Јован Бабић

Сецесија — прилог расправи

Објављено први пут у Филозофски годишњак 12, Гласник Института за филозофију Филозофског факултета у Београду, 1999, стр. 259–278.

1. УВОД. ШТА ЗНАЧИ „ПРАВО НА СЕЦЕСИЈУ“?

У овом чланку покушаћу, без претензије на комплетност, исцрпност и одлучивост наведених аргумената, да понудим филозофску анализу неких, како ми се чини, најважнијих питања и проблема у вези са сецесијом.

Без обзира на сву пажњу која се тој појави поклања термин „сецесија“ се и даље користи на нејасан и непрецизан начин што само изазива неспоразуме и отежава разложно испитивање тог феномена. Сецесија уопште није тако нов феномен као што се у савременим расправама о томе имплицитно претпоставља. Утисак о томе да је то релативно модеран појам вероватно произлази из два извора: прво, што је наша пажња природно усмерена на садашњост и блиску прошлост, док је истраживање даље и далеке прошлости лишено оне атрактивности која побуђује на дубље морално и политичко истраживање које би укључивало оправдавање, па се стога углавном своди на равнодушну дескрипцију. Друго, постоји претпоставка, тачна или нетачна, да у прошлости у таквим стварима није у довољно значајној мери долазила до изражаја народна воља, што нам се у нашем односу према сецесији чини круцијалном претпоставком.

И заиста, кад говоримо о појавама које означавамо као „сецесије“, било успешним (сецесија Белгије од Низоземске), или неуспешним (покушај сецесије америчког Југа од САД, или Бијафре од Нигерије), као да се увек полази од претпоставке да то није нешто што је одлучено негде далеко од места догађања (и да се онда просто спроводи), као што је случај нпр. у освајању колонија: напротив, претпоставља се да становништво, „народ“ неке територије, жели да се одвоји од матичне државе и да зато приступа активној побуни и онда, по правилу, кроз грађански рат постиже или не постиже жељени циљ.

Ипак, могућа је и претпоставка о народној вољи и оружана побуна па да опет није коректно говорити о сецесији. Не би било, нпр., примерено говорити о сецесији Алжира од Француске, иако опис онога што се тада десило у великој мери одговара горњој провизорној дефиницији. А то се односи и на све случајеве ослобађања од колонијалне власти, али онда исто тако, mutatis mutandis, и на разне друге ослободилачке процесе, каквих је у прошлости било пуно: да ли су Србија или Грчка извршиле „сецесију“ од Турске почетком прошлог века? Или је то било нешто слично ономе што се век касније означавало као „ослобађање од колонијалног ропства“? Јер, ту су постојале државе које су претходно биле покорене и које су, без обзира што је то било након дугог времена, поново настале на старим основама. Или бар постоје јаки разлози да се то тако одреди (некада у прошлости покорени народ покушава да поново успостави своје изгубљено право). Али, можемо се упитати, шта са оним примерима који су између ових двају граничних случајева –рецимо са одвајањем САД од Велике Британије, или Мексика и других латиноамеричких држава од Шпаније? Ту није било претходних држава које би се реституисале, а новонастале државе су настале из колонија које нису биле колоније у савременом смислу речи (освојене територије са затеченим становништвом) већ колоније у старом и основном смислу те речи (територије на којима су настала друштва од становништва које је дошло из матичних држава, као колоније у старој Хелади, додуше по правилу праћене „рашчишћавањем терена“ кроз потискивање, уништавање и евентуално асимиловање или маргинализовање затеченог становништва). Иако се ове последње појаве често називају „револуцијама“, оне су ипак ближе ономе што означава реч „сецесија“. Потпуно различит и изгледа јединствен пример самоопредељења јесте пример Израела, где се некада у прошлости прогнани народ враћа, такође након дуга времена, на своју некадашњу територију да би успоставио нову државу, или реституисао стару (?).

Оваква прецизирања су потребна зато што је тип и начин оправдавања поступака које желимо да оправдамо различит у овим различитим случајевима. Због тога ће онда сада помодно и веома раширено позивање на право на самоопредељење имати веома различит статус у различитим примерима, и то зато што ће само то право функционисати на веома различит начин. Код оних случајева у којима постоји могућност да се говори о „ослобођењу“ нема разлога да се говори о сецесији, јер је ослободилачки поступак више сличан успешном враћању отетога, што је неки разбојник претходно био узео, и у том смислу, можда понекад у далекој, али важној вези с одбраном: да је одбрана била успешна, накнадно враћање отетог не би било потребно, што онда ослобађање представља као неку врсту накнадне одбране. А накнадна одбрана би, по претпоставци, требало да је оправдана у истом смислу и у оној мери у којој је одбрана и иначе (била) оправдана. Ту није тешко говорити о „праву“: ако икаква права постоје, или треба да постоје, онда је право на одбрану свакако међу њима. Код сецесије, међутим, тешко да се може говорити о „одбрани“ у овом елементарном смислу — као о одбрани нечега што се поседује или се раније поседовало. Сецесија као чин постизања нечега што се (још) нема, ма колико то било важно или жељено, није заштићена претходним стањем, па њена реализација не може да се означи као самоодбрана или одбрана у основном смислу те речи.

Сецесија представља претензију на успостављање једног потпуно новог политичког стања. То што ће се сецесионисти често позивати на право на одбрану по правилу значи једну од две ствари: или одбрану у току већ започете побуне (као што и разбојник може да каже како „брани“ отето), или одбрану у неком другом смислу, по правилу одбрану неких права за које се узима или која се доживљавају као угрожена, било да су то нека претходно постојећа па укинута права, или просто права за која се осећа да треба да буду поштована, а она се крше, као што је случај у разним облицима дискриминација. У првом смислу, то „право“ има битно другачији смисао него што га тај термин уобичајено има. У другом, пак, смислу сецесија није предмет циља, (па, отуда, ни предмет неког „права“) већ само једно, по претпоставци вероватно претерано, средство за његово постизање: одбрана се може постићи и на други начин, а не по тако скупу цену. (А зашто је та цена тако велика, пре свега на плану могућности успостављања нове ваљане законитости, покушаћу да образложим у овом тексту.) Може се додуше десити да иако сецесија није циљ, или део циља за којим се иде и који се сматра оправданим, она може да представља једино или нужно средство за његово постигнуће. У том случају, може се легитимно поставити и питање да ли би њен изостанак (неуспех у одбрани онога што се брани) био веће „зло“ или „штета“ од саме сецесије којом ће се разорити постојећа држава и основе законитости које су инвестиране у њу.

Термином „право“ могу се означавати различите ствари. Разматрајући шта тај термин може да значи у контексту сецесије, Даглас Лејки тако каже да права могу бити или слободе да се поступи на неки одређени начин без препрека, тј. привилегије, или пак могу бити оправдања да се нешто захтева (право као предмет намераваног и оправданог циља).[1] Они који желе сецесију теже успостављању новог политичког стања ствари и према томе њихова права нису неке већ постојеће слободе, већ, ако постоје, могу бити „права“ само у смислу оправданости неког захтева. Тврдити да се има право на сецесију значи тврдити да се поседује право да се нешто добије, у смислу да је оправдано да се то добије. Управо то и јесте карактеристика оних права која нису слободе већ захтеви. Отуда право на сецесију није право на самоодбрану: „... добити нешто што се нема, ма колико то било жељено и ма колико се осећало потребним, није поступак у самоодбрани“[2]. У томе је разлика између сецесије и нпр. антиколонијалне борбе. Али из тога што се не ради о самоодбрани не следи да сецесија није борба за одбрану (у било ком смислу термина „одбрана“). Одбрану нечега што се сматра толико важним да се бива спремним да се за то гине, или убија. Али, ипак, овим се терет оправдања унеколико повећава, јер је prima facie начелно лакше оправдати самоодбрану него одбрану која не може да се квалификује као самоодбрана или одбрана нечега што се већ поседује, већ се ради о одбрани захтева (схваћеног као „право“) да се постави и реализује један одређени циљ. Резултат овог разјашњења јесте један аргумент којим се избија убеђивачка снага аргумента из наводне самоодбране, која је очигледна и велика, и коју сецесионисти по правилу и користе у образложењу свог „права“.

Дакле, док се о самоодбрани уопштене може говорити, о одбрани у неком смислу ипак може. Додуше не одбрани онога што је циљ сецесије, одбрани суверенитета (јер он још не постоји), већ одбрани управо оних вредности чија заштита и промовисање представљају разлог побуне и онај садржај који реализацији циља сецесије даје коначну вредност: тј. одбрани оних вредности које би, без остваривања тог циља (наиме, сецесије) биле угрожене. То је, пре свега, одбрана оне посебности која би останком у заједничкој држави током времена била изложена еродирању и коначном нестанку. (Може се чак рећи да овај процес уништења те посебности има више шанси у неком стању које не карактерише дискриминација и масовно кршење људских права — јер то кршење само појачава свест о посебности — већ га карактерише мудра политика постепене али извесне асимилације).[3] Ако се те вредности доживљавају као тако важне да су људи спремни да за њих погину или убију, онда се ипак може говорити о одбрани — иако се и даље не може говорити о самоодбрани. Циљеви се могу „бранити“ и тако што ће се људи борити за њихову реализацију, али самоодбрана подразумева да оно што се брани већ постоји. У том смислу се о самоодбрани може говорити само за ону страну која се бори против сецесије! То је држава која, по претпоставци, од раније постоји. Држава има не само право већ и обавезу да брани постојећи ред и закон и да инсистира на томе да се он мења само према предвиђеној процедури, а та процедура не може укључивати право на побуну.[4] Она нема право да допусти побуни да се развије у рат, што значи да је дужна да сецесију спречи или угуши у зачетку. Ако нема такво право то не значи ништа друго него да има дужност да побуну и рат, као тешке облике угрожавања законитости и кршења великог броја људских права, спречи.

Дакле, сецесија није облик одбране неког успостављеног стања ствари већ облик побуне. За њу, као и за револуцију, мора да се пружи ново валидно оправдање, и не може бити никаквог претпостављања о одбрани неког већ постојећег права, што се у говору о праву на самоопредељење често узима као нешто што се подразумева.

2. КОЛЕКТИВНИ КАРАКТЕР СЕЦЕСИЈЕ

Други важан моменат, кад се говори о сецесији, јесте одређење онога ко је носилац циља који сецесија садржи. То не може бити човек као појединац, као ни просто случајна група људи, већ то мора бити „народ“, „нација“. Људи о којима се говори („становништво“) узимају се као „народ“, „нација“, а не просто као „становништво“ у смислу групе или агрегата појединаца. У сецесији се не ради о индивидуалним правима већ о стриктно колективном праву чији је субјект– носилац несводив на појединце да би уопште могло бити неког носиоца тог права (у горе дефинисаном смислу оправданог циља). Сецесија је колективни чин; она, како би рекао Хобс,[5] представља једну радњу већег броја људи а не много радњи мноштва људи. Појединац, па ни ad hoc формиранагрупа појединаца, не може да изврши сецесију, њу „врше нације, а не појединци“.[6]

Остављајући по страни важна питања о томе како се формира и дефинише „народ“, као и питања да ли и где поставити неку границу „праву“ на сецесију (уколико такво „право“ постоји) и да ли то право може да има нпр. народ настао од имиграната (и да ли у том контексту представља неку разлику ако су ти имигранти дошли из економских разлога или представљају — довољно велику — групу политичких азиланата),[7] можемо утврдити да су за саму сецесију кључне три претпоставке: да се ради о колективном чину и да се тај чин односи на формирање нове власти на једној унапред дефинисаној територији дела државе (а не на целој државној територији).

Претензија на одређену територију представља општи услов за формирање сваке па и нове сецесионистичке државе, и овај услов не представља суштински проблем, јер без територије не може бити државе, нити се без тог услова може артикулисати важење легалних закона који су за државу од дефиниционог значаја. Прве две претпоставке, колективни карактер одлуке и поступка, и претпоставка да се нова власт формира на територији на којој већ постоји претходно успостављена власт, захтевају више пажње.

Човек као појединац има право да поседује парче земље, да га прода и емигрира у другу државу и да тако промени законе који важе за њега. Ако сам слободан да на овај начин бирам која ћу правила поштовати и које законе слушати, зашто не бих могао бирати законе и независно од пресељења? Бирање повлачи мењање. Али за разлику од емигрирања, где се то мењање обавља индивидуалним чином избора који повлачи промену надлежности важења (односно подложности важењу) одговарајућих закона променом места боравка, мењање самих закона у држави није ствар индивидуалне одлуке. Пошто је важење закона начелно засновано на сагласности, односно прихватању тих закона као својих, онда начелно, такође, постоји право да се то који ће закони важити за нас промени и без емигрирања на територију на којој важи неки други закон. Али та промена је ствар колективне одлуке. И док за индивидуалне одлуке важи начело да их појединац доноси на основу неких (својих) разлога, који конституишу основу за разликовање опција избора као бољих и горих (па онда и оне најбоље међу њима), за колективне одлуке то није случај. Оне се доносе по процедури у којој разлози немају тако конститутиван значај (па је онда и поређење између различитих опција битно другачије, и теже)[8] — већ је за конституисање те одлуке битно валидно представљање колектива као таквог. Колективе, као такве, представља власт, чија је функција да спроводи законе. Да би легитимни носиоци власти стварно представљали колектив, сам колектив мора бити једна суверена, макар вештачка,[9] личност у правном смислу, мора имати политички идентитет, бити нација, а не гомила. Правила и закони (права и обавезе) који се конституишу као валидна воља тог колектива важе за и односе се на сваког њеног члана, независно од његовог актуалног пристанка у конкретној ситуацији. Једногласност, отуда, није не само нужан, него ни довољан услов за важење тих правила. Ако нешто није валидна колективна одлука, чињеница да око тога постоји фактичка једногласност у слагању биће само случајна сагласност индивидуалних воља свих чланова групе, и та сагласност неће представљати извор законске обавезе ни за кога.[10]

Према томе, државу може конституисати само колектив формиран у нацију способну да успостави власт. То значи да само колектив који представља народ, као могући извор суверене (законодавне) народне воље подобне за формирање државе, може да приступи поступку као што је сецесија. Овде се морамо упитати: шта скупину појединаца чини „народом“? За наше потребе довољно је утврдити да је једна од претпоставки за сецесију да постоји релевантна разлика управо у тој конститутивној одредби којом се дефинише идентитет нације као основе за држављанство („nationality“ као „Staatsgehörigkeit“) а не као одредбе неког „народа“ само у етничком смислу. Етничка хомогеност, додуше, представља добру основу за идентитет нације као основе државе, али то није нужно. Државе, наравно, могу бити етнички и културно хетерогене,[11]. Али, по правилу, државе су, барем у Европи, једнонационалне и то омогућава ону једност на којој се гради јединство политичке воље. Претпоставка тог јединства омогућава демократско одлучивање, тј. омогућава да буде већине и мањине (да већина и мањина буду део једног истог),тј. да то не буде мајоризација. То се, као могућност и доживљај, не може избећи у државама чија је етничко–културна или нека друга хетерогеност толика да отежава консензус у свести о идентитету државе као једне, макар и артифицијелне, форме живота. Зато се сада сецесија углавном доводи у везу са етничком разликом у оквиру неке претходно успостављене државе. Није нужно да та разлика буде етничка: Белгија се отцепила од Низоземске не на основу етничке разлике (Фламанци су ближи осталим Холанђанима по свом германском одређењу него својим су–држављанима Валонцима који су нека врста Француза) већ по верској разлици: они који су се тада отцепили од матичне државе позивали су се такође на право на самоопредељење, само што је то право имало верску а не етничку основу — одвајали су се римокатолички становници Низоземске од оних других, већинских протестаната. После скоро два века слични процеси су се појавили у Југославији. То што је сцена на јужнословенском простору у време распада Југославије била знатно сложенија само потврђује тезу да хетерогеност нема нужно само један општи називник. Али оно што је, свакако, потребно јесу две ствари: да нека разлика стварно постоји, и да се та разлика доживљава као значајна. И то је све што је потребно да би се „право“ успоставило као претензија, односно да би постојала основа за захтев на другост и да би могла постојати жеља да се на тој основи издвоји из претходне државе и оснује нова. Очигледно је да та жеља може бити оправдана, али је исто тако очигледно да њено остваривање нужно повлачи кршење постојећег закона у претходној држави.

Није могуће избећи да се различите групе унутар истог колектива не перципирају и третирају различито — кад то не би било тако онда не би било ни „различитих група“ — само је питање када је то различито третирање неправедно и представља дискриминацију.[12] Тек са том претпоставком, да постоји стварна неправда у третирању неке групе, по правилу али не нужно мањине, ствара се основа за негативан став према држави у којој се живи, и тај став може добити веома различите облике од којих је један жеља за сецесијом. Ако су закони неправични, или ако се спроводе дискриминаторски, онда то представља одређени разлог да се они више не поштују, иако су, наравно, ти закони и даље важећи и обавезујући: само што тај разлог сада доводи до тога да се они поштују безвољно и неискрено, из страха од запрећених санкција. Институционализована или раширена неправда ствара атмосферу природног стања у коме више нема осећаја да важећи закон обавезује, и такво стање ствари природно води или у аномију или у покушај стварања новог поретка у коме тих недостатака не би било. Ово друго може имати два вида: унутрашњу побуну за промену друштвеног стања (револуцију, какву смо недавно видели у Јужној Африци) или побуну, ради издвајања из државе и стварања нове државе на делу територије старе.

Закон представља основ који даје снагу држави да буде довољно јака да опстане. Међутим, основа те снаге није просто пасивни пристанак или прихватање тог закона, већ један активан однос лојалности у коме се држава доживљава као своја, са свим ставовима и сентиментима које то повлачи. Искрена лојалност је оно што неку државу чини јаком и омогућава да власт у њој врши своју улогу спровођења („утеривања“) закона, а да се то не доживљава као господарење, наметање или насиље, већ као нешто засновано на овлашћењу.[13] Штавише, квалитет живота у држави сасвим сигурно зависи од квалитета власти, а кључни параметар тог квалитета управо је онај који највише онемогућава аномију, безакоње, а то је управо лојалност. У земљи тешких и систематских неправди, кршења људских права и, нарочито, дискриминације, не може се очекивати искреност у овом односу лојалности, који је за државу од круцијалне важности. Управо је дискриминација онај посебни фактор који, обично, стоји у сваком оправдању сецесије. Дискриминација значи да постоји нека дефинисана група људи према којој се закон не спроводи фер и непристрасно, већ се права те групе мање или више систематски крше. То може бити разлог да се дискриминисана група одрекне искрене лојалности и окрене у саму себе, и тако лојалност према држави пренесе на своју групу. То јест, да неки, по претпоставци већ постојећи, осећај припадности својој групи артикулише, и доживљава, као супротан законски захтеваном осећају према својој (претходној) држави. То је већ корак ка жељи за својом посебном државом. Наравно, посебан проблем представља то што таква група, да би била државотворна, мора бити способна да формира нацију, а не да буде нпр. група истомишљеника или нека слична ад хоц група, без обзира што се самоопредељење кроз историју дешавало на разним основама.

Али исто тако је могуће да се колектив, који се осећа значајно или радикално другачијим од другог дела становништва (па чак и кад је конституисан просто на том доживљају разликовања од осталих), дистанцира од државе у којој живи и остатка становништва у њој и да онда, без адекватног покушаја да своје циљеве и своја права обезбеди у тој држави, испровоцира дискриминацију и злоупотреби је за: 1. индуковање даљег незадовољства у заједници која се издваја и даљег продубљивања те разлике, како би једног тренутка постала неподношљива, 2. индуковање и продубљивање дистанце према тој заједници од стране преосталог становништва (које по некој претпоставци, чини већину), 3. пласирање представе о разлици код трећих страна и индуковања притиска са њихове стране на плану прихватања идеје о сепарацији, њеној пожељности или нужности, 4. индуковање помоћи са стране, у виду интервенције на страни оних који се представљају као дискриминисани. Све то, у коначном билансу, ради издвајања из дате државе и стварања нове на делу њене територије.

Ово упућује на проблем територијалног одређења на један много кардиналнији начин него што је то случај код свих других облика промена. За разлику од револуције, сецесија нужно укључује територијално разграничење и постављање нових граница. Тиме се онај део дефиниције државе који се односи на њено овлашћење на спровођење закона, у извесном смислу доводи у питање много радикалније него у револуцији: негирањем права држави да уопште спроводи било какве законе на једном свом делу, постављајући претензију на потпуни прекид континуитета са претходним стањем. Промена политичког уређења која укључује само укидање дискриминације, наравно, није сецесија. Она не дира територијално јединство државе, претпоставку о јединственом закону и основној правној једнакости заложеној у законитости државе; напротив, управо позивањем на те вредности промена се и оправдава. Она, такође, оставља значајну основу за континуитет са претходним стањем, и ма колико уводила ново стање основна форма колективног живота остаје донекле иста, мењајући само свој облик. Питање дисперзије или територијалне концентрисаности дискриминисаних или незадовољних група нема у овом случају начелног значаја.

Овде се намеће питање: зар таква врста промене (револуција) није могућа и онда када су они који су, по претпоставци, дискриминисани, или њихова већина, концентрисани у једном дефинисаном делу националне територије, рецимо поред постојеће државне границе а не у средини њене територије (услов који знатно олакшава сецесију)? Или је постојање дискриминације само повод за сецесионистички мотив? Јер, очито имамо два нивоа расправе о сецесији: 1) да постоји неправедна дискриминација дефинисане групе унутар државе (или претпоставка о њеном постојању), и 2) да је та група различита од остатка нације (схваћене у смислу држављанства), и да је та разлика,у ствари, разлог за сецесију. Осећај различитости у односу на друге и припадности својој групи (свом колективу, свом народу) јесте један независан фактор који разним друштвеним процесима даје већи или кључан значај, ферментишући такорећи тиме те процесе на начин да их значајно детерминише, било да их олакшава или чак омогућава, било да их чини тежим или у неком смислу важнијим.[14] Чини се да 1) није довољно за оправдање сецесије, али да је то итекако разлог за неке друге врсте отпора неправедном режиму. И ту се суочавамо са питањем: ако је тако, зашто би онда то био разлог и онда када је уз услов 1) задовољен и услов 2)? Јер, без обзира на специфичности неке одређене групе и њену концентрисаност и хомогеност на одређеном простору, не види се никаква препрека да се људска права не испоштују једнако на целој територији и да, уколико то није случај, отпор треба да буде против дискриминације независно од њеног територијалног одређења. Отуда произлази да кршење људских права, или дискриминација, не може дати оправдање за сецесију. А шта може? Само услов 2)? Када?

Један од разлога зашто услов 1) није добар за оправдавање сецесије је у томе што није релевантан у случају ослобађања некад поробљених народа, нпр. у антиколонијалним покретима. То што у једној држави нема више корупције и дискриминације није одлучујући разлог да се изгуби своје право и одустане од ослобођења. Зашто би то право престало да постоји ако би окупаторска или колонијална власт једног тренутка постала добра? Не види се, међутим, разлог зашто би код сецесије било другачије? Кршења права и дискриминације су нешто различито од самоодређења, и права која забрањују прво различита су од евентуалних права која би обезбеђивала друго. Повезивање тих двеју различитих ствари је само случајно, и не може се оправдати тим што би се искоришћавањем једног постигло остварење другог. Јер, шта је стварни разлог и коначни циљ? Отклањање кршења права или отцепљење? Ако је разлог у првоме, тј. у кршењу права, онда нови суверенитет није коначни циљ, већ је циљ уклањање кршења права и дискриминације, а сасвим је неизвесно да ли ће се сецесијом постићи ишта на плану отклањања кршења људских права, па чак није извесно ни да ли ће количина и интензитет дискриминације бити смањен — осим можда што ће променити форму своје дистрибуције. Узевши да сецесија за собом повлачи рат и још веће кршење разних права, штавише целу серију нових типова кршења права, не види се разлог због кога се тако олако препоручује управо сецесија за тај циљ. Нити, на овом плану, може бити оправдан циљ да се једне неправде замене другим и један тип кршења права неким другим, можда још грубљим и тежим. Ако је пак кршење права само повод за сецесију, онда прави разлог постоји независно од тог повода, и можда је заправо нешто друго нужан део услова за сецесију: да власт у претходној држави ослаби у довољној мери да би постављање тог циља постало могуће, нарочито да постане могуће његово јавно постављање.

Ако је пак циљ самоопредељење онда цена тих, мора се рећи великих, ризика, по свој прилици, није од тако сумњиве вредности. Изгледа, међутим, да у том случају за оправдавање једино преостаје услов 2) и одбрана нечега што је заложено у том услову, као услову различитости. Ту онда, у принципу, имамо посла са истом разликом која постоји између већ етаблираних нација: да су то скупине људи које представљају заједнице које саме собом владају и нису предмет туђе законодавне воље и законске регулације — зато што оне саме имају своју такву вољу.[15]. Израз те воље је држава и скуп закона које она по свом основном задатку спроводи. Монопол силе који одређује државу представља отуда израз народног самозаконодавства, а државна територија оквир у коме једна нација — тј. једна законита колективна воља — постоји поред других нација.

Дакле за prima facie право на сецесију, ако такво право постоји, морао би бити довољан услов 2) — постојање релевантне разлике унутар државотворног народа, између једног његовог дела и његовог другог дела који би хтео да се издвоји из државе тако што би створио нову државу. Постојање довољно велике разлике морало би, само по себи, без позивања на неку другу околност, да буде довољно релевантно да произведе неку основу за право на сецесију. Али то није лак и кратак пут, као што може изгледати на први поглед. Прво, није лако установити шта је релевантна, или шта је довољно велика, разлика? Да ли се из те разлике може валидно извести и артикулисати оправдани захтев за тим да се има у поседу нешто што још не постоји? Да би се то урадило, нужно је да се у јавни говор уведе не само начелно и теоријско разматрање неких опција као могућности — већ активно залагање за те опције, и то залагање које би било довољно енергично да би имало неку шансу на успех. У поремећеном балансу моћи обликују се нови циљеви несагласни са основним одређењем идентитета који стоји у уставу државе, и ти се циљеви јавно заступају, што повлачи и разматрање средстава за њихово евентуално остварење. Али то већ подразумева делатност која је јасно субверзивна у односу на етаблирани и прихваћени статус qуо, делатност која је дакле незаконита и противзаконита. Сецесионисти хоће да постигну независност у новој држави, у којој ће они бити сами своји господари, дакле не просто неки скуп слободâ (што би могли и у старој држави) већ успостављање нове суверене моћи, што повлачи стварање новог међународно–правног субјекта на међународној сцени: властита самосталнаи суверена национална држава. Настанак нове државе представљаће рођење нове артифицијелне (правне) личности која ће представљати израз законодавне воље једне нове нације, са посебним законом који ће важити као нови закон на територији те државе. Тиме ће бити задовољена жеља за стварањем своје сопствене државе у којој ће закон бити израз слободе: израз своје властите а не туђе законодавне воље. Нови закон ће, наравно, претендовати и на то да буде праведан, али његова „правда“ ће се састојати само у победи једне од две претензије у сукобу око тога шта уопште треба да буде прихваћено као „закон“ (и на њему дефинисана правда), иако је наравно сврха закона да обезбеди нормалне (правилне) услове колективног живота (и уопште живота у заједници), што је, по претпоставци, била сврха и старе државе. То нас доводи до питања о извору жеље за сецесијом као жеље за артикулацијом нове државе.

3. ИЗВОР ЖЕЉЕ ЗА СЕЦЕСИЈОМ

У суштини, извор жеље за сецесијом (да се има своја држава) је у свом најосновнијем смислу исти као и извор потребе да се уопште има држава, да се, како каже Кант, из природног стања пређе у законито, грађанско стање.[16] У том смислу та жеља, било да стварно претходно постоји, било да је индукована и затим гајена, има свој извор у оној истој потреби из које произлази и жеља да се уопште има држава: да се има један општи и свој оквир живота у коме ће владати наши закони. У том смислу та је жеља, prima facie барем делимично оправдана, јер барем део оправдања жеље да се има држава и да се у њој живи преноси се ipso facto и на ову жељу за сецесијом. Смисао државе је да обезбеди законитост, предиктабилност и уређеност живота и могућност успостављања и афирмације личног и колективног идентитета тако што ће се у њој свој живот моћи не само обезбедити у неком минималном смислу него и уградити у једну општост у којој се може конституисати основа за изградњу његовог смисла на плану живота као дугорочног и вишегенерацијског пројекта.[17]

Циљ сецесије је само делимично описан када се каже да је то жеља да се има држава. Нагласак је на оно „своја“ у жељи „да се има своја држава“, мада је то „своја“ и иначе нужан део дефиниције државе: нема државе без држављана, и мада постоје и туђе државе, држава функционише као једна творевина коју њени држављани држе за „своју“. У жељи за сецесијом то „своје“ је постало неодређено, или другачије, и оно не означава нормални израз лојалности већ жељу да се има друга држава. Али не емиграцијом, и не унутрашњом променом на основи структуре и на територији постојеће државе, већ стварањем једне потпуно нове државе која настаје не само на негацији претходне државе и њеног закона већ и на дистанцирању од ње — остављајући стару државу оном делу њеног становништва од кога се нови идентитет дистанцира. Колективни ентитет који приступа сецесији — и који се представља као нови законодавни идентитет, нова нација — започиње сасвим из почетка. Предмет жеље није само регулација живота, већ сасвим одређена артикулација те регулације управо у том основном, конститутивном, смислу. Тај идентитет у претпоставци формално претходи сецесији управо кроз ту жељу за издвајањем. Није поента само у томе да постоји потреба (и пристанак, у виду ефективно функционалне власти) за стварањем државе, (какав је случај у територијалном одређењу мултинационалних царевина, за разлику од националних краљевина, где није територијалност већ национална припадност основа државе),[18] већ управо у томе да је то тај одређени колективни идентитет, и у томе да је он различити од оног идентитета у коме држава већ постоји.

Одбрана тог идентитета (или можда чак само жеља да се он успостави) ставља се изнад сигурности коју даје већ постојећи закон — потпуно независно од тога какав ће бити нови закон: уопште није поента у томе да нови закон буде бољи, већ само и једино у томе да (са становишта оних који прилазе чину сецесије) буде „наш“. Дакле, жртвује се сигурност (правна и остала) — по претпоставци, као и у рату, привремено — и то жртвовање се може доживети као инвестиција у будућност. Чију „будућност“? Будућност чега? Па, своју и онога што се доживљава као „своје“, а што је на неки начин угрожено претходним стањем, и што се онда „брани“ (од пропасти, растакања и губљења у неком другом колективном одређењу итд), и то се брани побуном — која има претензију да постави право на своју (посебну) државу, иако је то, наравно, у супротности са постојећим позитивним законодавством. Побуна која тако настаје, без обзира на то што може бити casus belli, доживљава се као одбрана једне форме живота без обзира на то што претходно није имала државотворни израз опште воље. Тај живот је ту и он се доживљава као „извор права“, и у сваком случају је извор жеље и воље да се крене својим путем. Али то подразумева и одузимање и „одношење“ дела територије која је већ покривена неким важећим законом. Или, како једном рече патријарх Павле: „Кога овце тога и планина“.

Све то, међутим, подразумева негирање претходног закона и, по претпоставци, нужан сукоб са државом и преосталим делом становништва од кога се сецесионистички колектив дистанцира и одваја. Држава је дужна да брани свој територијални интегритет јер је он дефиниционо конститутивни део њеног суверенитета. Тако да добијамо да су обе стране у позицији одбране, и да обе стране бране себе, с тим што „стара“ држава у ово сопство, ово „себе“ убраја и сецесионисте, што ове са становишта постојећег закона преобраћа у побуњенике, у правном смислу исте врсте као и сваку другу врсту побуњеника.

Осим тога, они који остају биће и оштећени на много различитих начина, од сасвим конкретних материјалних штета (које подразумева умањење државе и постављање нове границе као препреке на плану изградње живота), па до стављања у питање валидности и важења претходних закона (јер, ако закон може просто да се стави ван снаге, онда је конститутивност његовог важења драстично угрожена, и у „остатку“). Све то поставља један општи услов за евентуално оправдање сецесије, услов који изгледа да је немогуће или веома тешко постићи: пристанак оних који остају! Никако не може бити случај да се о тако важним питањима као што су државне границе или важење устава и других закона могу питати само једни а не и други, само они који из планираног поступка треба да, по претпоставци, профитирају, а не и они којима се узима неодређено много најразличитијих добара, претпоставки и прилика који су били заложени у претходно стање. Посебно занимљив моменат у савременом дискурсу о праву на сецесију јесте претпоставка да они који желе сецесију не морају да о томе питају, па чак ни да обавесте, оне који „остају“. Није то случајно. То је посебно опасан аспект реторике о правима: да ако неко право постоји онда оно, као што и треба, са собом носи такође и право на механизам свог остварења. Заиста, чак и веома слабо значење термина „право“ (тзв. „негативно право“), оно којим се означава постојање неке „слободе“, подразумева овај минималан услов: да постоји овлашћење на употребу средстава на његово остварење. Без тога тешко да се може говорити о праву. То је онда, наравно, још израженије у неком јачем значењу тог термина, нпр. код „позитивних права“ код којих се подразумева да носиоцу права нешто следује и да други (у случају сецесије то би могли бити они који имају довољну моћ да „помогну“, рецимо спољашњом војном интервенцијом) морају нешто да учине на плану реализације тог права.

Ако је пак „право на сецесију“ условљено претходним пристанком оних који остају (а ситуација се још више компликује потребом да се у тај пристанак укључе и они који, као нова мањина, треба да против своје воље „оду“ заједно са сецесионистима), и ако тај пристанак никако не може да уђе у скуп средстава за реализацију тог права (на чију се употребу има овлашћење на основу самог тог права), онда имамо импликацију да права сецесиониста на сецесију у најмању руку не могу бити већа од права противника сецесије, а да је прилично невероватно да могу бити и толика. Али, из тога следи и друга импликација: да кад се мотивационе и мобилишуће снаге тих двају права по својој снази међусобно приближе или изједначе, имамо ситуацију коју карактерише ону врсту сукоба какву налазимо у рату: сукоб претензија двају права да сваки од њих буде искључиви носилац законитости. Сецесија онда постаје casus belli: територија на којој се покушава извести сецесија постаје предмет сукоба. Принцип „Кога овце тога и планина“ произвешће проблем права колективне својине над том територијом, и потенцијални власници ће се борити за то чија ће то територија бити. Јер, они који хоће да „оду“ не могу просто да „плате“ цену свог одласка и да се ствар на томе заврши: шта ако они који „остају“ неће да „продају“ оно што они који хоће да „оду“ хоће да „купе“? И како се, по којој цени, може платити разарање једне државе? Додатну компликацију у прибављању „пристанка“ оних који остају јесте то што би они својим пристанком озаконили нешто што је до тог тренутка било незаконито, и што би их онда претворило у саучеснике у незаконитости. То би сецесионистима отворило врата да траже наставак учешћа у подели добара у старој држави (деобни биланс), и задовољење „заосталих права“ у „старом делу“, додајући тако на штету коју они који остају већ трпе додатни терет.[19]

4. ДА ЛИ ЈЕ ФЕДЕРАЛИЗАМ УВОД У СЕЦЕСИЈУ?

Да поновимо — циљ сецесије јесте признање независности једног политичког идентитета за који сецесионисти тврде да је постојао још пре него што је покушај сецесије почео. Како је он „постојао“? Тако што је постојао посебан етнички идентитет унутар неке шире заједнице? Ако би било тако, значи ли то да свака заједница, уколико има претензију да представља посебан „народ“, има и начелно право на сецесију, и да то право постаје извршно када се стекну још неки услови које би требало посебно установити (али које, када погледамо светску ситуацију и историју, изгледа није могуће спецификовати, јер оно што у једном случају изгледа довољно значајан додатни услов који са оним првим, као нужним, заједно чини довољан услов — нпр. величина, концентрација, пригранична лоцираност, итд. — у неким другим, релевантно сличним ситуацијама, уопште није довољно. Али, има један облик самог државног уређења које изгледа да даје институиционалну основу за успостављање оваквог права — то је федерализам. Проблеми са успостављањем репрезентације који чини срж успостављања колектива као „артифицијелне личности“ — коју њени представници могу валидно представљати, као и већ етаблираних структура власти које могу претендовати на право суверенитета, зато што већ постоји претходно успостављена „држава“ (као посебна федерална јединица у оквиру важеће државне целине), и да је то постојање начелно независно од постојања федерације јер му претходи — чини да је сецесију федералних јединица не само најлакше објаснити већ и да је то можда једини случај у коме се о „праву на сецесију“ може говорити у неком смислу ма како слабог иницијалног права.[20]И заиста, изгледа да у федералним системима имамо ситуацију која увелико олакшава сецесију и можда садржи нешто што би могло да се означи и као „право на отцепљење“. Федерације се обично декларишу тако као да су настале, као да су успостављене, из својих саставних, федералних, делова.

Принцип тог успостављања састоји се у тези такозваног резидуалног континуираног права: да је у федерализму изворна сувереност код федералних јединица и да су га оне само инвестирале у федерацију, али не неповратно, већ је она и даље остала код њих, тако да се може повући. Она је инвестирана на такав начин управо зато да би имало шта да се повуче, ако се тако одлучи. Федералне јединице су и даље суверене државе. То би значило да у федерацијама имамо посла са федералним јединицама које имају право на сецесију засновано на један правни начин — за разлику од акциденталних, контингентних „права“ ad hoc формираних (или других, од раније постојећих) група, које такво право немају.

Ово личи на моћан аргумент против федерализма, јер повлачи да свака федерација већ у том свом одређењу садржи клицу распада и будућег рата. То подразумева још и неке друге особине: да коначна сувереност није ни код (федералне) државе ни код грађана као суверених појединаца, већ на једном средњем плану: на плану федералне јединице. Јуриспруденција у том случају подразумева неку конкуренцију између земаљских (државних) и федералних закона, уз претпоставку да постоји нека квази–врховна арбитражна инстанца (уставни или врховни суд) која би судила у случајевима диспута. Али, та врховна инстанца уствари није врховна, пошто не може да доведе у питање основну претпоставку, наиме да је коначни суверенитет заложен у федералним јединицама, при чему оне и онај део суверенитета који су инвестирале у заједничку државу могу повући ако и кад тако одлуче. Оне не би могле тако одлучивати ако би та врховна инстанца заиста била врховна. У том случају њихово бивше право (сада отуђено у јединствену савезну државу) не би могло да се реституише и преношење суверенитета на савезну државу повуче. Држава, међутим, да би функционисала мора да буде једна, и горњи опис више одговара опису међународне заједнице која се (или би требало да се) састоји од суверених држава, које (мањи) део свог суверенитета инвестирају у међународно право — било путем конвенција и ратификацијом међународних прописа и норми, било подразумевањем норми за које се узима да их сви (стварно) прихватају, формирајући тако ситуацију мултилатералног очекивања да ће се неки облици понашања самих држава сматрати неисправним и подвргнути санкцијама за које се очекује да ће наићи на универзално одобравање. (Али пошто на међународном плану нема ни елементарних конститутивних правила — већ сва правила остају само регулативна — то закон нема већу снагу утеривости од оне коју налазимо и у, нпр., обичајном моралу, нпр. код „санкционисања“ неодржавања обећања: степен „обавезности“ у његовом спровођењу зависи од случајног стицаја околности у вези са могућношћу спроводљивости, нпр. да се неиспуњено обећање запамти и укњижи као детерминанта будућих односа).

Али да би федерација била стварно држава у основном значењу те речи, она, такође, треба да има један основни закон (устав) који није нижег нивоа ауторитета од законодавне воље федералних јединица. Напротив, оне би му морале бити подложне. Тај устав треба да дефинише прецизно не само свој домен, него и нормативни део свог основног овлашћења; све је то нужно да би он био коначни извор или коначни оквир општег законодавства у тој држави.[21] Он то не може ако га свака федерална јединица у сваком тренутку може ставити ван снаге: таква позиција би укинула правни (обавезујући) карактер устава и претворила га у политичку резултанту или пресек текућег односа снага. Али и тада би јединство, док траје, морало имати макар и привремену али артикулисану форму неке обавезности. Како год да се окрене, свака федерална јединица која се одлучује на сецесију мора, у формалном смислу, прво да изврши побуну, и да тако нападне државу (њено јединство). Држава ће онда, бранећи јединство земље, аутоматски (рефлексно: та прва реакција изгледа неизбежна, јер би њено изостајање било на неки начин симптом одсуства државе од раније) покушати да сецесију спречи. Формално одређење тог поступка биће такво да ће она побуњенике на неки начин тиме формално напасти, а да се ипак такав њен чин може са правом назвати одбраном. Намеравано (планирано, предвиђено, жељено) законодавство које се сецесијом покушава инсталисати, и које би тако и могло настати ако сецесија успе, заиста јесте у искључивој конкуренцији са постојећим законодавством, што се никако не би могло са истом снагом тврдити за однос између земаљских (државних, код нас „републичких“) закона и савезног (опште–државног) закона. Ови закони не само да морају бити усаглашени и у кохеренцији — да би се уопште ту с правом говорило о држави (па макар била у питању и конфедерација). Ако није тако онда се не ради о држави, него о једном правно недефинисаном стању које се не може са правом назвати државом. Циљ сецесиониста је стварање нове државе и новог закона, који би био потпуно нов и потпуно независан од закона матичне државе.

Тако да „право“ да се сагласност, дата приликом стварања државе повуче, представља „право“ потпуно аналогно „праву на побуну“ или „праву на револуцију“, и ако би таква права могла постојати онда би могло постојати и ово право. Наравно, овде се говори о праву као институционалном, правном, институту, а не о неком моралном или можда „политичком“ праву, термин који покрива више неки скуп добрих разлога за оправда(ва)ње, него право у смислу по коме би уз њега следовало и право на употребу потребних средстава за његову реализацију. Право и оправданост се отуда морају разликовати. Према томе, из овога не следи да су сецесија, побуна или револуција нужно рђаве ствари које се не могу оправдати, већ само то да их је немогуће дефинисати као права у законском смислу.

5. АСИМЕТРИЈА СТАРОГ И НОВОГ ЗАКОНА

Немогућност дефинисања права на сецесију у законском смислу следи из асиметрије између валидности претходног закона и претензије на валидност новог закона (као и код сваке друге побуне, или револуције): обавезивање старог закона је једна свршена чињеница, а нови још не постоји. Али оно што је укључено у претензију новог закона јесте да у тренутку када он постане важећи да он истог тренутка мора да функционише на исти начин као стари: да његова валидност зависи од претпоставке да нема арбитрарних изузетака, да је поље које он покрива сасвим добро дефинисано (са претензијом на потпуност), и да његово поштовање не зависи од случајног присуства добре воље оних на које се он односи.[22] Иако је за његово инаугурисање потребна сагласност оних на које се односи, та сагласност није нешто што се може ad hoc повући у сваком тренутку, а посебно не у оном тренутку у коме закон управо треба да се примени. Последица из овога ће бити (а као што видимо тако стварно и бива) да ће нови закон негирати и забрањивати управо оно што су заговорници његовог конституисања у једном претходном тренутку заступали: да закон који важи у тренутку о коме се говори нема важење, већ да постоји право да се уместо њега уведе неки други закон, што сецесија нужно повлачи. Другим речима, остварење неке сецесије одмах уводи у законску процедуру забрану даљих сецесија.[23]А то је у директној супротности са идејом о „комплементарности“ некаквих институционалних права на самоопредељење и обавезе поштовања постојећих закона којима се афирмише дати национални суверенитет. Сецесија представља претензију на стварање нове државе на делу територије старе. Али ниједна од те две државе, ни стара ни нова, не може да призна да постоји законско право на кршење основног закона тако што би се свакој артикулисаној групи која претендује да има или стварно има неку аутономију дало (институционално) право на (државно) самоопредељење: закон не би могао да се у таквој ситуацији конституише. Међутим, „институционално право на самоопредељење“, ако то треба да укључи и право на отцепљење, је празна реч ако не означава неко опште и a fortiori неспецификовано право на сецесију. И само таква дозвола могла би да дâ и универзално морално оправдање за сецесију. Али закон у таквом случају уствари не би могао да важи него би зависио од случајне околности да ли постоји нека група која га одбацује! Могло би се рећи да закон важи (да је обавезан) за појединце у држави, али не и за групе појединаца у тој држави. То само наизглед може да пружи неку основу за излаз из проблема, али кад се боље погледа види се да та основа не може да се конституише: закон мора да важи и за групе на исти начин као и за појединце — да важи за све групе. А ако закон не важи једнако на целој територији државе, онда се, са добрим разлогом, може рећи да он, у ствари, не постоји.

6. СЕЦЕСИЈА — УНУТРАШЊИ ИЛИ МЕЂУНАРОДНИ ПОСТУПАК?

Једно друго питање које, у први мах, може да изгледа схоластичко јесте да ли сецесија има међународни карактер или је унутрашња ствар државе у којој се одвија. За разлику од антиколонијалних (или ослободилачких) ратова који су, по дефиницији, међународни сукоби, — сецесија је у почетку унутрашњи сукоб (унутрашња дебата и унутрашња побуна). Да би успела она мора да се, такорећи, уздигне на међународни ниво, и она заиста, уколико не буде угушена на почетку или довољно брзо, једног тренутка у процесу свог развоја добија форму интернационалног процеса.

Лоцирање овог тренутка представља посебно важно питање. У њему се збива или рађа нови суверенитет, макар да он и није коначан све док се не обезбеди коначна победа (и на њој засновано признање). Али то има импликацију и на међународном и међународно–правном плану: пошто је пре тог тренутка то унутрашње питање свако мешање са стране је незаконито, и због осетљивости ситуације посебно опасно. Оно је такво и касније, али после ове тачке статус спољњег мешања се мења. То има директан учинак на статус могуће спољње интервенције, јер дефинише њену природу, пошто тај тренутак одређује шта значи одбрана, а онда и шта значи помоћ. Ако се помаже након што је суверенитет већ успостављен онда се у начелу може тврдити да се помаже онима који су нападнути (док пре тог тренутка они сами не могу бити ништа друго осим нападачи), онима на које је извршена агресија итд. — што све пре тренутка стварања суверенитета никако није могуће. Напротив, ако се интервенише пре тог демаркационог тренутка, онда се неће помагати — јер још нема онога коме би се то могло — већ ће се самом интервенцијом конституисати нови међународно–политички субјект. Штавише, легитимно се може поставити питање да ли пре тог тренутка претходна влада једина има право да тражи помоћ (против побуне), ако јој је потребна, или ни она нема права да то тражи јер би то био симптом губљења суверенитета. У сваком случају ако би сецесија као таква давала оправдање за интервенцију онда би то имало за последицу непримерено снижавање критерија за оправдање одлуке за сецесију: са спремности да се уђе у онај ризик који је, по претпоставци, постојао и код оснивања државе (да се страда, или да интерес појединца у том процесу, или као резултат тог процеса, буде негиран), тј. спремности да се гине или убија „за слободу“ — на готовост да се искористи прилика за туђу помоћ и тако постигне оно што би иначе било немогуће. То има директан негативан учинак на конституцију овлашћења и извор законитости новоуспостављене власти: ако та власт треба да буде законита она треба да извире из народне воље, а не да јој то овлашћење и законитост буду „поклоњени“ од „треће стране“. Како се онда може успоставити суверенитет народне воље потребан за валидност закона? Како та нова воља може претендовати на општост, а не да буде појединачна партикуларна воља са неовлашћеном претензијом на (неку) аквизицију права (као код лопова или разбојника који неовлашћено узимају туђу имовину зато да би постала њихова)? Тако интервенција, независно од свих других проблема које садржи, има и тај да ако дође прерано нужно промашује. То је одавно познато.[24]

Али допуштење интервенције и након тог демаркационог тренутка има своју велику цену: мени се чини да ако би постојало право да се тражи помоћ да се „доврши“ започета сецесија онда би, mutatis mutandis, нужно постојало и право претходне државе да пре оног тренутка такође, и са још јачим образложењем, тражи помоћ са стране (да побуну спречи и угуши). Изгледа да треба да прође неко примерено време да би победа нове власти била призната, не само од „свих“ у смислу „трећих страна“, већ и од „друге стране“, што је по правилу веома тешко постићи. Али колико је то време? Колико времена треба да протекне да би признање било међународно–правно обавезујуће? Холандски краљ је тако након седам година вратио (или отео?) римокатолички Лимбург од Белгије (и он је и данас део Холандије). Слична питања се појављују и у другим случајевима, који нису сецесије, у којима би проток времена требало да пружи оправдање или легитимацију новог стања, а да то можда не може, или није јасно да ли то чини. Да ли Боливија још увек има право да (ако може) „поврати“ свој излаз на море који јој је Чиле окупацијом одузео 1864? Та питања могу изгледати апстрактно, али Јевреји су се после два миленијума (за које време тај простор није „чекао“ празан) вратили на територију „своје“ државе.

У сваком случају ово испоставља велике компликације у одређењу и артикулацији права са којима се овде можемо срести, и на колективном и на индивидуалном плану, — нарочито за њихову могућу кодификацију. Преплитања права (и претензија) ствара велике тешкоће у артикулацији њихових евентуалних оправдавања (и вероватно представља један од најкомпликованијих делова ратног и међународног права). Код сецесија тако имамо на делу процес који се, по својој унутрашњој логици, у току свог развоја претвара из унутрашњег у међународно питање. Питање које се на ово наслања јесте: да ли је ова ескалација сукоба и промена карактера тог сукоба коју она са собом носи праћена повећањем права на употребу силе — да што се ствар даље развија, то право на употребу силе постаје веће?! За обе стране, или само за једну? Коју?

---

[1] Cf. Douglas Lackey, „Self–Determination and Just War“, The Philosophical Forum, Vol. XXVIII (1996) no. 1–2, p. 102.

[2] Ib. p. 103

[3] Опасност која опстанку неке посебности унутар неке државе прети из будућности не мора се састојати у могућности будућих дискриминација и кршења права(нешто што никада са сигурношћу не може да се искључи), већ — још више — из опасности да се изгуби сама та посебност кроз процес постепене асимилације коју са собом по инерцији носи време заједничког живота у једној држави. Та опасност се не састоји у томе да ће се у будућности можда појавити таква влада која ће угрозити дистинктна људска права групе која страхује од такве могућности, већ напротив: да ће доћи до губљења посебности (као носиоца или претендента на посебан идентитет) у општости већег и јачег идентитета, како се већ мањине асимилују у већинама. Зато би забрана употребе енглеског језика за јавне ознаке у Квебеку, иако очигледно чин на трагу сецесије и нужно незаконит (cf. infra, fn. 11), у контексту релевантности „опасности од англиканизације“, било могуће означити као одбрану важног и једног од кључних елемената посебности. Без обзира на равноправност употребе енглеског и француског језика на целој територији Канаде, ова забрана је више од нпр. подразумеване претпоставке да се у Канади неће за јавне ознаке користити неки трећи језик, нпр. шпански. Зато ова забрана мора бити објављена, и (званично или неко друго) скидање табли на енглеском не може да се упореди са скидањем табли на неком другом језику, без обзира што и ово друго може бити „дискриминација“.

[4] У одељку о федерализму видећемо да је једини, а и он компликован и сумњив, начин да се институционализује „право“ на сецесију претходно успостављена федеративност државе.

[5] Томас Хобз, Левијатан, Градина, Ниш 1991, стр. 116.

[6] Darrel Moellendorf, „Libralism, Nationalism,and the Right to Secede“, The Philosophical Forum, Vol. XXVIII, Nos. 1–2, Fall–Winter 1996–97, p. 88.

[7]Упор. иб. п. 89: „Нације, за разлику од имигрантских група, постоје на територији неке државе пре успостављања структура те државе“. За могуће теоријске и практичке импликације овакве тврдње на америчку ситуацију упор. текст Анђела Корлета „Сецесија и амерички домороци“, Филозофски годишњак 12, 1999. Moellendorf даље тврди да „нема практичких разлога да се призна право на сецесију културним групама које су настале на основу имиграције. Такво право би произвело подстицај за имиграцију ради постављања дестабилизујућих територијалних захтева према некој држави и затварања граница (те државе) да би се такви захтеви предупредили“, — ib. p. 91.

[8] Упор. фусноту 7. Упор. такође Ј. Бабић, „Демократија и образовање“, у З. Аврамовић, прир., Демократија, васпитање, личност, Институт за педагошка истраживања, Београд 1997, стр. 25ff.

[9] Cf. Ewin, op. cit. pp. 357ff.

[10] И обрнуто: сви Канађани имају право да своје званичне документе попуњавају на француском, макар да и већина то не жели. Упор. Ewin, ib. п. 356. Али они немају право да за ове сврхе користе неки трећи језик. Зато евентуална забрана само једног од ова два, али не и неког трећег, представља побуну — чак и ако би проистекла из неке једногласности (нпр. једногласности постигнуте на неком дефинисаном делу територије). Cf. supra, fn. 3.

[11] Мада етничке, као и верске (а можда и расне), одредбе могу бити извор посебности довољан да неки на томе заснован колектив чини мањином, нпр. националном мањином, која онда може произвести мотивацију за издвајањем које не тежи стварању нове државе већ прикључењу некој суседној држави, или, у случају текуће сецесије, извор отпора том процесу. Али такви процеси (иреденте), без обзира на сличност, неће бити „сецесије“ у смислу у коме се овде говори. Њихова евентуална оправданост је, уколико постоји, унеколико другачије врсте, мада ће и она импликовати потребу за побуном и употребу „средства рата“ за свој циљ (и биће могуће учешће друге државе које није интервенција, већ „прави“ рат). Сукоби око граница често имају овај облик, и често се појављују као наставак сецесија.

[12] Један од услова за одсуство дискриминације се састоји у томе да различито гледање на групе као такве нема практички (морално) релевантне импликације на „гледање“ појединаца: тј. да се појединци гледају првенствено „као такви“ (као и групе), независно од тога из које су групе — по правилу увек, осим у оним (ретким) случајевима у којима је, или би могло бити, оправдано да се они гледају управо као чланови те групе; то ће по правилу бити оне ситуације у којима је или инволвиран њихов колективни идентитет, преко чланства тог појединца у том идентитету (када наступају као чланови неког колектива, или када се ради о нечему релевантном у вези управо са тим чланством), или у ситуацијама у којима се ради о достојанству и самопоштовању, што опет по правилу укључује „целу“ личност, заједно са свим њеним конститутивним карактеристикама у које поред осталог, не само по властитој већ и по туђој перцепцији, спада и „чланство“ у трајним колективима.

[13] О овоме cf. Ј. Бабић, „Држава и морал“, у Морал и наше време, Службени гласник, Београд 2005.

[14] Као што се дискриминација теже подноси када је перципирана као национална или групна, него ако је у некој датој ситуацији настала на нечему другом, неком својству успостављених индивидуалних односа и сл., тако је супротан процес спремности да се поднесу неселективне жртве а да се то при том не доживљава као дискриминација веома олакшано доживљајем и осећајем да се ради о посебном групном, нарочито етничком, идентитету: иста ствар ће бити доживљена као дискриминаторна редистрибуција ако иде у корист „туђима“ а да се неће тако доживети ако иде у корист „својима“, свом сопственом народу. Нпр. спремност са којом су Западни Немци тако лако поднели значајан трансфер свог богатства у Источну Немачку показује да то они нису доживели као дискриминаторну редистрибуцију и отимање („пљачку“) већ као улагање у нешто што се доживљава као своје. Тако ће од степена интензитета осећаја идентитета зависити не само степен доживљености неке дискриминације него и степен спремности да се поднесу жртве за добробит колективног тела, народа, са којим се идентификујемо. Cf. A. Buchanan, Secession, The Morality of Political Divorce from Fort Sumter to Lituania and Quebec, Westview Press, Boulder/San Francisko/Oxford 1991, pp. 51–2.

[15] Упор. I. Kant, Metaphysik der Sitten, pars, 46, 47,hrsg. von W. Weischedel, Insel Verlag, 432, 434: „Законодавна власт може припадати само сједињеној вољи народа“; „...посматрана према законима слободе (врховна власт) може припадати само народу“. Упор. такође, Ингеборг Маус, „Државна сувереност као народна сувереност“, Архив Правног факултета у Београду, 4/1997, стр. 514ff.

[16] Упор. И. Кант, op. cit., 432ff.

[17] Cf. „Држава и морал“, у Ј. Бабић, op. cit.

[18] Зато се јерменска држава кроз векове могла („транслаторно“) померати — све од Кавказа до Средоземног мора, и назад, остајући на свим тим местима иста.

[19] Додуше, такав захтев није сасвим без основа: престонице су, нпр., обично грађене напором целе заједнице, и као акумилисана вредност представљају својину целе претходне заједнице. Ту настаје занимљива и компликована дијалектика супротних и супротстављених оправдавања: како израчунати однос штете која настаје за стару државу (која укључује престанак прилива прихода који је до тада законито пристизао) и користи коју нова држава добија из самог свог постојања, са једне стране, и претходних улагања „свих страна“ у нешто што је остало у старој држави, са друге стране? Колико вреди само постојање нове државе? Да ли је, рецимо, Чехословачка могла од Аустрије тражити обештећење за свој удео у изградњи Беча? Ствар се још више компликује кад се узму у обзир територије: да ли је Карађорђе имао „право“ да тражи Скопље или Крушевац, као „српске“, иако су они тада били с друге стране границе? Да ли они који остају отцепљене делове треба да називају „деловима своје бивше државе“ или „бившим деловима своје државе“?

[20] Упор. Ewin, op. cit., pp. 357, 361–2.

[21] Грађани као појединци и парламент који их заступа би требало да буду првобитни извор суверенитета народне воље, док би свеколика „сенатска“ надградња (тзв. „горњи дом“ у који су заложени корективи заштите неких посебних — федералних, сталешких итд. — интереса, било због њихове посебне важности било због повећане лакоће угрожености тих интереса) представљала само ограничења те воље кроз посебна права као привилегије које се тим посебним интересима дају.

[22] Дакако и код сваког закона његово важење, иако засновано на начелном пристанку, не зависи од произвољности актуалног прихватања или неприхватања у датом тренутку.

[23] То се увек изнова дешава. Нпр. Мађари су 1848–9 били енергично против тога да се Хрватима признају иста права која су захтевали за себе; потпуно иста ствар се поновила 1991, када су Хрвати учинили потпуно исто, и више, према Србима у Крајини.

[24] Тако М Бернард још пре век и по каже: „Или ће интервенција променити однос снага или неће: ако не, онда је узалудна, ако да онда ће дати предност страни која сама, без тога, то не би била у стању“; M. Bernard, On the Principle of Non–Intervention, Oxford 1860, p. 21, цитирано према M. Walzer, Just and Unjust War, p. 96–7.