Јован Бабић
Исправно и нужно: Оглед о одбрани
редовни професор доктор Јован Бабић
Филозофски факултет, Универзитет у Београду
Резиме: Када је оправдана, одбрана је оправдана независно од изгледа на успех, што значи да је њено оправдање независно од будућности. Право на одбрану, када постоји, у потпуности је засновано на разлозима принципијелне природе, разлозима исправности. Али као и свако друго делање, и одбрана подлеже условима одговорности, који захтевају да се започети поступак одбране заврши успешно (а не да је свеједно како ће се завршити). Ова друга линија аргументације, усмерена на будућност, оперише са сасвим другачијом врстом разлога, пруденцијалним разлозима, који у ситуацији сукоба какав је рат захтевају озбиљно и одговорно процењивање изгледа на успех, што делимично зависи и од тога колико се оно што се брани цени у поређењу са другим вредностима. Кроз преклапање две поделе разлога (нормативни/мотивациони и принципијелни/пруденцијални) показује се како принципијелни разлози за одбрану добијају облик пруденцијалних разлога у правилу рата – да треба реуспоставити нормативну контролу будућег времена (мир) доношењем или прихватањем одлуке да се не допусти да сукоб остане нерешен. Ова нужност, насупрот принципијелним разлозима оправдања одбране, испоставља могућност моралне и политичке обавезе капитулације (након, али не пре, пораза) као коначни облик одбране.
Кључне речи: Одбрана, исправност, нужност, принципијелни и пруденцијални разлози, капитулација.
Ништа не би требало да је исправније од нужности. Јер, ако ишта оправдава, нужност би требало да то највише чини. Ипак, у једном практички важном и теоријски занимљивом смислу у односу између исправности и нужности откривамо неочекивану [а можда и не сасвим неочекивану] тензију: да оно што је исправно може испасти не-нужно и зато такође немогуће, или тешко и прескупо. Из чега онда такође следи да оно што је нужно можемо перципирати као (скоро) неисправно. Ништа ту заправо није чудно, зато што имамо посла са различитим врстама нужности, као и са границама нужности које могу испоставити важне промене и, на практичном плану, важне захтеве на плану исправности, захтеве који нужност могу увести у дијалектику сукоба увођењем различитих врста потреба и различитих вредности од којих неке неће повлачити никакву нужност али ће ипак бити велике и важне. Тако се отвара могућност да нешто веома важно, као живот, или слобода, или достојанство, или срећа, уопште не буде повезано ни са каквом нужношћу, и да се исправност у приступу тим вредностима не може ослонити ни на какву стварну нужност већ те вредности могу да се сачувају само слободном одлуком да се то учини иако то ни на који начин није нужно.
Изложеност ризицима које ова отвореност повлачи јесте домен слободе и слободног одлучивања (као и, наравно, сложености тока и садржаја времена), а важност и значај (по претпоставци великих) вредности изложених свим тим неизвесностима не може да се заштити ничим другим осим одговорношћу, нечим потпуно лишеним било какве извесности садржане у појму нужности, и, скоро до произвољности, остављеним на милост отворености слободе (која, по дефиницији, укључује и могућност избора зла, чак и без икаквог разлога)1.
А разлози за избор могу бити разни. Ипак, сви разлози су разлози за неко или нечије добро, само добра за која су они разлози могу доћи у сукоб. Сукоб овде још не значи нужно стварни сукоб (сукоб у стварности) већ сукоб између конкурентских разлога о томе шта је добро или шта је најбоље. А шта је добро, или најбоље? То је оно што разлози треба да нам кажу. Како? На два начина, од којих један успева да избегне проблем логике сукоба али је практички само делимично релевантан (то су разлози који нам кажу шта је најбоље што се може замислити), док други начин, директно практички релевантан, мора да узме логику сукоба крајње озбиљно ако одлука заснована на тим разлозима треба да буде стварно добра или најбоља (ови разлози стоје у основи одлука да нешто стварно урадимо или покушамо да урадимо).
У испитивању логике сукоба за нас ће бити посебно занимљиво и важно преклапање две класификација разлога – једне која разлоге дели на нормативне и мотивационе, и друге која разлоге дели на принципијелне и пруденцијалне.
Прво прва класификација.
Први тип разлога можемо назвати нормативним разлозима, и они одређују зашто је нешто, када се замисли као стварно, добро, односно, у практичком смислу, зашто би неку могућност било добро остварити. То може да значи две ствари – да би неку могућност било боље остварити него не остварити или да би неку могућност било боље остварити него неку другу могућност, неку која би могла бити алтернатива. Али појам могућности овде још увек дозвољава да се ради о нечем само замишљеном а не и о стварној могућности која може заиста да се реализује ако се потрудимо. Има много тога што можемо замислити и што је стварно могуће под неким условима, а чија би реализација била добра, али или ти неки услови не постоје или и не могу да постоје у датом релевантном интервалу времена (а могли су постојати, или су постојали раније или ће можда моћи постојати касније). Да скратим – све што се не само (непротивречно) замисли него и пожели јесте добро у овом смислу јер разлози који су учинили да се пређе са замишљања на жељу то чине предметом жеље, и реализација тог предмета жеље би представљала успех и дала сатисфакцију која реализацију тог предмета чини prima facie добром. По томе се поступци разликују од (пуких) догађаја: да постоје разлози због којих се нешто чини а не да се то просто дешава само од себе. У овом смислу поље нормативних разлога је огромно.
Али да ли ће жеља произвести радњу зависи од тога да ли ће бити одлуке да се стварно хоће оно што се жели, што подразумева озбиљан покушај његове реализације. Ту је место где се појављује простор за други тип разлога: мотивационе разлоге. Да опет скратим, то су они разлози који нам дају одговор на питање зашто смо нешто урадили, односно шта стоји у основи одлуке да се поступак реализације замишљеног циља уопште започне. Јасно је да ти разлози представљају фактичко одређење шта ћемо хтети (шта бирамо из домена онога што можемо желети или што желимо); такође је јасно да су сви мотивациони разлози такође и нормативни разлози (тј. да се реализација одлуке перципира као пожељна, односно добра). Из тога следи да је скуп свих мотивационих разлога (мали, или веома мали) подскуп нормативних разлога, и да ова подела није нека дихотомија већ разлика између целог скупа (скупа свих разлога) и једног његовог дела. У неком смислу јасно је још нешто: да мотивациони разлози постају узроци радње, и да су радње последице тих разлога као својих узрока. Ово последње је посебно важно: док можемо желети и нешто што не можемо (сад или уопште) остварити, можемо хтети само оно што је могуће остварити. Можемо желети много тога што не можемо хтети зато што разлоге који конституишу жеље не можемо увек претворити у узроке радњи (иако, са друге стране, многе жеље остају само жеље једино зато што никада нису постале предмет избора у некој стварној одлуци иако су могле да се остваре да смо тако одлучили – много тога неоствареног можемо остварити ако то хоћемо али је апсолутно немогуће остварити оно што нећемо). Ово је веома важна дистинкција, не само у практичном смислу него и у евалуационом (толико пута смо имали прилике да видимо да се идеална решења, нпр. мир уместо рата, узимају као да су једнако реално могућа и у тренуцима у којима је такав став крајње депласиран и лицемеран).
Друга подела разлога, и од непосредније релеванције за нашу тему (али паразитира на овој претходној подели) јесте подела заснована на разлици између принципијелних и пруденцијалних разлога. “У принципу” сви нормативни разлози су “принципијелни”: ако се уопште конституишу они оправдавају реализацију неког циља неком разложном снагом коју имају, и ако не би било других разлога они би били и довољни разлози. Шта онда раде “пруденцијални” разлози? То су разлози који се нуде да буду у основи одлуке шта да се стварно учини – након што се прође кроз све разлоге који постоје у пољу важења. Они подразумевају упоређивање и вредновање различитих разлога који су кандидати за одлуку, и ту је разлика у односу на “принципијелне” разлоге: ови потоњи важе, или не важе, независно од свих других разлога или околности у којима би могли да се примене, они су у извесном смислу априорни. Другим речима важење принципијелних разлога је независно од тога да ли ће икада постати узроци неке радње (тако што ће се на основу њих конституисати одлука, и радња). Пруденцијални разлози су међутим усмерени на одлуку и, фактички, на њену последицу; на нормативном плану се њихова разложна снага онда појављује кроз цену последица у укупној мрежи планираних и остварених вредности и кроз одговорност за укупни коначни резултат одлуке у овом контексту планираних и остварених учинака.
* * *
У контексту рата, одбрана се уобичајено узима као једино оправдање за рат. И заиста, шта би друго могло да оправда нешто тако страшно и одвратно, нешто за шта изгледа да се и не може оправдати? Али ако обратимо пажњу на начин на који одбрана оправдава онда се јасно може видети да је одбрана оправдана, ако је оправдана, принципијелним разлозима који своје оправдање дају независно од услова реализације. У том смислу то је једна од најједноставнијих оправдалачких схема.
Иако њена оправдалачка моћ изгледа једноставно, одбрана оправдава уствари на један сложен начин повезан са постојањем идентитета који није просто претходно стање ствари (status quo ante, мада је и то) него представља место које је заштићено морално и правно. Предмет одбране је идентитет, лични и колективни, као форма морално заштићеног живота, његово постојање и његово одређење2. Његово одређење увек укључује неки заједнички појам правде који, у контексту одбране, функционише као кохезиони фактор, без обзира што исти појам правде имају, или могу имати, и други; његово постојање, међутим, означава пре свега истрајавање у времену његове сингуларности, дакле не само онога што га одређује него и тога да је то управо тај идентитет а не неки други. На индивидуалном плану то је место где престају неке обавезе према другима: одбрана, или самоодбрана (што је овде исто) ослобађа од обавезе поштовања забране убиства (више од остала два или три изузетка од те забране)3. Јасно је да је оправдање са којим се овде суочавамо уско повезано са питањем опстанка идентитета особе која се брани, а не толико, и сигурно не само, са питањем пуког биолошког опстанка. Нормативни капацитет ове схеме је веома велики јер идентитет, иако реферише на једност, није једноставна чињеница која се односи просто на чињеницу постојања и континуитета у постојању, већ укључује свеобухватан опис скупа одредби које карактеришу неки идентитет као и његову историју и претпоставку вредности садржаних у будућности његовог евентуалног постојања.
На колективном плану ова схема је још сложенија него на индивидуалном, али је њена оправдалавачка суштина иста. Одбрана подразумева оправданост стављања ван снаге обавеза према другима које иначе, у нормалним околностима постоје и важе. Као и на индивидуалном плану, и на колективном плану одбрана је усмерена на заштиту од кардиналне промене, такве промене која угрожава одређење идентитета, оно по чему смо ти који јесмо и то што јесмо. Предмет одбране ни овде није пуко биолошко преживљавање већ садржај описа идентитета. Док на индивидуалном плану тај садржај одређује вредност живота на колективном плану он одређује услове ове вредности, оно што имамо као инструмент контроле будућности, нешто што је за могућност вредности живота од највеће важности. Постојање ових услова можемо назвати миром, друштвеним стањем дефинисаним кроз постојање и фактичко важење закона, као конкретних инструмената којима се обезбеђује контрола будућности. Јасно је да и постојање и важење ових инструмената зависи од државе, која представља њихов спољашњи израз и њихов оквир. И ту се види нормативна нужност садржана у одбрани, и у обавези коју она носи: идентитет мора да се брани јер је у њега заложена слобода као моћ да се одлучује за себе а не да се механички и послушно спроводи нека заповест или неки програм. Постојање слободе је суштински повезано са обавезношћу одбране.
Тако је оправдање одбране идентично са оправдањем слободе: тамо где то оправдање постоји оно је апсолутно и потпуно независно од услова његове реализације. Право на одбрану не зависи од изгледа на успех, па чак ни од могућности да се тај изглед уверљиво замисли – оно или постоји или не постоји, и када постоји оно постоји и када је одбрана немогућа. Исправност одбране је тако потпуно независна од будућности, она у потпуности почива на легитимацији стеченој у прошлости. Право на одбрану не може зависити од вероватноће успеха јер би тада већа вероватноћа успеха, а не већа легитимност онога што се брани, давала веће оправдање, а то би потпуно разорило принципијелни карактер тог права: оно постоји и када су изгледи на успех сасвим минимални или чак непостојећи, као што и изгледи на успех не могу неки поступак учинити оправданим ако он није већ оправдан. Право на одбрану дакле у потпуности долази из прошлости, из чињенице да постоји неко, или неки, чије постојање је чињеница или је успостављен неки поредак који постоји и који је признат, па је одбрана нешто што се потпуно уклапа у континуитет наставка постојања онога што је већ постојало. У том смислу одбрана је начелно усмерена против промене, и то кардиналне промене, промене која би угрозила оно по чему је вредно нешто што постоји (конститутивни део вредности тог нечега је признање његовог постојања као валидног и легитимног). Наравно није свака промена претња која угрожава нити је свака алтернатива извор претње и угрожавања, али је свака одбрана усмерена против промене, и свако право на одбрану долази из прошлости.
Па ипак, као и свако делање и одбрана подлеже условима одговорности, а ови услови зависе пре свега од онога што се може хтети, тј. што се може започети са изгледима на успех, шта има смисла започињати и докле на њему истрајавати. (Други део услова одбране односи се на ограничења, морална пре свега, која не треба да се пређу ни у одбрани и који одбрану, као и сваку делатност, подводе под оквире онога што је дозвољиво). Овде имамо одједном сасвим ограничено важење принципијелних разлога, ограничено на покушај (започињање) одбране, али и на обавезу да се поступак заврши на одређени начин (повољан, тј. такав да одбрана буде успешна). Тип разлога са којима се овде суочавамо је суштински различит од типа разлога који првобитно оправдавају одбрану. Они не долазе из прошлости, нису дефинитивни и већ унапред одређени, они зависе од процене изгледа на успех и од тога колико се, у поређењу са другим вредностима, цени оно што треба да се брани. У рату, где имамо тип сукоба у који је укључен колективни идентитет, ова схема је још компликованија – она укључује различите нивое одбране и могућност сукоба између тих нивоа, и сасвим је могуће да одбрана једног нивоа захтева одустајање од одбране неког другог нивоа (и обратно! – што компликацију чини још већом и, са становишта принципијелности разлога за одбрану као такву, потенцијално трагичном). Може се десити да је могуће сачувати („одбранити“) егзистенцију и средишњи (најважнији?!) део (националних) идентитетских особина само жртвовањем или одустајањем од неких других (мање важних?!), као што је могуће одбранити државу само ако смо спремни да у тој одбрани залегнемо до ризика да погинемо (и обратно, може се десити да је могуће сачувати живот само по цену издаје). Сасвим је неизвесно, зато што је то отворено емпиријско питање, шта треба урадити у стварном сукобу, и сасвим је отворено за моралну евалуацију свако поступање, укључујући ту и оно које је са принципијелног становишта било сасвим (унапред) оправдано. Шта треба стварно урадити постаје питање пруденцијалних а не принципијелних разлога. Одговорност инвестирана у одлучивање захтева једну врсту озбиљности у којој се изгледи на успех морају озбиљно проценити, и мада никада нема апсолутне извесности (па је могуће да се и најбољи изгледи изјалове), сасвим је неозбиљно и морално неодговорно упуштати се у делатност која нема ваљан изглед на успех.
У рату, као кардиналном колективном сукобу, овај је однос између принципијелних и пруденцијалних разлога посебно сложен. Са једне стране одбрана је обавезна и одлука државе да се брани се не доноси у тренутку напада него се у том тренутку та одлука мора третирати као већ донесена. Не можемо овде улазити у ову сложену причу4, довољно је рећи да без озбиљне намере да се брани ниједна држава не би имала право да спроводи своје сопствене законе, што одбрану чини нормативно нужном – тачно онако како и јесу артикулисани принципијелни разлози: они важе са нормативном нужношћу без обзира на околности. Али са друге стране одговорност одлучилаца (у овом случају политичара) повлачи да они морају да гледају у будућност – без обзира на то што на ту, своју, будућност, морају да гледају из угла свега што је валидно конституисано у прошлости (свега што је легитимно). А у будућности, тамо где су одлуке усмерене и где треба да буду резултати реализованих одлука (одлуке се односе на нешто што још не постоји), у будућности се могу наћи многе ствари које су радикално, па и кардинално, различите од онога што (мора да) се брани.
У рату, који је стање кардиналног и неподношљивог сукоба, крајњи циљ је да се то стање заврши. Рат је по дефиницији привремено стање ствари, усмерено ка стању ствари које није привремено (ка миру). Мир је међутим оно што је првобитно морало да се брани, само што је мир – који је опет, по дефиницији, одређена артикулација дистрибуције моћи у неком друштву5, артикулација која укључује и државу и законе, али која је такође предмет одлуке – само што је мир (био) извор сукоба који сада мора да се реши.
Што значи да у случају да је одбрана безнадежна мора да се озбиљно узме у обзир могућност пораза – могућност која је од почетка фигурисала као опција јер је она део дефиниције рата као управо по томе специфичног сукоба за који је прихваћено да буде решен победом једне стране, без знања унапред која ће то страна бити (рат би иначе заиста био потпуно бесмислен, а не само страшан, ужасан и трагичан). Ова могућност пораза може постати очигледно изгледна, и у таквој ситуацији морална озбиљност која је у стању да понесе одговорност за валидну одлуку мора да укључи размишљање о капитулацији као крају сукоба. У неком тренутку капитулација може постати и морална дужност. Али одлука о томе се може засновати само на пруденцијалним, а никако на принципијелним разлозима (какви су разлози за одбрану). Дакле, за разлику од одбране, чије је оправдање, уколико постоји, засновано на принципијелним разлозима, оправданост капитулације, која представља признање пораза (признање чињенице пораза), заснива се на другачијем типу разлога. То су пруденцијални разлози. Дужност да се капитулира би, у кантовској терминологији, била “несавршена дужност” (као што је дужност одбране “савршена дужност”)6. Али овде имамо један велики и важан проблем: иако може изгледати да су у рату довољни пруденцијални разлози – јер нам они кажу шта коначно треба да урадимо – и да су принципијелни разлози само компликација која из прошлости доприноси произвођењу сукоба (што заправо није тачно, они само налажу да се настали сукоб реши, и ратом ако не може другачије, а не да остане нерешен), ипак принципијелни разлози никако не могу да се просто занемаре. То је зато што они имају стварну оправдавалачку моћ и што је та моћ такве врсте да такве разлоге чини, у нашој првој горњој подели, мотивационим разлозима (а не само нормативним). То је уствари главна теза која се овде брани: да принципијелни разлози нису увек ограничени само на пуко замишљање најбољих апстрактних могућности, већ да они понекад, као у случају одбране, стварно присиљавају, и то безусловно, тј. делују са истом врстом мотивационе снаге са којом делују и пруденцијални разлози, тј. улазе директно у поље “пруденцијалности” – важе у мери своје стварне снаге.
Оно што принципијелни разлози инвестирани у оправдање одбране безусловно повлаче јесте да забрањују, дословно забрањују и заправо чине немогућом капитулацију унапред.
Ево како то функционише.
Начин на који се таква врста кардиналног сукоба као што је рат решава је дефинисан његовим конститутивним правилом, а то је правило победе и пораза. Важење тог правила дефинише рат. Правило подразумева да победа доноси мир, тј. право, али део правила је и прихватање могућности да се буде поражен. Постоје само два начина да се замисли да у свету не буде рата. Један би био потпуно одсуство слободе из света (свет у коме би се све дешавало потпуно механички, према апсолутном детерминизму), а други би био свет у коме би сваки напад био праћен непосредно тренутном капитулацијом. Први можемо искључити као незанимљив, јер ми себе не можемо замислити као неслободне. Други међутим није сасвим тачан, јер се суочава са питањем: Шта значи „тренутни“. Можемо рећи да би то била схема у којој нападнута страна живи мирно у нади да неће бити нападнута али са спремношћу, и већ донесеном одлуком, да се одмах преда ако буде нападнута. Ова спремност би подразумевала већ унапред донесену одлуку да се не брани, односно одлуку да се унапред капитулира. На тај начин рат би заиста постао немогућ у јаком смислу (штавише то је једини начин да се он, рат, „укине“). Може изгледати могуће да се оваква схема стварно реализује. На крају крајева зар то није ствар о којој слободно одлучујемо, тј. можемо одлучити како хоћемо? Изгледа да би било довољно увести пацифизам као једну универзалну светску религију (ми смо овде на плану замишљања, тако да можемо прескочити питање како би се то дало реализовати), и универзални мир би био обезбеђен јер не би било отпора нападу, тј. одбрана би била „укинута“, па онда и сукоб, односно рат. Али био би то веома чудан свет у коме би одбрана била забрањена а напади дозвољени. Можете протестовати: Зашто не бисмо забранили и нападе? Да, зашто не бисмо? Али они су већ забрањени, зар не? Напад се и не дешава као дозвољен, напротив! Ако је дозвољен онда он не носи никакав нормативни значај, као у случајевима хапшења криминалаца, или „напада“ на неку реку када се преко ње прави мост.
Али напад је могућ и када није „дозвољен“, као чин агресије, као неоправдани напад, и ту не само да дозвола није потребна већ одсуство дозволе чини део дефиниције онога што се дешава. Да је „дозвољен“ не би био „напад“ (агресија) у било ком јачем нормативном смислу. Да није могућ како би се могао десити? Да напад није могућ питање одбране се не би уопште ни могло поставити, било би бесмислено, или у најбољем случају егзотично маштање о неком необичном свету са само делом нормалне логике. Али напад, потпуно независно од нормативног оквира „дозволе“, је могућ, и доказ ове могућности јесте његово спорадично, повремено, дешавање. Дакле, ако и када се напад деси онда, и само онда, имамо прилику за отпор и одбрану, односно за одлуку да се бранимо или не бранимо. Не можемо донети одлуку да се не бранимо ако не можемо бити нападнути. Дистрибуција ове могућности јесте ствар слободе: можемо напасти, оправдано или не, са дозволом или без ње, и у таквом тренутку се отвара могућност за одбрану. Могућност. Ова могућност се не може „укинути“, једино што се може урадити, поред одбране, јесте одустајање од одбране. Али могућност као таква се, наравно, не може укинути. Нема смисла говорити о „недозвољавању“ или „забрањивању“ напада у значењу у коме то има смисла када је у питању одбрана (онај кога хапсе нема право да се брани, њему одбрана није „дозвољена“, тј. „забрањена“ је).7 Претпоставити да не смемо ни покушати да се одбранимо представља свођење на ниво механичке послушности забране одбране, али цена тога је да сви такви појмови као што је „послушност“, „одбрана“, итд. губе свој смисао јер сви они подразумевају одлучивање. Одлука да се одустане од одбране подразумева реалност могућности да се одлучи супротно. Актуалност одлуке искључује „одлуку унапред“, барем у минималном смислу задржавања могућности да се предомислимо (што је заправо суштински део слободе, дубљи и онтолошки важнији од примарне моћи избора између различитих алтернатива – моћи да се не изабере). Ако се подсетимо да је једини начин да се рат „укине“ (у смислу да он буде начелно немогућа опција) то да се капитулира унапред (а не тек да се одлука о томе да се капитулира донесе након увида у изгледе победе), онда изгледа да је ово „унапред“ кључни део логике „укидања“, али са необичном последицом да би то био свет у коме би одбрана била забрањена, а напад био нешто о чему се не говори, чак и ако се деси.
Кад се све ово узме у обзир изгледа да се овде суочавамо са веома чудном дијалектиком разлике између нормативног и онтолошког нивоа: на нормативном нивоу рат је, по дефиницији, привремено стање ствари које треба да се заврши успостављањем мира, а мир је стање ствари које треба да траје, стање које је, штавише, направљено као да ће да траје заувек, sub specie aeternitatis. На онтолошком нивоу, међутим, позиције су обрнуте: мир је привремена артикулација моћи, њиме је одређена структура легитимне артикулације и дистрибуције друштвене моћи (односно сваке моћи у неком законитом поретку у неком друштву). Мир у неку руку представља схему дугорочно замрзнуте колективне воље. Али пре или касније та воља почиње да се колеба, стање замрзнутости постаје стање отапања, и кроз акумулацију разлика произведених променама ово стање укочености, чешће, не одговара новом осећају правде, или, понекад, не одговара ни претходно постојећем осећају правде, оном истом које је било основа за „замрзавање“ колективне воље присутно у важећим законима. Овоме треба додати утицаје са стране који и сами производе или поспешују промене.
Мир је нужно фрагилан, осетљив, и зато мора да се брани, ако је неопходно и силом. Он захтева напор на своме очувању. Међутим, процес одбране је нестабилан, и изгледи на успех у одбрани мира су неодређени и неизвесни. Напор на очувању мира није спонтан и природан, није нешто што нужно налазимо у нашим непосредним интересима. Интерес мира је дугорочан али краткорочно он увек захтева неко одрицање и жртвовање, кроз ограничење природне слободе, кроз скуп ограничења садржаних у важећем систему вредности, у постојећој структури успостављених очекивања, у плаћању пореза и такси, итд. Ово одсуство природности и спонтаности значи да одбрана мира не следи по инерцији већ увек по одлуци, и укључује елемент слободе који опет, кроз могућност другачијег избора, повлачи елемент арбитрарности, у временском и вредносном смислу. Ова арбитрарност настаје из два међусобно супротстављена разлога: прво, због избора садржаног у постојећим законима (они нису, као морални закони, априорни, већ су предмет слободног избора, што се види из чињенице да наши закони могу бити другачији и могу да се мењају), и, друго, зато што закони, иако предмет слободне одлуке, ипак морају да се узму као да су „замрзнути“ и нормативно константни а не ствар текућег одлучивања, што је клаузула која обезбеђује њихову валидност на основу које могу да буду примењени. Према томе, очување мира, и сви напори да се он постигне, морају нужно у неком тренутку постати неуверљиви. Гледано изнутра, мир је привремен. Промене ће произвести довољно разлика да учине привлачним или неодољивим неки нови мир, који очигледно мора да се реализује кроз сукоб, и једина релевантна ствар овде је какав облик ће овај сукоб узети, односно да ли мир има довољан капацитет да пружи могућност „мирног“ решења сукоба, односно да ли ће до решења сукоба доћи на више или мање миран начин.
Рат, са друге стране, иако је нормативно дефинисан као привремено стање ствари, јесте латентно увек ту – као врста енергије садржане у одлучности (та одлучност је састојак актуалности слободе) да се сукоб заиста (у нормативном смислу „коначно“, тј. подвођењем под, неку нову, форму константног важења норме) заиста реши, што значи да се реши на било који начин, односно на начин који није нужно „миран“. У случају немогућности, или неспособности, да се сукоб реши на тај, „миран“, начин, рат пружа правило одлучивања које почиње да важи кроз чињеницу прихватања могућности пораза у оквиру изгледа да се постигне успех, победа. Ризик садржан у прихватању могућности пораза представља прелиминарну цену за улазак у поље изгледа на успех, победу, као и у другим областима живота.8
Али вратимо се нашем питању о стварној привремености мира и сталној латентној присутности рата. Немогућност или неспособност да се конфликт реши мирним путем представља облик слабости, немоћи: рат се може узети и као индикатор да није било довољно снаге да се, на првом месту, конфликт избегне, и на другом месту да се он реши мирним путем. Рат представља неуспех у напору да се произведе и очува мир. Тај неуспех, наравно, може бити неизбежан у ситуацијама када нема средстава да се мир очува или када је мир изгубио своју привлачност и, отуда, своју валидност. Закони, који представљају суштински састојак мира, морају и да буду прихваћени и да се спроводе (и једно и друго!), иначе мир нема вредности. У таквом случају сукоб не може да се реши на „миран“ начин, мерењем разлога о томе шта је боље, па ни бенигним превазилажењем разлика које се не могу другачије савладати него гласањем, већ, због важности вредности које су у питању, морају да се употребе сва расположива средства, што укључује употребу физичке силе или претњу том силом.
Међутим, природна особина употребе таквих средстава за решење конфликта води у привремени губитак контроле над будућношћу, уклањање или смањивање предиктабилности, и представља иреверзибилну тачку, иза које се правила поступања мењају. Правило рата мења остала правила. Не сва и не сасвим, али то је друга прича, прича о ius in bello, прича која је у последње време добила неке занимљиве нове облике али не спада у нашу причу. Оно што спада у нашу причу јесте закључак који можемо извести: да после ове иреверзибилне тачке коју представља тренутак почетка рата (а то је тренутак кад је нападнута страна одбила да капитулира и прихватила рат као правило одлучивања – што показује нормативну супериорност одбране: нападач се не пита о прихватању тог правила, он је то правило нужно већ прихватио) принципијелни разлози (који су нападнутој страни онемогућили капитулацију унапред) морају да се повуку пред пруденцијалним разлозима, који одређују шта је потребно за победу, и када је нужно и оправдано капитулирати.9 Пруденцијални разлози преузимају целу нормативну сферу, укључујући и питање одбране. Јер, једина, или најбоља, одбрана у поразу биће капитулација, без обзира на то шта кажу принципијелни разлози засновани на опису вредности које су морале да се бране такве какве су – у том тренутку одбрана постаје питање о томе шта и колико се може одбранити, а не више питање да све мора да се брани. Пруденцијални разлози ће нам онда рећи шта је могуће, и шта је најбоље решење, уводећи принципе компарабилности и самерљивости (они нам могу, нпр. рећи да је у рату капитулација након пораза боља од пораза без капитулације10, у принципу у истом оном смислу у коме је победа боља од пораза). Они ће искључити логику „све или ништа“, садржану у принципијелним разлозима, и дати основу да се избегне „ништа“ (анихилација, тотални неуспех одбране, као у Тукидидовом примеру мелијске одлуке да се Мељани не предају и тако неодговорно изложе уништењу)11, уз жртвовање комплетности садржане у нормативној нужности „свега“. Али главни закључак је да оно што је нормативно нужно може бити стварно немогуће јер нема начина да се то оствари, и да оно што што је стварно, фактички, нужно може постати исправно не зато што је нужно, било нормативно или фактички, већ зато што је добро, или најбоље, у оквиру онога што је могуће, а за такав суд потребна је рационална процена о односу циљева и средстава, и о њиховој међусобној цени, што је све ствар озбиљности и на њој засноване одговорности.
Или, максимално сведено и поједностављено: Са становишта принципијелних разлога, тамо где је одбрана оправдана може се рећи да капитулација (никада) не може бити оправдана, без обзира на исход. Са становишта пруденцијалних разлога, међутим, капитулација може постати морална (и легална) дужност, као што је и одбрана, или њен покушај, стварно била морална (и легална) дужност. И у том смислу капитулација постаје чин одбране, једино могући или најбољи могући12. Она представља тачку краја рата који је, као што смо видели, по дефиницији стање које треба да се заврши. Без те тачке рат се претвара у сирову чињеницу неуређеног сукоба, чисто и неконтролисано зло, без дефинисане тачке завршетка. Оно основно својство које карактерише рат, а то је одсуство нормативне контроле будућности, сада постаје трајно, и зло садржано у овом одсуству предиктабилности и уређене будућности постаје трајна препрека уређењу и нормалности живота. Рат постаје трајно стање. Мир престаје бити циљ, победа губи своју конститутивност (јер нема основе за њено признање и не признаје се – замењује се сурогатом „права на победу“) и одбрана губи везу са реалношћу, са оним капацитетом могућности које су садржане и нуде се у њој.
Righteousness and Necessity: An Essay on Defense
Abstract: The justification of defense, based on reasons of principled nature and coming from the past, is entirely independent from any prospect of success. It is a matter of righteousness. However, as a real activity in a war, defense should end successfully, or it would become an irresponsible act without proper justification, which is a matter of prudential kind of reasons. The requirements of righteousness, contained in the justification of defense (right to defense), and imperatives of necessity, contained in the need to solve the conflict which cannot stay unsolved (which is core part of the war as the process of reconstitution of the normative control of the future time which we call peace) should be reconciled in the re-evaluation of the defense in the context of foreseeable outcome. This outcome contains the prospect of success (victory), but also a possibility of defeat (capitulation) which should be (re)interpreted as the final form of defense.
Key words: Defense, righteousness, necessity, principled and prudential reasons, capitulation.
Објављено у часопису Филозофски годишњак, Београд, бр. 24/2011.
Чланак представља проширени и разрађени извадак из мог излагања „Ethics of War and the Theory of Just War”, са конференције “Asymmetric Wars, International Relations, and the Just War Theory”, одржане у Београду од 17. до 19. јуна 2010. године у оквиру пројекта ILECS (International Law and Conference Series). Једна његова верзија је излагана на 11. међународној филозофској школи “Felix Romuliana”, у Зајечару, 4. септембра 2010. Оно што изгледа најтеже оправдати захтева потезање најјачих појмова, као што су појмови “нужност” и “исправност”. Подела на принципијелне и пруденцијалне разлоге стоји опет у основи оне разлике која, кад се занемари, производи тзв. “идеалистичку грешку”, о чему сам писао још 1994. године у тексту “Чињенице, начела, вредности” (прештампано у мојој књизи Морал и наше време). Обликом пак текст донекле следи форму чланка Ч. Д. Брода “Да ли треба да се боримо за своју земљу у следећем рату?“ (“Ought We to Fight for Our Country in the Next War?”),који је написан 1936, код нас преведен и објављен у часопису Theoria 1992. године. Тај Бродов текст, као и његов наставак “Савест и савесно делање” (“Conscience and Conscientous Action”, (1940) преведен и објављен у истом часопису 1993) такође се баве питањем одређења одбране и њеног оправдања.
1Cf. о томе (2004 ) J. Babić, “Toleration vs. Doctrinal Evil in Our Time”, The Journal of Ethics, Vol. 8, pp. 225-250, SpringerLink Date: Sunday, August 13, 2006.
2Насупрот томе, интереси нису, у овом смислу, предмет одбране већ постављени циљ делања (они су отуда више ствар “напада“ него „одбране“), они су предмет ангажовања и, у контексту односа са другима, предмет конкуренције. Они могу да се „бране“, али у контексту рата у стратешком смислу може се говорити само о одбрани оних интереса који су конститутивно или витално или дефиниционо повезани са одређењем идентитета (односно претходног стања) које се брани. И мада одбрана може бити успешна само ако пређе у контранапад (тј. постане стварни постављени циљ делања, интерес), ипак у оном смислу у коме одбрана има принципијелну оправдавалачку моћ разлика између „одбране“ и „напада“ остаје на снази.
3Остали изузеци су смртна казна, рат и, евентуално, убиство из милосрђа (еутаназија).
4Објашњење се може наћи у поглављу “Држава и морал” у књизи Морал и наше време.
5Cf. J. Babić, „The Structure of Peace“, World Governance, Cambridge Academic Publishers, 2010.
6Цф. Кант, Заснивање метафизике морала (Grundlegung der Metaphysik der Sitten, IV, 430-431); али то да је у питању “несавршена” (или “залужна”, “случајна”) дужност никако не значи да то није, или да је мање дужност (у односу на “савршену”), онда када се испостави да је то дужност; упор. Ј. Бабић, “Категорички императив и универзализација”, Филозофске студије XXIII, стр. 58.
7Или, говорећи логиком институционалних чињеница, напад је „спољашње“ правило, а одбрана „унутрашње“, правила напада су регулативна, правила одбране конститутивна. Занимљива импликација је да „спољашња“ чињеница напада представља чин конституисања целе нормативне схеме у којој „унутрашње“ чињенице добијају своју коначну вредност.
8Овде изгледа на месту сасвим кратак екскурс: потпуно „миран“ начин решења сукоба би био ограничен на процес нуђења и одмеравања разлога о томе шта је добро, или најбоље (где „најбоље“ може бити мање од „доброга“), на вагање, мерење, тих разлога и њихове разложне, оправдавалачке, моћи, и на њихово слободно прихватање. У том смислу решавање сукоба гласањем такође није „мирно“, није засновано на разлозима, и представља облик присиле која добија своју валидност, као и рат, кроз чин прихваћености од страна у сукобу као правила за решење сукоба. Решење сукоба гласањем (а томе гласање служи) је отуда ближе рату него дебати, више је наметање него комуникација и трансфер нормативне снаге са једне алтернативе на другу.
9Принципијелни разлози не кажу ништа о томе шта је потребно за победу, они кажу само то да је одбрана нужно оправдана.
10Моралне услове капитулације најбоље је одредио Кант у Метафизици морала (Metaphysik der Sitten, VI, $57-8).Кант сматра да капитулација мора да задовољи следећа три услова.1) капитулација не сме да повлачи уништење (екстерминацију, искорењивање). 2) она не сме да повлачи понижење пораженог (његово “морално уништење”, које је у нормативном смислу еквивалентно или води стварном уништењу – већ мора да садржи основу за политичку обнову пораженог уз очување његовог претходног идентитета). 3) капитулација не сме да садржи момент казне - по Канту рат по дефиницији не сме да има “пунитивни карактер”, институт казне није примењив на државе зато што оне нису поданици никакве више власти јер своја овлашћења нису “предале”, нити могу предати, светској власти без репрезентације (cf. мој чланак “The Structure of Peace”; cf. такође И. Маус, “Kant’s Reasons against Global State: Popular Sovereignty as a Principle of International Law”, Филозофски годишњак 17, 2004). У казни је присутна једна обрнута ескалација: казна укључује понижење (да држава буде кажњена зато што је поражена, а заправо обе стране су биле прихватиле ту могућност), понижење укључује могућност уништења (ако произведе кардиналну промену из које нема повратка). Ако су задовољени ови услови онда се тек може говорити о капитулацији у оквиру следећа три услова 1) капитулација не може бити безусловна, то би била нека врста contradictio in adiecto, што на нормативном плану повлачи тешкоћу закључења рата доводећи у питање правило рата које подразумева могућност пораза за било коју страну: безусловна капитулација негира постојање ове клаузуле [о томе в. “Ратни злочин као злочин пораза”, у књизи Морал и наше време], 2) она мора да садржи услов међусобног признања, и 3) она има службени карактер. Добит који капитулација доноси је признање, у следећа три смисла: 1) признање од стране победника (који може тражити било шта што може издржати горња три услова, али ништа преко тога), 2) признање чињенице пораза као основе новог почетка (та чињеница постоји независно од овог признања, па ипак је признање важно, и то највише за поражену страну, јер је то истина која управо њима највише користи јер одређује стварно стање ствари у коме се поражени налази и представља нужну полазну основу за свако могуће планирање), и 3) признањем чињенице пораза добија се поштовање самог принципа истине чиме се обезбеђује поштовање и других чињеница и могућност обнове самопоштовања које је са тим у вези, те избегавање заводљивог процеса самозаваравања које може бити скупо и погубно (скупо јер мозе проћи пуно времена у самозаваравању што ће водити у стагнацију и назадак; погубно јер спречава суочавање са овом виталном чињеницом која захтева прилагођавање, које је неопходно не само за опоравак него можда и за опстанак).
11В. Тукидид, Историја пелопонеског рата, 5:84-116. Мелијска одлука да се не предају (након што им је од Атињана постављен ултиматум да се предају или ће бити уништени) је била неодговорна и у моралном и у политичком смислу: она је само привидно била слободна одлука (за разлику, можда, од Елеазарове одлуке да не преда Масаду, [cf. Јосиф Флавије, Јеврејски рат, гл. 23], или јеврејског колективног самоубиства у Варшави 1943, деветнаест векова касније, које нису биле “слободне” у том смислу). Атински ултиматум, ма колико био неморалан и, са становишта империјалне супрематије, политички нерационалан (пошто је, са становишта јачег потпуно политички, и војно-стратешки, неодговорно препустити моментум одлуке слабијима) за Мељане је одређивао оквир нужности а не слободе. Привид слободе долази управо из апсурда атинског ултиматума, апсурда који формално садржи понуду избора који је политички немогућ: избор (колективног) самоубиства као политичке алтернативе поразу, као да та алтернатива (колективно самоубиство) представља сурогат за победу. Тај избор (који укључује сопствену смрт, али у овом случају колективну смрт, самогеноцид) захтева и на индивидуалном плану јако оправдање, и не може се засновати на произвољности (на индивидуалном плану то мора бити облик жртвовања – или жртвовање свог живота за неки легитимни циљ или жртвовање физичког опстанка ради одбране моралног интегритета). На колективном плану је то међутим чин изласка из оквира политичког одлучивања као таквог, један чин који је или очајнички трагичан (као у случају Масаде) или, као у овом (мелијском) случају, апсурдно и арогантно неодговоран. Чин избора опције која означава колективно самоубиство је у мелијском случају арогантан и политички неодговоран због одсуства непосредности опасности од (тоталног) уништења, док је тотално уништење заиста садржано у једној од опција: избор је још увек политички јер укључује опцију опстанка колектива, што је најосновнија и свему осталом претходећа дужност политичара [примарна дужност политичара је примарно негативна: да не уведе нацију у позицију мете за напад (и евентуално да је из те позиције изведе), а тек затим позитивна: да нацију амбициозно води у бољитак обезбеђујући јој квалитет предвидивости будућег времена, квалитет мира]. Ово је компликована схема јер садржи и показује једно преклапање слободе и привида слободе: може се слободно одлучити између две алтернативе али је једна од те две алтернативе заправо нормативно празна и политички немогућа јер садржи високу уверљивост и заправо извесност тоталног уништења. Појединац је овде у много бољој позицији јер може да се легитимно одлучи на самоубиство. Та друга алтернатива (она која води у пропаст) се на колективном плану тобоже слободно бира у некој врсти очајничког reducio ad absurdum поступка, поступка који своју оправданост извлачи из апсурда који се перципира у тој алтернативи, заправо из неверовања у одрживост те алтернативе. И мада строго говорећи одлучивање остаје “слободно”, оно то у политичком смислу није јер апсурд садржан у једној од алтернатива не може да оправда апсурдни одговор заснован на неверовању у оно што, ма колико било апсурдно, очигледно и нужно непосредно следи. Међутим ова очигледност је потиснута једном квази-очигледношћу о немогућности онога што је истовремено апсурдно и екстремно рђаво. Ова квази-очигледност је овде инструмент самозаваравања за поражене који нису у стању да поднесу пораз, па неодговорно беже у неизвесност незаснованих надања, подразумевајући да имају “право” да не верују у чињенице ако су оне “неисправне”. Тиме се укида стварност политичке алтернативе, али се истовремено укида и објективност вредновања и могућност планирања, пошто се стварност више не третира као граница могућег (губи се разлика између могућег и замишљеног, или чак замисливог), и рат се претвара у замишљено стање у коме нада (заснована на некој жељи) заузима место одлучивања и делања. У ратовима нада, како каже Тукидид [Иб. 5: 103, 111] може бити опасна ако није праћена поседовањем одговарајућих ресурса, али нада заправо није политичка алтернатива и има деструктивно дејство одлагања и одустајања које се као такво не види на први поглед. Уместо одлучивања шта да се ради чека се чудо, које треба да се деси само од себе, да „дође“, да „се деси“. Природна темпоралност садржана у слободи потпуно се губи, све постаје ванвремено. Међутим, Мељани су имали политичку алтернативу, али нису хтели да је виде, и зато је њихова „одлука“ била неодговорна, без обзира на то што је они перципирају као тобожње измицање и неподлегање атинској уцени коју они перципирају као облик недопустиве ароганције и бахатости и неку врсту политичког лудила (то што су Атињани изгубили или нису имали концентрацију и стрпљење и постали охоли и бахати за Мељане не може бити оправдање да буду неодговорни према себи – као што и иначе одговорност за њих ниједног тренутка није била на атинској страни, већ искључиво на њима самима). А то што је скуп политичких алтернатива био узак и оскудан био је само разлог више за озбиљност и одговоран приступ одлуци о томе шта да се ради, а не да се чека чудо, које је, као што су им и Атињани дрско али поштено рекли, немогуће. Присуство политичке алтернативе чини поступак мелијског руководства заправо актом издаје. Одсуство такве алтернативе отворило би простор за трагичну могућност да се у херојској смрти избегне неодговорност; али нема ничега нарочито херојског у мелијској пропасти, има само охолости и бахатости, само самозатаје и смрти – ничег искрено очајног, ничег истински трагичног, само издаје и самоиздаје.
12Други, природни, облици одбране који овде могу ући у игру су бекство, скривање (мимикрија), претња, лукавство, итд. Поред тога што ови облици одбране имају већу шансу на реализацију код појединаца него код колектива, они такође тешко постижу и добијају облик политичке одлуке. Осим тога ови природни облици одбране су, као природне могућности на располагању, по претпоставци већ искоришћени (док нису били пораз није био нужан и није морао да се деси), па нису више ефективно на располагању.
Датум последње измене: 2012-11-12 01:56:01