Зоран Д. Јевтић
Мел — мед у прошлости, обредима и народној медицини
„Без пчеле ни родити се ни умријети“
Српски народ
Пчеларство је један од најстаријих видова узгајања животиња. Медоносна пчела –Apis Melifera живи у друштвеној заједници коју чине: матица, пчеле радилице — више десетина хиљада, и трутови — две до три хиљаде.
Пчеле се гаје ради добијања меда, воска, полена, матичног млеча, пчелињег отрова, прополиса, нових матица, нових пчела радилица и опрашивања биљака. Користе се и у циљу истраживања нервног система џиновских неурона и равнотеже у несталним условима.
Пчеле имају способност да предосете метеоролошке промене, земљотресе, да реагују на метале, радиоактивност, на загађиваче ваздуха (на пример: флуор из термоелектране).
Мед је концентрован раствор угљених хидрата — моносахарида фруктозе, глукозе, сахарозе, воде, минерала, етеричних уља, ензима, органских киселина, протеина, амино киселина, витамина, флавоноида и др.
Лековита својства меда долазе од органских киселина етеричних уља, пчелињег отрова, прополиса и фитонцида који се налазе у нектару, цветном праху и биљним соковима различитих биљака. Има велику примену у исхрани, превентиви, терапији, обредима, козметици...
Испитивањем фосилних остатака пчела у слојевима креде установљено је да су се оне појавиле много пре човека. Старе цивилизације су оставиле бројне цртеже, споменике и записе на глиненим плочицама и папирусима о употреби производа од пчела. У Алпери, Шпанија, пронађен је 1921. године у једној пећини цртеж из неолита на коме се види жена са корпом у руци како се пење на дрво где су пчеле и сакупља саће са медом, а око ње лете узнемирене пчеле. У египатским папирусима из периода око 1550. пре н. е. Едвин Смит (други најстарији спис) налазе се подаци о меду и његовој употреби у хируршком лечењу рана. У исто време у медицинском папирусу (трећи по реду) названом по Георги Еберсу пронађеном 1875. године садржи се 829 проскрипција. У некима од њих мед се препоручује за лечење очних, бубрежних, абдоминалних и других обољења. Египатски лекари су за масне подлоге и мелемекористили разна уља и масти, восак или мед мешајући их са другим материјама. Мед је коришћен и као везивно средство у изради лекова у облику куглица или пилула које су обликоване прстима, а супозиторије су припремане тако што су лековите материје мешане са медом. За повраћање су давали бакарне спојеве у мешавини меда и сирћета — oxymel scillae, и морским луком.
У Месопотамији су мед користили као слатки коригенс за поправљање укуса, премазивањем лекова — дражеја, тако што су га кували да се згусне као лепак. Да би убрзали лечење малих богиња стари Кинези и Индуси су мазали читаво тело медом. У Ведама је записано да млеко, бутер, мед, пиринач и вода продужавају живот. Од давнина је било познато и алкохолно врење меда, тако је добијана медовина. Инфузионим растворима и декоктима су додаване, поред других супстанци, и мед. То је чињено и са електуаријама.
Мед помешан са пшеничним брашном и тако добијеном масом обликованом у виду плочица користио је познати лекар Авицена 980. до 1037. године за лечење рана. О меду он говори да окрепљује душу, помаже варење, изазива апетит, оштри ум и обнавља памћење.
Демокрит (од 470. до 360. пре н. е.) препоручује мед код обољења црева, рана и фистула. Аристотел (од 384. до 322. пре н. е.) препоручује мед у лечењу контузија и гнојних рана. Хипократ (од 460. до 375. пре н. е.) је користио водени раствор меда као лек за испирање грла и усне дупље, затим код појаве болова и камена у бубрезима и бешици, катара и астме. Диоскулт (први век пре н. е.) у свом делу Наука о лековитим материјама пише о меду да делује као лаксанс, диуретик, а како извлачи влагу да га стављају на чиреве и фистуле. Куван са алауном (стипсом: KАl(SO4)2 + 12 H2O) лечи лишајеве. Помешан са сољу лечи болове у ушима. Ваши и стенице посуте медом угињавају. Помаже код упале грла, кашља и уједа змије. Са топлим ружиним уљем делује као антидот код тровања маком, гљивама и после уједа бесних паса. Осушено месо јежа закисељено медом — oxymelom — користио је у лечењу бубрега и водене болести.
Плиније (умро 79. године н е.) је у Историји природе написао: „Пчеле скупљају мед најслађи, најфинији и најлековитији сок и да нема ништа укуснијег и ефикаснијег против најгорих болести од тог божанског нектара“.
Мед као концентровани раствор угљених хидрата има особину да упија воду па делује као антисептик. Ово је било познато још у старом веку па је водени раствор меда коришћен за испирање грла и стављање на чиреве — Полсон. Служио је и за балсамовање умрлих. На пример, Александра Македонског који је умро у Вавилону 323. пре н. е. од грознице, у 33 години живота, затим и Агезилаја, Јустинијана и др. У Гизи је нађено очувано тело детета у посуди са медом.
Ксенофон спомиње мед у свом делу Повлачење десет хиљада Gрка и назива га melom ponticum — отровни мед, јер води порекло од отровне биљке azalea pontica. Токсичност настаје од алкалоида андромедотоксина који се налази у нектару биљке rododendron, а симптоми су: повраћање, главобоља, слабост мишића, замагљен вид.
По Курану мед је лек који се и у рају даје, а Мухамед је говорио болесницима: „једите мед и оздравићете“.
Медовина је била опојно прапиће Индоевропљана и Словена. У стара времена Словени су узимали мед од дивљих пчела којих је било у изобиљу у липовим шумама и користили га за храну, јачање, посластицу, лек и трговину. Користио се и за чаролије. У средњем веку девојке су пиле мед — тзв. салвамент да би биле лепше и јаче.
Водило се рачуна и о квалитету тако што би онај ко би фалсификовао мед био кажњен одсецањем руке.
Месо ретке дивљачи из Африке транспортовано је у Рим стављањем у посуде са медом. Исти случај је са чувеном охридском пастрмком која је транспортована у Венецију. Нека племена из Африке и Цејлона су вишак меса премазивали медом, стављали у шупља стабла, отворе затварали глином и тако га чували. Месо би се по потреби вадило и користило, а да ништа није изгубило на вредности.
У IV веку н. Е. римски лекар Sextus Placitus Papyrensis у својој монографији Лекови из животиња говори о спаљеним канџама лава помешане са медом као леку против зубобоље.
У списима старих цивилизација Индије, Кине, Египта, Рима и Византије мед се препоручивао као универзални антидот, сам или са млеком, код тровања храном и гљивама, етанолом, металима и убода инсеката.
Од најстаријих времена пчеларство је било под заштитом државе и цркве. Црква је посветила посебну пажњу пчели и уздигла је на висок трон зато што производи мед и восак који имају велики значај у нашој вери и црквеним обредима. У Требнику постоје посебне молитве за освећење пчелињака, ројева и меда.
Египатски лекари су такође имали посебне молитве за ефикасност уља, меда или пива које су требале да повећају поверење болесника у лек.
У индоевропској прошлости мед је жртвован прецима и хтоничним боговима — Хаду, Деметри — и демонима. Код Индоаријеваца и старих Грка мед је жртвован заједно са вином или млеком. Код нас се жртвовао у већој мери за Бадње вече стављањем у пиће (ракију); њиме је мазан бадњак и чесница. На даћама и поменима мртвима мед није смео да изостане и том приликом сервирала се ракија зачињена медом. Наш обичај је да се за крсну славу у кољиво–жито додаје мед.
Обичај посипања невесте житом и храњење медом приликом доласка у нови дом је био познат Пољацима, старим Грцима и Прусима. У нас је свекрва била главна личност на дочеку невесте у нови дом. Дочекивала ју је испред врата играјући уз запаљену воштаницу, држећи хлеб испод мишке а у рукама мед и бутер говорећи „на ти, снахо, жито да си житна; на ти, снахо, меда да си медна...“. После дочека свекрва би уводила снаху у кућу, а снаха би тада довратке мазала медом и бутером.
Пчела је пратила наш народ од рођења до смрти. Воштаница му гори при крштењу, крсној слави, венчању и на самртној постељи. То је нит која повезује пчелу и цркву па отуда изрека „Без пчеле ни родити се ни умријети“.
У Хомољу је постојало веровање да се пчеле могу лако да урекну и онда се не роје и одлете. Заштита од урока се састојала склањањем од туђег погледа. Такво веровање је било и у Охриду да туђе око не сме да види пчелињак. У време Турака, спахије које су узимале данак од пчела, никада нису улазили у пчелињак да броје трмке. У бољевачком срезу ако је рој ухватила мушка особа том приликом треба да стави преко трмке свој гуњ или неки други одевни предмет, а ако је била жена онда сукњу или „што друго од свог одела“ како не би ко урекао рој који би тада побегао. У Госпићу, по дану нађене пчеле се нису преносиле. Дању када се пчеле роје укућани могу само да гледају, а свакога другог терају да им пчеле не урекне. Да би пчеле заштитили од злих очију у Охриду су у пчелињак стављали хоџин запис.
У средњевековној Србији пчеларству је поклањана велика пажња јер су мед и восак били цењени производи како за домаћу употребу тако и за извоз посебно у Дубровник. Да би повећали производњу меда и воска постојали су професионални пчелари који су уживали повластице — били су ослобођени од свих државних и црквених послова. Њихова обавеза је била да брину, гаје и обнављају пчелињак у случају угинућа пчела: „... и инеје работе да им нест развије да пасу улије и что погиба от улија они од себе да плаћају; а јоште којим временом случит се погибнути улем они да их постављају от себе“. Улије и уљаници су стара српска имена за кошнице и пчелињаке.
Многи владари, почев од Немање до његових наследника, поклањали су поседе са пчелињацима и пчеларима манастирима: цар Душан је поклонио четири пчелињака Хиландару, огроман пчелињак на Слатини код Призрена манастиру Св. Архангели, а повељом од 1355. манастиру Хиландару поклања пчелињак на Бистрици: „... и на њему уљаник с уљари, именом Добрко, брат му Братислав, Брајен и Ђусо; и с им уљарем да не работе ни једно лихо да су уљарије и ако неким временом погине уљаник, да га уљарије от себе постављају“. Јелена Анжујска поклања Св. Николи на Врањини „уљаник мој на Крушевици“, Стефан Дечански Богородици Љевишкој „на спомен Краљевства ми и сину Краљевства ми, младом краљу“.
Значај меда и воска се огледа у уредбама које се доносе, које уређују прераду, промет и заштиту квалитета и одређују привилегије и повластице.
Которани су имали објекат у Призрену, поклон Стефана Дечанског манастиру Богородице Љевишке (повеља из 1326. године) за прераду воска, с тим да се восак није смео на другом месту цедити „нити пак подићи други објекат у неком од градова“. У једном писму у коме је регулисана трговина медом с Дубровником Стефан Првовенчани пише: „ ...нека је свима знано да је краљевство ми дало милост Дубровчанима да продају вино без воде и мед по ценовнику, и ако се нађе ко да продаје вино са водом или преко ценовника да му се узме све што има“. Краљ Милутин је одредио да им се „по сили“ не одузима мед и друга роба.
Доласком Турака кошнице се пописују и на њих се плаћа данак.
Сачуван је препис из 1836. Апокрифног зборника из 1572. године у коме се поред магијске формуле код уједа змије препоручује следеће „сатрти сумпор истри добро и смешај са медом и приви на рану“.
Пописивања кошница је било и у време аустријске окупације Србије 1717–1739.
Једна аустријска компанија имала је монопол у Србији на промет медом и воском. Сељаци су били принуђени да о свом трошку носе мед и восак у Београд на откуп где су добијали два пута нижу цену од реалне, што је имало за последицу нагло опадање интереса за бављење пчеларством.
У време Милоша Обреновића поред извоза свиња, коже, лоја, рогова и вуне извозио се мед и восак.
Од меда се праве вино, пиво, медовина, сирће, ликер, колачи, слатко — као конзерванс за разно воће и поврће. Захарије Орфелин у својој књизи Искусни подрумар у XXVI глави даје рецептуру за добијање меденог пића или шербета.
У народној медицини мед је нашао велику примену у повећању отпорности, уништавању узрочника инфекција као природни лаксанс, код разних упала, болова, кашља, прехлада и др.
У комбинацији са лековитим биљкама препоручује се за лечење следећих обољења: кашља, промуклости, гушобоље, прсобоље, сушице и сл.:
Rp: Pulmonaria officinalis — плућњак, медуника
Scabiosa arvensis — удница
Tussilago media — подбел
Plantago media — боквица
Veronica officinalis — пахуљ
Hedera terestris — добричава трава
Achillea millefolium — петровско цвеће
Scolopendrium — јеленак
Radix inulae Heleni — оман
Припрема: биљке се ситно исецкају (а код петровског цвећа исецка се и лист и цвет) и исцеди сок. Са том количином сока се измеша, дупла количина меда и то се скува. Током кувања скида се пена, па потом процеди и сипа у боце. Узима се кафена кашичица сирупа више пута у току дана
У почетној фази код сушице мед се користио са бутером на хлебу и са чајем од 3-4 листа подбела.
У каснијој фази 8 кашика тазе несољеног козјег бутера истопи се са 4 кашике меда. и када се охлади узима се кашика садржаја ујутру и увече. У исту сврху мед се користио у комбинацији са млеком и жуманцетом или са копривом (коприва се исецка и кува 30 минута) тако што се узима једна кашика пре јела.
Активна туберкулоза се лечила тако што се у земљану посуду стави 400 гр меда, 400 гр кактуса, и 400 гр свежег бутера. Суд се увије пак папиром и лепи глином. Ставља се у топлу рерну где стоји 24 сата. Узима се једна кашика пре јела 8 дана.
Туберкулозу коже Руси су лечили мазањем целог тела медом.
За испирање грла и болова у ждрелу користи се мед помешан са сирћетом и чајем од жалфије. Помешан са истуцаним белим луком користио се код паразитских обољења — аскаридоза.
У виртембершкој фармакологији налази се рецепт у коме је мед у комбинацији са рузмарином средство које поред абдомена лечи мозак, спречава надун, ублажава болове материце, спречава колике... Може се дати и као клистир.
За ране и опекотине користио се чист природни мед или као мелем.
Оболели бубрези су лечени у комбинацији са чајем од шипурка, а песак у бубрезима узимањем сока од лимуна са маслиновим уљем — три пута дневно.
Код особа осетљивих на полен препорука је да се на неколико недеља пре цветања биљака превентивно узима природни мед из непосредне околине.
Код улкуса убрзава време лечења, јер смањује упалу, појачава епителизацију захваљујући појачаном доводу крви..
Против несанице користи се у комбинацији са јабуковим сирћетом. За јачање организма и срчаних обољења препорука је узимање од 50 до 140 гр дневно.
Против кашља се користи у комбинацији са топлим млеком или реном или ротквом. Ротква се издуби и у њу се стави мед да одстоји 4 до 5 дана.
Утиче на рад органа за варење и њихово пражњење.
Кап меда на месту убода или извађене жаоке спречава појаву отока и смањује бол.
Мед у комбинацији са орахом обезбеђује витамине, минерале, протеине, масти, угљене хидрате.
Код исцрпљености 500 гр меда, 500 гр млевених ораха и лимун.
За хипертензију 100 гр меда и 100 гр млевених ораха узимати 45 дана.
За чишћење организма чај од младог ораховог лишћа са медом.
Суве и испуцале усне намазати медом и држати 15 минута, а потом испрати чајем од липе — опоравак настаје брзо.
Проблеме са очима: 5 минута прокувана кашичица меда, доводи до побољшања.
Етерична уља из меда садрже компликоване ароматичне супстанце и готово сва уља садрже терпене и служе као: дезинфицијенс, диуретик, као средство за смирење или као коригенс укуса и мириса. Ту су и киселине које делују као благо дезинфекционо средство, а прополис и финтоциди имају антибактеријски ефекат.
Соломон каже „иди к пчели и посматрај како је вредна и како су дивна њена дела. Њене производе употребљавају цареви и простаци за здравље и лек. Њу воле — љубе сви и поштују, ма да је немоћна снагом, али је узвишена мудрошћу“.
Литература
1. Uputa u farmakognoziju, komentar farmakološkom dijelu jugoslavenske farmakopeje, napisao Dr. Antun Vrgoč, kr. Javni redovni sveučilišni profesor u Zagrebu, Zagreb, 1931
2. Пчеларска библијотека, свезак III, О МЕДУ, написао Јован Живановић, Ср. Карловци, Српска манастирска штампарија, 1897
3. Od staroslovenskog vraštva do suvremenog lijeka, prof. Mr. Ph. Frac Minarik, Č.P. Gorenjski tisk, Kranj, 1971
4. Реља Катић, Историја ветеринарства Србије (период од XII до друге половине XIX века), Српска академија наука, посебна издања, Београд 1957
5. Др Стојмир Младенов, инж. Миленко Радосавовић, Лечење пчелињим производима „апитерапија“ и основи пчеларства, ИКОМ, Интелект 1998
6. Dr Jovan Kulinčević, Pčelarstvo, Partenon, Beograd, 2006
7. Зле очи у веровању Јужних Словена од Тихомира Р. Ђорђевића 14 издање задужбине Каменка и Павла, браће Јовановића 14
8. Веселин Чајкановић Студије из српске религије и фолклора 1919–1924, стр 126 -242.
Датум последње измене: 2013-10-04 17:43:22