Несиба Палибрк–Сукић
Руски санаторијум Црвеног крста Витешког краља Александра I Ујединитеља у Панчеву
Објављено у: Руске избеглице у Панчеву : 1918–1921 / Несиба Палибрк–Сукић. – Панчево : Градска библиотека ; Историјски архив, 2005. – Стр. 29 – 35.
Власти Краљевине поклањале су посебну пажњу контроли насељавања руских избеглица по градовима. Због пренасељености Београда, знатан број руских избеглица, који је почетком 1920. године дошао у Краљевину, насељен је у Панчево где је само у једном дану, у фебруару 1920. године, стигло њих 750. О њиховом доласку читамо у „Панчевцу“ следећи текст:
„Долазак Руса избеглица. Стигло је у Панчево сасвим изненада око 750 руских избеглица, за које су се наше власти и месни одбор за избеглице побринули, да их на брзу руку сместе по становима , дезинфицирају и пруже помоћ, јер их је много међу њима било од бољшевика рањених. Било је веома тешко наћи станове за толики број руских гостију, те су многи морали да 2–3 ноћи проведу у хладним касарнама. Међутим је успело, да их се касније смести по приватним кућама...Великих тешкоћа било је при десинфицирању одела избеглица и то стога, што им се у замену за дезинфицирана одела није одма могло дати друго, а и сами их Руси нису имали. Полагано долази рубље из Београда од Централног одбора за руске избеглице, али то незадовољава, те се овим путем обраћамо нашој пожртвованој јавности да у том смеру помогне овдашњем одбору за руске избеглице (председница одбора гђа Јелисавета Теодоровић)“[1]
Међу овим Русима, који су у фебруару 1920. године стигли у Панчево, било је цивилног становништва и кадета су који су 25. јануара (по старом календару) у три групе кренули у евакуацију из Одесе, бродом „Рио Негро“ до Солуна, а касније возом до Панчева. У овој групи избеглица било је много лекара, (а и много од тифуса болесних) те је то био непосредни повод да панчевачке власти, капетан Сереновац, медицински инспектор Панчева, др Драгичевић и шеф панчевачке болнице, др Шамбек, понуде представницима Руске колоније празну зграду бивше аустријске болнице (Цара Душана горња 12, данас Светог Саве) . Руси су одмах конституисали болницу–санаторијум (Санаторијум) са лекарским персоналом од три лекара (Бјелоусов, Смирнов, Рачковски) и четири милосрдне сестре. За неопходан ремонт, за исхрану болесника и платуболничара, неопходан новац су доделили представници руске владе у Краљевини СХС[2].До јуна 1920. године Санаторијум се финансира од тих средстава, а касније прелази у надлежност Руског црвеног крста. Болница је почела са радом 10. марата.[3] Крајем тридесетих година добија име Руски санаторијум Црвеног крста Витешког краља Александра I Ујединитеља у Панчеву.[4]
На основу извештаја који је саставио Миховил Томандл у априлу 1923. године дознајемо да Болница након две године рада може да прими око 120 болесника.
„У години 1921. урађене су 1084 операције ; у години 1922 , 1061 операција, свега за две године 2145 операција. У години 1921. умрло је при операцијама само 15 пацијената, 2,9 %, а у 1922 години 13 пацијената, 1,9% „што је један врло мали број, ако се узме да по европским клиникама умире при операцијама 4 процента.“ Свака операција болницу кошта 400–500 динара, то плаћа само 25% од болесника, док осталих 75% не плаћа ради сиромаштва ништа. Сваки пацијент плаћа дневно 7 динара и 50 пара, а болницу кошта преко 40 динара. До сада је болница добивала 100000 динара од Централне Управе Руског Црвеног Крста у Паризу. У болници се родило око 700 руске деце. Болницом управља Г. Др. Владимир Вороњецки, интерниста из Петрограда. Шеф Кируршког одељења је г. Др. Владимир Левицки, хирург из Москве, а његови су помоћници гг. Фодор Пелцер (Москва), Др. Никола Сичев (Харков), Др. Никола Протопопов (Одеса) и госпођа Др. Надежда Алексинска (Москва). Специјалиста за болести уха и носа је г. Др. Симеон Попов, лечник из Одесе, а специјалиста за дечје болести је г. Др. Владимир Герасимовић. Зубни атеље воде г. Др. Јулијан Роковски и госпођа Др. Ана Самујловић.“[5]
Најзаслужнији за оснивање Санаторијума био је доктор Бјелоусов који је и први шеф, њега је касније заменио др Вороњецки, а 1927. године дужност од њега преузео је др В. А. Левицки. Владимир Александрович Левицки је 1910. године завршио Московски универзитет и након тога постао асистент на катедри за хируршку патологију, а 1916. је изабран за предавача на Московском универзитету. У Москви је имао властиту хируршку болницу. Године 1920 емигрира у Краљевину СХС и постаје главни хирург Санаторијума у Панчеву. Под управом В. А. Левицког, Руски санаторијум црвеног крста Витешког Краља Александра I Ујединитеља у Панчеву, постаје једна од најбољих медицинских установа у Краљевини, која на лечење прима руске избеглице али и друге грађане Југославије. Након 10 година Санаторијум располаже са 110 кревета од којих 60 бесплатних, а финансира се из средстава Државне Комисије за руске избеглице на чијем челу се налази академик, професор Београдског универзитета Белић са сарадником Б. М. Орешковићем. Санаторијум има следећа одељења: хируршко, терапеутско и гинеколошко, опремљена по најновијим захтевима медицине за то време, затим болесничке собе и три операционе сале, превијалиште, порођајну салу, лабораторију, апотеку, амбуланту са специјалним кабинетима, кабинет за рендгеноскопију и велики кабинет са апаратима свих врста за електро–зрако–физио–терапију и хидротерапију. Терапеутским одељењем управља др Вороњецки. Порођајно одељење има 10 кревета, и за 10 година постојања болнице ту је рођено 900 деце. Лабораторијом управља М. П. Метаљников. Зграду Санаторијума је Војно министарство Краљевине великодушно уступило на коришћење руским избеглицама, те Руски Санаторијум сматра за дужност да све војне породице лечи без икакве надокнаде.[6]
Током 1924. године Санаторијум финансира главна руска војна команда са генералом П. Врангелом на челу, а такође прима и помоћ од Руског друштва црвеног крста у Краљевини Југославији, чији је председник Василиј Николајевич Штрантман.
Године 1930. у Санаторијуму раде следећи лекари: директор, доктор В. А. Левицки, виши ординатор, др Е. Ф. Данчаков, М. П. Метаљников и стажер С. Ј. Капралов. Управник кабинета физиотерапије је А. Д. Добасевич, виша сестра Е. Б. Цимбалистова, сестра за масажу О. Ф. Љагина, бабица М. И. Лобанова и још 14 сестара.[7] Економ у Санаторијуму је у то време био П. И. Милников, деловођа С. С. Миклухо–Маклај, књиговођа К. П. Исајев, дактилограф Л. П. Балашев, начелник санитета А. П. Михајловски и библиотекар Б. В. Јурлов. Санаторијум је имао своју библиотеку. Део књига са печатом Санаторијума данас се налази у Библиотеци руске колоније која је смештана у фонду Градске библиотеке у Панчеву.
За 10 година рада кроз Санаторијум је прошло 9339 стационираних болесника и 48269 амбулантних. Урађене су укупно 8682 операције. Пошто је Санаторијум лечио и остале грађане, а не само Русе, од укупног броја лечених, 32% су били други грађани.[8]
За 20 година рада у Санаторијуму је лечено више од 20000 болесника.[9] Урађено је 12000 операција (од тога 9000 тежих), 75000 превијања, 60000 разних анализа, 5000 рендгенских снимака, додељено је милион и по разних инјекција, рођено је 1250 руске деце.[10] На прослави двадесетогодишњице постојања Санаторијума краљевско намесништво је у име Њ. В. Краља одликовало управника Санаторијума др Владимира Левицког орденом Југословенске Круне III реда, лекаре др Александра Мандрусова и др Евгенија Данчакова орденима Св. Саве III реда, лекаре др Алексанру Гладилину и др Ивана Емељанова, рендгенолога, орденима Св. Саве IV реда, бабицу Марију Лобанову и главну сестру Олгу Дзичканец орденима Св. Саве V реда, а административно особље, Леонида Балашова, Сергија Миклуха–Маклаја, Семјона Клопотовског и Александра Михајловског златним медаљама за грађанске заслуге. Том приликом у Панчеву су боравили многи представници руске емиграције из Београда на челу са Василијем Штрантманом, председником руског Друштва црвеног крста у Краљевини. Присутан је био и др Коста Петровић, делегат Високог комесара Друштва народа за послове избеглица. Од грађана Панчева присуствовали су Васа Исаиловић, председник градске општине са супругом, др Јефта Штамбек, градски физикус, Коста Радић, управник поште, Петар Барјактаревић, директор грађанске школе и други. Свечану литургију служио је Високопреосвештени Митрополит Анастасије, старешина Руске православне цркве у иностранству са протопресвитером руске цркве у Београду, о. Петром Беловидовим, архимандритом о. Милитоном, овдашњим руским парохом, протојерејем о. Милорадом Димитријевићем и протођаконом о. Алексијем Гођајевим. Владика је одржао проповед и том приликом је управнику др В. Левицком предао повељу, којом га је одликовао Св. Синод Руске православне цркве у иностранству као и старинску икону Богородице.[11]
Какав је значај руски Санаторијум имао за руску емиграцију, писао је (поводом обележавања 20 година његовог постојања ) познати руски публициста В. Гордовски, а који је више пута боравио у њему:
„Да, овде је добро, ми се овде не осећамо као у болници. Захваљујући посебној руској срчаности лекара и другог медицинског особља, ми као да смо код куће, у својој великој породици где се гради велико дело љубави и помоћи ближњему. Стотине и хиљаде измучених (намучених) и болесних добија овде помоћ. Овде долазе да умиру, стари уморни и изнемогли овде налазе последњу нежност и пажњу. Под стручним надзором др А. С. Мандрусова многи будући руски грађани овде су (угледали) дошли на свет. У животу руске емиграције Панчевачки санаторијум је био више него потреба... За двадесет година мог боравка у емиграцији, дани проведени овде најлепши су ми, говорио је познати руски правник. Ту сам нашао потпуни мир, нежност, пажњу, душевни и физички спокој...“[12]
Тешки дани за руски Санаторијум у Панчеву почињу већ 1940. године. У вези са наступајућом кризом (ратом) цене медицинског материјала и лекова расту, трошкови живота такође, материјални положај Руса, болесних и старих којима је неопходна помоћ Санаторијума, знатно се погоршава. Санаторијум лечи бесплатно већи број људи него што му то материјална средства дозвољавају. Поводом двадесет година постојања, управник Владимир Левицки изричито је захтевао да никаквог славља не буде. Ипак, поштоваоци и пријатељи Санаторијума основали су „Организациони комитет“ који се потрудио да се Санаторијуму помогне материјално.[13] У току рата ситуација у Санаторијуму се још додатно компликује, болница престаје да постоји као руска од октобра 1944. године када је трансформисана у Болницу за лаке рањенике. Организација такве једне установе поверена је др Елизабети Берковић –Матвејевој (мајор Медицинске службе Црвене армије). Болница се налазила под њеном управом до лета 1945. године.[14] Болница за лаке рањенике престала је да постоји крајем јануара 1946. године, зграда болнице претворена је у касарну, а данас се у њој налази Дом омладине. У оваквим околностима, након Другог светског рата и политичких промена у Југославији, многи лекари из Руске болнице у Панчеву морали су да напусте земљу.
[1] Панчевац, 29.02.1920.
[2] Званични руски државни представници који су радили у Краљевини СХС још од времена Колачакове и Деникинове владе 1919. године пружили су приликом досељавања велику помоћ избеглицама али и Краљевини...Руски представници обављали су током досељавања избеглица читав низ послова везаних за различите проблеме. (Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС: 1919–1924 / Мирослав Јовановић. – Београд: Стубови културе, 1996. – Стр. 89)
[3] Историја панчевачке медицине од 1944. год / Драгиша Ђорђевић. – Ден сателит, 2004. – Стр. 248.
[4] Исто. – Стр. 250.
[5] Панчевац, 29.04.1923.
[6] Панчевский госпиталь–санаторий: Р. О. К. К. въ Королевстве Югославия : 1920–1930. – Панчево : Панчевский госпиталь–санаторий, 1930. – Стр. 12.
[7] „У Санаторијуму Руског црвеног крста у Панчеву. 24. о. м. одржани су испити за болничарке. Полагале су четири сестре, Јелена Николајевна Дерменцијева, Нина Сергејева Шишко, Марина Лвовна Морис, и Евгенија Андрејевна Давидовић и све четири положиле испит одлично из свих предмета. Испитну комисију су сачињавали, г.г. делегат Руског Црвеног крста Василије Николајевић Штрадман, Васа Ј. Исаиловић, председник град. општине, Др. Јевта Шамбек гл. град. физикус, Ксенија Орестовна Штрадман, др. Гадилина, др. Владимир Александровић Левитски, др. Данчаков, проф. др. Новиков. После одржаног испита В. Н. Штрадман је одржао говор“. (Панчевачка недеља, 29.10.1939.)
[8] Исто. – Стр. 25.
[9] Панчевачка недеља, 10.03.1940.
[10] Русский голос, 18.02.1940.
[11] Панчевачка недеља, 31.03.1940.
[12] Русский голос, 03.03.1940.
[13] Русский голос, 03.03.1940.
[14] Др Елизабета Берковић–Матвејева, мајор медицинске службе Црвене армије, рођена у Ливну 1897. као Јелисавета Перковић. Од 1925. године редовни слушалац Комунистичког универзитета националних мањина Запада у Москви. 1933. године дипломирала је на Медицинском факултету у Москви. У току Отаџбинског рата учествује у највећим биткама (код Стаљинграда, Орела, Брјанска) у редовима Црвене армије. Јуна 1944. тешко је рањена, изгубила је око. У септембру 1944. стављена је на располагање Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Поверено јој је да организује болницу за лакше рањенике у Панчеву. (Из истраживања Георгија Милошевића, објављено у: Старт 013, 4. 4.2002.)
Датум последње измене: 2013-03-02 13:52:07