Снежана Вељковић

Часопис „Медицински преглед — Medicinski pregled“ 1926–1940

Издавање стручног медицинског часописа Медицински преглед — Medicinski pregledу Београду, у периоду између два рата — неуобичајена је појава и за земље са много дужом медицинском традицијом и већом општом културом. То је један од разлога што аутор жели да представи овај часопис као део српске медицинске периодике, а други разлог је тај — да је часопис остао углавном непознат садашњим лекарима.

Одмах треба рећи, да овај Медицински преглед нема никакве везе са истоименим стручним часописом који од 1948. године излази у Новом Саду.

Идеја о оснивању новог медицинског гласила, која је потекла од младог, енергичног, веома образованог и амбициозног асистента Медицинског факултета у Београду — изгледа да је примљена са одушевљењем. И брзо jе реализована.

Оснивачи часописа су били: из Београда — професор др Ђорђе Јоанновић (1871–1932), патолог, у то време декан Медицинског факултета у Београду; из Загреба др Божидар Шпишић (1879–1957), ортопед, касније ректор Загребачког универзитета; из Љубљане др Алфред Шерко (1879–1938), неуропсихијатар, професор неуроанатомије и неурофизиологије, касније ректор Љубљанског универзитета: из Софије др Василиј Молов (1879–1938) интерниста, рендгенолог и инфектолог, декан Медицинског факултета у Софији. ^*1

Главни уредник и власник часописа био је др Радивоје Павловић, тада асистент на Фармаколошком институту Медицинског факултета у Београду. Обзиром на то да је он био spiritus movens часописа кога је несмањеним ентузијазмом издавао редовно сваког месеца тринаест година (156 бројева!) — треба казати неколико речи и о њему.

Радивоје А. Павловић је био Србин из Прека, син свештеника, (1893. рођен у Чибу, Бачка, Аустро–Угарска), Текелијанац, дипломирао је медицину у Пешти 1918. Почео је да ради 1920. као секундарни лекар у болници у Новом Саду, а 1922. дошао је у Београд и био примљен за асистента на I Интерној клиници. Године 1924. додељен је професору Арнолду Холстеу који је на позив Медицинског факултета дошао из Јене и почео да води наставу из Фармакологије, а др Радивоје Павловић који је савршено владао немачким језиком, био му је практично преводилац. Фармакологија га је, међутим, заинтересовала, па 1926. године буде постављен за асистента на том предмету. Те исте године покренуо је часопис Медицински преглед!

Једног јутра почетком 1926. саопшти ми, сав раздраган, у обдукционој сали Патолошког института, Радивоје радосну вест да је у друштву са докторима В. Арновљевићем, Р. Брашованом И. Димитријевићем и књижаром Бенешом, спреман па покрене стручни часопис, у коме би наши лекари имали сталан преглед о савременом раду на научној, практичној и профилактичној медицини — и позвао и мене... — објашњавао је касније један од оснивача, др Божидар Шерко из Загреба. Тако је настао „Медицински преглед“ заједнички часопис српских, хрватских, словеначких и бугарских лекара, без обзира на језик којим говоре или писмо којим пишу. *¹³

Редакциони одбор састављен је од тада истакнутих београдских лекара (Р. Брашован, И. Димитријевић. М. Кићевац, Св. Николајевић, Д. Павловић, Вл. Спужић, Ст. Христић и Кс. Шаховић) од којих су половина били и наставници Медицинског факултета. Секретар београдске редакције био је др Војислав Арновљевић, који је часопису и дао име — Медицински преглед. ^*1

Први број је направљен веома брзо и изашао је на дан свечаног отварања Института за патологију — 22 априла 1926, мада на корицама носи датум 1. мај 1926!

У првом броју, на првој страни изашао је текст Од уредништва написан на четири језика и четири писма: на српском језику ћирилицом, на хрватском латиницом, на словеначком и на бугарском језику — у којем се објашњава разлог оснивања овог часописа.

Развитак четири Медицинска Факултета, у Београду, Загребу, Љубљани и Софији, напредак Медицинске науке и велики број лекара, нарочито млађих, изазвали су потребу за оснивањем овог стручног часописа, који има да буде први корак ка организацији и концентрацији научног рада на Словенском Југу.

Досадашњи наши часописи, као органи појединих лекарских друштава, нису допирали изван својих покрајина, те не само иностранство него ни ми сами нисмо имали потпуни преглед о целокупном раду на научној, практичној и профилактичној медицини у нашим крајевима, иако је тај рад, последњих година, знатно узнапредовао и донео респектбилне резултате. Исто тако, недостајао нам је довољан и систематски преглед светске литературе, ма да из наших школа већ излазе свршени лекари.

Одзив наших најистакнутијих представника свих праваца медицине, који су се примили сарадње, и расположење којим је прихваћен наш предлог међу колегама свих покрајина, без обзира на дијалект којим говоре и пишу, учврстио је у нама уверење да је покретање овог часописа сасвим оправдано, јер има да задовољи стварну потребу.*¹

Сва четири оснивача написали су по један рад у првом броју. Тако је професор др Јоанновићобјавио предавање које је одржао приликом свечаног отварања Патолошког института 22. априла 1926. под називом Однос између узрока болести и процеса оздрављења; др Шпишић из Загреба написао је Задаци ортопедије; професор Шерко из Љубљане чланак Medicinska fakulteta v Ljubljani, апрофесор Молов (Молловъ) из Софије — Приноъ къмъ клиниката и патогенезата на пернициозната анемиая.

Часопис је штампан у формату А4, на два табака и имао је корице од мекшег картона. Текстови су штампани двостубачно, са 50 знакова и 67 редова у ступцу. У првих неколико бројева штампани су само текстови, евентуално табеле и графикони, а касније и фотографије пацијената, хистолошких препарата и рендгенских снимака.

Часопис је имао рубрике уобичајене за стручне публикације тога времена: Општи преглед, Originalia, Војна медицина, Из праксе, Хигијена, Литература и Вести. Касније, у зависности од врсте чланака које су штампани, називи рубрика су мењани.

Рубрика Општи преглед била је присутна у сваком броју, у првих неколико бројева имала је увек по 3–5 рада, после 1935. — по један. Сви ти радови су били доста опширни, на 4–6 страница, обрађивали су тада актуелне медицинске теме. Радови штампани на бугарском, словеначком, немачком или француском језику — имали су и превод на српском.

Рубрика Originalia, као што име каже, садржала је оригиналне стручно научне радове углавном београдских и загребачких аутора. Пратиле су тада актуелне теме, на пр. рендгенолошка дијагностика, увођење лабораторијских анализа, хемотерапија, радиотерапија, примена нових хируршких метода.

Рубрика Војна медицина постојала је часопису само прве три године. Интересантан је рад О потреби стварања медицинске школе у нашој војсци (1926, I, 2) у коме аутор, сан. ђенерал др Д. Ј. Поповић сматра да војска, и мирнодопска и ратна, захтева посебно школовање лекарског кадра. ^*2Радови о војној медицини су престали да се објављују када је 1931. покренут часопис Војномедицински гласник.

Рубрика Из праксе доносила је практична упутства лекарима, углавом терапијска, првих неколико година. Ови радови су се проредили од 1927. када се појавила рубрика Казуистика, која је посталаобавезна у сваком броју. Најчешће је то био приказ једног интересантног случаја, ређе, два. Наслов рада често је био дијагноза на латинском језику. Аутори су били увек еминентни стручњаци.

Рубрика Хигијена je излазила само 1926. године, када су у њој штампана два рада. Касније су радови са темама из хигијене објављивани у рубрици Социјална медицина.

Рубрика Актуелна питања изашла је један једини пут, 1928, када је др Р. Павловић објавио рад О нашој медицинској терминологији (1928, II, 11)^*7

Године 1931. појављују се две нове рубрике: Клинички радови и Експериментални радови. Штампају се по правилу обе, са једним до два рада, изузетно само једна од њих, тада са два или више рада. Аутори су појединци, ретко двоје, изузетно троје; углавном наставници и асистенти медицинских факултета. Сваки рад имао је апстракт, на немачком или француском језику. Ови радови престављају ниво медицинског знања наших лекара, као и примену тих знања у деценији пред Други светски рат. Без имало сумње може се сада тврдити да су тада, ти радови у стручно научном погледу били на нивоу медицинских часописа развијених европских земаља. После неког интересантног, или интригантног рада, у следећем броју би се појавила рубрика Дискусија са коментаром.

У рубрици Социјална медицина штампани су актуелни социјално медицински проблеми: смртност одојчади, маларија, трахом, ендемични сифилис, исхрана становништва, појава рака. То су били обимни радови, богато илустровани табелама и статистичким подацима, који су данас не само застарели већ и стручно превазиђени.

У рубрици Историја медицине објављено је, за петнаест година — осам радова: др Урош Ружичић написао је Наше одојче у фрескама из XIII i XIV века, и илустровао га фотографијом чувене фреске из Краљеве цркве у Студеници (1927, II, 1);историчар медицинеРисто Јеремић: Јован Меднић, Дубровачки хирург у 16 веку (1928, III, 6); Л. Станојевић: Један велики Дубровчанин: лекар Ђурађ (Армен) Баљиви, илустрован портретом овог лекара кога су савременици звали италијанским Хипократом.(1928, III, 10).Интересантно је да аутор тврди да је овај Дубровчанин из 17 века — Југословен по народности! Ст. Станојевић пише: Нуклеус српског медицинског факултета у 14 веку (1928, IV, 2); Ј. Радонић преноси Један средњевековни опис куге (1928, IV, 3); Л. Станојевић описује Болничко уређење у једном средњевековном манастиру (1928, V, 4) и О болестима и смрти неких Немањића (1930, V, 10), илустроване фотографијом фреске Немње и Св. Саве из Леснова;др Урош Ружичић даје преглед Једне наше „лијекаруше“ из прошлог века (1934, IX, 12); Иван Пинтар из Љубљанеодржао је предавање студентима Prominentni slovenski medicinci iz prejšnjih stoletij, које је штампано у два наставка (1935, X, 10 и 11).

Став Уредништва у уводном чланку — недостајао нам је довољан и систематски преглед светске литературе*¹ — дословно је поштован у рубрици Литература. Сваки број часописа давао је богат преглед и домаће и стране медицинске литературе, како књига тако и часописа. Непотребно је набрајати које су књиге и који часописи представљани, али оријентациони податак је да је ова рубрика заузимала најмање четири стране текста. Највише приказа било је у првом броју, на 16 страна, у броју 5 на 12 страна, а у неколико бројева 6–8. Ни један број није био без прегледа литературе! Није неважно истаћи да су приказ књига и часописа радили тада најугледнији и најстручнији лекари, тако да се у процену стручне вредности приказа није могло сумњати.

Напослетку, на крају сваког броја била је рубрика Вести. Ова рубрика је интересантна јер је, сама по себи, пружала увид у медицинска, али и шира друштвена збивања у овом петнаестогодишњем периоду. Вести су доносиле годишње извештаје домаћих лекарских друштава, извештаје, веома исцрпне и детаљне са бројних страних и ретких домаћих конгреса, вести са медицинских факултета, промоције дипломираних студената, посете и предавања страних професора, стручне екскурзије лекара и медицинара у европске градове, признања и одликовања, некрологе, сећања, итд.

И још један, наизглед неважан податак, али битан за редовно излажење. Часопис се издржавао од претплате (Претплата за целу годину износи Дин. 200, на пола године Дин. 100. За студенте и стажијере: на целу годину Дин. 120, на пола године Дин. 60.) и неизбежних реклама фармацеутских кућа.

Колики је био тираж часописа — тешко је рећи. Нигде није наведено. Али сигуран је податак да је првих година 600 примерака сваког месеца — одлазило у Бугарску.

Поједини бројеви часописа били су тематски посвећени једној личности или једном догађају и тада се већина текстова односили на само на њих. Тако, на пример Медицински преглед бр. 4 из прве године, 1926, био је посвећен стогодишњици смрти Лаенека (1781–1826), проналазача аускултације и оснивача клиничке медицине. Објављени су следећи радови: L. Bard: L’origine et la découverte de l’auscultation ; Pr. Merklen: La portée de l’oeuvre de Laënnec; В. Арновљевић: Laënnec; Ђ. Јоанновић: Теофил Рене Лаенек као патолошки анатом; А.Радосављевић: Познавање плућних обољења пре и после Лаенека. Прва два рада су написали професор Л. Брад из Универзитета у Лиону и Пр. Меркелн из Медицинског факултета у Стразбуру. Оба рада су штампана in extensto на француском језику, а затим и у српском преведу.

Животе великих људи — каже Арновњевић, вреди упознати до краја, а нарочито кад су то научници као што је Laënnec или Pasteur, који су своје животе посветили олакшавању невоља целога човечанства. Историје тих људи бацају зрак светлости у мрак кроз којима се вековима крећу људске масе; оне су најбоља поука и подстрек онима које племенито и лепо може да одушеви за рад. ^*3

Медицински преглед бр. 5 био је посвећен првом Свесловенском лекарском конгресу који је планиран да се одржи 1927. у Варшави. Уводни чланак Уредништва дат је на четири језика (три писма), и из њега наводимо само неколико реченица:

Из светскога рата Словенство је изашло политички ослобођено у својим самосталним државама... Али постоји још много и знатних тешкоћа... Но и у већ овим недовољно сређеним приликама, састају се сви словенски лекари, као први који желе да створе могућност сталног контакта и кооперације. Није случајност што су баш лекари први који отпочињу заједнички рад, јер медицина, сем тога што је једна грана науке, она је и као струка најхуманија.

Стојећи изнад суседских размирица, које, нажалост, још деле братске словенске народе, објективношћу и толеранцијом коју налаже медицина као наука и као позив, словенски лекари на овом састанку, треба да испитају све могућности и ставе у покрет сва средства која успешно могу послужити међусобном упознавању и заједничком раду. ^*4

Затим су штампани радови чланова Свесловенског лекарског савеза: хирурга А. Јирасека (A. Jirásek) из Прага, хирурга Р. Брашована из Београда, патолога А. Пенчевя–а из Софије, дерматовенеролога Ј. Флегера из Сарајева, интернисте Д. Т. Николајевића из Београда, Б. Николајевича из Београда, Вј. Кушана из Сарајева и Св. Поштића из Стапара!

Трећи Југословенски састанак за оперативну медицину одржан је 19. септембра у Београду (у свечаној сали старог Универзитета, Конгрес је поздравио професор др Миливоје Костић). Интересантно је да су Конгресу присуствовали представници Чехословачке и Пољске Републике, делегати Чехословачког хируршког друштва, делегати руско–српског лекарског друштва, као и председници југословенског и српског лекарског друштва.^*5Медицински преглед из октобра (1927, II, 5) објавио је 12 радова са тог конгреса, од којих су два главна реферата била рад проф. др Ђ. Јоанновића: Данашње научно гледиште о суштини рака и рад Ј. Кörbler–а: Опажања о начину ширења малигних тумора. У следећем броју (1927, II, 6) објављено је још 14 реферата. Наслови ових радова — Хемотерапија инфицираних рана (Вл. Брезовник); Проблем лечења инфицираних рана (С. Софотеров); Аутохемотерапија код сепсе (Д. Поповић); Гасна флегмона, гасни едем, гасна гангрена, малигни едем (Ч. Ђурђевић). Сви ови радови говоре о проблемима хирурга који су за сузбијање инфекције рана тада имали само хемијска средства: асептика и антисептика! ^*6

Медицински преглед, 1928, III, 1био је посвећен обележавању дела Вилијама Харвеја (1578– 1657). Ове године навршава се 300 година од публикације бесмртне расправе о крвотоку, De motu cordis. Уводни чланак, на енглеском језику, Tristagodišnjica William Harvey–ovog De motu cordis написао је Sir Humphry Rolleston са Универзитета у Кембриџу. Упоредо са енглеским текстом штампан је и превод на српски У. Ружичића. Затим су следили текстови О поремеђају економије срчаног рада код урођених срчаних мана — Р. Станковића; William Harvey и проналазак крвотока — В. Арновљевића и René Decartes о крвотоку — А. Савића.

Медицински преглед, 1929, IV, 4 — број је посвећен стогодишњици рођења Теодора Билрота (1829–1894). Уводни чланак Теодор Билрот написао је санитетски ђенерал др Мих. Петровић, а текст Два писма Теодора Билрота, са немачког је превео др Љ. Савковић. Професор др А. Јирасек, чешки хирург у велики пријатељ српског народа писао је о занимљивом и увек актуелном проблему — Припрема болесника за операцију.

Година 1932. почела је потресним догађајем не само за часопис Медицински преглед, већ и за Медицински факултет и лекарску струку уопште. Један од оснивача часописа, најстарији и најумнији од њих, проф. др Јоанновић, извршио је самоубиство 27/28. јануара у свом стану на Патолошком институту. Мотиве свога чине однео је са собом, али се несумњиво зна да је самоубиству претходио сукоб око организације Светосавске прославе — већ традиционалне студентске прославе на којој су дељене награде за најбоље студентске радове и сакупљана помоћ за сиромашне студенте. Професор Јоанновић је био на челу Одбора за организацију Светосавске прославе и није желео да настане сукоб, са студентским демонстрацијама које су већ биле најављиване.

Медицински преглед обележио је смрт свог оснивача кратким саопштењем у броју 2: ... био је онај који је одмах свесрдно прихватио идеју о оснивању Медицинског прегледа, те је први број нашег часописа угледао светло дана кад је свечано отворен Институт за патологију.*⁷ Осим тога посветио му је и један број (1932, VII, 5) у коме је уводни чланак написао професор Р. Бурјан: ... наша медицина је претрпела тежак губитак, ишчезао је један научник који је врло много доприносио њеном напретку и заступао је у међународној научној утакмици са необично великим успехом.^*9

Чувени ратни хирург и професор Хируршке пропедевтике на Медицинском факултету у Београду др Михаило Петровић умро је 4. августа 1934. Тим поводом је у Медицинском прегледу (1934, IX, 9)објављен текст Ђ. Нешића Др Михаило Петровић, санитетски ђенерал и професор Универзитета, затимчланак С. Давидовића и говор декана Медицинског факултета А. Радосављевића на погребу.

На Солунском фронту др Мих. Петровић чинио је част српском имену. Његова енергија и фанатичка вера у победу били су несаломљиви исто тако као и он сам ... Његовим способностима има се захвалити што је хируршка болница II Армије у Драгоманцима најбоље одговорила своме задатку. ... Отишао је у ратној спреми да и са оног света брани слободу свог народа јер је сведок цене којом је та слобода плаћена. ... Отишао је остављајући пример родољубља, пожртвовања, ретког милосрђа, човекољубља, високе лекарске свести и спреме. — написао је колега и саборац Ђорђе Нешић.^*10

Следећи број, Медицински преглед, 1934, IX, 10 — био је посвећен много пријатнијем догађају. Уводни текст је написао главни уредник Р. Павловић — Проф. Димитрије Антић — поводом 60–ог рођендана. Објављена је рођенданска честитка коју је на свечаном скупу изрекао Јозеф Пелнажар, професор Карловог Универзитета у Прагу. Цитира се део те честитке, јер су данас такви изливи пријатељства и колегијалности — скоро незамисливи.

Slovutný náš priteli,

Врло уважени наш пријатељу,

На дан ваше 60–годишњице, састали су се Ваши ђаци и пријатељи, да би Вам овим свечаним бројем научног часописа изразили признање на Вашем научном делу и Вашем научном утицају у властитој средини, и љубав и оданост лекарског света, у домовини и у иностранству, према Вашој личности. ...

Будите нам дуго здрави као један од главних стубова, на којима почива лепи свод нашег узајамног пријатељства, који не дâ да пропаднемо ни ми, ни будући, и води наше народе и наше отаџбине сталним цветањем науке и образовања сигурном, самосталном и славном животу.^*11

Медицински преглед (1935, X, 4) је обележио смрт још једног свог значајног сарадника — професора дермато–венерологије др Ђорђа (Ђурице) Ђорђевића. Пригодан текст написао је главни уредник Р. Павловић на српском језику и М. Kitchevatz на француском .

Годину дана касније цео број (Mедицински преглед, 1936, XI, 4) био је посвећен In memoriam prof. Gjоrgje Gjorgjević. Објављени су следећи радови: Naučni i stručni rad prof. Đorđa Đorđevića (Milan Kićevac); Prof. Đorđe Đorđević kao čovek i organizator lekarskih misija u narodу (J. Nedeljković); Ispitivanja o fungicidnom dejstvu nekih hemijskih sredstava (Đ.Đorđević, S.Milošević i A.Pavlović); Novi pogledi u etiologijи „dermatita kupača“ i „dermatita od smokava“ (M.Kičevac); Prilog pitanju kutane lokalizacije oboljenja Nikolas–Favre(S. Ilić); Biološke reakcije u terapiji sifilisa (S. Bugarski); Uticaj beta i gama zrakova radona na pojavu pleomorfizma kod dermatofita (S. Milošević i A. Simić).

Историчар медицине Ристо Јеремић промовисан је за почасног доктора Београдског универзитета 22. децембра 1937. Пригодан говор који је одржао том приликом одштампан је у часопису Медицински преглед, (1938, XIII, 1) под насловом — Реч г. Риста Јеремића.

Тада су се упознали историчар медицине и главни уредник, Р. Павловић, који је написао чланак Живот и рад доктора Риста Јеремића (са библиографијом). Нашли су много заједничких тема (а дописивали су се на латинском!) и одмах направили план будуће сарадње, између осталог и припрему XI конгреса Међународног удружења за историју медицине — који је планиран да се одржи у Београду почетком септембра 1938. Договор је био да радови, реферисани на Конгресу, буду унапред штампани у часопису Медицински преглед, који ће бити подељен на самом Конгресу.

Уређивање тог броја поверено је историчару — Ристи Јеремићу, уз сарадњу са главним уредником, који је тада био потпуно слеп и који је због врућине у Београду отишао на Златибор. Тамо је изненада, напрасно умро, 20. августа 1938. Имао је само 45. година!

Пред сам излазак ове свеске из штампе „Медицински преглед“ је задесила ненадокнадива несрећа — Радивоје Павловић, покретач, главни уредник и духовни и материјални носилац „Прегледа“, преминуо је изненада, у пуном замаху свог стваралачког живота.*¹² Овај текст са фотографијом Р. Павловића накнадно су уметнути у већ одштампани следећи број, уствари троброј, који је у целини био испуњен радовима са XI конгреса Међународног удружења за историју медицине.

Медицински преглед (1938, XIII, 7, 8, 9) — садржи 29 радова из историје медицине југословенских земаља, одштампаних на немачком, француском и латинском језику. На првој страни налази се поздрав учесницима конгреса који је написао Р. Павловић — на латинском! Међу ауторима радова налазили су се Vl. Bazala, S. Bošnjaković, L. Brozović, M. Budimir, S. Hofman, J. Körbler i L. Thaller из Загреба; Вл. Ђоровић, М. Будимир, В. Чајкановић, М. Драгић, Т. Ђорђевић, Ст. Иванић, Б. Констатиновић Р. Марић, П. Мијовић, Ј. Мијушковић, У. Ружичић, Л. Станојевић, А. Шевић и К. Тодоровић из Београда, А. Мирковић из Новог Сада и Ристо Јеремић из Земуна.

Медицински преглед, 1938, XIII, 11 — био јепосвећен животу и делу професора Радивоја Павловића. О њему су писали: М. Видаковић: Радивоје А.Павловић; С. Милошевић: Личност Радивоја Павловића; Ил. Димитријевић: Радивоје Павловић као научни радник; П. Н. Мартиновић: Професор Павловић, наш организатор научног рада; Д. Павловић: Успомене на дане оснивања „Медицинског прегледа“; А Шерцер: Успомене на Радивоја; Р. Јеремић: Последњи сусрет са Радивојем Павловићем; К. П. Манојловић: Др Радивоју Павловићу, човеку, другу, пријатељу и прегаоцу у спомен; Ј. Славенски: У спомен Др Радивоја Павловића; С. Стојановић: Неколико момената из живота Радивоја Павловића.Одштампани су и говори Ил. Димитријевића, М. Амброжића и Д. Иветића одржани на погребу. Касније је, поводом годишњице смрти, одштампан и текстД. Тошића — Моја сећања на национални рад Радивоја Павловића (Медицински преглед, 1938, XIV, 8)

Сви ти текстови говоре о једној несвакидашњој личности, о једном кратком, концентрисаном и изузетно испуњеном животу. Каква је то била личност, може да илуструје само по једна реченица извучена из свих горе наведених радова:

Имао је беспрекорно домаће васпитање... стекао је хуманистичко образовање у српској новосадској гимназији... Обдарен од природе многоструким талентима... Саздан од саме доброте, оптимиста и идеалиста... Био је ризница знања из свих области наука и уметности... Био је велики радник и неуморни сејач ентузијазма ... Користио је снагу свог интелекта и топлину своје словенске душе... Веровао је у истину, у правду, у прогрес... Био је добар познавалац свих људских слабости... Увек доследан, увек са јасним мишљењем, без колебања у одлукама... У почетку његовог универзитетског делања изгубио је вид — са несмањеним одушевљењем и енергијом наставио је свој рад.^*13

Овај последњи податак, да је рано изгубио вид, сам по себи потресан, Радивоје Павловић је стоички подносио. Ни једног јединог тренутка није дозволио да губитак вида угрози било коју његову делатност. Из неких писама се индиректно сазнаје да је на пример, сву кореспонденцију часописа он лично водио прве две године, писао је својим рукописом. Касније су сва писма била откуцана на писаћој машини — он их је само потписивао. Такође индиректно се може закључити да му је најоданији помоћник у администрацији и кореспонденцији била супруга, др Станија, иначе лекар Завода за здравствену заштиту матере и деце (чији је оснивач и управник био професор др Матија Амброжић).

После смрти Радивоја Павловића власник часописа постала је његова удова др Станија Павловић а одговорни уредник проф. др Сима Милошевић! Поштовали су принципе на којима је до тада прављен часопис, али одмах се уочава велика разлика — штампан је на једном табаку, тј. број страна је био упола смањен. Самим тим и број објављених радова.

Часопис Медицински преглед је увео једну новину, коју је поштовао до последњег броја — а то је штампање приступних предавања нових наставника Медицинског факултета у Београду. Хронолошки поређана, то су следећа предавања:

Сан. ђенерал др Чеда Ђурђевић: Ратна хирургија (1926, I, 4); др Матија Амброжић: Поглед на први задатак наше дечије клинике (1926, I, 8); др Радивоје Павловић: Субјективност у терапији (1927, II, 1); др Драгољуб К. Јовановић: Прогрес физике за последњих 30 година(1929, IV, 2); др Бранислав Станојевић: Функционално испитивање и дијагностика бубрежних обољења (1931, VI, 4); др Светислав Барјактаровић — Обим гинекологије и акушерства(1932, VII, 4); др Сима Милошевић: Паразитизам и болест (1938, XIII, 5); др Милоје Видаковић: Ваготонин, новији подаци о ендокриној функцији панкреаса(1939, XIV, 1); др Милан Кићевац: Фитодерматозе биљног порекла(1939, XIV, 4); др Синиша Тасовац: Плацента као ендокрина жлезда(1940, XV, 1); др Сава Бугарски: Резултати истраживања у лечењу сифилиса(1940, XV, 7); др Милутин Ђуришић: Имунитет код стафиолококних инфекција (1940, XV, 8).

Сва приступна предавања су била обимна, написана углавном на 8–10 страница, ређе на 4–6, са веома богатом, углавном страном литературом, имају уводни или историјски део са пуно података о теми предавања, објашњење разлога за избор теме, актуелни значај и могућности будућих истраживања. Поједина од ових приступних предавања и данас заслужују пуну пажњу. Вредело би их прештампати, са или без савременог коментара.

Септембра 1940. изашао је Медицински преглед, 1940, XV, 9. Изгледао је уобичајено. Уводни чланак је написао тада познати сплитски хирург Јакша Рачић, штампан је латиницом, на хрватском језику, са насловом: Vlastita opažanja i iskustva o ehinokokovoj bolesti u srednjoj Dalmaciji na temelju 411 operiranih slučajeva, илустрован са 16 рендгенских снимакаи мапом средње Далмације. На последњој страни, у рубрици Вести, је некролог у коме Св. Барјактаровић пише да је умро осведочени пријатељ нашег народа, доцент Медицинског факултета Карловог универзитета, Др Франтишек В. Новак, управник Института за радиумтерапију у Прагу.^*14

Ништа није указивало да је то последњи број. Једноставно, следећи, октобарски број — није изашао. Часопис је две године надживео свог идејног творца, главног уредника и најоданијег сарадника.

Уместо закључка о улози и значају овог часописа у нашој медицинској литератури наведимо речи самог Радивоја Павловића:

Било би много лепих задатака, било би много да се реализује, кад би нас наша држава или неки мецена потпомогао. Јер може се много створити и из чиста одушевљења, али на пр. захтевати да неко без материјалне награде води по три коректуре или да саставља још исцрпније и боље регистар него што смо га ми дали, па још од људи за које знам да немају довољно ни за честити залогај хлеба и одело, за то ми понеда недостаје срца. Али било како му драго — наставити се мора, издржати се мора. ^*13

Што је остало и дан дањи.

Напомена аутора

Из поштовања према ставу Уредништва Медицинског прегледа о начину штампања — у овом приказу наслови радова и имена аутора су написана на језику и писму на коме су и штампана у часопису.

Литература

Сви бројеви часописа Медицински преглед од 1926. до 1940, цитати су из следећих бројева:

1. Медицински преглед, 1926, I, 1, 1
2. Медицински преглед, 1926, I, 2, 55–57
3. Медицински преглед, 1926, I, 4, 133–136
4. Медицински преглед, 1926, I, 5, 155–157
5. Медицински преглед, 1927, II, 5, 157–158
6. Медицински преглед, 1927, II 6, 189–196
7. Медицински преглед, 1928, II, 11, 398–402
8. Медицински преглед, 1932, VII, 2, 43
9. Медицински преглед, 1932, VII, 5, 227
10. Медицински преглед, 1934, IX, 9, 174–178
11. Медицински преглед, 1934, IX, 10, 182
12. Медицински преглед, 1938, XIII, 7, 8, 9, 121
13. Медицински преглед, 1938, XIII, 11, 229–250
14. Медицински преглед, 1940, V, 9, 180

(Саопштено на састанку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва 14. марта 2013. године)