Редакција е-библиотеке „Сигнализам @ Пројекат Растко“

Коло од пет књига Слободана Шкеровића у Библиотеци „Сигнал“ 2013.

Библиотека „Сигнал“, „Everest Media“, Београд, 2013; дизајнер: Раде Товладијац, уредник: Зоран Стефановић, за издавача: Бобан Кнежевић

· Јерихон, Јерихон и поеме Крома и Смрт паперја (песме), ISBN 978-86-7756-032-4

· Земљофобија (поетски роман), ISBN 978-86-7756-035-5

· Невидљиви Марс (поетски роман), ISBN 978-86-7756-033-1

· Вулканска филозофија (есеји), ISBN 978-86-7756-034-8

· Дроздови у Паклу (песме), ISBN 978-86-7756-036-2

---

Јерихон, Јерихон

Јерихон, Јерихон је књига поезије Слободана Шкеровића писана током 2007. године. Садржи циклус песама „Јерихон, Јерихон“ и поеме „Крома“ и „Смрт паперја“.

Набавите књигу у „Чудној књижари“

КАДА ЈЕ ПОЧЕО КРАЈ СВЕТА?
(Поговор за „Јерихон, Јерихон“)
Илија Бакић

Једна од традиција која прати крајеве векова и миленијума Западног света, коме, хтели — не хтели, нажалост, припадамо, јесте и интензивирање предвиђања, пророчанстава или, најблаже, спекулација о могућој пропасти света. Истина, тема смака света на овај или онај начин, спада у стандардно занимљиве теме за жарка лета и дуге зиме али, некако, најбоље пролази око већих промена у календарима. Као да та пребацивања са нпр. 1899. на 1900–ту или 1999. на 2000–ту годину имају неки додатни мистички набој који привлачи, као громобран, муње свеопште пропасти. Медији који су датом тренутку доступни пуне се фаталним садржајима и, наравно, боље продају. Јер, пропаст света је велики бизнис, свидело се то некоме или не.

Пропаст света је и велика мода, свидело се то некоме или не.

А како то с медијима и људима бива, пре или касније, засите се неке теме, ма како она битна била, и оду да траже друге. Пропаст света остаје да чами у фиокама уредника, главама научника и загрижених фанатика и оних најређих од свих — песника.

Слободан Шкеровић један је од песника који не заборављају, који одбијају да забораве усуде.

Али, он није нежни поета згрожен над немилом судбом, забринут за крхки људски род, пун разумевања и сажаљења.

Зашто би био такав?

Јер, може ли нежност спречити пропаст света?

Има ли оправдања за беспризорне игре похлепе и суровости оних који су моћни, силни и немилосрдни?

Има ли оправдања за непрестано потенцирану негативну селекцију која се спроводи у друштвима?

То што је „социјални дарвинизам“ званично проглашаван за лошу теорију не значи да не постоји и функционише. Можда је тешко да признамо да око нас успевају снагатори и полтрони, убице и преваранти. Можда је тешко да откријемо сами себи да су идеали истине, алтруизма, добробити свих били и остали само пуке пароле које ретко ко уме и жели да разуме. Можда је мучно погледати ТВ екран, док тамо парадирају политичари и бизнисмени, генерали и душебрижници, и упитати се: да ли је ово врхунац еволуције? Зар ово?

Но, без обзира на то ко и зашто затвара очи, факти остају факти и раде оно што раде а то је управо срљање ка пропасти света.

Зато Шкеровић сме да буде љут, да буде циничан, да се спрда са великим истинама и великим људима. Нико и ништа није тако велико да се не сме ставити под знак питања. Зашто би се било коме веровало на реч? Речи и обећања јефтини су као и меци у пушкама „на готовс“. Могу бити испаљени и усмртити некога. Кад су већ у цеви лакше је да излете него да остану у њој.

Ако оне који нам о глави раде не може спречити да раде то што раде, песник им се сме барем ругати, церити, сме, како рече Вијон, „пљувати на њихове гробове“.

Јер после „опште историје бешчашћа“ следи нам општи помор у коме ће најпре страдати масе које су одавно сведене на потрошне хрпе меса.

Док не стигне тај трен ваља се, макар, ослободити илузија, отворити очи и сагледати све те дежурне усрећитеље народа у целини њихових креатура.

Ваља се церити. Јер, то јесте онај „смех под вешалима“ али они који намичу омчу неће јој побећи. Истина, њихов ред ће доћи касније али ће доћи.

Шкеровић шкргуће зубима, шамара сликама и речима, плеше по главама и нервима, громко извикује своје стихове и шаље их читаоцима.

Каже: не будите слепи код очију, смак света је одавно почео, то што такву вест нисте прочитали, видели или чули значи да вас/нас и даље лажу, да купују време и „социјални мир“. Али, тамо, на хоризонту, већ се навлаче облаци отрова људског и долазе нам. Све су ближи. Зар ћете/ћемо се томе дивити као правом кич заласку сунца који засењује очи испраних мозгова?

Када је почела пропаст света?

У трену стварања? Када је бољег од себе победио човеколики убица?

У свим оним малим, јадним лажима и преварама које су пратиле генерације и генерације?

У свим одбијањима да се помогне, пружи рука помоћи и разумевања?

Чини се да и бездно људских опачина и гнусоба има дно и да оне тек што се нису прелиле и потопиле, раскидале, сломиле све око себе. У коначном хаосу и ужасу нестаће сва цивилизацијска упоришта и лажи. Кроз безобличне наносе технологија и култура витлаће ветрови. Онда ће стићи нови господар светова и мамута и његова ће бити последња за нас и прва за оне који долазе. За наследнике уништеног света. •

Садржај

- Јерихон, Јерихон

- Носталгични крејони

- Титаник

- Нијагарине порнографије

- Плач хрисолита

- Селективна ентропија

- Бела поворка

- Делавер

- Поеме:

- Смрт паперја

- Крома

- Илија Бакић: „Када је почео крај света: поговор за Јерихон, Јерихон“

---

Земљофобија

Земљофобија је поетски роман Слободана Шкеровића писан 2009. године.

Набавите књигу у „Чудној књижари“

Извориште магије
(предговор аутора „Земљофобији“)

Prosa poetica et philosophica јесте идеја коју сам покушао да разложим, па тако и уништим, конкретним дејством метода према којем разарање форме треба да резултира ослобађањем енергије — поетске енергије, која јесте увид (intuitio).

Земљофобија се садржајно наставља на циклус поетске прозе обједињен под заједничким насловом Све боје Арктуруса (који је настајао током осамдесетих и деведесетих прошлог века), али је у овом случају писац заузео позицију коју у самој причи заузима лик главног јунака Џоа — а то је позиција изван простора и времена: позиција знања која омогућује главном јунаку да измакне сваком утицају и да у потпуности поступа према вишем начелу које, на крају крајева, самим собом и образлаже (конкретизује) такав приступ.

Оно што је филозофско, егзистенцијално, надилази људску форму водећи је кроз „бескрајан“ живот све до потпуног нестанка — смрти, али се смрт једино очитава као физички нестанак главних јунакâ, не и као нестанак сакупљеног искуства — смрт јесте знање.

По овој особини и сâм роман Земљофобија нестаје као такав претварајући се (мењајући фазу) у афазијски поетски симулакрум садржаја који је изгубио своју временску и просторну кохезију.

Овакав поступак је показао и оно што се хтело — да је поезија основ сваке прозе и да се проза, до краја исцеђена, неминовно јавља у својој суштини: као поезија.

Архетипска разједињеност Џоа (младог и неискусног песника одређеног изванредном амбицијом да сакупљено искуство обједини у синтетичку, холистичку визију) довршава се синергијом архетипова у лику босоногог сведока чије је присуство у свим временима осетно једино на начин поетског сарказма и горчине, неке врсте квази–патетичне апатије која у доброј мери подсећа на чувену Будину племениту равнодушност.

У тренутку синтезе појављује се још један лик, Киш, који представља праоблик човечности — интуитивног човека, који наступа с позиције знања чак и без конкретног искуства историје човечанства. Киш у антиципацији одбија да саучествује у емоционално/идеолошком континууму (континууму људске мере или перцепције). Киш је у потпуности утихнули и прерасли Џо за кога је искуство друштвеног нешто већ у први мах схваћено као болест, као: зло.

Ово Кишево „одбијање“ да еволуира последица је спознаје да врста досеже свој врхунац на самом почетку, а да, уколико се одлучи на трајање у времену и простору, она неминовно деградира и распада се. Управо због овога, теорији еволуције вазда недостаје онај одлучујући, фамозни — беочуг.

Настанак људске заједнице Џо схвата као настанак система у којем се губи веза с духом — та веза је по његовом виђењу отеловљена у Кишу, који је изворно стање људскости. Одуховљеност се показује као искакање из телесног, као духовна мутација која објашњава изванредну особину интелигенције — схваћене као способност да се ствара: homo sapiens се једино по томе и разликује од homo erectusa, који му је физиолошки идентичан, али истовремено и супротстављен својом условљеношћу.

Овакав квантни скок, који је и основ поетског романа, није се ни могао догодити без песничке антиципације. Може ли се због тога рећи да је и сам исход, овакав какав се догодио: намештен?

Уколико се полази од квантног скока, мора се на крају доћи до афазије — схваћене у оба смисла, пошто је у једном од два изворна смисла, афазија неспособност човека да се смислено изражава — то јест: болест бесловесности.

Бесловесност, међутим, иако нема смислену кохеренцију, поседује напон, силу која једино може да — ствара (макар и хаос). Овај роман је стога последица метода примене силе, очишћене и ослобођене од конкретне пројекције, у потпуности настао без плана. Ово је и основ стохастичког метода који од случајних елемената производи смисленост која се објављује као чудесна али не и извесна.

Магија поезије и јесте у томе да се од некохерентних елемената (афазијски изнедрених речи) створи смисао. Стварање, опажено с позиције простора и времена, разума и перцепције, јесте деструкција и деконструкција смисла, али последица стварања није разореност јер се у том изванредном догађању кристалише субјект као сила ослобођена стега форме. •

Садржај

- Извориште магије (предговор аутора)

- Први део: Јастолики

- Други део: Џихад

- Трећи део: Мрежосвет — Gridworld

- Четврти Део: Бог

Додаци:

- Еон

- Афазијски свет

---

Невидљиви Марс

Невидљиви Марс је поетски роман Слободана Шкеровића писан 2010. године.

Набавите књигу у „Чудној књижари“

Поговор „Невидљивом Марсу“
Адријан Сарајлија

Деконструисање слике света на страницама Невидљивог Марса одвија се немилосрдно, у грозничавом темпу. Алат за овај посао мудро је одабран: фрактални чекић разбио је огледало у које смо научили да зуримо; ослобођени комадићи сада зуре у нас. Поетска деконструкција је на тај начин постала интрузивна и опасна. Депримира слабе, разочарава неискусне, а самозване класификаторе доводи у стање бесповратне збуњености.

Невидљивим Марсом промичу духови судбински поседнути својим генетичким софтвером, међу њима има сасвим довољно места и за оне које је песник овај пут поштедео. Ипак, гешталт–хуманоиди нису главни јунаци „Невидљивог Марса“. Баш као што разбаштињеним и обесхрабреним боговима може припасти само место упечатљивих епизодиста овог космичког спева у прози. Јунака и јунаштава је, ипак, мноштво; баш као у Овидијевом епу то су — метаморфозе, оне у Невидљивом Марсу бивају свеприсутне, маштовите и готово увек — плодоносне. Динамички принцип супротстављен је статичком (које је у доброј поезији, како нам јасно ставља до знања песник, исто што и учмалост, безидејност). Дијалектика Невидљивог Марса, међутим, проистиче из духа времена у којем је стварана: у готово свакој цртици/мозаичком каменчићу/сновиђењу песник подсећа читаоца на диктатуру информацијама и злоупотребом емоција.

Шкеровић остаје доследан себи па дело одликују одсуство аутоцензуре, милитантни отпор према конвенционалном, преплитање бројних али добро одмерених и успелих омажа с непрегледном текстуром микрооткровења која следећи принцип фрактализма изазивају спознаје вишег реда и утиске далекосежнијег дејства. •

Садржај

- Део први: Духови

- Део други: Грабљивци

- Део трећи: Шаман

- Део четврти: Солнце

- Додатак: Сам у воденици, али не заувек

- Адријан Сарајлија: Поговор „Невидљивом Марсу“

---

Дроздови у паклу

„Дроздови у паклу“ је књига поезије Слободана Шкеровића писане током 2012. и 2013. године. Рецензент: Мирољуб Тодоровић

Набавите књигу у „Чудној књижари“

Садржај

- Дроздови у Паклу

- Гуштерски покуси

- Сама,

- Хађар Хим

- Ослобађање Кореје

- Ко је голео литице

- Док ђогат каска за векнама

- Магритов руж

- Псеће пиво

- Сто погледа на Попокатепетл

- У зеленим минђушама

- Куга

- Песма хаоса и револуције

- Једини начин да…

- Прљавци

- Никад назад у кутију

- Како су Орсон Велс и Херберт Џорџ Велс…

- Седам Змајевих крљушти

- Масовна маћеха

- Света ручна граната

- Ко те јебе

- Никад опроштај

- Постоје куће…

- Смрт из приче

- Преко следећег океана…

- Како је Дејви Крокет очарао Музу

- Ново племство треба покосити

- Што се нису волели

- Цена спаса

- Нада је шугава љубавница

- Улога религије

- Морлоци

- Дно

- Песник песнику

- А шта је келнер очекив'о?

- А златна рибица је заћутала

- Он титра твојим рибицама

- Вагнер и Чајковски упропастише музику

- Док Африци ваде црева

- Аутостоперски водич за Ал Каиду

- Буди самурај у коштици

- О мацо!

- А где је Талични Том?

- Блејк спроводи истрагу

- Јад и беда кувани Kartoffeln

- Мирно у пустиње

- Црква Револуције

- Порекло приватне својине

- Бог је Ерос

- Цвет и бумбар

- Буда и слон

- Крај

- Кавез

- Храна за шарана

- Кавијар

- Празнина

- Моритомо иде на Марс

- Зли Електрон

- Болцманов мозак

- Савршена мисао

- Хаику

- Где је твоја тајна?

---

Вулканска филозофија

Вулканска филозофија је књига есеја Слободана Шкеровића писаних од 2008. до 2013. године.

Набавите књигу у „Чудној књижари“

Из интервјуа који је са писцем водила Тамара Лујак:

„Уметност је побуна против поретка, као што је поредак побуна против слободе. Деконструкцијом очигледне стварности, уметник показује постојање једне друге судбине, оне која се односи према креативном делању. Једно је судбина у животу, а друго судбина оног који је у стању да се вине на другу страну. Област апстрактног је де факто стање побуне. У тој области нема представљања и то је оно што здрав разум и чулно биће не могу да схвате. Ту се дешава енергетски преображај човека и човек од крви и меса у њему не може да опстане. Али, то је област ума и онај који себе доживљава као осовљеног у уму, има сасвим другачију судбину од оног који покушава да се учврсти у својој привремености.“ — С. Шкеровић •

Садржај

- Вулканска филозофија

- Апејронистичка или афазијска поезија

- Кратки есеји инспирисани сликама

- Фрактални хоризонт мита

- Фрактално доба и смрт Информатике

- Исклизнути свет

- Политика жанра

- Поетика генија

- Поетска намера

- Порнографија, еротика, уметност

- Шта је то научна фантастика?

- Судњи дан

- Сингуларни поступак у писању

- Слободан Шкеровић: „У знању се може наћи упориште“ — разговор водила Тамара Лујак