Радослав Лазић

Мали трактат о глуми

У Новом Саду на почетку XXIV југославенских позоришних игара 11. и 12. априла 1979. Стеријиног позорја одржан је тријенални скуп истакнутих театарских стручњака из више од 40 земаља света, посвећен расправи на тему: Глумац и позоришно стваралаштво. Из Књиге о глумцу (књига је објављена на српскохрватском, енглеском, руском и француском), која је изишла као припремни материјал за IV Међународни симпозијум позоришних критичара и театролога на споменуту тему, а која представља добар допринос у нас још увек оскудној литератури о уметности глумца; објављујемо кратке уломке.

Парадокс о глумцу или уметност глуме

Жан ДИВИЊО (Jean Duvignaud):

Игра глумца је нешто много више него учење улоге; дуга прошлост прати позоришног уметника на сцени, прошлост која води порекло из доба кад није постојало оно што ми зовемо позориште: можемо говорити о некој археологији симулације...

(Глумац и игра)

*

Мартин ЕСЛИН (Martin Esslin):

Глума је, дакле, вежба стваралачке маште веома сродна вежби маште романсијера, драмског писца или песника: ови уметници баш као и глумац, вежбају своју имагинативну способност да постигну интуитивно схватање целине (Gestalt) једног непостојећег људског бића, јединствену комбинацију чинилаца који сачињавају једну људску јединку: ритам покрета, напрегнутост тела, брзину реаговања, држање и друге физичке карактеристике, као и интелигенцију, вокабулар, идејну и религиозну основу итд.

(Стваралачки допринос глумца)

*

Мајкл БИЛИНГТОН (Michael Billington):

Глумац коме је досадно или који није укључен у све видове рада трупе лош је глумац; ангажован глумац је, међутим, чио и живахан глумац. Надам се да ћемо моћи радити на стварању позоришта у коме глумци имају исто толико учешћа колико и писци и редитељи, у коме су сви они равноправни, и да ће се тако избећи естетски фашизам превасходног ума и створити позориште које се заснива на заједничком раду.

(Техника глуме)

*

ТОВСТОНОГОВ (Георгиј Александровић Товстоногов):

Ни један проблем савремене позоришне уметности неће се моћи решити, неће се моћи поставити и неће донети плодове ако не буде полазио од глумца. Тешко да ће данас неко посумњати у водећу улогу редитеља у савременом позоришту. Међутим, у најбољим представама редитељска замисао и вођење ликова, ма како да су били самосвојни и свежи, увек су увећани неравнодушним глумачким срцем, његовим поимањем света и његовом психологијом.

(Проблем трансформације данас)

*

Бернар ДОР (Bernard Dort):

Покушали смо да покажемо да је позориште пре свега место игре између ја и он, онако како га је описао Бланшо (Blanchait), с додатном димензијом коју ми даје ми. У томе је снага и слабост. Позориште не може да престане да осцилира између првог и трећег лица. Оно је сама та осцилација. Свима онима који желе да га зауставе на једном од тих лица оно ће умаћи. Привилегија глумца није у томе да може једног дана да каже оно старо ја ствараоца, већ да ради и живи у својој немоћи, да то каже и да избегне игру између првог и трећег лица. У том погледу слобода је данас више но икад у средишту позоришта.

(Глумци у првом лицу?)

*

Кажимјеж БРАУН (Kazimierz Braun):

Ово су етапе тог пута:
Племе
Обавља обред
Под вођством самог бога
Бог
Је присутан
Каплан
Репрезентује бога
Интонирајући свима познате песме
Преводећи свима познате игре
Импровизујући
Каплан седа на трон
Одваја се од заједнице
То је прва девиза деобе
Група из себе издваја хор
Хор предводи
Песник
Научио је хор новим стасимонима
Сам диригује певањем и даје корак поворци
Сам пева и игра
Сам објашњава песму
Тумачи, гестикулира
Игра
Песник постаје глумац
Песник је глумац
Глумац је песник
Они су јединство.

(Глумац поета)

*

Ежен ЈОНЕСКО (Eugen Ionesco):

И заиста, глумац прима на себе туђе фантазме, снове и кошмаре. Он их брани. И оваплоћује. Вероватно зато што и сам себе налази у туђим кризама. Ипак, писац је обвезник. Глумци свакако говоре за себе, кроз мене, међутим, ја сам тај који више говори кроз њих, захваљујући њима.

Када сам први пут присуствовао проби свог првог комада обузело ме неко чудно осећање, нека мешавина среће и нелагодности. Зар сам имао право да имитирам ствараоца? Да ли сам имао права да стварам бића? Позоришна представа се завршава ноћу. И представа света ће се завршити. Једна нова божанствена манифестација ће заменити садашњу као што ће и нови спектакл доћи да замени старо позориште...

Каква је улога редитеља који се умеће између аутора и глумца? Није ли он уљез? Некада су аутор и "цапо цомицо", тј. најстарији глумац, режирали комад.

(Писац и глумци)

*

Јан КОТ (Jan Kott):

Током последњих двадесет година, позориште суровости, хепенинг, надреалистички декор, поп позориште, позориште маски и марионета, пантомиме, позориште без речи, и експериментално позориште променили су изглед традиционалне сцене и створили један нов сензибилитет.

Педесетих и шездесетих година Питер Брук (Peter Brook), Питер Хол (Peter Hall) и Ђорђо Стрелер (Giorgio Streller), између осталих градили су позориште, у истом духу као Бекет (Beckett), Јонеско (Jonesco) и Жене (Genet). Али данас – нарочито у Сједињеним Америчким Државама – експериментисање је досегло до самих својих граница: позоришна машинерија може уништити још само своју сопствену структуру. Драма, у најужем смислу рећи – говор, поезија, идеје, заплет, личности – практично су нестали са већине сцена универзитетских и авангардних позоришта или се пак негде ретко и невољно користе. Уста се развлаче у чудне гримасе али остају нема. Инспирација је осиромашена, а то сиромаштво изазива досаду.

(Нема уста)

*

Мирослав БЕЛОВИЋ:

Неопходна борба против литературштине у савременом театру донела је током времена неочекиване и нежељене појаве као што су страх пред сложеним и великим текстовима и бежање од проблема које он поставља пред глумца и редитеља. Појавила се страст радикалног скраћивања монолога и дијалога. Уместо да се предузме све да се песников текст преточи у сценске радње, сукобе и односе, све чешће се прибегава пренагљеним и непотребним хируршким интервенцијама...

Слутим да ће последње деценије нашег XX века протећи у потрази узбудљивог споја између изражајности глумачке речи и глумачког тела. Фантастичан лет човекове мисли у непознато неће моћи да се изрази без глумаца који суверено владају уметношћу савременог говора, који поседују пуну меру истинитости, конкретности, једноставности и поезије која из њих зрачи.

(Глумац и реч у савременом позоришту)

*

Кшиштоф ЗАНУСИ (Krzysztof Zanussi):

Желели или не, морамо се сложити с чињеницом да гледаоци, масовна публика не одлазе у биоскоп због режисера, па чак ни тематике, већ пре свега због глумца. Феномен филмске звезде је један од занимљивијих проблема за оне који проучавају масовну културу. Осећање према глумцу код гледаоца често одлучује о односу према филму.

Па ипак после пројекције лакше је дискутовати о радњи, сценарију, режији, чак монтажи, него о глумцу. И поред тога људи најрадије дискутују о глумцу...

(Глумац у светлости теорије информација)

*

Ернст ШУМАХЕР (Ernst Schumacher):

1. Научна теорија, расправа међу самим извођачима, као и ставови публике, показују, седамдесетих година, ново и продубљеније интересовање за примарног ствараоца драмске уметности у свим медијима: за глумца.

2. Развој производних снага друштва и њихова све значајнија улога приморавају драмске уметности да буду далеко прилагодљивије за разне медије, а главног ствараоца, глумца, да се оријентише ка (све новијим) специјализацијама.

3. Драмски извођачи који не могу да се прилагоде у свим медијима на тај начин превазилазе "ускост" делања, а глумац тако може. У оквирима своје професије, да постане "тоталан човек" о коме говори Маркс. Он се на тај начин приближава социјалистичком идеалу свестрано развијене личности.

4. Протејска и прометејска способност глумца не само да мења сопствен лик већ и да тај лик истакне као узор увећава се радом у неколико, или у свим медијима, и служи као подстицај за стварање публике, која је, по Марксовим речима, "поклоник уметности и лепоте".

(Тезе за рад „Глумац и Марксова концепција тоталног човека“)

Глумац и друштво

Драган КЛАИЋ:

... Како се формирају популарне представе о глумцима, њиховој психи, понашању на раду? Није ли нам неопходна и анализа популарне митологије глумачког позива? Колико само глумци ту митологију прихватају као важећу истину о себи и настоје да живе у складу с њом, да је перпертуирају и допуњују? Не продубљује ли та митологија јаз између приватног и јавног идентитета глумца, не ствара ли она и од њега homo duplex-а, или још горе: не онемогућава ли та митологија његов приватан живот, подређујући га јавно, лишавајући га аутентичности, самосталности и креативности?

(Уводне напомене: Глумац и друштво)

*

Мендек КОХАНСКИ (Mendel Kohansky):

Друштвене средине уве су се тешко сналазиле са појавом глумца у својим редовима – реаговале су мешавином дивљења и страха, понекад га награђивале, понекад кажњавале. Историја друштвене улоге глумца је историја једног дугог пута, једног напорног успона са дна до несигурног угледа и места нешто изван круга друштвено признатих.

(Позив ка рђавом гласу)

*

Анџеј ЛАПИЦКИ (Andrzej Lapicki):

Глумац је добио необично висок друштвени ранг. Овде нећу износити разлоге који су довели до тога да се од глумца нешто очекује.

Према томе, ако се од мене нешто очекује, трудим се да то остварим према својим способностима, могућностима и амбицијама.

(Парадокс о пољском глумцу)

*

Бранко ПЛЕША:

Глумац се током историје одрекао свога сна да у систему вредности буде "природна и магијска надокнада за догму". Све више је губио своје позориште у остајао у служби подражавања, док није, оптерећен натуралистичким или реалистичким начелом имитације, схватио свој ангажман само у служби идентификације гледаоца са представљеним. Тако већ дуго спава и спаваће у глумцу грађанин који се, као и други грађани, задовољава постојећим миром и размерама које духовно лењој публици гарантује она замишљена граница четвртог зида. Постоји ли нека одлучујућа разлика између та два грађанина: глумца на сцени и гледаоца пред четвртим зидом или екраном?

(Глумац и публика)

Глумац и образовање

Огњенка МИЛИЋЕВИЋ:

Мада је искуство европског глумачког школства старије од једног века (мислим на познати тип школе која комбинује професионалну и академску обуку), ипак се још може чути питање да ли је могућно некога научити глуми? Иако је на то питање одговорио већ XIX века, занимљиво би било утврдити порекло оваквог схватања људи који, у својој области, дакако, образовани, сматрају да је глума дар природе довољан сам себи, никаква техника му није потребна – није му потребна, дакле, свест о себи!

(Увод: Глумац и образовање)

Глумац и сценски простор

Петар СЕЛЕМ:

Сценски простор је несумњиво духовна категорија. За вријеме извођења представе он постаје слика свијета, привилеговано мјесто на којем човјек открива своје постојање, утврђује га и искушава.

Своју духовност он остварује у посве физичким конотацијама. Ријеч глумца може тај простор до бескраја штитити и од највеће присутности сужавати, може га правити назочним или потпуно искључивати, али тјело глумчево мора се односити према његовом реалијама, мора кроз те реалије, сарађивати на духовном...

(Увод: Глумац и сценски простор)

*

Јован ХРИСТИЋ:

Зато је све што о позоришту говоримо мртво слово пре него што се глумац појави на позорници. И Витрувијеви троуглови, и ренесансна симболичка геометрија не значе ништа без глумца, чија је игра једина у стању да призове све оне силе које ће од те геометрије начинити живу човекову судбину.

(Глумац у сценском простору)

*

Георгиј ПАРО:

Занима ме животна компонента глуме и оно што је глумачко у животу, у којој се мјери то двоје прожима у театру и на какав начин...

(Казалиште на отвореном или отворено казалиште)

*

Миленко МИСАИЛОВИЋ:

Позоришна уметност уопште – а глумачка посебно – заснива се на неисцрпној вези стварног и нестварног, свакодневног и идеалног, или оног што је постојеће и оног што се замишља. Зато глумац у свом изражајном систему помоћу стварног исказује нестварно, као што помоћу себе као бића, може да реализује и оно непостојеће или оно што је небитно, тј. може и не-биће да преобрази у биће: глумачко стваралаштво се и састоји у моћи глумца да потчини своје индивидуално биће, а и публику као колективно биће – сценском лику не-бићу или као имагинарном бићу.

Глумац је симбол свемоћи људске маште или бескрајне жеље за постајањем и преображавањем као одлике људског духа уопште.

(Глумац и сценски простор)

Глумац и критика

Слободан СЕЛЕНИЋ:

... – Да је тачна често понављана тврдња да позоришна критика посвећује мање пажње глумцу него што он то заслужује?

- Да ли је последица:

· образовања критичара, које је више књижевно него позоришно;

· тога што се драма, као организована сума искустава; режија, као облик концептуалног мишљења, више нуди за спекулативну расправу и рефлексију, него глума, чије се вредности налазе у сфери емоција и подразумевања....

(Увод: глумац и критика)

*

Роман ШИДЛОВСКИ (Roman Szydlowwski):

... Ситуација глумца у провинцијским позориштима је поражавајућа. Млади глумци престају да раде над собом, играју незанимљив репертоар, огорчени су и фрустрирани. Уз то оно што их је одвукло у провинцију и рад у мањим позориштима: могућност уметничко развоја и сигурна зарада, доводе до њихове пропасти. Без обзира на растуће потребе филма и телевизије, настанка нових позоришта и глад позоришта, данас у Пољској прилично распрострањених, недостају висококвалификовани глумци. Колико провинцијских сцена упошљавају тзв. приучене...

(Парадокс о пољском глумцу)

*

Валентин СИЛВЕСТРУ:

Кад год их новинари интервјуишу, велика већина глумаца изјашњава се против професионалне критике. Појединци је час сасвим одбацују, постављајући безизлазно питање: имамо ли уопште драмску критику? Уопште узевши, одбацују је из разлога што је непрофесионална, оптужујући позоришне рубрике да истичу првенствено однос текста и режије, док се на извођачко стваралаштво осврћу погрдним епитетима, односно простим усклицима обожавања или пакосног прекоревања. Ипак, ако се придобије поверење глумаца, ако му се предложи да реконструише своју биографију, први документ који ће пружити биће свакако албум са исечцима из штампе...

(Глумац и критичар, у светлу вечите међусобне опречности и нераздвојивости)

Идеје о уметности глуме

Идеје о уметности глуме изречене на Међународном симпозијуму позоришних критичара и театролога Глумац и позоришно стваралаштво неоспорно су вредан допринос, а нас још увек младој и неразвијеној, науци о театру и посебно науци о глуми. У средини као што је наша, где се још увек трага за могућностима једне систематске театролошке науке организовање расправе о глуми представља датум наше позоришне културе. Без обзира на плурализам идеја о уметности глумца остаје узбудљива чињеница да је ово прва међународна расправа у нас о глумцу као средишту театарске уметности – о глуми као живој уметности театра без које је незамислив живот драмске уметности.

_________________

Око, Загреб, бр. 185, год. VI, 19. травња – 3. свибња 1979, стр. 17.