Војислав Шикопарија (мемоари), Брана Димитријевић (приређивање)

Одисеја једног српског тешког рањеника у Добруџи

Из необјављених мемоара Војислава Шикопарије, командира 1. чете. 2. батаљона II пешадијског пука Прве српске добровољачке дивизије, капетана II класе.

Увод (Брана Димитријевић)

Сусрет између г. Светозара Никетића, доктора хемијских наука, редовног професора београдског Универзитета, у пензији, и писца ових редова збио се, на тражење првог, почетком јула 2013. године у Београду; што успут сведочи о све снажнијем присуству Секције за историју медицине Српског лекарског друштва у јавности, али и о много чему другом, још важнијем.

Многе породице и дан дањи или поседују, или су већ одавно побацале „старе хартије“, тачније, драгоцене дневнике и сећања својих предака, у којима се из сасвим личног угла описују догађаји из Великог рата (1914–1918). Много је више до сад побацано или пропало на разне начине — што се без претеривања може поредити са пропашћу Александријске библиотеке пре 2.000 година — него што је сачувано; а оне породице које су „ту старудију“ ипак сачувале, не знају сад шта би с њима. Јер, треба бити барем историчар, сматрају они, па оценити вредност овог или оног сачуваног сведочења, потом то и разврстати, па, послагати у фиоке и фиочице, у вртне леје, и одлучити вреди ли се позабавити тиме — опширније. Стога се побуде оних које се „тог баласта“ још нису решили, обично своде на расплитање или барем какво такво расветљавање породичне историје — што потврђује и случај г. професора Никетића. Зашто је, на пример, његова мајка, рођена у Лондону? Како је (и зашто), потом, доспела до Ајачија, на Корзици, а у болницу Шкотских жена, негде при самом крају Великог рата? А удала се у — Русији, за српског официра?!

Када су се и где срели? И тако даље и тако даље…

И све то беше пропраћено с извесним бројем сачуваних аматерских фотографија (венчање у Одеси, део строја Прве српске добровољачке дивизије…) и опет низом питања.

Испоставило се, међутим, да г. проф. Никетић за сада поседује само део целокупног рукописа његовог деде по мајци Војислава Ј. Шикопарије (једно време командира 1. чете. 2 бат. II пеш. пука и капетана II кл. Прве српске добровољачке дивизије), потоњег академског вајара, мајора у пензији, витеза Ордена Карађорђеве звезде с мачевима; и то део који се односи на ратовање у Добруџи (1916. године) а потом на мучан повратак из Русије, захваћене хаосом револуције, преко Мурманска до Велике Британије; отуда се бака проф. Никетића и породила у Лондону, док је деда Војислав наставио своје путовање, како би се прикључио српској војсци на Солунском фронту. Остали делови рукописа који говоре о ратној 1914. и 1915. години и Повлачењу, расути су међу многобројном родбином.

Тако је, љубазношћу г. проф. Светозара Никетића, до писца ових редова доспео део текста Мемоара његовог деде, Војислава Шикопарије, из рукописа постхумно прекуцан на писаћој машини и затим пренет у компјутерски читљив облик. Овом приликом изнећемо само део дела који се односи на догађаје у Добруџи, на повлачење (и страдање) Прве српске добровољачке дивизије у јесен 1916. године, на рањавање, транспортовање — боље рећи лутања — тешко рањеног Војислава Шикопарије од прве линије фронта до Одесе уз неизбежне коментаре.

До формирања Прве српске добровољачке дивизије 1916. године у Русији дошло је, пише Велимировић (Димитријевић Б.: У равницама привида, „Филип Вишњић“, Београд, 2008) неочекивано и на необичан начин. Вести о победама српске војске у току 1914. године допрле су и до Сибира, те су код заробљеника Срба и припадника других словенских народа, иначе аустроугарских поданика, изазвале не мало узбуђење. Многи су желели да оду у Србију и да се на страни Срба боре. И, почеше се обраћати српском посланству у Петрограду (Г. Мирославу Спалајковићу); па је после (дугих) преговора са руском владом добијена сагласност за прикупљање добровољаца.

Формирање добровољаца од заробљених војника једне стране силе била је иначе нова појава с гледишта међународног права, утолико теже решива што је руски цар Никола Други био иницијатор сазивања Хашке конференције 1898. године, чија је последица потом била Хашка конвенција из 1907. године. Њоме су се потписнице обавезале на стриктно поштовање прописа о неупотребљавању заробљеника чак ни на радовима који би посредно били уперени против њихове земље. Томе је супротстављено начело о добровољном опредељењу заробљеника за борбу не против своје отаџбине, већ против угњетача. Осим легитимистичког става руске владе, у које се потоње (борба против угњетача) није уклапало, постојала је и бојазан од репресалија према већ заробљеним Русима. Отуд оклевање. Али, слично питање било је покренуто још у августу 1914. године од стране Чеха и Пољака. Напослетку је нађено решење, јер су са српске стране, изнети непобитни докази да Немачка и Аустроугарска, иако потписнице Хашке конвенције, још од почетка рата ту исту конвенцију газе, па је Русија у сагласности с осталим члановима Антанте, одобрила формирање добровољачких јединица, уз услов да оне буду првенствено употребљене против држава из којих ови добровољци нису били; у овом случају добровољци су могли ратовати против Бугарске, Турске или Немачке, али не и Аустроугарске). (Споменица Прве српске добровољачке дивизије 1916–1926, „Просвета“ А.Д. — Хоровиц & Димић, Београд; стр. 8–9.)

Једна таква група добровољаца већ је 1915. године доспела до Србије, пре њеног слома; али је наредна, због неповољног развоја ратних догађаја, застала у Ренију, и морала је натраг у Одесу.

Од ње је формиран Српски добровољачки одред, па батаљон, па пук. А када је српски војни изасланик у Русији јавио влади на Крфу, да се које у Одеси, које на путу за њу, стекло већ око 12.000 добровољаца, фебруара 1916. године образована је командна јединица дивизије, а у Одеси њен привремени Штаб.

Већ половином априла 1916. године, команду је, стигавши с Крфа, преузео ђенералштабни пуковник Стеван Хаџић. Дивизија је добила назив Прва српска добровољачка.

Ни са називом дивизије није ишло баш сасвим глатко, јер је од неких официра добровољаца (Хрвата претежно) предлагано да она одмах добије назив југословенска; па и то да њено постојање буде политичка манифестација, како би се тиме а не борбом на фронту, пред целим светом исказао дух југословенства. Преовладало је гледиште да је добровољачка дивизија пре свега борбена јединица, а с међународно правне таче гледишта српска (јер другојаче не би ни могла бити формирана!), па су јој крајем јуна 1916. године, пред Саборном црквом у Одеси свечано раздељене заставе бивших српских пешадијских пукова другог позива: 2, 6, 7, и 11. (Споменица, стр. 11.) А као орган југословенске солидарности и агитације у корист добровољачког покрета, у Одеси је покренут лист Словенски југ, који је излазио два пута недељно. Штампан је ћирилицом и латиницом. Читао се и по унутрашњости Русије, а допирао и изван њених граница. (Споменица. стр. 19)

С Крфа у Одесу је послато 130 људи: команданата пукова и батаљона и командира чета, референата свих родова оружја и струка, међу којима се налазио и Војислав Шикопарија. Раздељени у мање групе, стизали су около наоколо, преко Рима, Париза, Лондона, Норвешке, Шведске у Русију, па у Одесу.

Дивизија је, затим, ушла у састав специјалног — Особог — 47. руског корпуса, намењеног фронту у Добруџи. А како је њено опремање пало на терет Русије, наоружана је старим брзометкама, са муницијом без шаржера, и најпростијим гвожђем уместо бајонета, које се није дало ни углавити како треба. И митраљези беху стари, аустријски, без штитова. Дивизија није имала своју артиљерију, ни коњицу. Касније јој је додељена једна артиљеријска бригада и ескадрон Црноморског коњичког пука.

Дана 28. августа 1916. године (по грегоријанском календару) Румунија је објавила рат Централним силама; што је изазвало неописиво одушевљење међу припадницима Прве српске добровољачке дивизије. Сви су били чврсто уверени да се Бугари неће тући са својим некадашњим ослободиоцима Русима. Беше то илузија; будући да је Румунија само предухитрила Централне силе у објави рата, коју су ове планирале за јесен, а по обављеној жетви. Стога су према Румунији Бугари већ држали спремну своју Трећу армију, под командом генерала Тошева, која је без оклевања одмах по објави рата већ продирала у Добруџу, опседнувши мостобран Туртукај, на Дунаву, који је бранио прилаз Букурешту. 6. септембра после усиљеног марша Прва српска добровољачка дивизија ступила је у борбу код места Кара Синан. Битка је била баш жестока, Прва српска добровољачка дивизија разбила Бугаре, али је уместо да гони већ разбијеног непријатеља, командант 47. руског корпуса наредио — повлачење. Стога су послератни бугарски мемоаристи победу у бици код Кара Синана приписали себи. А одмах после те прве битке послат је одушевљен извештај о победи у Берлин. Но, у Берлину су одмах схватили да баш и није било тако. Стога је у Бугарску хитно послат један од најбољих немачких војсковођа фелдмаршал фон Макензен. И у наредној, још жешћој бици код Кокарџе, 18. септембра, поновило се готово исто. Разбијене Бугаре није имао ко да гони. Генерал Зајончковски наредио је — одступање!?

Бугарски ноћни напад 18. септембра, пред којим је попустила добровољачка дивизија, извршен је са 27 батаљона против добровољачких девет. Но, већ наредног дана добровољци су у противнападу преотели своје раније положаје, скршивши нападну снагу Треће бугарске армије. „Овај неуспех“ писао је после рата бугарски генерал Кантарџијев „постао је крупно питање и у нашој Врховној команди и у Штабу фелдмаршала фон Макензена, и у немачкој Врховној команди. Дигла се велика вика. Смењивани су команданти дивизија“. А генерал Тошев пише, да је због неуспеха на Македонском (то јест, Солунском фронту), од његове армије у Добруџи очекиван само брз и одсудан успех. „Њ. В. Престолонаследник и фелдмаршал фон Макензен, који су неколико дана испитивали претходне догађаје, нађоше, напослетку да је само благодарећи благовременом повлачењу избегнуто разбијање Треће армије.“ (У равницама привида; стр. 84.)

И у наредној — али и последњој — великој бици Прве српске добровољачке дивизије код Амзаче поновиће се сличан сценарио. Непопуњеној добровољачкој дивизији, која је већ силно пострадала, биће одузет пук и стављен у резерву; а она послата с 5.968 пушака против 17.000 турских!? Па ипак је 25. низамска турска дивизија бачена у панично бекство.

„Непријатељ је“ написаће касније бугарски генерал Кантарџијев, „у сред мрака, унео забуну међу делове десног крила низамске дивизије... Уследила је паника, која се претворила у буран поток, који руши и вуче са собом све што сретне на путу.“ (У равницама привида; стр. 100–101.)

Упркос томе, „морал у дивизији страховито опао после битке код Амзаче; и код официра и код војника.“, сведочи Велимировић. Добровољци кажу да не знају зашто се боре, ни зашто стално одступају, када у борби увек туку Бугаре.“ (У равницама привида; стр. 106.)

Најзад је, 19. октобра непријатељ прешао у добро припремљену снажну офанзиву. И почело је одступање. Већ 21. октобра генерал Зајончковски измешта свој Штаб у Хирсово, луку на Дунаву.

Шикопаријино сведочење

Већ неколико дана била се битка на Добруџи (велика равница између доњег тока Дунава и Црног мора) у њеној другој фази, када је у помоћ Бугарима и Аустријанцима (потоње је нетачно) дошао стари српски крвник из 1915. године, маршал Макензен. Он је дошао са једном немачком дивизијом с тешком артиљеријом и примио команду над савезничким трупама.

То је била права битка народа.

На једној страни били су Бугари, Аустријанци (нетачно, исправније би било — Турци) и Немци, а на другој Руси, Румуни и Срби. После повлачења од претходног дана дошли смо око 5 часова поподне на нове положаје.

Макензен се и овог пута држао своје старе тактике, а која се састојала у томе, да помоћу надмоћне тешке артиљерије уништи сваки отпор на одређеном сектору противничких положаја, затим да га поседне са пешадијом и прекине борбу за тај дан.

Зато и ми при повлачењу нисмо били гоњени, па смо на миру заузели нове положаје. Добивши одређен сектор ја сам се веома снуждио. Дуго сам замишљен обилазио своју чету. Никако ми се није свиђало што је пут од непријатеља у нашу позадину ишао баш преко моје чете. А познато је да Немци веома цене путеве, и често се главни напад одвија око њих.

Претходног дана Немци су цео дан бомбардовали положаје Румунске дивизије, која је због великих губитака и због таквог пута морала предвече да се повуче, што је проузроковало повлачење и Руса и српске (добровољачке) дивизије.

Дуго сам шврљао по свом положају, слутио најгоре, а то је да ће ујутру сав бес немачке артиљерије бити уперен на мој сектор, па сам уморан и без вечере касно прилегао на сноп сламе, коју ми је припремио мој ордонанс Никола Гагић из Бачког Петровог села.

Војници су копали ровове.

Освануло је дивно јесење јутро. Обишао сам војнике и загледао се у њихова лица. Мислио сам, који ли ће војник овог дана погинути. Последњи дан у животу.

Стигла је кујна на општу радост војника.

Мој посилни Ристо Ољача, Босанац, донео ми је за доручак дивну румену печену кокош, али сам ја на његову жалост одбио да једем. То је било чудновато, јер претходног дана нисмо примили никакво следовање, па сам био врло гладан. Кад његове молбе нису помогле, он је покуњено спаковао своју кокош и удаљио се заједно са кујном која је журила у позадину, јер је било већ свануло.

Појео сам само једно парченце чоколаде, коју сам увек носио са собом и то ми ја било за цео дан.

Тачно у 8 часова изјутра 8. октобра (датум је нетачан) 1916 године, отпочела је непријатељска канонада, прво из лакших топова, затим је паљба постепено нарастала уводећи у борбу све тежа оруђа, док нису око 10 сати загудели најтежи Макензенови топови. Од експлозија тих огромних пројектила затресла се земља и небо.

Страшно је било слушати из даљине звук тих чудовишних граната, које прво замумлају у некој бестрагији, затим приближавајући се почињу све јаче да гуде и урлају, а кад се сасвим приближе положају, загрме свим громовима пакла. На удаљености од 200 метара од пада гранате земља у рововима подрхтава и осипа се.

А како то утиче на морал људи може се замислити. Ма колико убитачно било дејство те најтеже артиљерије, ипак је психички још теже било издржати ту разорну грмљавину. Нарочито је тешко било седети у својим гробовима, скрштених руку и осећати да ниси борац, већ маса осуђена да чека да буде затрпана или разнета гранатама, које су непрекидно бубњале испред, по рову и позади њега. Неколико сам пута успео да провирим из рова и видим како се непријатељска пешадија зауставила на око 800 метара и легла у кукуруз да ту мирно сачека исход канонаде.

Она је чекала да се положај претвори у гробље и да га поседне без борбе.

У таквој ситуацији ја сам наредио да се војници повуку и скину пушке са бедема, које су се за час претварале у неке спиралне макароне кад би у њих ударила граната, и забоду главе што дубље у ров.

Око подне је настао врхунац бомбардовања. Пуцали су сви бугарски, (аустријски? Ово је грешка) и немачки топови.

Наши се нису ни чули. Ми смо имали само „пољаке“ и они су били већ давно ућуткани. Над немачким положајима висила је велика „кобасица“, извиђачки луфтбалон, са којег је вршена корекција гађања.

Мој командант батаљона, мајор Павле Павловић, који је био са штабом на сектору моје чете био је контузован, и ја сам га послао у позадину, примивши команду над батаљоном.

Обишао сам лево крило своје чете, провлачећи се између ногу војника, кад сам дошао у четврти вод, баш тога тренутка лупи једна повећа граната у бедем више моје главе. Посула ми је земљу са бедема и поред себе сам угледао војника који је ужаснут стајао и из чијег је врата шибао млаз крви.

Прочитах у његовом погледу молбу, нему молбу војника упућену своме командиру, који је за њега и отац и мајка и сам Бог. На преклињање очајника, ја сам скренуо свој поглед и измакао главу да ме не би попрскала крв из отворене артерије.

Тада, не нашавши спаса код командира у последњим тренуцима свести, која је почела да се мути, он је пипајући по задњој страни рова, пошао као пијан у правцу саобраћајнице. Јадник је инстинктивно пошао ка излазу у нади да ће стићи у позадину ради превијања и лекарске помоћи. Кроз неколико корачаји он се срушио лицем ка земљи и ту остао непомичан. Када сам се враћао у своје склониште са ордонансима и телефоном, морао сам да прекорачим преко леша тог несретника.

Да не би сметао, јер су преко њега прескакали рањеници и ордонанси, ја сам наредио да се он однесе горе на бедем, пошто су ровови и саобраћајнице биле већ закрчене једном четом из првог пука, коју ми је на несрећу послао мој командант II пука.

Ја сам молио преко телефона, да ми не шаље никакву помоћ, али узалуд. Официр старог схватања (пук. Драгољуб Михајловић, Рус) није могао да схвати модерну тактику, нарочито немачку.

Водили смо овакав разговор преко телефона:

— Нипошто ми не шаљите чету, није ми потребна никаква помоћ.

— Не, не прими јуриш, соколе!

— Ама господине пуковниче, овде се не води борба, ово ја касапница. Немци на 800 метара одавде леже у кукурузу и чекају да овај положај постане гробље, а то ће бити најдаље за пола сата.

— Али у сваком случају доћи ће до јуриша и ти га јуначки одбиј.

— Узалудно, неће бити никаквог јуриша, само бадава жртвујете још једну чету.

— Дакле, јуначки само...

Са бесом сам спустио слушалицу и са очајањем посматрао кршне људе из I пука како пуне моје ровове и саобраћајницу. Кад сам хтео да поново обиђем чету, једва сам се провукао кроз загушену саобраћајницу и дошао до улаза у ров.

Вратио сам се у свој заклон поред телефона. Тада сам се први пут за толико година ратовања и преживљене албанске голготе, замислио над смрћу војника. Да ли уопште постоји у свету идеја за коју треба да се жртвује живот и да ли је уопште право да човек тако погине?

Та ме је мисао и после целог живота мучила и није давала мира.

Страшна је дужност телефонисте. Кад је једног момента била прекинута веза, ја сам морао потпуно равнодушан да наредим телефонисти да провери линију. Телефониста је морао да искочи из рова под кишом артиљеријских зрна, да иде дуж линије, да тражи прекид, да споји жице и да се врати, ако буде имао среће, на своје место. Кад се не би дуго враћао први телефониста, био bi упућиван други и тако даље.

Било је поодмакло подне, било је у ствари 4 часа и ја сам се чудио да нас још има живих. Ватра је очевидно при крају постала још интензивнија. Просто човек да оглуви од непрестаних експлозија.

Држао сам у руци свој сат и давао себи још 15 минута живота. Ако до тог рока не стигне спасоносно наређење за повлачење, онда више и не треба, јер неће имати ко да се повлачи.

У последњем моменту зашишти телефон.

Унео сам се сав у слушалицу и чуо глас команданта пука:

— Трећи батаљон одмах да се повуче у правцу села тога и тога — и глас заћута.

— Ало, други батаљон! Ало, други батаљон, да ли и он да се повуче. Слушалица је била мртва.

После краће паузе јавио се глас ађутанта, који је издао наређење:

— И други батаљон да се повуче у правцу села Ебиг–Кјоја.

Ни сам не знам како сам издао наређење за повлачење, како су са муњевитом брзином телефонисти покупили телефон, како се маса преживелих дигла из рова и протутњала положајем. Једва сам успео да задржим око себе неколико ордонанса и да полако кренем сада слободном саобраћајницом у позадину.

Мој рачун је био сасвим на своме месту. Знао сам да не треба журити са повлачењем, јер ће Немци ускоро престати да гађају артиљеријом наш положај, да би дали могућност својој пешадији да му приђе и заузме га. Знао сам да ће артиљеријска паљба бити ускоро пренета у леђа одступајућој дивизији и да је, према томе, најбезбеднија зона између непријатеља и наше дивизије.

Убрзо је престала паљба на наш положај.

Значи да се противничка пешадија дигла из кукуруза и кренула к нама. И ја сам са војницима пошао и несметано изашао кроз саобраћајницу на чистину. Пред нама је лежало село Ебиг–Кјој. Далеко напред виделе су се црне линије наше отступајуће дивизије и ретка артиљеријска зрна, која су експлодирала у њеној позадини.

Моја је група безбрижно пошла ка селу. Али у том моменту зачула се позади експлозија заостале гранате. Ја сам се намах окренуо и приметио експлозију, тј. дим у виду џиновске црне змије која се таласала на небу и заједно са њим окретала око мене.

Затим тишина. Мртва тишина. Седео сам на ледини и размишљао, како се и зашто земља окреће онако чудно око мене. Нисам ни знао да сам се то ја преврћао као погођени зец.

У томе зачух глас као из бурета, мога ађутанта, поручника Петернела, Словенца:

— Господине капетане, ја сам рањен.

— Како?

— У руку и ногу.

— Идите полудесно у правцу села Ебиг–Кјој.

Потпоручник Петернел, је одшепао, држећи се за рањену руку.

Поново чух други глас, с леве стране: Господине капетане, рањен сам.

Познао сам глас, то је био врсни војник Врховац.

— Како си рањен? — Рањен сам у раме, господине капетане.

— Баци пушку и иди за потпоручником.

Он оде.

Погледах око себе и видех неколико ордонанаса и телефониста да леже у близини. Тада почех да мислим зашто и ја не идем за њима, зашто седим на земљи? Одупрех се о земљу обема рукама, да бих се придигао, али нисам могао, тело је било тешко као олово.

Случајно спазих, да ми се пуши трбух. И тек тада сам схватио да сам рањен и то у трбух, из којег је липтала крв, те на хладном јесењем ваздуху стварала пару. Заплакао сам. Није ми жао било умрети овако сам на ледини, далеко од својих, него сам се плашио, да су пред нама Бугари и да ће ми они по своме обичају ископати очи, мрцварити, касапити, изругивати се над мртвим телом.

Шта је то? Неко плаче?

Спазих више себе ордонанса Николу Гагића, где стоји, плаче, и кроз сузе проговара:

— То сам ја, Никола Гагић, али ја ћу остати поред Вас господине капетане и ако Вас убију, нека убију и мене.

То ме је освежило, окуражило и ја сам замолио Николу, да ме превије иначе ће ми истећи сва крв. Он ме је раскопчао, па је вешто и брзо ставио преко трбуха неколико завоја, која су поцрвенила као црвени појас, па све то стегао каишем.

Одмах сам се боље осетио, чак сам добио као некакву снагу, и вољу за живот.

У том моменту десило се нешто чудновато у мојој психи. Као да се моје „ја“ раздвојило и од мене остало два човека, један смирен и резигниран рањеник, а други човек, који је научио да виче, да заповеда и дела. И онај први човек је са чуђењем посматрао другог и примећивао критички како он глуми.

Уз помоћ Николе подигао сам се и одгегао неколико метара, али даље нисам могао. Пао сам. Казао сам Николи, да нађе неколико војника да ме у шатору пренесу до првих кућа, „да умрем у кући“ (одмах је помислио онај други!):

— Само ме донеси ти до првих кућа, ја ћу после умети да вас приволим, да ме однесете и на други крај села, па и даље!

У глави сам рачунао, колико је времена прошло откако је престала паљба и колико времена треба, да непријатељски пешаци избију на положај.

Ваљало је журити.

У том протрча крај мене један потпоручник добровољац, Н. Н. здрав, снажан, атлетски развијен човек, који би ме могао у зубима носити, али ме он само погледа (наравно, познао ме је) и без речи пројури даље. Одмах затим однекуд наиђе један мени непознати официр добровољац. Чех, слабашан и мршав, који се заустави крај мене и запита услужно:

— Господине капетане, могу ли вам нечим помоћи?

Дирнула ме је његова племенитост; ја сам се захвалио и рекао му да иде, јер сам тешко рањен и нема ми помоћи. Чех ме је тужно погледао и отишао пут села не журећи се.

У то дође Никола, који је неким чудом прикупио неколико заосталих војника из моје чете и чете I пука, па ме они стрпаше у шаторско крило и понесоше ка селу.

Ала је било мучно бити ношен у шаторском крилу. Војници су држали крило за углове, а ја сам се као терет налазио у средини и при сваком кораку ударао о земљу, да ми се чинило да ће ми сваког момента пући трбух.

Дођосмо до првих кућа.

Сада је онај други „ја“ проговорио:

— Војници, ви знате када непријатељ избије на положај кроз који минут, да ће он одмах, по правилу, отворити брзу паљбу, а ове су куће слабих зидова, па ће покосити све који буду у њој. Зато, војници, однесите ме мало даље, на крај села, тамо ће ипак бити сигурније.

И војници су послушали. Однесоше ме на други крај Ебиг–Кјоја.

Али тамо сам ја, односно онај други „ја“, који је стално зверао на све стране, тражећи себи спаса, приметио на једном ђубришту изваљена ручна колица са једним точком.

— Никола, трчи по она колица! — Чуо сам глас, свог другог „ја“.

И док је Никола трчао ка ђубришту, ја сам мислио: да ли су, Боже исправна?

Била су исправна и Никола је зачас догурао колица у која су ме сместили седећи. У томе су зазвиждала зрна одозго са положаја.

Почеше учестано да гађају по селу. Из села је водио друм, бео од прашине, удаљен од положаја неких 400 метара. Ићи путем било је јако ризично, јер је био још дан, леп сунчан дан и није било тешко погодити тако крупну мету као што је човек, нарочито групу. С друге стране, одмах из села простирала су се велика кукурузна поља, која су сакривала човека чим би он замакао у њих.

Али оно моје друго „ја“ је резоновало овако: јесте сакрићемо се од противника у кукуруз, али колица не могу ићи по џомбама, она ће се заглавити, војници ће ме оставити и побећи. Значи то је стопроцентна пропаст. Зато је боље ризиковати и поћи путем, опет има мало шансе и мало наде да ћемо умаћи, ваља само издржати првих 10 минута док Бугари не сиђу у село и тада ће им пречи бити кокошке и силан турски дуван, од гоњења неколицине рањеника.

Решење је брзо пало.

— Напред путем јунаци! — чуо сам громки глас свога другог „ја“.

Пођосмо.

Одмах се око нас просула киша од куршума. Један војник — онај који је држао леву ручицу (колица су гурала по два војника) није хтео више да иде путем, без речи је испустио ручицу и кренуо улево ка кукурузишту. Не дошавши до њега он је одједном легао. Још сам пролазећи мимо њега мислио да је он заузео лежећи став да би пуцао, само сам се чудио што се није окренуо према непријатељу, али се он није мицао. Схватио сам да је мртав.

И то је искористио онај други „ја“ и демагошки узвикнуо:

— Видите, војници, није хтео да послуша свога командира и одмах је погинуо.

Војници су продужили.

Из друма су избијале пахуљице беле прашине, као кад по бари ударају крупне капи кише. Војници су прешли у кас.

Куршуми једнако звижде. Седим у колицима и бројим секунде, јер сам знао да то неће дуго трајати: или ћемо изгинути, или ће паљба убрзо престати. Ваља само издржати неколико минута.

У том нешто ме лупи по врату.

Имао сам осећај као да ме је онај војник који је држао десну ручицу, лупио из све снаге шаком по врату. Опипао сам по врату и извукао из њега пушчано зрно. Зрно је било избачено из бугарске пушке. Значи да су са положаја гађали Бугари.

Опет сам зачуо глас свога другога „ја“:

— Ето видите, војници, да мене не бије зрно из пушке. Оставићу га за успомену. Не бојте се само напред, војници, и размакните се у стрелце.

Ставио сам у џеп зрно из врата као будући сувенир.

Али како то да из такве близине оно није имало већу пробојну снагу, него се задржало у врату, пробивши само кожу?

Ствар је у томе што је то зрно погодило војника, који је држао десну ручицу, пробило је пуну задњу фишеклију од врло тврде коже, прошло кроз његово тело, па кроз предњу десну фишеклију, затим крагну мог кратког кожног капута и, на крају, кроз плишану тврду официрску крагну и онда се задржало у врату.

Тај се војник звао Савић, добровољац из Босне. И остао је жив. Он је оставио по мом наређењу пушку, ишао пешке крај колица, са мном био заједно евакуисан у позадину, доспео у болницу, доцније оздравио и прешао на Солунски фронт. Био је одликован Карађорђевом звездом са мачевима.

Ускоро затим пуцњава је престала. Као што сам и предвиђао зачуло се крештање кокошака. Значи, Бугари су се спустили у село и сада је пљачка била важнија од пуцања за заосталим српским војницима.

А док су гађали онако узрујани, рђаво су гађали на брзину не нишанећи, јер је свако желео да баш он погоди живу мету.

Страст ловца.

Зато смо се ми извукли. Војници већ преморени, пођоше кораком, јер нас нико није гонио. Спуштало се тихо вече.

Док сам седео згурен у колицима, ја сам размишљао о свему и свачему и поставио сам себи једно питање:

— Е, сада кажи, ако се извучеш из ова'ке ситуације и останеш жив, шта ћеш радити?

— Одаћу се уметности! — гласио је одлучан одговор.

Сунце је зашло. Настала је тама, само се још хоризонт жарио. Војници су ишли друмом ћутећи, само је точак на мојим неподмазаним колицима цвилио. Видели смо у даљини на фону неба непомичну фигуру коњаника, који је стајао у месту.

Стали смо.

Који је то коњаник?

Да ли је Рус, Козак, Румун, Србин, јер су и Срби имали коњанике; или је то Бугарин или Немац. Наредио сам Николи, да пође напред убрзаним кораком, да се привуче коњанику и да опали из пушке, ако је наш, а два пут ако је непријатељски.

Полако смо кренули, док је Никола за час измакао и изгубио се у помрчини.

Кад одједном чусмо пуцањ. Очекивали смо са стрепњом други, али је он на нашу радост изостао. Ускоро смо видели, како је јахач полегао по коњу и у трку одјурио на север у правцу наше дивизије.

Никола нам је објаснио да је коњаник наш и да је одмах похитао да извести пуковског лекара др Сребреникова, о мом случају. Др Сребреников је не само задржао цео транспорт, који је у дугој колони већ стајао спреман за покрет, него је послао у сусрет носила са болничарима. С каквим сам олакшањем напустио своја колица и легао на удобна мека носила.

Покрили су ме ћебетом и понели. Осећао сам страшну жеђ, али нисам смео да пијем. Још на положају Никола ми је понудио своју чутурицу са водом, ја сам је дохватио дрхтавим рукама и натегао да утолим паклену жеђ, али сам се на време сетио да сам рањен у трбух. Само сам исплакнуо испуцала уста и затим испљунуо воду. Резоновао сам, ако не умрем првог, дана онда се могу надати оздрављењу, само треба имати јаку вољу и ништа не узимати у уста, ни јести ни пити. Сетио сам се како сам јутрос иако веома гладан одбио да доручкујем печену кокошку мог доброг посилног Ристе.

Као да сам предосећао да ћу бити рањен баш у трбух.

Сетио сам се и свога водника, добровољца потпоручника Фрање Коларића, Словенца, који је био 1. септембра рањен у трбух и који је при транспортовању наредио за време једног застоја, да му се скува кафа. По причању његовог посилног, који му је скувао кафу, потпоручник је одмах после ње пожутео као лимун, ускоро пао у агонију и у путу умро.

Када смо стигли на превијалиште, др Сребреников је упитао да ли сам превијен. Кад је чуо позитиван одговор и како сам рањен, извинио се да нема више ни јода, ни завоја и рекао да је боље рану не дирати, пољубио ме, и помогао да ме убаце заједно са носилима у санитетска кола, која су у колони чекала само на знак за покрет.

— Нек' је са срећом, крећи! — Узвикнуо је др Сребреников и ми смо кренули — око 200 кола — под вођством једног руског официра који је цео транспорт често обилазио на своме коњу.

Поред кочијаша, брадатог Руса, седео је са пушком у руци и трубом преко рамена, (јер је он био и трубач) мој верни Никола.

Мени се придремало.

Али нисам могао ни ока склопити због труцкања. Мислим да је труцкање било појачано, зато што су федери били тврди и зато што су руска санитетска кола била на једну осовину, дакле двоколица. Она су била неудобна за рањенике. Имала су два лежишта, једно изнад другог.

Ја сам добио горње лежиште, а пода мном је био поручник добровољац Милан Бабић. Био је рањен у обе ноге. Ја сам ћутао стиснувши зубе, док је Бабић целим путем јаукао, из чега сам закључио да је труцкање заиста било грозно.

Ја сам се често држао за летве изнад мене, јер су кола имала арњеве и тако федерирао на рукама и ублажавао труцкање, али нисам могао дуго да издржим, да висим на рукама и немоћан сам падао на своје лежиште. Када су се кола нагињала, а десно, а лево услед џомбастог пута, ударао сам главом о летве арњева.

У нека доба ноћи стигосмо у Меџидију, где је био штаб дивизије. Ту су нас истоварили и сместили на преноћиште у велики округли шатор дивизијског завојишта.

Спасао сам се штруцкања али сам ноћ врло рђаво провео, јер су у шатору кружна лежишта од голих дасака била врло стрма. Сваки час ја сам се са њих срозавао до земље и ту лежао као клупче. Звао сам Николу, који је дремао поред мојих ногу, да ме подигне горе. Он ме је подизао, да би се ја кроз кратко време опет срозао. Коме је пала идиотска мисао, да за рањенике направи тако стрма лежишта?

Већина рањеника је спавала и хркала, сем једног, који је био рањен у трбух и који је често устајао долазио до излаза из шатора, где је била чесма и дуго пио воду. Ја сам рекао том рањеном Русу, да не пије воду, јер је то опасно због ране, али је он одговарао:

— Не могу, „нутро горит“!

Казао сам да сам и ја рањен у трбух, да сам и ја жедан, па ипак не пијем. Али на све моје савете он је одговарао:

— Нутро горит!

До зоре се јадник смирио заувек.

Једва једном прође та прва ноћ и ја дочеках јутро. Иако уморан и неиспаван ипак сам био задовољан, јер сам дочекао други дан жив, а то је давало наде да ћу оздравити, ако не буде никаквих компликација. Давао сам себи рок од три дана. Ако до тога дана издржим и дочекам да будем жив, и још трећи дан без температуре, биће готово сигурно да нећу умрети.

А био сам страшно гладан тих првих дана. Све сам мислио и просто сањао о хлебу, кромпиру и млеку. Мислио сам да нема веће среће на свету него имати хлеба, кромпира и млека. Сам себи нисам веровао да сам некад био тако срећан да сам јео колико сам могао хлеба, белог хлеба, кромпира и млека.

Боже, како мало треба, па да човек буде потпуно срећан на овој земљи, јер му више ништа не треба, апсолутно ништа, сем хлеба, кромпира и млека. Ако Бог да, па останем жив — маштао сам — и будем у болници, даћу да се обеси чело моје постеље једна кофа са млеком, а од кофе ће ићи једно гумено црево и ја ћу по цео дан сисати божанствено млеко, док ће Никола пазити, да кофа буде увек пуна. Јер нема ништа на свету сем хлеба, кромпира и млека.

Ујутро је дошла сестра, да нас обиђе. Није имала више од 17 година, сигурно је била гимназијалка, која је добровољно ступила у болничарке. Како је била млада и наивна.

Дошавши до мене, она је приметила да сам врло блед и рекла је: — Бедни, ви сте изгубили много крви, ја ћу вам одмах донети нешто да се поткрепите.

И заиста донела је чашу белог вина. Ја сам одбио да пијем.

— Па зашто, то је тако добро вино — говорила је она и да ми докаже да је оно добро, отпила је један гутљај.

Нисам могао да се не насмешим.

— Ја не смем да пијем, рањен сам у трбух. — Изговорио сам с тешком муком кроз испуцале усне.

— Ах ја ћу вам онда донети гриз у млеку, верујем да је то добро за вас.

Она га је донела, али је то појео халапљиво мој Никола место мене, на велику жалост сестрице.

Разданило се, почели су рањенике да износе и товаре, неке у камионе, а неке у санитетске двоколице. Кад је дошао ред на мене дивизијски лекар, пуковник Драгослав Поповић, сазнавши да сам рањен у трбух (а није било времена за превијање и преглед) решио је да мене као теже рањеног укрца у санитетска кола, јер ће она полако ићи ка Дунаву а не у камион, који је много поскакивао и тресао се на џомбастом путу до Черноводе.

И тако ја опет погодих случајно у иста јучерашња двоколица, заједно са поручником Бабићем. Опет сам ја лежао горе а он доле.

Пођосмо.

Чим изађосмо из Меџидије кроз коју смо прошли сасвим полако, насташе наше муке. Ја сам се опет хватао за пречаге арњева и висио на рукама, док сам могао, падао у несвест и опет долазио к себи од болова у трбуху. Изгледало ми је да ће ми сва црева испасти. Што смо даље ишли, пут је постајао све гори а наше муке све теже. Ишло се чак обичном ледином, а понекад по кукурузиштима. Проклињао сам и тога ко је измислио двоколицу и оног ко је водио наш злосрећни транспорт. Вођа пута је сигурно избегавао друмове, можда се бојао сусрета са непријатељем, јер је наша одбрана у Добруџи била, коначно, сломијена, и дивизије, руска, румунска и српска журиле су да се што пре пребаце на леву обалу Дунава. Можда је он и залутао, ко то зна, само смо се ми ломатали по степи цео дан и заноћили у неком кукурузу.

Изјутра настависмо путовање. Степа је била мирна. Нигде никаквог насеља, никаквог знака живота, ни птице, ни гаврана да се чује. Сунце припекло, па је под арњевима загушљиво. Сад ме је снашло још једно зло. Крв која се излила а можда још изливала из ране натопила је целу ногавицу до чланка.

И доњи веш и чакшире били су мокри од крви. Крв се почела да распада и шири тежак задах трулежи. Ја сам рукама грчевито стискао ћебе и приљубљивао га уз врат, да би се одбранио од тога задаха.

О како је тешко било удисати сопствени смрад.

Око подне угледали смо с десне стране пута на пољу неки оборени авион.

Да ли је био наш или непријатељски, нисмо знали.

Пред вече ја сам био толико исцрпљен од непрестаног труцкања, да ми је душа већ била у носу, мислио сам да ћу ускоро издахнути. Нисам више имао снаге да с времена на време висим на рукама, па сам стално лежао на носилима, и патио. Није ме више мучила ни глад, ни жеђ, био сам се помирио са смрћу, само под једним условом, а то је да престане труцкање. Са радошћу сам мислио кад ће настати моменат кад нећу више осећати то проклето труцкање.

Донео сам одлуку.

— Никола, Никола — позвао сам слабим гласом.

— Изволите, господине капетане!

— Скини ме молим те са кола (моја су двоколица била последња у транспорту) хоћу на миру да умрем ту крај пута.

Никола је одмах зауставио кола и при помоћи Руса кочијаша извукао моја носила.

Пренели су ме пажљиво преко пута и спустили на ледину.

— Е, сад збогом Никола, сад можеш ићи.

Никола је, ништа не говорећи дао знак Русу да тера даље, окренуо се, сео на ручицу од носила и почео да дрема са пушком међу коленима. Тишина вечерња, благотворна, ваздух чист и нигде никог нема, сем нас двојице у пустињи.

Ах, како је лепо лежати и не осећати више труцкање. Ах, како је лепо умрети на миру. Али смрт не долази кад ти хоћеш.

Ја сам лежао и све више уживао у удисању свежег вечерњег степског ваздуха, уживао у тишини и миру, и почео да осећам да ми се снага постепено кап по кап улива у тело. Почех чак да мислим да сам ипак погрешио, што сам оставио двоколицу, јер ето, не умире се, ја ћу опет пасти у шаке Бугарима после толико напора и мука.

Зачу се звонце. Наиђе цела румунска породица са неколико коза и натовареним магарићима. Избеглице.

Обична слика као свуда куда долазе Немци. Натоварени завежљаји, бакрачи, корито, ситна заплашена деца. Беда и очајање. Породица се зауставила поред нас и одмах запалила ватру. Једна жена је помузла у неки суд своју козу и донела мени, нудећи свеже млеко. Споразумео сам се знацима да не могу ништа да пијем, и упро прстом у Николу.

Она се сетила, и пружила понуду војнику.

Никола је, гладан као вук, одмах испио све млеко.

У томе се на путу зачуше нека кола. То је био мој кочијаш Рус. Он је објаснио, да је известио вођу транспорта, да је један рањени српски официр напустио његову двоколицу, а вођа га прописно изгрдио, па му је наредио да се касом врати и покупи тог одбеглог српског официра.

И ето, он је дошао, и нема се куд него у двоколицу.

Поручник Милан Бабић је грдио.

— Бога ти љубим, ја ни крив ни дужан изгутах. Овај Рус је ошинуо коња, па је јурио као луд, да те нађе и ја сам све поскакивао у овим несретним двоколицама. Лепо ћемо се провести, он ће сад опет јурити да стигне транспорт.

Ја сам ћутао.

И, збиља Руја је потерао касом.

Труцкало је али сам ја — одморан — добро издржао тај део пута.

Кад смо стигли транспорт пошли смо ходом.

Ја сам размишљао да је велика грешка што се с времена на време није застајкивало ради одмора, па би рањеници лакше издржали труцкање. Но вођи пута се очевидно веома журило.

Време је одмицало.

Сад смо наилазили путем на Румуне, избеглице. Када смо их питали, колико још има до Гирсова (Хирсова, луке на Дунаву), одговарали су показујући прстима: 2 сата. Сати су пролазили, а Румуни су још увек говорили, да до Хирсова има 2 сата.

Пало је вече а затим и ноћ. Далеко су се виделе светиљке, кажу Хирсова, али оне никад да се приближе.

У неко доба ноћи зачу се тандркање и наше двоколице почеше да скачу по турској калдрми и рупчагама. Ушли смо, дакле, у Хирсово.

Нисам више могао да издржим у двоколицама.

По други пут је Никола задржао кола изнео из њих заједно са Русом, кочијашем, моја носила, па су ме спустили на пут. Кола су отишла.

Са Дунава је пиркао хладан ветар. Ја сам наредио Николи, да нађе 4 руска војника (они су били најпослушнији), да ме однесу у заветрину.

Руси су дошли и без речи ме понели. Однели су ме у руски „Питатељни пункт“, свратиште за војнике, где им се делила храна и млеко. То је била велика, чиста и топла соба. На једној страни био је бифе са сендвичима и млеком. Послуживала је преплашена млада сестра. И Никола и Руси су се том приликом, најели. Ја сам и даље гладовао. Био сам срећан, што не осећам труцкање, што лежим на миру у топлој соби.

Али шта даље? Послао сам у извидницу Николу. Када се он вратио саопштио ми је, да рањенике носе и товаре на шлеп. Решили смо да идемо тамо. Опет је он нашао 4 Руса, који су без оружја базали по Хирсову, као уосталом и Румуни и Срби, па су ме они понели низ улицу ка Дунаву. Али је са реке дувао тако 'ладан ветар, да сам ја одустао од намере да се укрцам на шлеп. Руси су посаветовали да ме пренесу у једна велики хангар на обали Дунава где је радио руски лазарет.

(Руски лазарет је — приближно — одговарао српским пољским болницама.)

Пристао сам.

Унели су ме унутра и спустили носила одмах с леве стране од улаза. У полумраку видели су се многи рањеници, који су лежали на носилима или просто на гомили сламе. У дну хангара назирале су се лампе петролејке изнад великог операцијског стола око којег су лекари у белим мантилима ужурбано радили, тј. превијали и оперисали.

Јаукање рањеника.

Мирис лекова и асептичких средстава.

Прође крај мене ка излазу једна сестра са великим лавором пуним меса, крви, вате и костију. Вероватно да све то баци у Дунав.

Никола је дремао седећи на ручици носила. Ја сам се одмарао.

Али не потраја дуго, када се улазна врата широм отворише и на њу покуљаше унутра војници, бледи, неиспавани, преморени, који нису ништа видели ни знали, сем крова над главом. Занимала су их само — лежишта.

Одмах су попадали по земљи и заспали. Нису ни обраћали пажњу на јауке рањеника, који су се око њих копрцали и гушили. Гомила исцрпљених и преморених војника све је више расла и пунила хангар. Ја сам видео, да ми прети највећа опасност од те руље, која је имала само једну неодољиву жељу да спава, па сам наредио Николи да ме брже боље однесе из те луднице.

И опет је он довео 4 Руса, који ме извукоше из гомиле и изнесоше напоље.

Руси ме понесоше ка шлепу, који се црнио на реци уз саму обалу.

У том се пробуди онај други „ја“ и запита Русе:

— А какав је оно брод, који је сав осветљен и тако лепо изгледа?

— То је брод адмирала Весјелкина, одговорише Руси.

— Носите тамо.

(О адмиралу Весјолкину се, међу нашим официрима, пише Велимировић, причало се да је ванбрачни син цара Александра Трећег, те је по томе, брат цара Николе Другог. Много личи на цара, а и с њиме је, кажу, на „per tu“. Духовит, весељак, воли Србе, и често позива наше официре на свој брод, на вечеру. По њему „Румуни нису нација него професија. Жене код њих дају, а мушкарци примају.“ Ако је и од царевог брата није коректно. У равницама привида, стр. 33–34.).

Руси су се колебали.

— Носите тамо, кад вам наређује рањени српски капетан. Напред.

Руси храбро кренуше. Ја сам се у себи чудио откуда тако чврст и тако заповеднички глас, кад сам једва могао да каже, коју реч из стиснутих усана.

Руси на челу са Николом ме пронеше поред стражара, који нас је са чуђењем посматрао али ништа није рекао.

Уђосмо у брод.

Све је бљештало од чистоће и светлости. Војници ме спустише на под, и брже боље напустише брод. Били смо у некој пролазној соби. Било је топло као у рају. Неколико пута је долазио један поморски официр, погледао нас и без речи пролазио даље.

Ништа није питао на његову срећу.

На његову срећу зато, што се у мени не само пробудио онај други „ја“ него и разбеснео. Колико беде, несреће и лишавања на фронту и колико комодитета, сигурности и удобности у позадини!!! Тај разбеснели „ја“ само је колутао ужагреним очима и тражио повода, неку зачкољицу, па да пређе у акцију. Само да је поморац приметио да је то адмиралов брод и да ту нема места за рањенике, тога момента био би мртав, јер ја бих наредио Николи: убиј овога! Никола би то извршио без речи. Киптио сам од беса и пренапетих живаца и просто желио да неко наиђе, па да га убијем.

Али срећом нико нас није дирао.

Полако сам се смиривао и почео да дремам.

Рекао сам Николи, да иде да нађе бродску кујну и затраже за себе вечеру.

Он је послушао. Вратио се расположен, јер су му кувари дали богату вечеру. Убрзо је заспао на мојим носилима.

Тако је протекла ноћ. Пред зору пробудих Николу.

— Никола, Никола, распитај се када ће отпловити шлепови са рањеницима. Провели смо ноћ на адмиралском броду и време је да га напустимо.

Никола се убрзо вратио са 4 Руса носача.

— Брже господине капетане, морамо прећи на шлеп, јер он полази кроз пола сата за Рени.

Рени је руска варош на Дунаву у близини румунске границе и кроз њу пролази пруга за Бендери — Одесу. Руси су ме понели и ми напустисмо брод. Нико нас није задржавао ни испраћао.

Пренели су ме опрезно по дасци са обале на шлеп. Помишљао сам ако се који од носача саплете, како ћу ја лепо бућнути у хладне воде мутног Дунава. Али је све прошло „благополучно“. На шлепу је било хладно и Никола ме је понео у наручју (био је млад и снажан као медвед) и спустио кроз рупу у утробу брода, која је била пуна рањеника.

Ту је било загушљиво и топло.

Возили смо се Дунавом неколико сати.

Чула ми се успавала, нисам чак више осећао ни глад ни жеђ. Нисам имао никакву жељу, само сам у подсвести знао да је то четврти дан мојих страдања.

У Ренију, су нас пренели у Руски санитетски воз.

Ти су возови били заиста божанствени. Широка, удобна седишта, са меким федерима, тако да се није осећало кад воз полази и кад стоји, он је клизио као по уљу.

Почео је преглед и превијање рањеника.

Кад је дошао ред на мене, а дошао је један лекар са сестром, мене је било срамота што ширим такав задах око себе. Али лекар није на то обраћао пажњу, куражно је скинуо ћебе и маказама одсекао целу ногавицу заједно са чакширама. Четири дана нисам превијан! Кад су изнели тај смрад, мени је лакнуло. Сестра је све опрала и избрисала.

Лекар се загледао у рану. Рана је била од шрапнела. Шрапнел је ушао кроз кост на куку а изашао на трбух.

Кад је лекар чуо, да сам до рањавања био гладан 2 дана и да од момента рањавања пет дан нисам ништа ни јео ни пио, он је машући главом само рекао:

— Ну, срећа ваша батјушка!

Превио ме је честито и дозволио да одмах попијем чашу млека. После тога сам пао у сан као у неку дубоку провалију. Путовали смо у Одесу.

С времена на време ја сам се на моменте будио и виђао кроз прозор (био сам на горњем лежишту) или да стојимо на некој станици или да јуримо по равној Бесарабији. Ноћу смо дуго стојали на некој жељезничкој станици а ујутро стигли у Одесу.

Ту су велики број рањеника, приспелих из Добруџе и Југозападног фронта, распоређивали по болницама.

Однели су ме у болницу Црвеног крста, пуну рањеника и сместили у општу собу, некако одмах иза врата, тако да сам гледао у зид. Нисам видео али сам осећао да се у соби налази пуно рањеника. Једни су мирно лежали у својим белим постељама, други су ходали, бучно разговарали и играли карата. Дакле, нису били одвојени теже рањени од лакших и прездравелих, тако да су сви били стрпани у једну собу без обзира на степен и природу повреде. Зато се и дешавало да рањени у плућа богораде да се пусти вентилатор, нашто су рањени у главу вапили: „Затворите тај проклети вентилатор, полудећемо!“

Најтежи је био одлазак на превијање. Односили су ме на колицима у операциону салу, и све би било подношљиво док се завој постепено одвијао, али при крају лекар би оштро и немилосрдно тргнуо завој да га одлепи од ране. То је нарочито тако радио да би скинуо красту и отворио рану. Кадгод бих помислио на тај моменат, одмах би ме подилазили жмарци.

Хирург болнице звао се др Сабањејев. То је био средовечан човек са дугачком проседом брадом, и рањеници су га звали „касапином“. Он је био увек за радикална средства, тј. за операцију, а не за дуготрајна лечења. Требало је ослобађати постеље за нове рањенике.

И у мојем случају он је био за операцију. По његовом мишљењу због опасности од гангрене, јер сам ја од подливене крви био црн од половине груди па преко трбуха до половине десне бутине, требало ме је распорити као прасе и кашиком покупити и састругати сву подливену крв и после сашити. Али срећом дан уочи операције интервенцијом моје будуће веренице сестре Лидије — мене пребаце у приватну Протестантску болницу. Тамо ме је прегледао главни лекар др Аугст, који је нашао да за операцију увек има времена, и да је потребно прво покушати са хладним облозима. Он је сматрао да сам ја млад (26 година) и да ће сам организам апсорбовати сву подливену крв.

И тако је почело лечење са хладним облозима. Умотавали су ме у мокре чаршафе и то ми је пријало, као кад се на убој ставља облог. То је подуже потрајало али је лечење потпуно успело. Прво је нестало црнило, и ја сам постао плав. После тога све је пожутило и тако је постепено кожа добијала нормалну боју. То лечење у Протестантској болници била је једна песма.

Награда за све претрпљене патње. Посете, понуде, цвеће итд.

Највише сам се радовао када је долазила сестра Лидија, па смо дуго разговарали о свему и свачему. Време је брзо летело и са њиме и оздрављење.

После три месеца лечења био сам отпуштен из болнице, добивши једномесечно боловање, после чега сам се вратио у своју ранију чету.

И живот ме је захватио, бацио у вихор нових збивања са свим радостима и тегобама, а све што је „било“ постепено се утапало у прошлост, да на крају, постане само једна — ПРИЧА.

POST SCRIPTUM (Брана Димитријевић):

Непоклапање датума (у дан), које износи ондашњи капетан друге класе г. Војислав Шикопарија, а у поређењу са другим, сигурнијим изворима, говори само о томе да је реч о мемоарској литератури, о сећањима. Тако, на пример, добровољац потпоручник Фрања Коларић, Словенац, није могао бити рањен у трбух 1. септембра, јер тада је цела Прва српска добровољачка дивизија, још на шлеповима, који од Ренија хитају ка Чорноводи (Черноводи), него тек неколико дана касније, када се заподела битка код Кара Синана. Није, дакле, реч о дневнику — попут рецимо оног кога је водио потоњи др Велимировић — већ, поновимо, о сећањима, која се бележе у трену када — баш по речима Шикопарије — настаје једна прича.

Иначе, Војислав Шикопарија, није могао бити рањен у горем тренутку. Све до тада се фронт према Немцима, Бугарима и Турцима (не и Аустријанцима, како греши Шикопарија, јер да је Аустријанаца тада било у редовима непријатеља, Прва српска добровољачка дивизија против њих не би ни била послата!), још и држао. Али, 19. октобра непријатељ предузима, своју темељно припреману офанзиву. Руски 47. специјални корпус почиње да се повлачи, а то повлачење повремено поприма облик бежаније. Друмови су закрчени војском, избеглицама, санитетским колонама. Под претпоставком да је Војислав Шикопарија задобио ту исту рану, али само дан два раније, све би — сасвим сигурно — било много лакше. Био би превезен — уз неизбежна труцкања — до Меџидије (месту на пола пута између Черноводе и Констанце). У Меџидији је одмах могао бити укрцан у руски санитетски воз, и отправљен у Одесу. Али, Черновода је већ пала у руке непријатеља, а железничка мрежа се сурово скратила. Од тада она почиње тек од Ренија, а до Ренија се може само Дунавом.

Транспорт рањеника одувек је била једна од ноћних мора ратне хирургије. У краткотрајном српско–бугарском рату 1885/86, транспорт тешких рањеника од Пирота до Ниша, потрајао би и до 6 дана. Слично ће бити и у Другом балканском (такође, српско–бугарском) рату. Од попришта, од Брегалнице, па до Скопља, рањеници су превожени и до 6 дана. А још грђе је, пише отац српске ратне хирургије др Михајло Мика Петровић, било у српско–аустријском рату 1914. године. Од Ваљева па до Ниша, примера ради, путовало се каткад и дуже. Мада је важност брзог и удобног транспорта већ била показана у Првом балканском (српско–турском) рату, али само у погледу рањених у Кумановској бици.

Иако равна, Добруџа се те 1916. године одликовала лошим, џомбастим, путевима, који се с јесени претварају у каљуге. О томе сведоче и успомене припадница Болница шкотских жена (SWH), које се могу наћи на овом истом сајту, у електронској библиотеци „Историја медицине на Пројекту Растко“.

Транспорт неудобним санитетским двоколицама до Меџидије, још се и могао поднети, али ту се стрпљење и издржљивост рањеног Шикопарије већ исцрпљују. А треба даље, истим џомбастим путевима, не до Черноводе, што би се, можда и поднело, већ много даље, до Хирсова, уз то у потпуном метежу. Отуда, иако тешко рањен, Шикопарија дели судбину многих од лутајућих војника, који су изгубили везу са својим командама, и сналазе се, како ко већ зна и уме; што појачава драматичност читаве „приче“. Преживети први, па, други, па трећи дан, а не добити повишену телесну температуру. Срећом је са њим верни Никола, спреман да погине за свог команданта, чије му непрекидно присуство, омогућава честе промене места, у трагању за што удобнијим.

Шикопаријин нагли излив унутрашњег гнева, спремност, да се са било киме закачи и до крви посвађа за ситницу, ни мало није ни неочекиван ни необичан. (Само да је поморац приметио да је то адмиралов брод и да ту нема места за рањенике, тога момента био би мртав, јер ја бих наредио Николи: убиј овога!)Није то само пуки гнев тешког рањеника, кога је већ и смрт зајахала, и који се све време силно злопати, па можда у толикој мери ни гнев „фронтовца“ кога ужасава раскош позадине, колико силно незадовољство неуспехом читаве те несрећне кампање.

„С каквим се одушевљењем пошло у Добруџу,“ сведочи Велимировић, „а у каквом се расположењу враћамо. Говори да дивизија нема више од 2.000 пушака, а треба да се поново врати у Добруџу. Наредник Пантић, заставник Првог пука, прича да је дошло до побуне команданата пукова и отказивања послушности команданту дивизије Хаџићу. Руси траже да наша дивизија остане у Добруџи код Дунава, а команданти пукова то неће. Сматрају да је виша руска команда својим неумесним вођењем операција упропастила и фронт у Добруџи и нашу дивизију. Пуковнику Поповићу хтели су да одузму команду над Првим пуком, а он се одупро. Када преведем добровољце преко Дунава, грмнуо је, тек тад предајем пук. У Добруџу сам повео цео пук, а враћам непун батаљон. Од њих се не одвајам, па нека Руси сто пута наређују. Уз њега беху команданти Трећег и Четвртог пука...“

Све се то скупљало, и гомилало, и напослетку избило и у Шикопарији као вулкан. (Киптио сам од беса и пренапетих живаца и просто желио да неко наиђе, па да га убијем.) Страшне речи, али дубоко истините. Генерал Зајончковски, као војсковођа, не беше фон Макензену ни за мали прст, и убрзо ће царевом наредбом бити смењен. Али — прекасно. Жртве, толике жртве, биле су узалудне. И понижење.

Шикопаријина сећања потврђују још једном највећу стрепњу припадника Прве српске добровољачке дивизије: страх од заробљавања. Беше већ познато да како Бугари поступају са заробљеницима, сакатећи их, убијајући их после дужег мучења. Али све и да падну у руке Немцима, који су у поређењу са Бугарима били бољи, бивше држављане Аустро–угарске чекало је изручење матичној држави, осуда за велеиздају и сигурна смрт, укључујући и освету над њиховим породицама. Као што се и потврдило у многим случајевима.

У чланку Моја хигијенска искуства у нашим ратовима, (Станојевић В.: Историја српског војног санитета& Наше санитетско ратно искуство, стр. 601–622. ) др Петковић пљачку сматра „врхунцем војничкога расула”, указујући на то да је пљачка била највећа слабост бугарске војске, разлог „...што је та војска бивала страшна само у првим данима борбе.” Што потврђује и Шикопарија:Као што сам и предвиђао зачуло се крештање кокошака. Значи, Бугари су се спустили у село и сада је пљачка била важнија од пуцања за заосталим српским војницима. Што му, у том трену, спасава живот.

Војислав Шикопарија није лекар. Па, ипак, његово схватање рањавања и ратне ране није баш сасвим лаичко; понешто је, стицајем разних околности, засновано на успутном посматрању сличних случајева, а потом, и на некој врсти закључака. Он трпи глад, а нарочито жеђ. Трпи несаломиво, стоички. А чињеницу да је рањен фактички гладан, сматра предношћу (чак предосећајем да ће бити рањен). Тешко је ипак из оскудних података које даје о својој рани данас доконати, колико му је та врста доследности одиста користила. Тешко је о томе донети јасну слику чак и посредно; будући да су се током Великог рата, тек формирала важна искуства и о лечењу трбушних повреда. Тако, с једне стране имамо холандског хирурга Аријуса Ван Тинхофена, који сматра да улазни пројектил не оштећује црева, која се некако „измигоље“, а с друге Михаила Мику Петровића, који заступа супротан став, указујући да су пробушена црева, макар и у најмањој мери, проузроковачи изливања њиховог садржаја у трбушну дупљу, и следствене инфекције, смртоносног запаљења трбушне марамице. Стога је на једној страни, у ратно хируршкој пракси, постојао изразито конзервативан, а на другој радикалан приступ. Присталице радикалног сматрали су да трбух треба обавезно отворити, и помно потражити оштећење црева, док су присталице конзервативног сматрали да са отварањем трбуха не треба журити, јер можда оштећења црева и нема. У случају Шикопаријине ране конзервативни приступ, лечење хладним облогама, показао се успешним. Али се никада неће сазнати да ли је оштећења црева уопште било, или само врло обилног крвављења. При чему треба напоменути, да ни распад крвних угрушака није безазлен, јер крви угрушци представљају идеалну подлогу за развој бактерија.

Какогод, тај конзервативни приступ је успео. Али, при свему томе, не треба занемарити ни године (животно доба), а ни снагу воље самог рањеника. Шикопаријин опис сопственог психичког стања по рањавању, дат је не може бити јасније. Његова личност се одједном — цепа. Појављују се два „ја“; једно које се безмало већ помирило са смртним исходом, и које се махом бави самом процедуром (чак „естетиком“) умирања, и друго које хоће да се бори против смрти. Да све ово већ није изодавна познато, могло би се по једноставности и јасности самог описа, ставити у какав уџбеник. Доста, то се догађа у свести сваког болесника а младог рањеника поготову. Живети или умрети. Ако је одговор „живети“, онда увек и увек — зашто? Што нас води учењима Виктора Франкла, оснивача логотерапије.( Док сам седео згурен у колицима, ја сам размишљао о свему и свачему и поставио сам себи једно питање:– Е, сада кажи, ако се извучеш из оваке ситуације и останеш жив, шта ћеш радити? — Одаћу се уметности! — гласио је одлучан одговор. ) Звучи франкловски, још пре него што је Виктор Франкл и помишљао да ће једном објављивати своје радове о логотерапији, и основати је. Другим речима: Вреди ли, уопште, живети? А, ако вреди, због чега вреди? Шикопаријин одговор гласи: због уметности. Тиме његов живот добија смисао, а борба за живот, не постаје само пуко оправдање тог истог смисла, већ улива и потребну снагу воље, снагу и за одрицање и за трпљење, и за оздрављење, до кога мора једном доћи.) До оздрављења и долази напослетку, и до — љубави.

Само да Шикопаријини описи сусрета с његовом будућом женом Лидијом нису толико штури! (Највише сам се радовао када је долазила сестра Лидија, па смо дуго разговарали о свему и свачему. Време је брзо летело и са њиме и оздрављење.) Ни речи више. Не смемо, међутим, да заборавимо да поменуте редове исписује прекаљени ратник, ондашњи српски официр, који је свашта већ преко главе претурио, а не слаткоречива Мир Јам. Јер се, макар и овако оскудно, у крајњем исходу, не пориче двоструко срећан крај читаве ове приче; која ће се, међутим, наставити.