Брана Димитријевић

Муке с називима: случај Миодрага Б. Стевановића, дентисте

Прилог историји зубног лекарства, према документу А. С.: М. М. З., досијеа службеника. Ф. 159; Р. 22

„Господину Министру Нар. Здравља

За време тешких дана избеглиштва, свршио сам испит зрелости у Ници, од 4 до 26 новембра 1917. године.

Уписао сам се на научни факултет у Кану (у Нормандији) 7 јануара 1918. године, и на истом завршио прву годину медицине, и положио испит. За овим уписао сам се на медицински факултет у Паризу и студирао још годину дана.

За време студирања у Кану и Паризу нарочито сам се интересовао зубним лекарством и будући да сам био у материјалној немогућности да завршим зубну медицину у Паризу, одлучио сам се да с помоћу породице Van Waeyberg, из Брисела, у Бриселу студирам и завршим чисто зубно медицинску школу.

Ова школа позната је под именом Institute Belge de Stomatologie (Ecole dentaire medical) и по своме статуту прима само докторе медицине и медицинаре који се интересују за зубно лекарство. Исту школу свршио сам и показао уредну марљивост и похвалан успех о чему прилажем сведоџбе.

Свршивши школу вратио сам се у Отаџбину, где сам намеран да у једној од вароши у унутрашњости приступим пракси.

Тога ради ја сам слободан, прилажући све сведоџбе, упитати Господина Министра, да по оцени Санитетског савета изволи проверити моје квалификације и донети одлуку, којом ће бити регулисан мој положај у друштву.

Сва права и обавезе по тој цењеној одлуци примићу са захвалношћу.

У Београду, 21. X. 1921.

С поштовањем Миодраг Б. Стевановић, зуб. лекар зуб. Бриселске школе“

Већ 22. октобра Министарство Народног Здравља Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, прослеђује ту молбу Санитетском Савету за Србију, тражећи одговор на питање има ли г. Миодраг Б. Стевановић квалификације, да би му се одобрило полагање дентистичког испита.

29. новембра, исте године М. Б. С. упућује још једну молбу истом министарству, подсећајући на документа која је приложио за Санитетски савет, тражећи овога пута уверење које му је потребно „ради регулисања рока служења у војци“. Такво уверење „за личну употребу“ молиоцу је издато 3.12.1921. године.

14. децембра 1921. године, Миодраг Б. Стевановић је пред комисијом с одличним успехом положио дентистички испит.

4. априла 1922. године Министарство Народног Здравља Краљевине доноси решење којим се г. Миодрагу Б. Стевановићу, дентисти, допушта дентистичка пракса у вароши Београду.

Десетак година касније – 28. јануара 1930. године – дентиста Стевановић поново се обраћа:

„Господину министру народног здравља и социјалне политике.

Ваздашње начело и брига министарства, пише он, да се свака ствар постави на своје место дала ми је слободу да најучтивије замолим да се благонаклона пажња посвети следећој ствари:

У зубно лекарској струци, којој сам се и ја посветио, и у којој већ десет година радим предано, постоји извесно двојство у именовању и називима: и док једни имају и добијају назив „дентиста“, други по други решењима, добијају назив и овлашћење да се именују и оглашавају као зубни лекари.

Тога ради ја сам слободан да замолим да се лично моја ствар разгледа и објасни у општем интересу, па и у интересу сопственом.

Ја сам свршио велику матуру, две године медицине у Француској, и зубно – лекарску школу у Брислу. По свршетку школе полагао сам испит пред комисијом Министарства Народног здравља и добио право праксе решењем Министарства Бр. 11456 од 13 априла 1922. године, но само с правом назива „дентист“.

Док је овако за мене решено, код других са много мањом школом и без потпуне гимназије решено је и дато право именовања „зубни лекар“, о чему се могу надлежни уверити. Такође има велики број дентиста који, пошто су добили дентистичко право, после неког времена, на своју молбу, добили су од Министарства право назива „зубни лекар“; као на пр.:

Г-ђа Вера Кулик Лазаревић, дентисткиња, којој је 8.II. 1926. одобрен назив „зубни лекар“.

Г-ђа Катарина Росовљева Подгорецка

Г-ђа Милица Михајловић...

Далеко сам од тога да оспоравам туђу спрему и да смањујем важност квалификација других, а још мање да себе нарочито истичем. Али ја се убрајам међу најквалификованије међу зубним лекарима без доктората медицине и дентистима, и као такав слободан сам да замолим само то: да се и мени са наведеним квалификацијама и доказаним преданим радом допусти назив „зубни лекар“, као што је то допуштено и млађима и мање школованим од мене, који су после мене полагали државни стручни испит.

Благодарећи и надајући се праведном решењу, остајем учтив

Стевановић Б. Миодраг, дентист, Ратарска улица бр 119, Београд.“

Упркос акту које је Министарство Социјалне Политике и Народног здравља Краљевине Југославије, 28. јануара, упутило Управи града Београда, указавши да се назив „зубни лекар“ не може дозволити дентисти М. Б. Стевановићу. Министарство Социјалне Политике и Народног Здравља на седници Главног санитетског савета од 3. октобра 1933. године, одлучује да се дентисти М. Б. Стефановићу који је добио назив хирурга дентисте може одобрити коришћење назива зубни лекар. (Као председник Гл. Сан. савета потписао се др Милан Јовановић Батут. Чланови су били др М. Рувидић, и др Вој. Михаиловић.)

Тиме је после безмало три године окончан овај „спор“.

Али, откуда уопште - спор?

Белгијска школа (L'Institut Belge de Stomatologie или L'Ecole de médecine dentaire) настала је по узору на америчке зубарске школе, од којих је прва основана у Балтимору 1846. године; а каквих је већ било широм Европе, у доба када је М. Б. Стевановић посао њен ђак. Свршени полазник америчке школе добијао би назив Doctor of Dental Surgery, како је остало и до данас (DDS). Свршени полазник већ поменуте бриселске школе добијао је титулу Chirurgien dentist (у преводу: зубни хирург); што је ближе Фошаровом називу, коме су Американци додали Doctor of, како би подигли достојанство овом позиву. Америчке зубарске школе настале су из медицинско правних разлога – опширније Б. Д.: Стоматологија и култура, на овом истом сајту. Али у Европи, ово није био једини начин стварања зубно лекарског кадра.

И свршени доктори опште медицине могли су специјализовати зубно лекарство. М. Б. С. их и помиње као зубаре са докторатом. Али, осим тога зубно лекарским послом могли су се (легално) бавити и зубни техничари, али пошто наврше 14 година зубно техничке праксе, и положе одговарајући испит. И док се у развијенијим европским земљама, укључујући и царску Русију већ знало ко је ко, у новоствореној Краљевини и даље је владао (не само) терминолошки хаос, особито у почетку. Онима који су слично М. Б. Стевановићу гдегод у Европи завршили какву зубарску школу (по угледу на америчке) назив њихове квалификације превођен је као – дентиста, чиме се стављало до знања да немају права на титулу доктора. Истовремено, такав назив следовао је и дојучерашњим зубним техничарима, који су исто такво звање стекли – на бази заната! Оснивањем Поликлинике за болести уста и зуба (1923), омогућено је да се и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, доктори опште медицине (Dr. Med. Univ.) специјализују у зубном лекарству, чиме је требало да се успостави нека врста европског поретка; да се ови разликују од оних. Истовремено, „пренета“ је и нека врста напетости (доказивања ко је бољи) између једних и других, али је народу, и за народ у то доба слабо разумљив назив дентиста (у преводу – зубар) – требало „претворити“ у – зубни лекар.

Отуда М. Б. Стефановић тек десет година касније тражи право да и он буде – зубни лекар. При томе он истиче да су тај наслов (зубни лекар) већ стекли неки пре њега, који у поређењу са њим имају мање школе; мислећи свакако на оне који су од зубних техничара прешли у зубаре, али не у дентисте, већ одмах у – зубне лекаре!

Сва је прилика да су се само Министарство Народног здравља и Главни санитетски савет Краљевине у свему томе тешко сналазили. Стога још једном треба указати на немерљиви допринос др Атанасија Пуље, директора већ поменуте Поликлинике за болести уста и зуба, и фактичког утемељивача Стоматолошког факултета у Београду (1948). Тек потом ће ствар зубног лекарства постати много јаснија, иако не преко ноћи, одмах.

(Писац ових редова најтоплије захваљује Љубомиру Поповићу, бившем управнику Архива Србије, који му је увидом у сачувану документацију, скренуо пажњу на овај случај.)