позвано становништво се одазвало у великом броју у пружању помоћи.

Од оснивања Међународни Црвени крст је непристрасна, неутрална и независна организација, чија је искључива хуманитарна мисија да штити животе и достојанство жртава рата и других ситуација насиља и да им обезбеђује помоћ.

Значајно је напоменути да је Србија веома активно пратила оснивање и рад Међународног комитета Црвеног крста, тако да је 6. фебруара 1876. године основано Српско друштво црвеног крста, данас познато под именом Црвени крст Србије. Оснивање и настанак Црвеног крста Србије везано је за Др Владана Ђорђевић лекара, политичара, писца и дипломату. Захваљујући великој активности и упорности Др Владана Ђорђевић, 6. фебруара 1876. године основано је Српско друштво Црвеног крста. Одмах по оснивању Главни одбор је поднео захтев Влади Кнежевине Србије да приступи Женевској конвенцији за побољшање судбине рањеника у војскама у рату од 1864. године, што је Влада усвојила и 24. марта 1876. године приступила Женевској конвенцији. Српско друштво Црвеног крста је 14. јуна 1876. године постало равноправни члан међународног удружења Црвеног крста, иако се томе противила Турска, која је формално била суверен Србије.[4] За још увек међународно непризнату Кнежевину Србију, учлањење у међународно удружење Црвеног крста је значило веома много са аспекта међународног права, јер је то било и још једно формално и фактички међународно признање њене државности и независности.[5]

Пошто је Србија приступила Женевској Конвенцији, следеће године тачније 1. децембра 1877. године, доноси Ратна правила по међународном праву, која предвиђају да сва војна и цивилна лица требају да се уздржавају од нечовечног и свирепог понашања за време рата. Наредба Министра војног из 1877. године за сва војна лица, предвиђа детаље о заштити рањеника и болесника и пружању медицинске помоћи и неге. Предвиђен је поступак према ратним заробљеницима, рањеницима и болесницима сходно наведеној Женевској конвенцији од 1864. године и постојећем међународном обичајном ратном праву.

Значајно је да потписивањем наведених међународних конвенција исте су постале део законодавства Србије. Значи, Србија је потписивањем и ратификацијом Женевске конвенције из 1864. године практично почела примену тадашњег међународног хуманитарног права.

Познато је да је Турска у току петовековне окупације Србије вршила масовне и стравичне ратне злочине над српским народом. Познати су турски злочини над српским народом: набијање на колац, драње коже на живо, спаљивање, сакаћење, одвођење у робље и друго.[6]

О тим злочинима постоји бројна домаћа и страна литература и документи. Желимо само да укажемо на само један део ових ратних злочина турске војске који су извршени у Источној Србији за време српско-турског рата 1876. године. Тако да ови ратни злочини који су од стране турске војске извршени над српским рањеницима и болесницима су била прва кршења ове Конвенције за побољшање судбине војних рањеника и војника у рату.

О овим злочинима писала је и штампа у Србији као и штампа у европским државама. Наводимо чланак познатог француског књижевника Виктора Игоа „За Србију“ 1876. године и енглеског политичара Вилијам Гледстон-а [7] који је објавио више чланака 1876. године. После ових сазнања, владе европских држава су извршиле притисак на Турску да престане са вршењем ратних злочина и да се придржава Женевске конвенције из 1864. године о рањеницима. Турска влада је обећала да ће се придржавати ове Женевске конвенције.

Аустро-угарска и бугарска војска су у окупираној Србији извршила масовне и стравичне ратне злочине над цивилним становништвом, рањеницима, болесницима и ратним заробљеницима.[8]

Министар иностраних дела Србије Јован Ристић је у својим наступима на Цариградској конференцији 1877. године поднео политички мемоар о извршеним ратним злочинима турске војске у Србији и који је упућен гарантним силама. Поред тога, Јован Ристић је и на Берлинском конгресу 1878. године поднео писмо Кнезу Бизмарку где, поред осталог, наводи и ратне злочине које је турска војска извршила 1876. године. Такође је Министар иностраних дела Србије Јован Ристић упутио представницима страних држава у Србији, а који се односе на извршене ратне злочине турске војске.

Књажевина Србија је 24. марта 1876. године приступила Женевској конвенцији о побољшању судбине војних рањеника у војскама у рату од 1864. године. Као резултат тог приступа Књажевина Србија је 1. децембра 1877. године усвојила Ратна правила по међународном праву. Та ратна правила садрже 92 члана. Тим правилима се регулише да се сва војна и цивилна лица требају уздржавати од нечовечног и свирепог понашања, што значи да је то била и прва практична примена међународног хуманитарног права, чланом 8. се регулише поступање са рањеницима и санитетским особљем, а у поднаслову "Ратни заробљеници" у члану 25. предвиђа се да непријатељу који је рањен на бојном пољу или који лежи у болници мора бити пружена неопходна лекарска помоћ. У члану 27. регулише се и прецизира ко може бити заробљен односно да лица која носе знак црвеног крста или црвеног полумесеца не могу бити заробљена.[9]

Уз Ратна правила издата је и Наредба Министра војног из 1877. године за све официре, ниже чинове и редовне војнике Књажевине Српске стајаће и народне војске која чини саставни део ратних правила, а све сходно Женевској конвенцији о побољшању судбине војних рањеника у војскама у рату од 1864. године. Та наредба садржи 8 чланова. Предвиђа се да ратни закони треба да заштите рањенике и болеснике као и да им се њихов положај олакша. Рањеницима и болесницима било које националности треба да им се пружи неопходна медицинска нега и помоћ. Предвиђа и заштиту санитетског особља, свих врста болница и амбуланти, као и да се санитетско особље не сме вређати, заробити и држати као таоци.

Сваки официр Књажевске Српске војске мора потписати ову наредбу као доказ да је прочитао исту односно да је упознат са овом наредбом.[10]

Могу да закључим да су ова Ратна правила Књажевине Србије по међународном праву из 1877. године као и Наредба војног министра Грујића веома важна, значајна и напредна за тај период развоја и хуманизације рата. Чињеница је да многе друге европске државе које су биле много развијеније од тадашње Србије, нису имале овакве прописе које на овакав начин регулишу међународно ратно право.

Први светски рат

Први светски рат од 1914. до 1918. године по броју жртава и разарањима био је до тада најстрашнији у људској историји. Број жртава на обе зараћене стране износио је неколико десетина милиона, мада никада број није тачно утврђен. Као и у претходним ратовима поред војника највише су страдали цивилно становништво, ратни заробљеници, рањеници и болесници.

За време Првог светског рата аустро-угарска војска и полиција су у Србији извршили масовне и стравичне ратне злочине над рањеницима болесницима, цивилним становништвом и ратним заробљеницима. Немачка и бугарска војска су за време Првог светског рата такође у Србији извршили масовне и стравичне ратне злочине над рањеницима болесницима, цивилним становништвом и ратним заробљеницима.[11] Србија је за време Првог светског рата изгубила трећину свог становништва. О овим ратним злочинима које је извршила Аустро-Угарска у нашој и страној литератури постоје многи радови и документи.[12] Свакако су најважнији радови познатог професора Универзитета у Лозани Др Арчибалда Рајса, затим француског новинара Анри Барби, швајцарске публицисткиње и болничарке Катарина Клара Штурценегер и холандског лекара Арион ван Тиенховен.

Током Првог светског рата Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска нису се придржавале постојећих међународних конвенција, нити пак међународног обичајног ратног права о поступању са рањеницима, болесницима и цивилним становништвом. Велики број рањеника и болесника убијан је још приликом заробљавања на лицу места. Мали број ратних заробљеника, рањеника и болесника је био привремено поштеђен само да би били саслушани у највећем броју случајева под тешким мучењима, у погледу добијања информација о снази, распореду и броју непријатељске војске, а затим су немилосрдно убијани. Упућивани су и у логоре, где су се, услед изгладњавања, одсуства најосновније хигијене, робовског рада, физичке исцрпљености, појавиле заразне болести које су се великом брзином шириле и прерасле у епидемије те им није пружана најминималнија лекарска заштита па су нажалост масовно умирали. Малтретирања и мучења су биле често масовне појаве у логорима.

Аустроугарска и Бугарска су на десетине хиљада српских цивила и болесника одводиле у бројне концентрационе логоре у Аустрији, Мађарској и Бугарској, проглашавајући их за ратне заробљенике. Ни по једном међународном обичајном ратном праву или међународном праву или међународној конвенцији цивили нису могли да буду проглашени за ратне заробљенике. У овим концентрационим аустроугарским и бугарским логорима на десетине хиљада српских цивила је убијано, мучено или су умирали од заразних болести. Ако су и преживели, од логорских мучења и страдања остали су доживотни инвалиди.

Српска влада настојала је да упозна светску и европску јавност са масовним ратним злочинима над цивилним становништвом, ратним заробљеницима, рањеницима и болесницима, које је извршила аустроугарска војска у Србији. Врховна команда је наредила командама свих јединица да прикупе релевантне податке (извештаје, записнике, лекарске извештаје, изјаве, фотографије и друго) о извршеним ратним злочинима, који ће послужити као доказ за објављивање књиге о тим ратним злочинима. Затим, су ангажовани страни новинари, дописници и фотографи који ће забележити све шта је аустроугарска војска вршила у Србији. Тако је, поред осталих, ангажован Руски фотограф Чернов, Француз Анри Барби, дописник париског „Журнала“ и дописник лондонског „Тајмса“ Крафорд Прајс.

Ради превазилажења ове информативне блокаде која је постојала у већини европских држава, српска влада ангажује Др Родолфа Арчибалда Рајса светског стручњака за криминалистику [13]

Др Арчибалд Рајс је објавио десетак књига о ратним злочинима које је извршила Аустро-Угарска и Бугарска у окупираној Србији, које је све документовао доказима које је сакупио на лицу места.[14] Значајно је што је своје књиге и извештаје Др Рајс објавио у иностранству на француском, енглеском и немачком језику, тако да је међународна јавност на непосредан начин сазнала о овим масовним и стравичним ратним злочинима. То су биле изјаве очевидаца или повређених, фотографије, ексхумирао лешеве, прегледао рањенике, болеснике и логораше. У извештајима које је Др Рајс подносио српској Влади документовао је да су Аустријанци немилосрдно бомбардовали српске небрањене и отворене градове, да су том приликом уништавали цивилне објекте, употребљавали дум-дум метке и друге експлозиве, масакрирали цивилно становништво, српске ратне заробљенике, рањенике и болеснике, пљачкали и уништавали државну и приватну имовину. Поред стрељања убијали су их бајонетима или ножевима, затим вешањем, масакрирали или тукли штаповима и кундацима, живе спаљивали, вадили утробе, везивали и пљачкали, ломили им руке и ноге, одсецали руке, ноге, носеве, уши, гениталне органе, вадили очи, резали кожу на каишеве, одсецали делове лица, каменовали, женама секли дојке, жртве секли на комаде, одсецали главе, а једну девојчицу су бацали свињама.[15]

Статус српских рањеника и болесника

За време Првог светског велики број српских војника је погинуо на фронту бранећи Србију од десетоструко јачег и бројнијег непријатеља и велики број српских војника умирао је од заразних болести, пре свега од тифуса који је у то време владао.

Српски, рањеници, болесници, ратни заробљеници и цивили били су смештени у неколико десетина концентрационих логора у Аустрији и Мађарској: Нађмеђер, први и највећи логор за Србе, Нежидер, Ашах, Вац, Цеглед, Маутхаузен, Талсхоф, други.

Услови смештаја, исхране, санитетске службе, лекарске помоћи, хигијене и остало у наведеним логорима били су веома лоши и тешки. Већина од наведених логора били су смештени у мочварним и нездравим пределима Аустрије, Мађарске, Чешке и Моравске, поред ритова Дунава, што је додатно отежавало услове ионако тешког живота у логорима. Нарочито су били тешки услови живота у концентрационим логорима у Мађарској. Смештај је у почетку био чак под отвореним небом, ограђен бодљикавом жицом, а логораши изложени хладноћи, киши и снегу. Затим, су направљене импровизоване дрвене бараке у којима се лежало на земљаном поду или слами и није се ложило, а зиме су биле веома оштре и дуге. Логораши су били веома слабо одевени, тако да су се у тим баракама смрзавали, што је допринело појави болести. Исхрана у логорима је била веома лоша. Санитетска служба и лекарска нега такорећи није ни постојала.[16]

Логораше су за најмању грешку аустро-угарски војници немилосрдно мучили, малтретирали и злостављали. Тукли су их кундацима, везивали руке и тако остављали да висе сатима. Многи логораши су, после ових ужасних и неподношљивих батинања и мучења, умирали у највећим мукама. Остали који су преживели остали су у највећем броју случајева доживотни инвалиди са озбиљним нарушеним здрављем. Због лоших смештајних услова, лоше исхране и непружања адекватне лекарске помоћи и неге многи логораши су оболели од туберкулозе и других заразних болести које су за највећи број оболелих биле са смртном последицом.[17]

У концентрационим логорима у Аустрији, где су били смештени српски логораши ситуација је била можда незнатно боља него у логорима у Мађарској. Међутим како је рат одмицао, услови смештаја и исхране су постајали све лошији. Јер Аустрија је у току рата оскудевала са храном, тако да им је то био изговор за изгладњивање логораша. Због изгладњивања су на хиљаде српских логораша свакодневно је умирали у тим логорима. Услед недостатка хране логораши су у концентрационим логорима јели сточну репу, а када је и то нестало јели су и траву.[18]

Затим, због епидемије тифуса, дизентерије и туберкулозе масовно су умирали, а аустро-угарско медицинско особље је због страха од заразе напуштало логоре и остављало болеснике без икакве лекарске помоћи и неге. Иначе, санитетска служба и медицинска помоћ у тим концентрационим логорима била је на веома ниском нивоу. Недостатак лекова убрзавао је масовно умирање, а Аустријанци се нису трудили да набаве макар и најосновније лекове. Аустријске болнице су биле препуне рањеника и болесника који су масовно долазили са фронтова, тако да када је требало да се неком српском ратном заробљенику, рањенику и болеснику укаже лекарска помоћ у тим болницама због претрпаности нису их примали, те су у највећем броју случајева ови болесници умирали.

Само је у концентрационом логору у Маутхаузену умрло је 16.000 српских логораша, а у Нађмеђеру 10.000, у Ашаху 6.000 и у Браунау 1.000 српских логораша.[19] Стицајем околности, концентрациони логор Маутхаузен постаће у Другом светском рату једна од највећих фабрика смрти, где је на десетине хиљада југословенских логораша мучено и убијано од стране Немачких нациста. Српске логораше Аустро-Угарска употребљава за радове и послове у првим борбеним редовима на фронтовима. Употребљавали су их да копају ровове, затим за ношење муниције и изношење рањених војника из првих борбених редова. Све се то одиграва у дејствима артиљеријске и пушчане ватре супротне зараћене стране, тако да је велики број српских ратних заробљеника страдао на тај начин. Српским логорашима нису дозвољавали пријем новчаних пошиљки које су долазиле од породица, него су тај новац стављали на депозит, који никада више нису добили. Писати породицама могли су само једанпут седмично и то само латиницом.

Поред свих мучења, злостављања и малтретирања српских логораша, аустро-угарске војне власти настојале су да српске логораше и покатоличе. То су радили на тај начин што су у логоре долазили католички свештеници који су приповедали и популарисали католичку религију. Убеђивали су их да после ових силних ратова само католици могу ићи у рај.[20]

Аустријанци да би прикрили своја недела и масовно умирање у концентрационим логорима, на капели на војничком гробљу су направили натпис: “Српски војници, умрли од рана, задобијених у аустро-угарско-српском рату, који је изазван од стране Србије.”[21] На овај начин су рачунали да ће пред међународним јавним мњењем и Савезницима сакрити своје тешке ратне злочине које су извршили над српским ратним заробљеницима. Јер, постало им је јасно да ће изгубити тај освајачки рат и да ће морати пред Савезницима да положе рачуне о свим масовним и невиђеним ратним злочинима које су извршили над српским ратним заробљеницима, рањеницима, болесницима и српским народом. То није успело, јер су постојали бројни докази, документација и преживели сведоци који су пред међународним Савезничким комисијама сведочили о свим тим злочинима.

Наглашавамо да је Аустро-Угарска била потписник Конвенције о законима и обичајима рата на копну из 1907. године (IV Хашка конвенција) и исту ратификовала.[22] Међутим и поред наведеног, Аустро-Угарска је извршила бројне и тешке повреде Конвенције о законима и обичајима рата на копну из 1907. године.

Бугарска

Поред Аустро-угарске као агресор на Србију у Првом светском рату била је и Бугарска. За време тог рата бугарска војска извршила је на делу окупиране територије Србије страшне и масовне ратне злочине према рањеницима, болесницима, цивилном становништву, као и према ратним заробљеницима.

Убијање ратних заробљеника, рањеника и болесника најчешће је било на лицу места још приликом заробљавања. Уколико их нису убили приликом заробљавања, онда су убијање вршили на тај начин што су их прво мучили и унаказивали. Најчешће унаказивање се вршило сечењем носа и ушију, бодење лица и друго. Сви убијени ратни заробљеници, рањеници и болесници би по правилу били опљачкани и одело и обућа би им била свучено. Таквих примера је било много.

Мучења, злостављања и малтретирања српских ратних заробљеника, рањеника и болесника у логорима су била свакодневна масовна појава. Од батинања многи су умирали или остајали доживотни инвалиди. О овим ратним злочинима постоје бројни докази.[23]

Смештај у логорима био је веома лош. У прво време су смештани у ограђеним просторима бодљикавом жицом под ведрим небом, где се већина логораша разболела и многи су од тога убрзо умрли јер им није указивана потребна лекарска помоћ. Најчешће су били смештени по неусловним баракама, земуницама, шаторима, где су спавали на даскама или голој земљи. Огрева у тим импровизованим смештајима није било, иако су зиме биле врло оштре и дуге, тако да је од смрзавања страдао велики број логораша. Они су остављани без одела, рубља и обуће. Дезинфекција и купања није било, те је већина логораша било вашљиво. Храна је била врло слаба. Санитетска служба такорећи није ни постојала. Појава пегавог тифуса, дизентерије и туберкулозе десетковала је ратне заробљенике, рањенике и болеснике. У ствари, то је све рађено намерно од стране бугарских војних власти са циљем да се српски ратни заробљеници, рањеници и болесници, као и цивили истребе.

С обзиром на масовне ратне злочине које су бугарске власти извршиле над српским цивилним становништвом, ратним заробљеницима, рањеницима и болесницима, непосредно после завршетка Првог светског рата формирана је Међусавезничка комисија да констатује све повреде Хашке конференције и међународног права који су учињени од стране Бугара у заузетој Србији од 1915. до 1918. године. Наведена Међусавезничка комисија је после спроведене анкете објавила свој Извештај, у коме је констатовала бројне повреде Хашке конвенције из 1907. године и међународног права.[24]

Иначе, Бугарска је била потписник Конвенције о законима и обичајима рата на копну (IV Хашка конвенција) из 1907. године, где се врло прецизно предвиђао поступак са ратним заробљеницима, рањеницима и болесницима.[25] Али и поред тога, бугарски војници на територији окупиране Србије, извршили су до тада невиђене и незабележене масовне ратне злочине против цивилног становништва, ратних заробљеника, рањеника и болесника.

Статус аустро-угарских рањеника и болесника у Србији

За време Првог светског рата у Европи од пегавог тифуса умрло је преко 800.000 људи. У Србији је од ове болести умрло 150.000 људи и преко половина лекара и санитетског особља. Пошто је у то време у Србији беснела епидемија пегавог и трбушног тифуса, коју су донели аустро-угарски ратни заробљеници, за многе аустроугарске ратне заробљенике била је фатална. Први аустро-угарски ратни заробљеници били су заробљени после познате Церске битке у августу 1914. године, када је Србија извојевала прву своју велику победу у одбрани од аустро-угарских агресора. Прва група аустро-угарских ратних заробљеника укупно 30 официра и преко 40.000 војника, који су са фронта упућени у Ниш и размештени по војним касарнама. Тачан број аустро-угарских ратних заробљеника у Србији, никада није тачно утврђен. Када је основана заробљеничка команда у Нишу 1914. године, па све до половине фебруара 1915. године било је око 44.000 аустро-угарских ратних заробљеника. Процене аустро-угарске су биле да је било 70.000, српски извори су процењивали да је било 62.000 аустро-угарских ратних заробљеника у Србији у времену од 1914. до 1915. године.[26] Тако се број ратних заробљеника услед помора од епидемије тифуса смањио на 34.000. Ова епидемија тифуса врло брзо се проширила и на цивилно становништво у читавој Србији, које је услед недостатка лекова и лекарске помоћи десетковано.[27] Ратни заробљеници, рањеници и болесници су били смештани у гарнизоне по градовима јужне Србије и то у Битољу, Прилепу, Новом Пазару, Прешеву, Велесу и другим местима.[28]

Српска влада је издала, чим се број аустро-угарских ратних заробљеника у Србији повећао, 16. новембра 1914. године у Нишу где је било ратно седиште српске владе, Правилник за поступање са ратним заробљеницима, који је потписао министар војни пуковник Душан П. Стефановић.[29] Наведеним Правилником за поступање са ратним заробљеницима дата су врло прецизна упутства српској војсци како да поступа са ратним заробљеницима. Овај Правилник је потпуно у складу са Четвртом Хашком конвенцијом о законима и обичајима рата на копну и Правилником о законима и обичајима рата на копну из 1907. године, који је Србија била потписала.

Поред наведеног Правилника за поступање са заробљеницима из 1914. године, Српска влада у Нишу 10. јануара 1915. године доноси Пропис о издржавању заробљеника непријатељске војске, који је потписао министар војни пуковник Рад. Бојовић.[30] Правилник из 1914. године и Пропис из 1915. године показују колико је тадашња Србија водила рачуна о аустро-угарским ратним заробљеницима. Иако притиснута агресорским ратом од стране далеко надмоћније Аустро-Угарске и остављена од стране Савезника, притиснута великим губицима цивилног становништва и војника, ратним разарањима, великим епидемијама које десеткују војску и становништво, српска Влада доноси наведене прописе поштујући међународно ратно право.

Чињеница да су аустро-угарски ратни заробљеници, пре свега официри, у Србији уживали неуобичајену слободу кретања, а занатлије и остали стручњаци слободну прилику за запошљавање и зараду. Ипак, толики број ратних заробљеника представљао је огроман економски терет за Србију измучену претходним ратовима од 1912. године. Тадашња Србија није имала развијену привреду где би могла да рационално запосли толики број ратних заробљеника.

Посредством румунске владе било је покушаја да се изврши размена ратних заробљеника и болесника са Аустро-Угарском. Чекала се сагласност Савезника, али до те размене није никада дошло.[31]

Званична Аустро-Угарска водила је кампању против Србије да нечовечно поступају са аустро-угарским ратним заробљеницима, рањеницима и болесницима и да су њихови животи у опасности. Скренута је пажња српској влади да ће се на свако рђаво поступање према аустро-угарским ратним заробљеницима предузети репресалије према заробљеним српским војницима и цивилним властима. Председник српске владе је демантовао ове гнусне измишљотине аустро-угарске владе. Аустро-угарске ратне заробљенике у Србији су посећивали дописници разних европских листова и сви су констатовали да нема ни трага о неком нечовечном поступању и слично.[32]

Врло значајан допринос раскринкавању неосноване аустро-угарске кампање против Србије допринео је др Арчибалд Рајс, професор универзитета у Лозани, који је на позив српске Владе дошао у Србију и посећивао логоре у којима су били смештени аустро-угарски ратни заробљеници, рањеници и болесници у Србији. Др. Рајс је утврдио да није било нечовечних поступања са аустро-угарским ратним заробљеницима, рањеницима и болесницима, напротив са њима је поступано у складу са међународним обичајним ратним правом и међународним конвенцијама и са највећом могућом хуманошћу и пажњом.

Поред Др. Арчибалда Рајса у раскринкавању ове аустро-угарске непријатељске кампање доприноси и Катарина Клара Штурценегер, публициста, Швајцаркиња немачког порекла, која је била у то време у Србији у служби Међународног комитета Црвеног крста из Женеве.

Аустро-Угарску као Силу заштитницу заступале су САД, односно посланство САД у Букурешту. Посланик САД-а у Букурешту Чарлс Вопицка, рођени Чех који је често долазио у Ниш, где је обилазио логоре у којима су били смештени аустро-угарски ратни заробљеници. Известио је аустро-угарску владу да се са ратним заробљеницима поступа са великом пажњом и да нема нехуманог поступања нити ратних злочина против ратних заробљеника, рањеника и болесника.[33]

На тражење аустро-угарске владе, српска влада је дозволила долазак Међународне комисије за проверу поступака са аустро-угарским ратним заробљеницима, рањеницима и болесницима у Србији. Разлог за долазак ове Међународне комисије је била велика смртност аустро-угарских ратних заробљеника, рањеника и болесника, као и захтев за извештај о здравственим условима у логорима. Извештај ове Међународне комисије је био доста повољан за Србију. Истакла се само једноличност хране и оскудица сапуна, али је наглашена добра воља српске владе и хумано поступање власти и становништва. По мишљењу председника ове Комисије, узимајући у обзир огромну беду и немаштину која је била широм Србије, аустро-угарски официри у Нишу боље су живели него најимућније класе Срба.[34]

На основу овог кратког приказа може се са сигурношћу тврдити да су аустро-угарски рањеници, болесници и ратни заробљеници, у Србији за време Првог светског рата, имали статус и третман у складу са постојећим међународним хуманитарним и обичајним правом, као и са постојећим међународним конвенцијама. Аустро-угарска пропаганда је покушавала да за сво време Првог светског рата неосновано оптужи Србију за ратне злочине против аустро-угарских ратних заробљеника, рањеника и болесника. Међутим, и поред велике хајке против Србије, Аустро-Угарској то није успело. Демантовале су је бројне Међународне комисије које су посетиле заробљеничке логоре у Србији и лично се увериле да не постоје било какви ратни злочини или мучења, малтретирања, сакаћења изгладњивања и слично према ратним заробљеницима, рањеницима и болесницима. Напротив, Аустро-Угарска је вршила систематске ратне злочине према српским ратним заробљеницима, рањеницима, болесницима и цивилном становништву, за шта је по завршетку Првог светског рата била проглашена одговорном од стране савезника на мировној конференцији у Паризу 1919. године.

Као што сам напред навела, Србија се у својим ратовима за ослобођење у XIX и XX веку придржавала међународног обичајног ратног права као и свих мултилатералних конвенција о ратном праву.

Такође треба нагласити да се Србија, њена војска, полиција и органи безбедности у читавом XIX веку као и све до 1918. године придржавали међународног обичајног ратног права, као и свих билатералних и мултилатералних конвенција које је Србија потписала и ратификовала. За разлику од тадашњих непријатеља Србије, агресора и окупатора Турске, Аустро-Угарске и Бугарске, који су вршили масовне и стравичне ратне злочине над српским рањеницима, болесницима, цивилним становништвом и ратним заробљеницима, Србија и њена војска никада није вршила ратне злочине према ратним заробљеницима, рањеницима и болесницима, што су констатовале бројне међународне комисије као и комисије Међународног црвеног крста из Женеве.

Међународно ратно право Србије имало је великог утицаја у новој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца која је настала 1918. године, јер је Србија била независна и међународно призната држава, а поврх свега имала је веома јаку правну науку и развијен правни систем и поредак и која је била респектована у тадашњој Европи. Поред тога, Србија је била савезничка држава у Првом светском рату 1914-1918. године, која је имала огромне жртве - трећина њеног становништва је у том рату страдало, и која је дала велики допринос победи савезника.

(Изговорено на редовном састану Секције за историју медицине Српског лекарског друштва у Београду, 25. 10. 2012, )

---

[1]И. Пржић: Спољашња политика Србије (1804-1914), Београд, 1939.

[2]Преглед међународних уговора и других аката од међународно-правног значаја за Србију од 1800. до 1918. године, Београд, 1953.

[3]В. Вучковић: Милован Ђ. Миловановић на Другој конференцији мира у Хагу (1909), Београд 1958, Југословенска ревија за међународно право број 2, стр. 352; Д. Мекензи: Милован Миловановић српски дипломата и државник, Београд, 2007, стр. 79.

[4] Миодраг Старчевић: Од идеје до акције: Шта треба да знате о Црвеном крсту, Нови Сад, 2010, стр. 20-21.

[5] Кнежевина Србија је тек на Берлинском конгресу 1878. године међународноправно призната као независна држава.

[6] Др Владимир Стојанчевић: Губици у становништву Србије и Београда под Аустро-Угарском окупацијом за време Светског рата 1914-1918. године, Београд, 1974, Годишњак града Београда књига XXI, стр. 61.

[7] Вилијам Гледстон (1809-1898) енглески државник и политичар био је један од ретких енглеских државника који није одобравао турску окупацију Србије, Црне Горе и Грчке. Енглеска је у XIX веку стално била савезник Турске са циљем да спречи утицај Русије на Балкану и њен излаз на Средоземно море; С. Јовановић: Гледстон, Београд, 1932.

[8] Р. А. Рајс: Шта сам видео и проживео у великим данима, Београд, 1991.; Р. А. Рајс.:Извештај поднесен српској влади о зверствима која је аустроугарска војска починила за време првог упада у Србију, Београд-Горњи Милановац, 1995.; Зденко Левентал: Р. А. Рајс: Швајцарац на Кајмакчалану, Београд, 1993.

[9] Међународне конвенције о ратном праву и о сигурности, Загреб, 1979., стр. 294-307.

[10] Ибид. стр. 308-310

[11] С. Бојковић и М. Пршић: Страдање српског народа у Србији 1914-1918:Документа, Београд, 2000; Извештај Међусавезничке комисије одређене да констатује све повреде Хашке конференције и међународног права, учињене од Бугара у заузетој Србији од 1915-1918. године, Београд, 1919, стр. 2.

[12] М. Старчевић: Аустроугарски злочини у Србији 1914-1918. Родолф Арчибалд Рајс, Београд, 2007.

[13] З. Левентал: Р. А. Рајс: Швајцарац на Кајмакчалану, Горњи Милановац, 1993.

[14] Наводимо неке од књига Др Рајса које су штампане на српском језику: Аустро-бугаро-немачке повреде ратних закона и правила дописи једног практичара – криминалисте са српског македонског фронта, Крф, 1918.; Одговори на аустроугарске оптужбе против Срба, Крф, 1918.; Живела бесмртна Србија!, Нови Сад, 1918.; Писма са српско-македонског фронта (1916-1918.), Тузла, 1924.; Шта сам све видео и проживео у великим данима, Београд, 1928.; Извештај поднесен српској влади о зверствима која је аустроугарска војска починила за време првог упада у Србију, Београд, 1995.; Чујте Срби!, Горњи Милановац, Београд, 1997. и др.

[15] С. Бојковић, М. Пршић: Страдање српског народа у Србији 1914-1918-Документа, Београд, 2000, стр. 11-13.

[16] Ж. Топаловић: За наше заробљенике, Крф, 1918, стр. 8-10.

[17] Наши у Аустро-Угарској, Извештај Министарству Унутрашњих дела о поступању са заробљеним српским официрима, војницима и грађанима, Солун, 1917, стр. 6.

[18] Ж. Топаловић, За наше заробљенике, Крф, 1918. стр. 10-11.

[19] Д. Стојиљковић: Плава Дунавска гробница Маутхаузен 1914-1918. 1938-1945, Београд, 1995, стр. 27.

[20] Наши у Аустро-Угарској, Извештај Министарству Унутрашњих дела о поступању са заробљеним српским официрима, војницима и грађанима, Солун, 1917, стр. 6.

[21] Наши у Аустро-Угарској, Извештај Министарству Унутрашњих дела о поступању са заробљеним српским официрима, војницима и грађанима, Солун, 1917, стр. 7.

[22] Међународне конвенције о ратном праву и о сигурности, Загреб, 1979 стр. 16, Извори међународног хуманитарног права, приредио М. Старчевић, Београд, 1999, стр. 268.

[23] А. Трајковић: Време безумља, документи о Бугарским злочинима у Врањанском крају 1915-1918, Београд, 1981, стр. 71-75, и 105-107.; A. Reiss: Аустро-Бугарско-Немачке повреде ратних закона и правила, Крф, 1918, стр. 30-82.

[24] Извештај Међусавезничке комисије одређене да констатује све повреде Хашке конференције и међународног права учињене од Бугара у заузетој Србији од 1915-1918. године, Београд, 1919, стр. 1-2

[25] Извори међународног хуманитарног права, приредио М. Старчевић, Београд 1999, стр. 268.

[26] Б. Храбак: Аустро-угарски заробљеници у Србији 1914 -1915. године и приликом повлачења кроз Албанију, Славонски Брод, 1964., Зборник Хисторијског Института Славоније, св. 2., стр. 112.

[27] Д. Дивљановић: Пегави тифус у Србији, Београд, 1986, Србија 1915. године, стр. 95-101.

[28] С. Шапинац: Аустро-угарски заробљеници у Србији, Загреб, 1921, Нова Европа, књига друга, стр. 296-297.

[29] Правилник за поступање са ратним заробљеницима (ова књига је поверљива), Ниш, 1914.

[30] Пропис о издржавању непријатељске војске, Ниш, 1915.

[31] Б. Храбак: Аустро-угарски заробљеници у Србији 1914-1915. године и приликом повлачења кроз Албанију, Славонски Брод, 1964, Зборник Хисторијског Института Славоније, св. 2, стр. 123-124.

[32] Б. Храбак: Аустро-угарски заробљеници у Србији 1914-1915. године и приликом повлачења кроз Албанију, Славонски Брод, 1964, Зборник Хисторијског Института Славоније, св. 2, стр. 149-157.; К. К. Штурценегер: Србија у рату 1914-1916, превод са француског, Горњи Милановац, 1989, стр. 99-102.

[33] Б. Храбак: Аустро-угарски заробљеници у Србији 1914-1915. године и приликом повлачења кроз Албанију, Славонски Брод, 1964, Зборник Хисторијског Института Славоније, св. 2, стр. 157-158.

[34] Б. Храбак: Аустро-угарски заробљеници у Србији 1914-1915. године и приликом повлачења кроз Албанију, Славонски Брод, 1964, Зборник Хисторијског Института Славоније, св. 2, стр. 164-165.