Брана Димитријевић

Вакцинисање против великих богиња у Смедеревском округу, крајем 19. века

САЖЕТАК: Закон о обавезној вакцинацији становништва Кнежевине Србије крављим богињама (Џенеровом вакцином), да би се предупредило оболевање од великих, ступио је на снагу 9. јула 1839. године (по јулијанском календару). Недовољан број лекара у то доба, надокнађиван је магистрима хирургије, а и по којим „употребљивим емпиричарем“. Коришћен је метод с руке на руку, све до 1886. године, када је нови Начелник војног санитета др Михајило Мика Марковић издао наредбу да се дотадашњи начин калемљења обустави, и да се војници (а и цивили) убудуће калеме куповном мајом, анималном лимфом. Упркос овом побољшању и олакшању ствар на терену, уопште није ишла глатко, а према извештају др Лазе Димитријевића, од маја 1898. године. Описавши тешкоће на које је наилазио, Димитријевић предлаже начине њиховог превазилажења, с посебним освртом на ромску популацију.

Brana Dimitrijević
Vaccination against Smallpox (Variola vera) in the Smederevo Disctric End of the 19^th Century

SUMMARY: The law on mandatory vaccination for the population of the dukedom of Serbia by cow pox (Jenner’s vaccine), in order to prevent smallpox disease, came into force on July 9, 1839 (according to the Julian calendar). An insufficient number of doctors at the time, was compensated for by masters of surgery and by a few ’’usable empirics’’. The method used was arm to arm vaccination as long as until 1886, when the new chief of the medical corps Dr. Mihajilo Mika Marković gave orders to end the current grafting method and that soldiers (and civilians likewise) be grafted in the future with animal-lymph. Despite this improvement and facilitation, the process did not run smoothly at all in practice, according to the report of Dr. Laza Dimitrijević, dated May 1898. Having described the difficulties he came across, Dimitrijević suggested ways to overcome them, with special attention given to the Roma population.

_______________________

Закон о обавезној вакцинацији становништва Кнежевине Србије крављим богињама (Џенеровом вакцином), да би се предупредило оболевање од великих, од вариоле вере, одобрило је Намесништво 8. јула, а ступио је на снагу 9. јула 1839. године (по старом календару). Недовољан број лекара у то доба, надокнађиван је магистрима хирургије, а и по којим „употребљивим емпиричарем“. Коришћен је метод с руке на руку.

„Лекари су,“ пише др Михаило Мика Марковић (1), „и по 5 и 6 пута морали да навраћају у једну те исту општину док не изврше вакцинацију. Прва посета, кмет лекару доводи неколико деце да на њима заметне мају. Друга посета, лекар стиже, сва деца су на окупу, али оне код којих је већ заметнута маја нема. Мајке не допуштају да се маја скида са њихове деце, јер ће, верују, такво дете одмах умрети.“

Стога је одмах по преузимању дужности Начелника војног санитета Марковић 1886. године издао наредбу да се дотадашњи начин калемљења – с руке на руку – обустави, и да се војници убудуће калеме куповном мајом, анималном лимфом. (Наредба слична Марковићевој изаћи ће за немачку војску тек две године касније, 1888. године!)

Упркос овом ствар на терену, уопште није ишла глатко, а према извештају др Лазе Димитријевића, прочитаном на V редовном састанку Српског лекарског друштва 7. маја 1894. године (по јулијанском календару) (2).

Господин Министар унутрашњих дела, извештава Димитријевић, разаслао је 4. Маја о. г. један циркулар С№ 4896, у коме износи једну тешку цифру у погледу боловања и умирања од „великих богиња“. Ту се вели: да је у години 1896. боловало у Србији 7.730 лица од великих богиња, а умрло 1.330.

Ако су то сви смртни случајеви изнети по извештајима, које ми шаљемо, онда они морају бити већи, јер их ми састављамо, како нам општински судови шаљу. Они пак то чине само онда, кад се енергично од њих иста траже. А, ако је срески или окружни лекар јавашлија, потежи или мек човек, онда они ништа и не јављају. Ја обично о заразама дознам прво од сељака или свештеника, а онда тражим преко власти од председника извешће, које се онако од ока шаље. Ако ли председник дозна, ко ми је јавио, онда тешко томе.

Да би се тачна цифра смртности од великих богиња дознала – могуће је само ако се од свештеника то потражи. „Велике богиње“ сваки може да позна, и кад свештеник запише, да је неко умро од великих богиња, онда је то врло вероватно. Вероватније – него извешће општинског суда, јер свештеник је мртваца видео.

У распису Министарства још стоји: да ће се ове године извршити каламљење уз садејство полицијских власти.

Све сам ја то опробао. Ако је писар енергичан, начини се читава буна у општини, и онда долази капетан и ствар утишкује – и онда је ауторитет и лекара и писара пао. Само нека један од сељака на збору викне: камо да видим тога, ко сме да ми узме дете, да пелцује „на ову ладноћу“ (или ако је лето на „ову жегу“)? Наједанпут сви они мирни сељаци наелектришу се санћим родитељским осећањем, а више за инат, и све се распрши које куд. Писар похапси неке, попише их и врати се с лекаром, не свршивши ништа.

Лекар, међутим, хоће да у тој општини сврши пелцовање – али капетан не да: „не дам ја, због тог посла, да се буни народ“, јер би морао и председника а и све родитеље да казни.

Овакав један случај био је зимус са мном. У једној општини отпоче нагло свет да оболева и умире од великих богиња. Срески лекар оде и мали број пелцује, остали нису хтели. Народ и даље умире. Одем ја с писаром. Окупили се сељаци, ћуте. Онда ћу ја рећи: дела, доведите чељад да их пелцујемо, јер видите, шта света умире у овој општини. На то ће један, кога сам ја познавао као вечног протестанта: не дамо ми нашу живину, да се по овакој зими пелцује. Сви прихватише: нећемо, па нећемо. Писар – правник, викну: да се ухапси. Нико тог протестанта не дотаче. Писар написа писмо, да га с писмом спроведе среској власти, и председник општине, коме се сад дала прилика, да се покаже својим сељацима добар – то писмо даде истоме том кривцу.

Тај ни до данас, после 5 месеци, није то писмо однео, нити му је шта било.

Да сам скорашњи и овом народу непознат лекар био, ја бих се вратио. „Неће народ“ записао бих, дневницу узео, и квит посла.

Ја знам, да је њих баш то и распалило, што су видели црвену качкету. Зато рекох писару: седи ту и ручај – ја ћу сам посао да предузмем. Узмем бирова, па из куће у кућу. Због зиме, нису могли нигде да побегну. Неке инаџије су се посакривале по таванима, а с некима сам се јурио око куће, и после су ми сељаци причали: то си само могао ти да учиниш, што си с нама познат, други би хрђаво прошао.

Како год, ја лупим у кућу. Кад нећете ви мени, ето мене вама. И онда по имену кажем домаћину, да ја по томе ценим, колико је ко глупљи од кога, и да ја њега сматрам за паметнога домаћина; док он не омекша – видећи, да нећу да излазим, те полако рекне свој чељади: ајде, засукујте рукаве.

И тако сам обишао 50-60 кућа, што је и њима и мени било од вајде. Њима, што сам их спасао од великих богиња; мени, што сам затицао: неке на ручку, те видео шта једу; неке на зимњем раду у соби. Негде сам нашао и људе и ојагњиле овце заједно у соби. Видео где и како спавају, колико њих у једној тесној соби живе.

Тако се и у Крњеву, пре 3 године, усићио народ, па неће да се пелцује, и капетан им попусти.

До Крњева је одмах село Велико Орашје. И ту је почело од великих богиња да се умире; ја онда кренем сâм тамо – без писара и без пандура. Сазове се збор у механи, јер беше зимње доба. Кад се механа напунила народа, онда ја наредим, да се позатварају врата и поставим страже. – Онда им изговорим ово: видите, ја сам сâм к вама дошао, да пелцовањем предупредим ову заразу у вашем комшилуку. Не пристанете ли на леп начин, ја ћу се сутра вратити у Смедерево, довешћу неколико жандара и писара, па ће жандари вући ваше девојке из куће, и седећемо у Великом Орашју донде о вашем трошку сви, док вас све не испелцујемо. Сада ви нити мени, нити за ову мају имате што да платите, све је бесплатно, а после ћете и наше дијурне и мају морати платити. А да видите, да то није ништа, ево ја ћу са вама да отпочнем. Засучем руку једноме најближем, пелцујем га, а он се смешка, па другог, трећег, тако редом све.

Сутра дан је толико навалило, нарочито женске, да сам дошао у другу неприлику – нестало ми беше маје.

Зато сам ја из искуства противан, да полиција иде с лекаром. Да сељака неко може натерати – да се његовом детету буши рука – то нико није у стању.

Него ја сам казао начин, како да се сељаци натерају, да се каламе. Да им се опседне село, и да стража буде из друге општине, који ће среска власт на њихов рачун исплатити – и кад се то једном отпочне, онда они неће ни да чекају да им се село затвара. Ту ће онда прво председници најенергичније народ да терају на пелцовање, јер они, као шпекуланти, морају да иду на недељни вашар, кога дана треба и одређивати пелцовање у распуштеним општинама.

А лети би се могло и ово употребити: ко није дошао у заказани дан, мора после из свог села донети дете на ноге лекару, где лекар живи. Лекар треба да има од свештеника списак деце за пелцовање, па нека одреди за те нехатне недељу, кад он иначе никуда не иде, и онда цело лето нека их код своје куће пелцује и јавља капетану, да му недошле пошаље, и онда капетан може овај мали број и да казни, и опет натера да дође – онако морао би, као што рекох, цело село и општинску власт да казни – а то не иде, јер је он имао муку, док је ту власт поставио.

Најбоље слушају они председници, који не припадају владајућој партији. – У тим општинама иде пелцовање боље но у војсци. Капетан једва чека да доктор отвори уста – противу таквог председника, да му нађе неку закачку. Најгоре је у оној општини, где је председник и посланик – тога лекар не сме ни да тужи, нити би му капетан смео што да учини. Његово одликовање и почаст та општина после плаћа смртним случајевима од великих богиња.

На завршетку да проговоримо о начину: како се могу натерати Цигани, да се листом пелцују.

Ја мислим овако:

Да лекар иде по селима и да их хвата, то се из досадашњег искуства увидело, да не иде. Лекари их негде пелцују 2-3, а негде ниједног. Треба, дакле, од свију општина тражити спискове њихових Цигана, са свима члановима њихове породице. Кад лекар сврши пелцовање у срезу, онда у јесен наредити, да свака општина све своје Цигане од 3 месеца до 40 година, упути лекару у његово место становања. За децу нека општина да 2-3 кола, остали нека иду пешке – за казну, што су пре бегали. Лекар ће сад прозивати по списку и пелцовати их. Оне, који нису хтели доћи, нека среска власт казни и опет стражарно упути лекару – све донде, докле их лекар све не испелцује.

У овоме послу може срескоме лекару помоћи и окружни лекар, па и општински – ако тога дана државни лекари нису у месту.

Само на овај начин лекари у борби са Циганима могу да изиђу на крај са успехом. Они њих чекају, не губе у путовању узалуд време и ваде, као што рекох, оне из списка, који нису дошли, и траже од капетана да их после недељу дана опет – пошто апсу издрже – упуте њему.

Само на тај начин у Србији се може стати на пут овој опакој зарази, по чијој јачини ја оцењујем и културу једнога народа.

Смедерево, Маја 1898.

С колегијалним поздравом Д-р Л. М. Димитријевић.

Литература:

1. Б. Димитријевић: Поводом успомена творца модерног српског војног санитета, “Даница 2005“. Вукова задужбина, Београд. Стр. 374-388. Опширније: www.rastko.net/medicina: Б.Д.: Отац модерног српског војног санитета.
2. VIII. Јавна реч. Српски архив за целокупно лекарство, IV, 1898, св. 7. Стр. 327-330

(Изговорено на XXXI Смедеревским лекарским данима 30. марта 2013. године)