Момчило Рајин
Хармонизација времена и простора
Како изгледа када сарађују два човека заљубљена у рокенрол из правих разлога
Баш негде у ово време пре тачно двадесет пет година Београд се први пут уживо сусрео с панк музиком. У склопу гостовања љубљанског ШКУЦ-а у београдском СКЦ-у који је био назван Три дана младе словеначке културе наступали су и рок музичари. Тако је овдашња публика имала публику да први пут чује Булдожере, Бег на град, Андреја Шифрера и Панкрте. Панкрти су свирали ране Секс пистолсе и тек понеку своју ствар. Са ове временске дистанце помало је смешно изгледао тај сусрет, јер је публика док је слушала бучне песме о безнађу и досади била заваљена у плишане фотеље. Но, како год било, тај догађај је произвео грудву која ће се у року од две-три године претворити у праву лавину.
Био је то један од подстицаја за најезду нових група и спектар нових звукова. У време тих наступа рокенрол је био на једној од својих прекретница. С једне стране велике групе су постале џиновске и самим тим тешко покретљиве, а с друге, панк и нови талас су вратили ову музику коренима — једноставном изражавању, инсистирању на ставу, енергији и емоцији и повратку у мале просторе. Био је то драстичан раскид са претходном, исканалисаном исконструисаном, самим тим претенциозном музиком. Нова генерација која је ступала на сцену није патила од предрасуда, није имала ни коме да се захваљује, а ни да се извињава. Без зазора латили су се гитара и попели на бину саопштавајући своје виђење света. И то су радили убедљиво и духовито. Ако се ишта вратило у рокенрол били су то — дух и забава.
Два дечака, поред многих других, који су напросто морали да одреагују на тај позив били су Срђан Гојковић — Гиле и Душан Којић — Која, тих су дана „висили“ у СКЦ-у у потрази за истомишљеницима. Први је кренуо са панк бендом Хипнотисано пиле и то као бубњар а завршио као вођа Електричног оргазма, а други је дуже морао да чека до формирања Шарла акробате, заједно са покојним Миланом и Вдом. Оба бенда су, уз Идоле, учинила да Београд заигра и запева и ставили га на мапу значајних европских рокенрол центара. И дан-данас када се саставља листа значајних албума било српског било екс-југословенског рока незаобилазан је сусрет са неким од њихових остварења. Која је после Шарла наставио бескомпромисно да проширује концепт рок песме серијом албума на којима се више трудио да задовољи сопствене пориве него што је бринуо о укусу масовне публике, док је Гиле после новоталасне фазе све дубље понирао у базични рок идиом. Више од двадесет година касније налазимо их заједно на новом албуму Електричног оргазма Хармонајзер. Гилета као аутора, Коју као продуцента. Албум као да је стваран у вакууму у коме нема ничега осим рокенрола и радости због новог сусрета с њим. Тврдоглаво очишћен од свих модерних трендова и смицалица Хармонајзер је убедљива потврда да још увек има разлога за добру рок песму. А Гиле и Која то очигледно знају боље од других.
Уосталом, да ли треба очекивати нешто друго од људи који су преко двадесет година на сцени упорно доказујући да су из правих разлога заљубљени у рокенрол. Питање је колико је оних којима је то уопште важно. Они којима јесте, као и они спремни да то открију биће награђени са преко сат времена дестилисаног задовољства.
Датум последње измене: 2012-11-30 15:42:23