Момчило Рајин

Последње одбројавање

Да ли је бум последње генерације цртача стрипа довољно искоришћен Када би се изражавали фудбалским жаргоном нешто бољи познаваоци стрипа би се брзо сложили око тога да је од наших цртача могуће саставити тим који би са лакоћом доспео до полуфинала, а и ту би био способан да помрси рачуне признатим фаворитима. Али, уметност, па била она и популарна, није спорт и зато таква изненађења нису могућа. У не тако далекој прошлости стрипови су код нас третирани као лако, забавно штиво за децу и инфантилне одрасле. У таквој атмосфери и далеко лагоднијем економском окружењу од друге половине шездесетих до деведесетих, стрип је предуго био препуштен укусу разноразних уредника наших издавачких кућа формираном по стандардима (ако је њих уопште и било) који у свету већ увелико нису важили. Презадовољни високим тиражима својих издања и јефтином светском понудом коју као да су куповали на килограме они нису имали ни жеље ни воље да се озбиљније позабаве домаћим ауторима. Издања са овдашњим потенцијалом пре су служила као алиби за згртање пара на иностраном смећу. Распад земље па тако и позамашног тржишта, појава видео касета и сателитских канала у осамдесетим, а компјутерских и видео игара током деведесетих свакако нису ишли на руку једном овако архаичном медију какав је стрип, али су по правилу коришћени да се неспособност одговорних објашњава разлозима споља. Као да ће такво стање трајати вечно, наши самозадовољни издавачи су се комотно понашали док је све ишло релативно глатко, не размишљајући о озбиљним улагањима и темељном раду. Тако је бум нове генерације стасале током седамдесетих и осамдесетих, генерације од двадесетак цртача расног талента, модерног сензибилитета и огромног потенцијала остао мање-више неискоришћен и непотврђен. Цртачи и њихова публика су стрип табле и илустрације чешће могли да виде на изложбама и каталозима него ли у стрип издањима. Тако бахат однос према сопственом потенцијалу је и довео до осипања сцене пре него што је она и процветала. Цртачи су се расули по свету, а они који су остали и имали мало среће или познанства сада раде за страна тржишта и тамо се доказују. За сваку је похвалу иницијатива Француског културног центра у Београду који током јуна организује изложбе и разговоре на тему стрипа са нагласком на нашим ауторима који су присутни на тамошњем, највећем европском тржишту ове робе. Но, остаје горко питање — како то да је увек неком другом више стало да се бави нама него ли нама самима!? У данашњем свету заснованом на интересу сувише би наивно било сматрати то алтруизмом. Сличних подстицаја има с времена на време и ако се нешто хитро не предузме овакве манифестације би могле да личе на убрзани курс како се понашати на светској пијаци. То само по себи и није тако лоше, информације и искуства су увек корисни, да на путу до те пијаце по правилу не стоји по неки посредник и препродавац. Пропустили смо шансу да се консолидујемо када је све наизглед било бајно и сјајно, такође и када смо били гетоизирани... Ако се коначно не искористи потенцијал већ доказаних, упропастиће се прилика за све оне који већ данас стоје у не тако малом реду и ишчекују своју шансу. Баш због њих морамо и можемо више од тога. Баш зато што то није фикција већ реалност. 23. 06. 2002.