Момчило Сакан
Појам, карактеристике и вредности мира
НЕЗАВИСНИ ФАКУЛТЕТ БАЊА ЛУКА
ФАКУЛТЕТ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА
редовни професор доктор Момчило Сакан
momcilosakan@yahoo.com
САЖЕТАК
У раду се прво проблематизује мир. Затим се прави компаративна анализа бројних дефиниција мира. На основу те анализе дата је комплексна дефиниција која одражава обим и садржај мира. У другом делу рада дате са основне карактеристике мира као феномена коме тежи прогресивно човечанство. То су: повезаност са битним карактеристикама и вредностима конкретних друштава или друштвених скупина; противуречност; сложеност; динамичност; повременост, хијерархијност; конкретност, хуманост; последичност усмереност и релативна отвореност. У посебном делу објашњен је мир као вредност која ослобађа туторства и разних предрасуда, омогућава стваралаштво, ослобађа од свих облика поробљавања и увећава укупне моћи човека, друштвених група и народа.
Кључне речи: мир, толеранција, вредност, ствар, стварност, процес, појава, друштвена творевина.
ABSTRACT
In this paper interrogates the first peace. Then it makes a comparative analysis of numerous definitions of peace. On the basis of such analysis, the complex definition is given, that reflects the scope and the content of peace. The second part deals with basic characteristics as the phenomena of peace pursued by progressive mankind. These are: connections with the important characteristics and values of specific societies or social groups, the contradiction, the complexity, the dynamics, the temporariness, the hierarchism, the concreteness of the society, its humanity, the causality, its orientation and relative openness. A separate section explains the peace as a value that frees of the tutelage and of various prejudices, enables the creativity, frees from all forms of slavery and increases the overall power of man, social groups and nations.
Key words: peace, tolerance, value, the thing, reality, the process, the emergence of, a social construct.
УВОД
У свету, данас, постоје бројни проблеми који оптерећују савремено човечанство и који су предмет истраживања бројних наука и научних дисциплина; појединаца, научних тимова и институција. Међу њима, међутим, проблеми мира и слободе због своје актуелности, сложености и недовољне истражености заузимају централно место.
Актуелност наведених проблема непосредно проистиче из актуелности мира и слободе људи, друштвених група и заједница. Историјски посматрано, мир је од постанка човечанства, био тај феномен коме су људи тежили. У миру људи сарађују, стварају сопствено потомство, интегришу се у производне и друге организације и заједнице, стварају материјална добра, организују спортска и друга такмичења, развијају културу и уметност и живе слободно и опуштено не плашећи се за сопствени живот и егзистенцију. Мир је, за разлику од рата процес прогреса, толеранције, сарадње и опште сигурности.
На бруталност рата и актуелност мира, историјски посматрано, указивали су бројни филозофи и други умни људи – хуманисти од античког доба до данас. Миром су се бавили људи из бројних наука и области друштвене делатности: стоици, прави хришћани, будисти и други верници, филозофи, политиколози, државници, писци, научници и други. Појављују се и бројне научне и образовне институције које почињу да се интензивније баве истраживањем и изучавањем мира у оквиру специјално дефинисаних предмета и програма. Формирају се и бројне међународне мировне организације, али и специјалистичке студије о миру и толеранцији. Мир је, дакле, миленијумима био актуелан, али је данас најактуелнији зато што постоје такви системи оружја који могу уништити људе, материјална средства и целокупан живот на Земљи.
Сложеност проблема проистиче из мултидисциплинарности, динамичности и стохастичности мира као феномена. Тај феномен захвата веома широко подручје – скоро све области људске интелектуалне и физичке делатности. Он непосредно захвата и филозофију и морал и целокупан систем наука, али и практичне делатности као што су материјална производња, политика, дипломатија, култура, музика, спорт, комуникације и слично. Мир је истовремено и динамичан процес и подлеже интензивним променама односа у процесу материјалне производње, али и у другим областима. У том интензивном процесу производње, размене и комуникација појављују се и супротности и конфликти који, ако се не решавају, могу прерасти у сукобе и ратове. Мир, такође, прате и стохастични процеси зато што већину активности није могуће у потпуности контролисати и подврћи јасним законима и законитостима. У миру, као и у свим другим друштвеним појавама, постоје и одређени детерминистички процеси и узрочно–последичне везе и односи, али они нису истражени и објашњени у довољној мери и то прави озбиљне потешкоће у процесима верификације хипотеза; идентификације принципа, начела, законитости и закона; и експликације теорије мира у целини.
Недовољна истраженост мира је очигледна. Довољан је само летимичан преглед научне или стручне литературе па да се дође до тог закључка. Данас, на пример, постоје бројни писани материјали о ратовима и револуцијама, великим победама и поразима. Веома је мало, међутим, оних који се односе на сабрана искуства о миру и сарадњи међу људима и народима. Скоро целокупна људска историја је, у суштини, историја ратова, а срећне стране у њој, како је Хегел истицао, остали су празни листови. У тим материјалима величају се војсковође и државници, детаљно се описују бојеви и битке, али нема уопште, или има веома мало, података о миротворцима и мировним напорима, споразумима и договорима. О миру су најчешће писали појединци ентузијасти, анонимни људи, често и дисиденти, који нису имали политичку нити било какву другу моћ, због чега су њихове теорије, иако претежно квалитетне, остајале недовољно примећене и запостављане. Нарочито се осећа недостатак теорије о појму, карактеристикама и вредностима мира као феномена коме тежи прогресивни део човечанства.
ДЕФИНИСАЊЕ МИРА
У проучаваним теоријским радовима о миру уочено је само неколико дефиниција, али ни једна не одређује значење тог појма у целини. Карактеристични примери дефиниција су: (1) “Мир је део светске драме која се одвија на светској позорници.” (Хомер); (2) „Мир је оквир слободног живота и опстанка човека.“; (3) „Мир је пауза између два рата.“; (4) „Мир није одсуство рата. Мир је врлина, то је стање духа, тежња ка добром, поверење, праведност.“ (Спиноза); (5) „Мир је извор, стваралац, хранитељ, заштитник свега доброг на земљи и небу.“ (класични јудаизам); (6) „Мир је појава супротна од рата.“; (7) „Мир је ћутање оружја.“; (8) „Мир је нешто супротно од рата.“; (9) „Мир је стање или ситуација ослобођена од рата; одсуство непријатељства.“; (10) „Мир је наставак политике која је претходила рату.“ (Лењин); (11) „Мир је одсуство рата.“; (12) „Мир је један период превара између два периода ратовања.“ (Емброуз Бирс); и (13) „Мир се може дефинисати као процес у којем се налази међународни систем, а његове карактеристике су опадање употребе силе и пораст праведне расподјеле.“ (Ernest–Oto Czempie).[1]
На основу компаративне анализе захтева методе дефинисања и наведених дефиниција може се закључити да ни једна од њих не задовољава епистемолошке, логичке и методолошке критеријуме. Према епистемолошким критеријумима дефиницијом би требало у потпуности одредити суштину (и обим) предмета, појма и/или термина (симбола), а то не испуњава ни једна од наведених. Према логичким и методолошким захтевима свака дефиниција би требала да се састоји од дефиниендума (појма који се дефинише), дефиниенса (појма којим се дефинише), тврдње и специфичне разлике. Наведене дефиниције имају само дефиниендум, тврдњу и делимично дефиниенс. Други делови дефиниције нису ваљано одређени. Дефиниенс, према правилима методе дефинисања, треба да буде општији од дефиниендума и не може бити супротан дефиниендуму. У појединим дефиницијама постоји више израза у функцији дефиниенса, а то је, такође, супротно правилима методе дефинисања и слично. Специфична разлика, којом би појам који се дефинише требало јасно раздвојити од свих других блиских и сродних појмова, не постоји ни у једној дефиницији. Приказана је само у дефиницији (13), али делимично и непотпуно.[2]
Из наведених дефиниција може се видети да су као дефиниенс коришћени разни изрази и искази. То су: део светске драме која се одвија на светској позорници; оквир слободног живота и опстанка човека; пауза између два рата; врлина, стање духа; тежња ка добром; поверење; праведност; извор; стваралац; хранитељ; заштитник свега доброг на земљи и небу; појава супротна од рата; ћутање оружја; нешто супротно од рата; стање или ситуација ослобођена од рата; одсуство непријатељства; наставак политике која је претходила рату; одсуство рата; период превара између два периода ратовања и процес у којем се налази међународни систем.
Анализе наведених израза и исказа наводе на закључак да ни једно од њих не одговара за дефинисање мира. Тако је, на пример, израз део светске драме која се одвија на светској позорници непрецизан и уопштен. Није јасно на шта се односи. Он је нарочито нејасан без специфичне разлике која у дефиницији (1) није наведена. Слична је ситуација и са изразом оквир слободног живота и опстанка човека. Израз оквир имплицира само на форму нечега. Исказ пауза између два рата је, такође, неадекватан из два разлога. Прво што мир искључује рат. Ако мир у себи садржи клице рата, онда то није мир, већ примирје. И, друго, што израз пауза имплицира на стање мировања – без активности. Међутим, мир, је веома динамичан, са мноштвом веза, односа и активности које су усмерене ка превазилажењу супротности путем преговора и договора; мирним путем. У миру се ради и производе материјална и духовна добра. У миру се одвија динамичан људски живот од рођења до смрти са свим пратећим елементима; оним који га оплемењују и чине удобним и оним који производе деструкцију и сукобе и који отежавају нормално његово функционисање. У миру се одвија и свакодневна борба за бољи и хуманији живот. Слична је ситуација и са изразима и исказима: врлина, стање духа; тежња ка добром; поверење; праведност; извор; стваралац; хранитељ; заштитник свега доброг на земљи и небу који се више односе на субјекте појединачно, а не на мир као објект или предмет иринологије (науке о миру). Искази: појава супротна од рата; ћутање оружја; нешто супротно од рата; стање или ситуација ослобођена од рата; одсуство непријатељства; наставак политике која је претходила рату и одсуство рата такође не одређују значење мира зато што га доводе у везу са ратом. Исказ период превара између два периода ратовања, такође, се не може прихватити као дефиниенс у дефиницији мира из два основна разлога. Прво, мир захвата много шире подручје од превара. Мир је појава и процес који обухвата целокупан живот и рад људи, а не само преваре. И, друго, преваре нису основно обележје мира. Преваре у миру нису искључене, али су оне неспојиве с њим; оне су му стране. Мир првенствено подразумева односе толеранције, разумевања, отворености, искрености, поверења, обостране добити и међусобног уважавања. И, најзад, исказ процес у којем се налази међународни систем, такође не одређује значење појма мир. Мир се може посматрати и као процес, али се не односи само на међународни систем. Мир је знатно шири појам; односи се и на појединце, друштвене групе, нације и државе, али и на процесе и односе између држава и на међународну заједницу у целини.
У намери да се прецизније одреди мир, у наредном тексту, анализирано је неколико израза који би се могли користити као дефиниенс, односно који би били прихватљиви за одређење значења појма мир. То су: ствар, стварност, процес, однос, појава и друштвена творевина.
(а) Ствар је, према мишљењу академика Михаила Марковића, све оно што је означено једним адекватним именом (или индивидуалном константом у једном симболичком језику) и што постоји релативно перманентно у простору и времену. ... 'Ствар' као епистемолошка категорија обухвата не само мртве ствари, већ и жива бића, па и саме људе.“[3] Сличне ставове заступа и Б. Шешић, који наводи да је ствар „релативно константан материјални садржај одређене форме, релативно константне структуре и релативно самосталног постојања.“ Ствар је, према његовом мишљењу, „сваки поједини предмет и поједина појава објективне материјалне стварности (природне, друштвене и психичке). На пример, ово перо, ова кућа, итд. Живе ствари су бића: поједина животиња, поједини човек.“[4]
(б) За разлику од ствари, стварност је, према М. Марковићу, „целокупност свих објеката и субјеката, који актуелно или потенцијално постоје у простору и времену или бар само у времену.“[5]
(ц) „Друштвени процес је“, према мишљењу Радомира Лукића, „повезано деловање људи, односно њихових радњи, аката, понашања.“[6] Под тим деловањем, односно радњама, он подразумева и телесне и психичке радње, а под психичким радњама – све покрете психе, а не само такозвану свест у ужем смислу (дакле, и подсвест и нагон, осећања итд.). Према његовом мишљењу повезано делују и позитивне радње (чињење), и негативне радње (нечињење, уздржавање). Уопштено посматрано, према његовом мишљењу, целокупан друштвени живот састоји се из једног јединог непрекидног сложеног друштвеног процеса. Тај сложени друштвени процес се састоји из низа мањих процеса и тако све до најситнијих друштвених процеса, до повезивања двеју радњи, односно понашања – укључујући и оне који постоје али нису уочене. Друштвени процес је, дакле, повезано деловање одређених промена и произвођење одређених производа.
(д) Поред друштвеног процеса, у миру се често користи и израз однос, који је потребно прецизније објаснити. Тај израз се у теорији мира често поистовећује с друштвеним процесом, без обзира на то што разлика, ипак, постоји. У друштвеном процесу људи се стављају у известан положај један према другом. Они дакле, заснивају одређену врсту односа, као, условно речено, форме суштине тог процеса. Однос је дакле оквир или облик, чија је садржина друштвени процес. Између процеса и односа, према Р. Лукић, постоји општа и чврста веза. Извесним процесима најчешће одговарају извесни односи, али и то правило има изузетака. Односи су, дакле, форма неодвојива од суштине одређеног друштвеног процеса. Односи могу бити различити, а најчешће се класификују на односе једнакости и неједнакости у друштвеном процесу.[7]
(е) Под појмом друштвене појаве, Р. Лукић, подразумева „повезано деловање људи на природу, друштво и себе саме.“ Према његовом мишљењу, то „повезано деловање људи у ствари састоји се у произвођењу одређених промена у дотадањем стању света – било промена у природи (материјална производња) било промена у психи људи, односно у друштву (друштвене творевине и духовна производња)“. Прецизније речено, друштвена појава је повезана производња извесних производа.[8] Друштвене појаве су бројне, а Р. Лукић наводи десет основних. То су: производња људи, материјална производња, култура, васпитање, друштвене скупине, друштвена раслојеност и покретљивост, друштвени сукоби, политика, забава и противдруштвено понашање.[9]
(ф) Поред наведених израза, за дефинисање мира битна је и друштвена творевина. То је, према Лукићевом мишљењу, „само скуп самих процеса, повезаност самих процеса као стварних друштвених појава.“[10] Она је релативно мирно кристализовано стање, насупрот покретном друштвеном процесу којим се творевина ствара. Та разлика је само релативна зато што се друштвене творевине састоје „из низа згуснутих, нагомиланих друштвених процеса, који стварају једно релативно јединство, целину, различиту од других исто таквих целина, састављених од другачије компонованих друштвених процеса.“[11]
Из наведених дефиниција се види да се анализирани изрази међусобно незнатно разликују. Те разлике се понекад и не уочавају, тако да је веома тешко, скоро немогуће, њихово изоловано посматрање и дефинисање. Али, разлика у извесном смислу ипак постоји. Тако, на пример, Б. Шешић, прави компаративну анализу између предмета, ствари и процеса. У вези са тим он истиче да „са гледишта дијалектичко материјалистичке логике објективно постоји само предмет као јединство ствари (подвукао МС), са њеним појавама, особинама и односима и процес као промена развоја ствари кроз промену особина, односа и ствари.“[12] Даље он истиче да „сваки предмет јесте одређени материјални садржај у одређеној форми, односу, стању кретања и развоја, а да је ствар „релативно константан материјални садржај одређене форме, релативно константне структуре и релативно самосталног постојања“[13].
Он, такође, уочава проблем односа предмета као ствари и предмета као појаве и наводи да и „појава је ствар уколико је стварна“, јер и појава мора имати свој материјални садржај. Разлика између ствари и појаве, према његовом мишљењу, састоји се у различитом степену самосталности егзистенције: „ствар има основни реалитет и самосталнију егзистенцију, а појава је засновани реалитет и она има зависнију егзистенцију, она, наиме зависи од ствари.“ Даље он наводи да „ниједна појединачна ствар нема апсолутно независни реалитет.“ Он сматра да апсолутне супстанције не постоје и да је то метафизичка илузија јер су, према дијалектичком закону свеопште повезаности, све појаве и ствари међусобно повезане. Даље, он наводи да је свака ствар, „уколико је условљена другим стварима, појава, а и свака појава је ствар уколико представља сопствену реалност.“ То је, према његовом мишљењу „стваран дијалектички однос ствар–појава при коме увек ваља имати на уму (1) примарност реалитета, садржаја и постојања ствари и секундарност појаве, и (2) ступањ њене развојности и њену удаљеност од ствари. На пример, материја – органско биће – нервни процеси – мишљење од којих сваки представља у одређеном смислу појаву претходног“[14]
Богдан Шешић, такође, сматра да ствар и процес представљају дијалектичко јединство материјалног садржаја. У вези са тим он наводи и конкретан пример да један атом није само проста ствар него је и процес, а исти је случај и са свим другим предметима објективне стварности. „Међутим, у одређеном тренутку развоја сваки материјални садржај је у одређеном степену – више или мање – ствар или процес или обоје у исти мах.“[15]
Из наведених компаративних анализа може се закључити да мир није у потпуности ни један од наведених израза. Израз ствар, као релативно константан материјални садржај одређене форме, релативно константне структуре и релативно самосталног постојања, је узак за потпуно одређење значења појма мир. Слична је ситуација и са стварношћу, као целокупности свих објеката и субјеката, која је, у односу на мир, знатно статичнија. Оно што је карактеристично за процесе јесте њихов динамички карактер, али то није довољно за одређење значења појма мир. Појава, као повезано деловање људи на природу, друштво и себе саме, је најближа одређењу значења појма мир, али ни она сама по себи није довољна. Слична је ситуација и са друштвеним творевинама које представљају повезаност самих процеса као стварних друштвених појава. Дакле, за потпуно и исцрпно одређење појма мир није довољан ни један од наведених израза. У миру су, на одређени начин интегрисани и ствари и друштвене стварности и процеси и појаве и друштвене творевине. Међутим, израз појава, због наведених разлога, најадекватнији је за одређење значења појма мир. У прилог том ставу може се навести и чињеница је рат, такође, најчешће дефинисан као појава, али супротна миру. Дакле, без обзира на то што ни један наведени израз не одговара за потпуно одређење значења појма мир, у наредном тексту ће најчешће користити израз појава. Зависно од контекста, други термини (нарочито процес и стварност) ће се користити као синоними и у току дефинисања, али и у контексту објашњења мира као предмета иринологије.
На основу наведеног, могуће је дати и дефиницију мира која гласи: „Под појмом мир подразумева се појава у развоју људског друштва коју карактеришу процеси и односи сарадње; толеранције; међусобног договарања; релативне равноправности; решавања супротности и сукоба на миран, цивилизован начин; као и слободног испољавања појединаца, друштвених група (нација, религија, класа, раса, политичких партија…) и држава.“При томе се под сарадњом подразумева процес у коме радње појединаца и група, из којих се тај процес састоји, једна другу допуњују идући истим смером и водећи истим резултатима. Међусобно договарање је, такође, значајан део специфичне разлике дефиниције мира. Сви проблеми, без обзира на њихову тежину и сложеност треба да се решавају путем међусобног договарања и усаглашавања интереса на обострану корист. Релативна равноправност је услов свих договарања и споразумевања. Под тим појмом се подразумева такав процес у коме сви актери мира могу доћи до пуног изражаја у решавању проблема. Односи људи у том процесу не могу бити апсолутно равноправни зато што општи услови и почетне позиције нису исти за све актере у изградњи мира. Апсолутна равноправност, дакле, не постоји, али је суштина у томе да сви актери мира у том процесу буду на одређени начин стимулисани у складу с општим условима и почетним позицијама. Потреба да се све супротности и сукоби решавају на миран и цивилизован начин произилази из самог значаја очувања мира. У миру сви добијају, а у рату сви губе. Мир је основни предуслов слободног испољавања појединаца и друштвених група и држава, као и просперитета човечанства уопште.
Мир није ни једнострана, ни једноставна, ни потпуно циљно усмерена друштвена појава. Мир није једнострана појава зато што у њему учествује велики број субјеката са различитим интересима и циљевима. Конкретније речено, сви учесници у миру имају један јединствен глобални циљ, а то је очување и развој тог мира. Међутим, постоје и други посебни и појединачни циљеви, односно циљеви одређених група људи и појединаца, који се, у принципу, разликују од циљева других група људи и појединаца. Конкретније речено, постоји сукоб циљева који је скоро неизбежан у сваком сложеном, вишеслојном друштву, али сукоб циљева није исто што и насиље. Сукобе циљева, или боље речено, разлике у парцијалним циљевима, није могуће у потпуности елиминисати, нити је то задатак субјеката мира. Основни задатак субјеката у области мира је да изналазе компромисна решења и да спрече решавање тих разлика насилним путем. Дакле, усаглашавање разлика представља веома сложен процес који није могуће решити ако учесници у том процесу нису спремни на компромисе, договоре и одустајање од радикалних и максималних захтева. Донета компромисна решења би, такође, требала бити прихватљива за све субјекте у области мира. У супротном, може доћи до озбиљних сукоба и рата. Појава рата је нарочито извесна у ситуацијама када циљно супротстављени субјекти не желе да одустану од реализације својих парцијалних циљева, чак и по цену одустајања од мира као општег циља и прихватања рата, као једине преостале опције за евентуално остварење тих парцијалних (групних) циљева.
Мир је првенствено друштвена појава. За разлику од природних појава које су независне од људског сазнања о њима, мир је појава о којој људи, углавном имају интерсубјективно искуство. Природне појаве су настале независно од људске делатности, али су неке од њих људи у процесу сазнаја и интеракције са њима модификовали, преображавали, култивисали, хуманизовали и, према потреби, укидали. За разлику од њих, мир, као друштвена појава, је првенствено творевина људске делатности. При томе се не мисли само на делатност појединаца, мада је делатност сваког појединца веома значајна. Нарочито је значајна делатност појединаца на високим руководећим положајима који су у позицији да одлучују о рату и миру. Овде се, међутим, првенствено мисли на укупну делатност људи као субјеката, али и као објекта.
Следећа видна разлика између мира и природних појава је, условно речено, методолошког карактера. Истраживачи у природним наукама не критикују природу. Они се, без обзира на разлике по националној, партијској, државној верској и другој припадности, према проблемима у природи постављају строго научно и непристрасно. У истраживању тих проблема они, углавном, долазе до приближно истих резултата. Тако ће, на пример, сви научници који посматрају кретање планета, под условом да располажу истим уређајима, доћи до истих резултата и ти резултати неће представљати никакву тајну за одређену државу или групу људи. Изузеци се јављају једино када је у питању практична употреба или злоупотреба достигнућа у техници, физици, хемији, биологији и другим областима чији производи могу битно унапредити или уназадити развој појединаца, друштвених скупина и међународне заједнице у целини. Слична је ситуација и са истраживањем мира где научник, такође, мора бити строго неутралан и непристрастан, односно ослобођен од идеологије, религије и других негативних утицаја. Такав приступ је, међутим, евидентан само на глобалном плану, у истраживању проблема од општег интереса човечанства, (на пример у истраживању општих опасности од глобалних загађења, употребе нуклеарног оружја и слично). Та очекивана неутралност у истраживању проблема мира на микро плану, често се деформише – било због тога што истраживачи постају пристрасни или због тога што резултате њихових истраживања други деформишу и користе за своје личне, групне, локалне и друге интересе.
Битна је разлика и у степену интеграције између субјекта и објекта. У природним наукама, без обзира на дијалектичко јединство могуће је издвојити субјект и објект. Природни објект је или сувише велики или сувише удаљен у времену и простору или је сувише стабилан тако да на њега битно не утиче присуство човека – његов поглед или физичка енергија. Чак и светлосни зраци и радио таласи инструмената којима се субјект у том процесу служи немају битнијег утицаја на објект – на пример планете Сунчевог система.
Слична је ситуација и у процесу истраживања квантних појава на микро плану, односно у процесу истраживања микро честица. Микро честице се не могу истраживати док се не обасјају светлошћу, а фотони светлости су објекти истог реда величине као и проучаване микро честице. Због тога је овде, обично, реч о специфичној врсти интеракције; интеракције једног субјекта (човека) и два објекта (посматрани објект и уређаји за посматрање).
Природни објекти су, дакле, претежно стабилни и могуће их је, условно речено, изоловати из окружења и разграничити од сличних и блиских објеката. Они су, дакле, релативно статични, трајнији и имају оштрије границе својих обима. За разлику од њих, мир, као објект–субјект, је динамичнији, еластичнији, варијабилнији и садржи већи број карактеристика које су често ужлебљене и интегрисане једна у другу. Мир као објект у целини и његови елементи нарочито, чврсто су спојени с другим њима блиским, па чак и супротним, објектима друштвеног карактера. Тако је, на пример, понекад веома тешко, скоро немогуће, одвојити мир од сукоба као супротне појаве, зато што и у области мира ти сукоби постоје и што се, понекад, и ратом обезбеђује мир.
Природне појаве саме по себи не производе никакво значење. Значење им даје субјект односно посматрач који те појаве посматра. Међутим, у области мира ситуација је битно другачија. Гест једног човека на пример у улози објект–субјекта може се истовремено протумачити као симбол, али и као одређени сигнал. Зато се миру, с једне стране, као и другим природним појавама може приписати значење споља. С друге стране, мир може имати двоструко значење за саме актере (објект–субјект) али и за субјекте–посматраче.
Следећа разлика је у томе што се прикупљање података обично не обавља путем физикалних уређаја, већ путем комуникације. Овде се у комуникацији не налазе два објекта и један субјект, већ човек у улози субјекта – посматрача и објект – субјект. И сам објект је дакле претежно субјект. Тај објект зна да је посматран и он се, са већим или мањим поверењем, ставља у активну улогу према посматрачу што битно утиче на степен објективности истраживања. Ако, на пример, људи знају да су посматрани они ће се ненормално понашати. Обично ће то понашање, макар и привидно, бити у смеру пројектованог истраживања, односно у смеру успостављања и одржавања мира, мада се могу појавити и реакције. Зато посматрач треба да види и више од онога што непосредно примећује и мери. Ако само тачно мери оно што види, он ће описати ону димензију мира коју су посматране особе хтеле да му прикажу.
Овде није само реч о конкретном и непристрасном опису онога што се види, већ и о селекцији и интерпретацији података. За разлику од природних појава где је објекат пасиван и где истраживачи долазе до приближно истих резултата, у процесу истраживања мира може доћи до знатних девијација и деформација. У истраживање мира могу се умешати бројни партикуларни, идеолошки, политички и непосредно посматрачки интереси. Они су карактеристични и за субјекте – посматраче, али и за објекте – субјекте који такође играју активну улогу у процесу истраживања и одржавања мира. У том процесу објект–субјект, такође, саопштава податке о себи. Ти подаци би требали имати интерсубјективни карактер и бити идентични или приближно исти подацима до којих долази субјект – посматрач. Али, у ситуацијама када недостаје објективност са било које стране или обострано, доћи ће до битних, па чак и супротних резултата истраживања. Због тих специфичности, од истраживача у процесу истраживања мира се захтева потпуно неутралан и строго научни приступ истраживању без обзира на различите интересе и евентуалне последице. У супротном, последице могу бити далеко веће.
ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ МИРА
Мир као појава, има своја општа и посебна обележја. Општа обележја су она која се односе и на све друге друштвене појаве (предмете и процесе). Посебна обележја су специфична само за мир преко којих се он детаљније може сагледати, објаснити и одвојити од других сличних друштвених појава. Основна посебна обележја мира јесу односи толеранције и споразумевања, односно слободно испољавање човека ─ без оружаног насиља, али су за његово комплексно сагледавање значајне и друге карактеристике. Основне су: (1) повезаност са битним карактеристикама и вредностима конкретних друштава или друштвених скупина; (2) противуречност; (3) сложеност; (4) динамичност; (5) повременост, (6) хијерархијност; (7) конкретност, (8) хуманост; (9) последичност (10) усмереност и (11) релативна отвореност.
1) Мир је повезан и кохерентанса свим битним карактеристикама и вредностима друштва. Основне су: укупан ниво економске развијености друштва (национални доходак, стање тржишта, ниво економске повезаности и др); ниво и карактер стабилности (степен и квалитет остваривања права и слобода грађана, карактер политичких и економских односа, стање јавног мњења и његов утицај на субјекте политике, степен унутрашње кохезије друштва и друго); степен техничке опремљености; ниво образовања; квалитет живота људи; општи културни ниво становништва; карактер и ниво политичке зрелости и друштвене свести; морал; традиције; обичаји и друге вредности друштва. Дакле, у развоју друштва, долази до изражаја укупност економских, политичких, идеолошких, правних, дипломатских, традиционалних, културних и других веза и односа како унутар једне државе, тако и укупно међу државама и системима држава. Сви ти елементи се у миру снажно манифестују и проверавају. Уколико су стабилни и позитивни и услови за успешно успостављање и одржавање мира су повољни и обрнуто.
2) Противуречности и у миру, као и у другим појавама и процесима стално су присутне. Оне су присутне у самом човеку, а присутне су и у свим организацијама и заједницама људи од породице до међународне заједнице. Присутне су и у целокупном процесу трајања мира. Ако се не решавају правовремено на цивилизован и мирољубив начин, оне могу довести до озбиљних сукоба и рата, као појаве супротне миру.
3) Сложеност мира је последица мултидисциплинарности, мултикултуралности, мултиконфесионалности и деловања различитих фактора у њему. Мир непосредно зависи од великог броја других (друштвених и природних) чинилаца и појава са којим је тесно повезан. Мир јесте друштвена појава, али ни он, као ни било која друштвена појава није одвојен од природе у којој реално постоји и на коју реално утиче. Зато на њега, првенствено, делују природни чиниоци као што су физички, хемијски, биолошки и бројни други. Затим, на мир делују разноврсни друштвени чиниоци – економски, политички, правни, идеолошки, етички, војни и други. На мир не делују само садашњи друштвени чиниоци, већ и прошли који су егзистирали (и који и даље егзистирају) у историјском развоју мира. И, на крају, на мир делују и индивидуални чиниоци сваке појединачне индивидуе као што су: личне особине, интелигенција, воља, свест, карактер, образовање, физичке способности и слично. Сви ти многобројни чиниоци су у сталном кретању и међусобној интеракцији, а имају и повратно узрочно–последично дејство. Мир, дакле, представља веома сложену појаву са великим бројем субјеката и великим бројем чинилаца које је веома тешко, скоро немогуће, изоловано, ван контекста шире средине и мира у целини и узрочно–последичних веза и односа, истраживати и објашњавати. Субјекти, такође, могу имати различито место и улогу у процесу мира.
4) Динамичност је, такође, битна карактеристика мира. Она је у миру мање изражена него у рату и усмерена је у супротном смеру од динамичности рата. Динамичност у миру, првенствено се односи на технолошки развој, систем комуникација, образовање, изградњу демократије, успостављање односа на унутрашњем и међународном плану, идентификацију и превенцију потенцијалних сукоба и слично.
5) Повременост, као специфично обележје мира, може се објаснити у два основна аспекта, односно у два различита периода ─ у рату и у миру. У рату мир практично и не постоји. Постоје само поједини делови територије који нису захваћени ратним дејствима, али је целокупна активност на тим просторима подређена рату. Тек онда када рат уђе у своју завршну фазу, јављају се идеје за његовим елиминисањем и успостављањем мира. Када се успостави мир, онда настаје период отклањања последица рата и општег прогреса и просперитета народа. У оквиру тог општег прогреса, на жалост, развијају се и оружане снаге и врше се интензивне припреме за рат. У оном моменту када мирољубиве идеје и снаге буду надвладане оним снагама које теже искључивости, корупцији, туторству и насиљу стварају се услови за престанак мира и почетак рата. Дакле, мир не представља стабилизовано и статично стање, већ веома динамичан процес у коме се, поред општег развоја друштва, одвијају потпроцеси сталне конкуренције и надметања између снага мира и оних које теже деструкцији и рату.
6) Мир, као и рат, има изражену хијерархијску структуру са наглашеним степеном сарадње, али и субординације. Сарадња је доминантна у демократским друштвима, а субординација у ауторитарним и тоталитарним облицима власти. И у једном и у другом случају одлуке државне политике су обавезујуће за све субјекте у тој држави. Међутим, у демократским друштвима оне одражавају вољу грађана, а у тоталитаристичким – самовољу појединаца на власти. А, тамо где се воља грађана не поштује – могућност угрожавања мира и појаве рата је далеко већа.
7) Конкретност мира, подразумева оригинално испољавање, сагласно општим условима, техничко–технолошким развојем, образовањем субјеката, друштвеним уређењем и другим чиниоцима. Аналогно развоју друштва развијао се и мир. Током историјског развоја, он је постајао хуманији и демократичнији. Бројни облици експлоатације и понижавања људи, као, на пример, што су: ропство, апартхејд и слично, који су некада представљали обележје мира данас су не спојиви с њим. Слична је ситуација и са актуелним стањем мира. Мир, на пример, у скандинавским земљама и земљама централне Африке се знатно разликују. Дакле, сваки појединачни мир, поред општих обележја, поседује и специфична својства која важе само за одређене људе и заједнице, конкретан ниво економског развоја и облик власти, одређени простор, конкретно време и друге чиниоце.
8) Хуманост је основна одлика мира. У миру људи разговарају и договарају се. Људи у миру настоје да помогну једни другима. Они се удружују ради остварења заједничких интереса и изградње хуманијег друштва. У миру се уважавају и спроводе све битне норме и обичаји домаћег и међународног јавног и хуманитарног права и слободе и права грађана уопште. У миру се предузимају и све друге мере у вези са бржим економским развојем, поправљањем здравља људи, заштитом животне средине и побољшањем квалитета живота уопште. У миру се спроводе и све оне активности које доприносе квалитету мира и спречавању рата. Нарочито су значајне активности на плану спречавања употребе средстава за масовно уништавање људи, као, на пример, што су: нуклеарна, хемијска и биолошка средства; касетне бомбе, запаљива средства, пројектили са радиоактивним пуњењем, графитне и електромагнетне бомбе за растројавање и нарушавање електроенергетског система и слично.
9) Сваки мир узрокује многобројне и различите последице. Оне су производ услова и општег стања мира. У миру се ствара и производи. Смањују се губици и померања људи. Повећава са стандард и здравље становништва. Повећавају се биолошка репродукција и квалификациона структура становништва, привредне могућности, производња и друге друштвене делатности и економска моћ друштва. Такође се стварају повољни услови за заштиту животне средине.
10) Мир је, условно речено, и усмерена појава. Мир не настаје, нити се развија стихијно, мада постоје и спонтане и непланиране активности које доприносе миру и толеранцији. Мир се, првенствено, успоставља, развија и одржава плански и организовано уз огромне напоре бројних субјеката мира, а нарочито политичке елите, бројних невладиних и владиних организација и асоцијација и истакнутих појединаца (научника, уметника, хуманиста и других).
11) Релативна отвореност је веома значајна одлика мира. Све што је скривено од погледа јавности, отворене дебате и демократске контроле брзо постаје сумњиво, а сумња је битан предуслов и узрок сукоба и ратова.
ВРЕДНОСТИ МИРА
Под појмом вредности уопште, проф. др Драган Коковић подразумева се скуп општих уверења, мишљења и ставова о томе шта је исправно, добро или пожељно, а што се формира и усваја кроз процес социјализације.[16] Мир као појава и процес је, такође, вредан по себи. У ту претпоставку верују сви људи, а нарочито они који су имали ту несрећу да, на овај или онај начин, учествују у рату и срећу да преживе све патње и невоље узроковане његовом појавом. Дакле, мир је један од основних услова за слободан живот и напредак појединаца, група људи, држава и човечанства у целини. Мир је битна вредност која је истовремено и услов појединачних, групних и општих друштвених и културних вредности као што су слобода, правда, једнакост, образовање и слично. Мир је, дакле, услов свих других вредности које се међусобно допуњавају и развијају у различитим модалитетима и условима, али и те, друге, вредности, повратним утицајем, утичу на стабилност и хуманизацију мира.
Мир, као вредност, сам по себи није довољан. Он јесте вредност, али није ни једина ни врхунска. Врхунска вредност у систему вредности је сам човек, али ни он сам себи није довољан. Човек јесте мерило и критеријум свих ствари. Он својим деловањем утиче на развој мира и других вредности, али истовремено и мир као вредност, као и све друге вредности, повратним утицајем, одређују и самог човека као рационално биће и биће праксе, слободе и разума – без туторства, замки и насиља. Дакле, човек јесте највиша вредност, али само онда ако се потврђује радом на питањима слободе и мира и других вредности које оплемењују живот и отварају перспективе за бољу будућност. Конкретније речено, средишња категорија у систему вредности је учење о смислу и вредности самог живота. Све друге вредности: морал; правда; образовање; култура; и слично, имају смисла онолико колико отварају перспективе живљења и колико умножавају богатство садржаја тог живљења. Дакле, и сам човек повратно делује на вредности и бори се за те вредности. Бројни су примери у људској историји, записани и опевани, о томе да живот нема смисла уколико је изложен тиранији и уколико не представља борбу за вредност, односно борбу за мир.
Човеку и човечанству јесте потребан мир, али не било какав. Мир по сваку цену: понижавајући, поробљавајући, експлоататорски, туторски, гажења достојанства људи и народа и мир у коме не постоји слобода стваралачког и културног испољавања, човеку и човечанству није потребан. Такав мир, ако је и могућ, није вредан. Човеку и човечанству је потребан мир који их ослобађа туторства и разних предрасуда, мир који омогућава стваралаштво и увећава укупне моћи човека, а те моћи, повратним утицајем, уздижу и њега самог, као свесно и рационално биће. Конкретније речено, човеку и човечанству је потребан мир који омогућава ослобађање од свих облика поробљавања и сиромаштва, социјализацију људске личности и креативност човека. Дакле, мир треба да буде усмерен на бржи развој свих постојећих вредности и настајање и развој нових вредности које ће обезбедити већи квалитет живота појединаца, друштвених група и држава и омогућити прогрес човечанства уопште.
На вредност мира указивали су и појединци (Кант, Волтер, Расел, Ганди, Толстој, Бернард Шо, Ајнштајн, Галтунг и други), који су нашли заслужено место у светској историји и хуманим наукама. Позната је, на пример, Херодотова изрека да нико није толико луд да пре изабере рат него мир, јер у миру деца сахрањују очеве, а у рату очеви децу. Слично њему и Пиндар је истицао да је рат сладак ономе ко га није искусио, али када га искуси, онда схвати да је он извор страха, доносилац беде и непријатељ зреле младости. И Менцијус је осуђивао насиље напомињући да владари који воде своје народе у рат чине велике злочине. И Свети Августин је истицао да је за однос моралног човека и Бога мир уређена послушност у вери и у складу с вечним законом, а мир међу људима – уређена заједничка жеља. Слично њима и хуманист Еразмо Ротердамски је отворено иступао против крвопролића и ратова упозоравајући да је рат нешто тако окрутно, да он више пристаје дивљим животињама него људима, нешто тако ужасно да песници веле да произилази из фурија, нешто тако разорно да за собом повлачи општу поквареност обичаја, нешто тако неправедно да га могу најбоље водити само најгори разбојници. И Енрих Фром, такође, сматра да је убиство једног живота исто што и убиство читавог света и спас једног живота исто као и спас читавог света…
ЗАКЉУЧАК
На основу наведеног може се закључити да је „мир веома сложена друштвена појава коју карактеришу процеси и односи сарадње; толеранције; међусобног договарања; релативне равноправности; решавања супротности и сукоба на миран, цивилизован начин; и слободног испољавања појединаца и друштвених заједница и удружења.“ Наведена дефиниција мира изведена је на основу компаративне анализе тринаест претходно наведених дефиниција и захтева методе дефинисања. Искуства, међутим, показују да ни једна дефиниција не може у потпуности, без остатка, дефинисати сложене појаве и процесе и то је евидентно и у овом конкретном случају. Зато претходно анализиране дефиниције или прелиминарије (пре дефинитивног дефинисања мира) имају веома значајно место у комплексном сагледавању и разумевању мира.
Комплексном сагледавању мира нарочито доприноси опис и експликација основних његових карактеристика, а то су: (1) повезаност са битним карактеристикама и вредностима конкретних друштава или друштвених скупина; (2) противуречност; (3) сложеност; (4) динамичност; (5) повременост, (6) хијерархијност; (7) конкретност, (8) хуманост; (9) последичност (10) усмереност и (11) релативна отвореност. Комплексне анализе тих карактеристика указују, не само на обим и суштину мира као појаве, већ и на његов значај за појединце, друштвене групе, народе, државе и просперитет човечанства у целини. Из тих карактеристика се нарочито може сагледати подручје интересовања мира као предмета науке о миру и феномена коме треба тежити. Мир, пре свега, треба да постоји у сваком човеку појединачно. Човек прво треба да пронађе мир у себи, а затим да то, вештом комуникацијом, преноси на друге људе.
Вешта комуникација, трпељивост, дијалог и толеранција и друге одлике савременог човека постижу се, пре свега, правилним образовањем и васпитањем. Само образован и васпитан човек може стрпљиво и пажљиво да саслуша друге људе, да разуме њихове проблеме и да њихову културу разуме као допуну сопственој, а не као нешто страно, неважеће и неприхватљиво. Само добро и правилно едукован човек може да ослушкује различите гласове времена и различите начине говора као основни предуслов за компаративну анализу, правилно закључивање и успешно стварање. Добра и правилна едукација је истовремено и предуслов за дијалошки начин мишљења и живљења у коме нема места догматицима; тиранима, верским и другим фанатицима; и људима сирове душе, тромих мисли, прљавих осећања…
На вишим нивоима општости подручје интересовања мира је знатно шире и комплексније. Оно се односи на проблеме: усаглашавања интереса и односа унутар државе и државе са другим државама и политичким заједницама и организацијама; управљања државом и другим структурама друштва; политичког организовања; вођења мирољубиве државне политике; економског развоја и сарадње; унапређења међународних односа; регулисања и уважавања норми домаћег и међународног права; спречавање и уклањање хегемоније у међународним односима; израде образовних програма и едукације становништва; управљања кризама и превенције сукоба; борбе против расизма и нетрпељивости према другим народима; борбе против тероризма, трговине људима, злостављања деце, трговине оружјем и дрогом, корупције и превара; унапређења начина опхођења и понашања; изградње морала; очувања заједничких вредности, интереса и независности; јачање демократије; поштовање људских права и основних слобода; унапређење културне делатности и сарадње; регулисање запошљавања, социјалне заштите и једнакости мушкараца и жена; заштите животне средине; реализације конкуренције на здравим основама; подизања нивоа и квалитета живота; и слично. У област мира, односно предметну област науке о миру, сврставају се и процеси и актери одлучивања и околности у којима се те одлуке доносе; процеси и субјекти који реализују државне, регионалне и међународне споразуме у смеру успостављања и одржавања мира; мировне институције; субјекти и активности ради превенције сукоба; ангажовање снага на плану успостављања, развоја и одржавања мира и слично.
На глобалном плану, подручје мира, првенствено обухвата проблеме светског мира; екологије; и борбе за опстанак људи, биљних и животињских врста; и планете Земље – једине зелене планете Сунчевог система.
Лит е р а т у р а
1. Светска енциклопедија мира, том I и II, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.
2. National and Inter–Ethnic Reconciliation And Religious Tolerance In The Western Balkans, European Center for Peace and Development of the University for Peace established by the United Nations, Belgrade, 2005.
3. Improving the Coherence and Effectiveness of the European Union Action in the Field of Conflict Prevention, Nice, 2000.
4. Бубања, П: Филозофија мира, Научна књига, Београд, 1993.
5. Бубања, П: Педагогија мира, Одељење за културу мира, Крушевац, 2005.
6. Хантингтон, С: Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица, 1998.
7. Heffermexl S. F: Peace is possible, International Peace Bureau, Oslo, 2000.
8. Коковић, Д: Пукотине културе, Прометеј, Нови Сад, 2005.
9. Лукић, Р: Основи социологије, Издање Савеза удружења правника Југославије, Београд, 1962.
10. Лукић, Р: Социологија морала, Научна књига, Београд, 1982.
11. Марковић, М: Филозофски основи науке, БИГЗ, ГЕНЕС–С штампа, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, (1994),
12. Марковић, М: Дијалектичка теорија значења, БИГЗ, Београд, 1994.
13. Oberg, J: Does the EU promote Peace? TFF, New Agenda, Lund, 2006.
14. Сакан, М: Методологија науке, НУБЛ, Бања Лука, 2008.
15. Сакан, М: Студије мира, полемологија и иринологија, НУБЛ, Бања Лука, 2008.
16. Шешић, Б: Основи методологије друштвених наука, Научна књига, Београд, 1974.
17. Шушњић, Ђ: Дијалог и толеранција, Чигоја, Београд, 1997.
Интернет адресе:
1. http://www.coultureofpeace.co (11. 2. 2012)
2. http://en.wikipedia.org/wiki/Peace (11. 7. 2012)
3. http://www.unac.org/francais/peacecp/vow/index.html (18. 3. 2012)
4. http://www.dadalos.org/frieden_hr/ (10. 12. 2012)
5. http://www.consilium.europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/pressdata/EN/reports/98328.pdf (12.12.2012)
[1] Детаљније о појму мир може се видети у: Бубања, П.: Филозофија мира, ..., стр. 29; Дедалос – Педагогија мира: Основни курс 2 – нејасноће у вези с појмом мир; Шалбрек, И.: Полемологија, у: Светска енциклопедија мира, Том ИИ, ... стр. 125; и Сакан, М: Студије мира, полемологија и иринологија, НУБЛ, Бања Лука, 2008, стр. 193–215.
[2] О методи дефинисања може се детаљније видети у: Сакан, М: Методологија науке, НУБЛ, Бања Лука, 2008, стр. 161–170.
[3] Марковић, М: Дијалектичка теорија значења, БИГЗ, Београд, 1994, стр. 237.
[4] Шешић, Б: Основи методологије друштвених наука, Научна књига, Београд, 1974, стр. 30
[5] Марковић, М: Дијалектичка теорија значења, БИГЗ, Београд, 1994, стр. 235.
[6] Лукић, Р: Основи социологије, Издање Савеза удружења правника Југославије, Београд, 1962, стр. 166–167.
[7] Лукић, Р: Основи социологије…, стр. 178–181.
[8] Лукић, Р: Основи социологије…, стр. 181.
[9] Лукић, Р: Основи социологије…, стр. 204.
[10] Лукић, Р: Основи социологије…, стр. 184.
[11] Лукић, Р: Основи социологије…, стр. 184.
[12] Шешић, Б: Основи методологије друштвених наука…, стр. 29.
[13] Шешић, Б: Основи методологије друштвених наука…, стр. 30.
[14] Шешић, Б: Основи методологије друштвених наука…, стр. 30.
[15] Шешић, Б: Основи методологије друштвених наука…, стр. 30.
[16] Коковић, Д: Пукотине културе, Прометеј, Нови Сад, 2005, стр. 122.
Датум последње измене: 2013-11-05 15:32:53