Зоран Стефановић

Фотокопије душе – преиспитивање

(Жежељ и ми, ни двадесет година касније)

Написано поводом изласка књиге: Данијел Жежељ, Омнибус, „Комико“, Нови Сад, 2013.

Жива сам душа и пазим шта причам о књигама у којима се добри људи сакупљају. И зато упозоравам на погрешан хоризонт очекивања, ако сте га на ово место донели.

Очекивања су зло, а нарочито ако се тумачења оностраног тичу. Боље је да будући историчари и критичари уметности и поп–културе раде свој посао и сами провере исказ: дело Данијела Жежеља је један од монолита стрипске и менталне стварности овог доба.

Ми садашњи можемо понудити само ону причу која је донета са лица места.

Сунце, Ритам, Краљ и Мудрост

Главно лице места је, у ствари, био тренутак. И то онај када се накнадни прелом у свести десио. Један девет девет три. Година када је некима већ било јасно да је вила Семолина себична кучка, да ћемо се Сунца начекати и да Шиљо још задуго неће бити пронађен. Час беше стигао када је родна земља заиста била крвава груда.

Али, из заветрине и од нас глупљих гледано, то је било скоро океј. Ми који нисмо добили свој животни фискални рачун за наплату били смо у блаженом незнању, чашћени са одлагањем од десет или двадесет година времена за спознају. Није да нисмо видели, али је од историје у реалном времену убедљивија била нека врста тек изгубљеног Раја. А он је још бубњао у нама.

О, кад би се само могло данас показати какве су те претходне осамдесете заиста биле. Блиставе и надежне.

У стрипу се то видело колико и у музици. Почело је са Кобром против Анђела Пакла, наставило се Странцем, наврхунило се са задњим великим миљоказом: Нитима снова о моћи. Свака нешто старија стрипска генерација и полугенерација је нас, младе, частила вожњом ка новом видику.

А ми, телад и јунци, старији адолесценти, сви рођени у другој половини Шездесетих слободом пуних, једва смо чекали наш тренутак. Знали смо да и ми можемо слично. И брзо су се појавили докази.

Вероватно су то биле баш Жежељеве прве објављене табле. О, да. То је било оно. Генерацијски ми. Са љубављу и поштовањем према традицији на којој смо изникли, али је и све било другачије: и лирско и дисциплиновано и техницистичко и онострано. Фотографије надстварности, фотокопије душе. Наша Оностаза.

И сливало се крајем осамдесетих на нас жежељевско црно светло, густ ваздух, музика између кадрова. Специјал Младости (где су га ставили поред Гачића!), разбарушени Патак, и наравно, Комикон — и црни и нецрни... Тешко смо налазили зенице у очима његових јунака, али смо тачно знали шта је у њима иза црне материје и црне енергије.

Киоске смо тада дневно у трансу обилазили, да би нас часописи стално водили на нов пут. Али се на прелазу у деведесете и поредак око нас већ почео мекано да распада, ентропијски круни. А спољног цијанофикса није било да на крају распрслу 1991. слепи.

И онда се појавио Ритам срца, а ми остали без даха. Не само због самог албума за који смо знали да ће се некако породити у свом том сјају и лепоти, већ и због ваздуха који је историја великом брзином исисавала око нас 1992. лета Господњег.

Једна ера беше навршена, а Ритам срца је био једна од само пар орахових љуски које су нас нишче даље у поводањ понеле. У наш Еон.

*

Човек има могућност да путује кроз Време, јер је, на концу, и оно тачка (а Рат је наслеђен, али то је друга прича). Човек иде, а после коју годину — отприлике: десетлеће, кад су и деца и стабла већ своја бића — застане и сачека да прошлост дотапка за њим. Да се њих двоје разјасне. Ко је мудар за ово зна.

А ко је и мудрији, свестан је да треба свирати, али се мора и за појас заденути, када се умориш од намиривања рачуна, општег насиља и психоза, осећаја угрожености, а и угрожености саме. Тад један део душе мора век свој да одспава. Али ће се пробудити.

Никад није било да се митски јунак није вратио. Знамо по себи.

*

У једном тренутку, престао сам да тражим Жежељеве техничке методе којима је долазио до цртежа. Чему? Мера се мора имати, јер је опасно знање које нема своју економију и ергономију. Неретко сам и зазирао од његовог света кад је касније у туђу боју прешао, јер сам већ узео оно шта ми је требало и катастарски било заувек моје, и унапред и уназад. Устезао сам се и од медијских прилога, да случајно не бих себи освестио да право биће цртачево, онострано, има овде свог аватара од крви и меса, од којег не бих ишта да очекујем.

А и шта бих више? Већ рекох: узето је на време, све одавно моје.

Е, тај део је чиста мудрост. Знати шта већ поседујете, знати и да за друге добре ствари вреди чекати. Оне стижу у пролеће, које само што није. (Мада не треба бити преживчан, лако се поплаши.)

Истина, огромне сатове на татлиновским солитерима тескобне будућности неко већ прави. Али не бој се, мало стадо, ту су и даље праобрасци сатова: спирале, пужеви од теста, свинути реп пругасте мачке, архајски цртежи сунца... И увртање тела балерине у угрејаном сумраку. Сва вештина је запазити ово у правом трену, упркос живцима и тик–тактању.

Мудрост је знати и да спорт није живот, да су слонови најлепши облаци, да ако желиш летети мораш да жмуриш, али и да часовнике слободно можеш отписати. (Њих су банкари изумели негде успут еволуције.)

Исход: Црно и оно друго

Ново је столеће, кењка да буде миленијум, од старих књига зазире и своје штиво захтева. Зато се и ја у њему од старих књига клоним, оно новије преферирам, безбедније и прикладније. Ето, понекад узимам Боливијску црну у руке и дуго гледам где све пробија светлост.

Стотине је ту слика. Преврћем странице, док по лобањи одјекује зампоња. И квика и цела пескаста ритам секција где око мене дише трећи свет и где ме чекају. Видим да у тој књизи нема стрипа а да није однекуд прокријумчарени доку–филм. И укуси овога и мириси онога. И дугометражна анимација са папира и петосатна музичка сеанса збијена између дебљих потеза тушем, у сат времена прелиставања.

Нема ту ни кутка, тамо негде дубоко иза кадрова, где се фотокопије душе — отисци са пресе сећања или будућег виђења — не штанцују у 26 фрејмова унутар једног јединог (а тананог) слабог откуцаја била. И варничења закржљалих, али и даље постојећих синапси.

Ново је доба и ми данашњи све знамо. И да Семолина јесте куја, и да Шиљо астрономски гледано и није планета, те да су службе у заједничкој координацији рокнуле Супермена. Знамо и где Рогати спава, мада је јасно да и он мора да одмори душу.

Но, ако се напнеш, између свих тих некорисних чињеница, инфозабаве тако рећи, чујеш могућност и наду и музику. И заиста вам велим да је ритам срца све време тапкао за нама, и сад смо сви заједно ту.

Наравно, није било лако у своју звезду веровати, а и волео бих да сам мудрији. Али није ни лоше: ове редове пишем пред зору и чекам мајушно јесење пролеће, приватни посед. Јер, старе се књиге умеју враћати и ваздизати, понекад као збирно и расцветало биће, тек откривена животиња–биљка из тихоокеанских бездана:

Ритам срца, Град сунца, Софија и Рекс.

Четири књиге, једне корице. Жежељ. Како сад то? Куда носати? Коме драгом давати? Хоће ли ми приче бити туђе у новом обличју, јер сам и ја сад добри странац према оном себи претходном? Штампарија ће рећи и пресећи, ствар ће бити пресуђена.

Знам само да ћу понекад то прелиставати и одназад, филм унатраг пуштати — до оне почетне тачке.

Ето, рекох и спасих душу. А даље ћу пешке. До сирене или балерине. Или обе.

Жива сам душа и волим места где се лептири и златне рибице окупљају.

У Београду, 4. септембра 2013.