Радоје Чоловић

Богдан Косановић, дописни члан САНУ (1892–1963)

______________________________________________________

Аутор је академик САНУ и председник Српског лекарског друштва

______________________________________________________

Резиме

Богдан Косановић је рођен 1892. године у Плашком, срез Карловац, Аустроугарска, данас Република Хрватска. Гимназију је учио у Сремским Карловцима. Матурирао је 1911. Медицину је студирао у Бечу и дипломирао 3. априла 1919. године.

По завршетку студија ступио је у службу као секундарни лекар на Хируршкој клиници Медицинског факултета у Београду, којом је руководио проф. Војислав Субботић. Године 1922. постао је специјалиста хирургије. Исте године изабран је за асистента на предмету Хирургија–специјална хирургија. У том звању остао је до 1933, када је именован за шефа одсека Клинике. Године 1935. основао је Одељење за грудну хирургију при Општој Државној Болници у Београду, прво такво одељење код нас. Био је један од оснивача Одсека за трансфузију крви и разрадио је индикације за употребу конзервисане крви. Године 1938. постављен је за шефа Првог хируршког одељења Опште Државне Болнице.

Марта 1941. године је мобилисан у чину резервног потпуковника. Након бомбардовања Ниша 6. априла 1941. био је на челу тима који је збринуо више од 2000 рањеника. Године 1942. отпуштен је из службе као ”национално непоуздана особа”. Почетком септембра 1944. ступио је у Народноослободилачку војску као шеф хируршке екипе Првог пролетерског корпуса, који је учествовао у борбама за ослобођење Србије и Београда. Био је управник више ратних болница.

Демобилисан је 27. децембра 1945. и постављен за шефа Хируршког одељења Градске болнице у Београду. Једно мало хируршко одељење претворио је у напредно хируршко одељење, које је пратило развој хирургије у земљи и свету. Увео је бројне нове операције, које су ускоро рутински извођене. Како је за време рата туберкулоза плућа добила скоро епидемијски карактер, а како туберкулостатици још нису били откривени, хируршко лечење плућне и плеуралне туберкулозе често је било једини начин лечења. Као искусан грудни хирург из предратног периода, проф. Косановић је оперисао велики број ових болесника, изводећи операције не само на грудном кошу (торакопластике) и плеури (дренаже и декортикације), већ и на плућима (разне врсте ресекција).

Године 1951. др Богдан Косановић је по позиву изабран за ванредног професора хирургије, а децембра 1955. за редовног професора хирургије и управника Прве хируршке клинике. Дужност је преузео фебруара 1956. и на њој остао до 31. јануара 1963, када је стекао услове за старосну пензију.

Јануара 1959. године провео је 4 недеље у Пољској обилазећи здравствене, а посебно хируршке установе. Тада је у Лекарском друштву у Варшави одржао предавања о ехинококусу плућа и о ехинококусу јетре.

За дописног члана Српске Академије Наука и Уметности изабран је 5. децембра 1963. Умро је изненада 20. октобра 1964. године.

Др Богдан Косановић је био члан Српског лекарског друштва, Хируршке секције СЛД (био је потпредседник и члан управе Секције) и Удружења хирурга Југославије. Један је од оснивача Канцеролошке секцију СЛД и Удружења канцеролога Србије, први председник Удружења канцеролога Југославије и представник Југославије у међународном удружењу канцеролога.

За члана Републичког одбора часописа Војносанитетски преглед именован је 1945. године. Године 1959. изабран је за члана редакционог одбора часописа Српски aрхив за целокупно лекарство.

Одликован је Орденом заслуга за народ II реда и Орденом рада II реда. Добитник је Плакете СЛД.

На састанцима СЛД поднео је 37 реферата, на састанцима Хируршке секције СЛД 16, на састанцима Канцеролошке секције СЛД 12, на Интерсекцијским састанцима хирурга четири републике, Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе 3, на конгресима хирурга Југославије 9, на Првом конгресу канцеролога Југославије 5, на Конгресу лекара Србије 1, у Друштву за рак 1, на тзв. Хируршкој недељи 1, у Подружници СЛД 1 и на међународним хируршким конгресима 4 реферата (укупно 90 предавања и реферата).

Највећи број од укупно 96 радова, Косановић је објавио у целини у домаћим часописима и зборницима са домаћих и међународних састанака и конгреса. У Српском архиву за целокупно лекарство објавио је 53 рада, у часопису Медицински преглед, који је пре рата излазио у Београду а после рата у Новом Саду, објавио је 14, у Acta Chirurgica Iugoslavica 5, у Војносанитетском гласнику и прегледу 3, Медицинском архиву 3, Медицинском гласнику 2, Лекару 1, у зборницима са домаћих састанака и конгреса 21 и у зборницима са међународних конгреса 4 рада.

Косановић је био хирург широког дијапазона, тако да је изводио операције и објављивао радове из више области, које су данас посебне хируршке специјалности. Ипак, највише се бавио и писао о обољењима дигестивног тракта, обољењима из области торакалне и ендокрине као и експерименталне хирургије али и хирургије дојке, неурохирургије и хирургије вена. У хирургији једњака, у којој је објавио 5 радова, писао је о кардиоспазму, дивертикулумима, карциному дисталног једњака и кардије и корозивним лезијама натријумхидроксидом. У хирургији желуца и дуоденума, у којој је објавио 17 радова, Косановић је писао о улкусима, карциному, саркомима, лимфогрануломатози и страним телима, као и о операцијама и компликацијама операција на овим органима. Из хирургије билијарног тракта написао је 11 радова. Писао је о калкулози, билијарном илеусу, карциному жучне кесе, туберкулози и реконструкцијама жучних водова. Из области хирургије јетре објавио је 8 радова, пишући о ехинококусу, повредама, туморима и непаразитарним цистама. Из области хирургије панкреаса објавио је 5 радова, о цистама и карциному главе панкреаса. У хирургији колона објавио је 7 радова, о туморима, илеусу, мегаколону и туберкулози а у хирургији ректума о пролапсу. Из хирургије танког црева објавио је 3 рада, о стенозама, торзији и тифусној перфорацији. У хирургији штитасте жлезде објавио је 7 радова. Писао је о струмама, ретростерналној струми, струми задњег медијастинума, Базедовљевој болести и туморима. Објавио је 7 радова из хирургије торакалног зида и плућа. Писао је о дермоидној цисти плућа, карциному, ехинококусу плућа, неурому бронха и бронхијалној фистули. У хирургији дијафрагме писао је о килама и торакоабдоминалним повредама. Предавао и је писао о мирнодопским и ратним повредама трбуха, акутном абдомену, илеусу и перитонитису. О слезини је написао 2 рада. У првом, врло опширном раду, описао је све хируршке болести слезине, а у другом о ехинококусу. Написао је и два рада о туморима кичмене мождине, које је са успехом оперисао. Такође, објавио је више радова о разним ретким обољењима које је сретао као општи хирург, као што су тумори надбубрега, бубрежне карлице, семиноми, тумори јајника, тумори лимфних жлезда итд. У почетку рада на хирургији Богдан Косановић се бавио и експерименталном хирургијом у којој је сам или у сарадњи са другим колегама објавио 7 радова, углавном из експерименталне онкологије и туберкулозе.

Резултати рада говоре о професору Косановићу као врхунском хирургу који је био способан да са успехом изводи како најсложеније класичне тако и најновије оперативне захвате. Његова запажања говоре о њему као изузетно луцидном и интелигентном професионалцу и научнику а његови радови о изврсном познавању целокупне класичне и најновије литературе, вансеријској, скоро књижевничкој писмености и способности да и најсложенији проблем представи на јасан и приступачан начин.

Биографија

Богдан Косановић је рођен 2. јула 1892. године у једном засеоку код Плашког, срез Карловац, Аустроугарска, данас Република Хрватска. Основну школу је завршио у родном месту. Гимназију је учио у Сремским Карловцима у којима је матурирао 1911. Исте године уписао се на Медицински факултет у Бечу. Студије медицине завршио је 3. априла 1919. године.

По завршетку студија вратио се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и 30. априла 1919. године ступио у службу као секундарни лекар на Хируршкој клиници Медицинског факултета у Београду, којом је руководио проф. Војислав Субботић. Године 1922. постао је специјалиста хирургије. Исте године изабран је за асистента на предмету Хирургија–специјална хирургија. У том звању остао је до 1933. Те године именован је за шефа одсека а 1935. основао је Одељење за грудну хирургију при Општој Државној Болници у Београду, прво такво одељење код нас.

Са др Калићем основао је Одсек за трансфузију крви и разрадио употребу конзервисане крви. Године 1938. постављен је за шефа Првог хируршког одељења Опште Државне Болнице.

Марта 1941. године је мобилисан у чину резервног потпуковника и упућен у Ниш. Након бомбардовања Ниша 6. априла 1941. у том граду било је више од 2000 рањеника, које је др Косановић хируршки збрињавао. Године 1942. Недићева влада га је отпустила из државне службе као ”национално непоуздану особу”.

Почетком септембра 1944. ступио је у Народноослободилачку војску као шеф хируршке екипе Првог пролетерског корпуса, који је учествовао у борбама за ослобођење Србије и Београда. Затим је у чину потпуковника био управник и главни хирург Прве армијске хируршке пољске покретне болнице на Сремском и Славонском фронту. Кроз ову болницу је прошло неколико хиљада рањеника. У том тешком времену, по сећању Д. Јовчића, др Косановић је испољио ”савршену психичку равнотежу”, ”одлучност и сигурност” и приказао све своје „организационе, хируршке и човекољубиве способности“. Био је ”снажан, издржљив и истрајан”. Јула 1945. постављен је за главног хирурга болничких центара Треће армије у Суботици, Сенти, Торжи и Сремским Карловцима.

Демобилисан је 27. децембра 1945. и постављен за шефа Хируршког одељења Градске болнице у Београду. Његов долазак је у кратком року променио профил оперативног рада ове установе. Једно мало и релативно конзервативно хируршко одељење претворио је у, за то време, напредно хируршко одељење, које је пратило развој хирургије у земљи и свету. У тој болници увео је многобројне операције из области опште хирургије, које су ускоро рутински извођене. Како је за време рата туберкулоза плућа добила скоро епидемијски карактер, а како туберкулостатици још нису били откривени, хируршко лечење плућне и плеуралне туберкулозе често је било једини начин лечења. Као искусан грудни хирург из предратног периода, проф. Косановић је оперисао велики број ових болесника, изводећи операције не само на грудном кошу (торакопластике) и плеури (дренаже и декортикације), већ и на самим плућима.

Увео је редовне клиничке семинаре, на којима су анализирани компликовани и занимљиви случајеви. По први пут у болници започиње писање стручних и научних радова. Примљено је више лекара на специјализацију.

Сав овај напредак био је препознат од стране Медицинског факултета па је покренуто питање његовог избора за ванредног професора хирургије по позиву. Сходно тадашњој пракси тражено је мишљење о њему од Кадровске службе болнице. Она је то мишљење и дала и у њему се између осталог каже и следеће: „Као стручњак је одличан. На послу се залаже до максимума. Амбициозан је али јако тврдоглав и самовољан. Ствара шовинистичку одељењску политику т.ј. гледа само своје одељење. Не жели присну сарадњу са Управом болнице а још мање са осталим одељењима. Велики је материјалиста. Добар је организатор и одељење му спада у најбоља одељења болнице. Дисциплинован је. Врло често долази по потреби и ноћу да би код хитних случајева интервенисао. Приликом пријема болесника у болницу гледа да прима првенствено своје болеснике из приватне ординације. Став према данашњици, на око има правилан. На одељењским састанцима и конференцијама синдикалне подружнице узима учешћа у дискусији и настоји, убацивањем неких речи, да се прикаже човеком данашњице, но у суштини је политички несигуран и притајени непријатељ. По његовим поступцима према члановима Партије види се јасно да мрзи комунисте и гледа да им нашкоди где год може. Воли да их оговара код непартијаца, наводећи да су чланови Партије у Градској болници покварењаци. Такође воли да износи лично и неистините ствари за чланове Партије и код виших руководилаца. Врло често воли да их потцењује на пр. Управника болнице, руководиоце синдиката и др. Чланове Партије на свом одељењу не трпи и упорно настоји да се преместе са његовог одељења“. Упркос овом мишљењу, друг Марко (Александар Ранковић) је дао сагласност за његов избор и он је 1951. по позиву изабран за ванредног професора хирургије. То показује да квалитетним кадровима комунистичке власти нису стављале непремостиве препреке напредовању јер су знале да су им такви људи у суштини корисни и неопходни па су им за „идеолошке недостатке“ гледали кроз прсте. Већ 1952. године Хируршко одељење Градске болнице постало је Наставна база хирургије Медицинског факултета. Одмах је изабрано 5 асистената и практична настава из хирургије се са успехом изводила.

Децембра 1955. изабран је за редовног професора хирургије и управника Прве хируршке клинике. На том месту наследио је дотадашњег управника, професора Миливоја Костића, који је отишао у старосну пензију. Дужност управника Прве хируршке клинике преузео је фебруара 1956. и са њом је руководио до 31. јануара 1963, када је отишао у старосну пензију. Сматра се да су његове нарочите заслуге за Прву хируршку клинику оснивање ”шок одељења”, како се у то време звало одељење интензивне неге, грађевинско издвајање операционог блока и набавка најмодернијег рендгенског апарата тог времена.

Јануара 1959, као представник Српске Академије Наука и Уметности, провео је 4 недеље у Пољској обилазећи здравствене, а посебно хируршке установе. Тада је у Лекарском друштву у Варшави одржао предавања о ехинококусу плућа и ехинококусу јетре.

За дописног члана Српске Академије Наука и Уметности изабран је 5. децембра 1963. Умро је изненада 20. октобра 1964. године.

Богдан Косановић и лекарска удружења

Члан Српског лекарског друштва постао је 1919. године. За члана Управе изабран је 1929, и дужност секретара обављао је пуних 6 година. Биле су то значајне године за ово Друштво, јер је у то време грађен дом на Зеленом Венцу, чему је др Косановић знатно допринео. На састанцима Друштва, посебно онима са хируршком и плућном проблематиком, одржао је велики број врло запажених предавања. Познато је да Хируршка секција Српског лекарског друштва није била основана све до 1950. Међутим, постојало је Југословенско хируршко друштво. Др Косановић је активно учествовао у припреми конгреса овог друштва који је 1930. године одржан у Београду.

У предратном периоду, бавећи се хируршким лечењем грудних обољења као и малигнитета, др Косановић је био активни члан Удружења фтизиолога као и Друштва за борбу против рака. Године 1950. био је један од оснивача Хируршке секције Српског лекарског друштва. На годишњој скупштини Секције, одржаној 25. јануара 1951. професор Косановић је изабран за првог секретара Секције. Више пута био је члан Управе и потпредседник Хируршке секције.

На годишњој скупштини Хируршке секције, одржаној 23. децембра 1961. професор Косановић поново је изабран за члана Управе Секције а на скупштини одржаној 5. јануара 1963. поново је изабран у њен Управни одбор. Тако је од оснивања Секције био члан шире или уже Управе. У периоду од 1950. до 1959. сваке године одржавана је Годишња скупштина на којој је бирана Управа Секције. Нажалост, записници са састанка скупштине су често оскудни или недостају, тако да није могуће утврдити у ком периоду је професор Косановић биран за потпредседника Секције, како је то наведено у биографији објављеној у Годишњаку САНУ приликом избора за дописног члана САНУ.

У том периоду на клиникама Медицинског факултета и Хируршкој клиници ВМА одржаване су и тзв. „Хируршке недеље“, намењене лекарима из унутрашњости Србије и мањих болница у Београду. Пре подне вршене су демонстрационе операције а после подне одржавана су предавања. Програми предавања нису сачувани. Међутим, врло је вероватно да је професор Косановић био један од главних предавача и извођача демонстрационих операција, нарочито када је био управник Прве хируршке клинике.

Био је један од оснивача Канцеролошке секције Српског лекарског друштва и њен председник пуних 10 година, а 1962. изабран је за доживотног почасног председника Секције. На његову иницијативу основане су Канцеролошке секције лекарских удружења других југословенских република, а 1959. основано је Удружење канцеролога Југославије, које га је изабрало за свог првог председника и представника у Међународној Унији за борбу против рака. Био је организатор и председник Првог конгреса канцеролога Југославије, који је одржан у Београду априла 1962. Тај конгрес је доживео велики успех, па је током конгреса професор Косановић поново изабран за председника Удружења канцеролога Југославије до наредног конгреса, планираног за 1966. годину.

Био је члан Међународног хируршког друштва, на чијим је скуповима подносио реферате и саопштења.

Косановић је био и активни члан Удружења наставника Медицинског факултета, у коме је биран за члана Управе, потпредседника и председника. Био је и члан управе Удружења наставника Београдског Универзитета.

Чланства у уредништву часописа

Др Косановић је 1945. именован за члана Републичког одбора часописа Војносанитетски преглед, чији је први број изашао у Барију 1944. године а који је био наследник часописа Војносанитетски гласник, који је излазио у предратном периоду. Године 1959. професор Косановић је изабран за члана редакционог одбора часописа Српски aрхив за целокупно лекарство.

Признања и одликовања

Године 1946. одликован је Орденом заслуга за народ II реда, највише због заслуга у збрињавању рањеника током ослобођења земље, а 1948. Орденом рада II реда за рад на унапређењу хируршког одељења Градске болнице у Београду. Године 1962. додељена му је Плакета СЛД поводом 90 година од оснивања Друштва. У више наврата добијао је похвале и награде од стране синдикалних подружница.

Рад професора Косановића у САНУ

За дописног члана САНУ професор Косановић је изабран 5. децембра 1963. године. Иако је због изненадне смрти у Академији провео мање од годину дана, био је активни члан Одељења медицинских наука и узимао је учешћа у решавању свих питања која су разматрана. Био је члан Савета библиотеке САНУ.

Презентације проф. Косановића на састанцима СЛД, конгресима Југословенског хируршког друштва, конгресу канцеролога Југославије, интерсекцијским састанцима четири југословенске републике и другим састанцима.

Богдан Косановић је био не само члан већ и један од најактивнијих у историји наведених лекарских удружења, јер њиховим састанцима није само присуствовао и на њима дискутовао, већ је поднео најмање 90 саопштења и реферата.

На састанцима Српског лекарског друштва поднео је 37 реферата, на састанцима Хируршке секције СЛД 16, на састанцима Канцеролошке секције СЛД 12, на Интерсекцијским састанцима хирурга четири републике, Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе 3, на конгресима хирурга Југославије 9, на Првом Конгресу канцеролога Југославије 5, на Конгресу лекара Србије 1, Друштву за рак 1, Хируршке недеље 1, Подружнице СЛД 1 и на међународним хируршким конгресима 4 реферата.

Највећи број предавања Косановић је објавио у целини у домаћим часописима и зборницима са домаћих и међународних састанака и конгреса. У Српском архиву за целокупно лекарство објавио је 53 рада, у часопису Медицински преглед, који је пре рата излазио у Београду а после рата у Новом Саду, објавио је 14, у Acta Chirurgica Iugoslavica 5, у Војносанитетском гласнику и прегледу 3, Медицинском архиву 3, Медицинском гласнику 2, Лекару 1, у зборницима са домаћих састанака и конгреса 21 и у зборницима са међународних конгреса 4 рада.

По доласку на место секундарног лекара хируршког одељења Опште Државне Болнице у Београду др Богдан Косановић је постао члан СЛД и активно се укључио у његов рад.

Већ 14. јуна 1919. на VI редовном састанку СЛД приказао је интересантан случај кинетичке ампутације код 68 година старе жене, којој се од пре 7 година развијао Fungus ручног зглоба десне руке и код које је, због неуспеха конзервативног лечења, морала бити извршена ампутација изнад ручног зглоба (тзв. „кинетичка ампутација”), при чему су пресечени флексори скупљени у једну а екстензори у супротну групу, „те је болесници могуће покрете извршавати, а поред тога је супинација и пронација врло лепо одржана”. Референт је претпоставио да ће болесница моћи „дату протезу лепо употребљавати“ (САЦЛ, 1919; св. 4:195).

На IX редовном састанку СЛД, одржаном 20. марта 1920, др Косановић је приказао болесника са затвореном трауматском руптуром црева, које су тада називане субкутаним руптурама, а кога је оперисао на Хируршком одељењу Опште Државне Болнице (САЦЛ, 1920; св. 9; 10:426–7). Операцију је извршио кроз средњу лапаротомију 5 сати након повреде са већ развијеним перитонитисом изазваним руптуром јејунума. Уз тоалету трбушне дупље и дренажу болесник се брзо и успешно опоравио. Не треба ни помињати да у то време није било антибиотика.

На XX редовном састанку, одржаном 17. јуна 1920, приказао је две повреде колена које су лечене по Виљемсовој методи, једног болесника оперисао је др Косановић а другог проф. Субботић, оба са успехом (САЦЛ, 1920; св. 11;12:539).

На X редовном састанку СЛД одржаном 4. децембра 1920. приказао је болесника који је раније 4 пута оперисан због волвулуса флексуре сигмоидног колона. Болесника је оперисао др Косановић урадивши деторквацију и пражњење црева кроз гумену цев постављену кроз анус. Након опоравка болесник је отпуштен с тим да се за месец дана врати ради ресекције сигмоидне флексуре колона. Др Косановић напомиње да је болесник дао податак да је сам у неколико наврата са успехом извршио деторквацију црева (САЦЛ, 1921; св. 3;4:202–3).

На XV редовном састанку СЛД, одржаном 29. јануара 1921, приказао је болесника код кога је извршена ресекција флексуре сигмоидног колона. Болесник је претходно оперисан због волвулуса сигмоидне флексуре. Том приликом Косановић је приказао ресецирани препарат максимално дилатиране сигмоидне флексуре, код кога су виђени знаци хроничног запаљења, како на самом цреву тако и на мезоу сигмоидног колона (САЦЛ, 1921; св. 6:338–9).

На XVI редовном састанку СЛД, одржаном 5. фебруара 1921, др Косановић је приказао болесника који је оперисан због комуникације између мокраћне бешике и сигмоидне флексуре колона. Претходно је урађена дијагностичка цистоскопија. Операција је извршена у лумбалној анестезији. Том приликом је ресециран део захваћеног колона. Постоперативни ток је био без икаквих компликација (САЦЛ, 1921; св. 6:340–1).

На XXVII редовном састанку СЛД, одржаном 23. априла 1921, приказао је болесника који је оперисан због перфорираног желудачног улкуса. Том приликом извршена је ексцизија улкуса и попречна сутура, како би се избегла стеноза. Болесник се опоравио без компликација. Косановић је навео да је на Хируршком одељењу Опште Државне Болнице за последњих 15 година оперисано 24 болесника са перфорацијом желудачног улкуса од укупно 201 болесника оперисаних због улкуса желуца (САЦЛ, 1921; св. 7 и 8:443–4).

На XXIX редовном састанку СЛД, одржаном 14. маја 1921, др Косановић је приказао медиогастричну ресекцију желуца извршену у општој анестезији, код које није било постоперативних компликација. Ресецирани препарат је демонстрирао. Том приликом приказао је и болесника са артериовенском анеуризмом брахијалне артерије која је настала као последица рањавања. При том се регистровао шум који се од анеуризме ширио „не само периферно (центрифугално) преко артерије него и према срцу кроз вену, те се и на самој валвули трикуспидалис чује”, нагласивши да је на овај симптом „упозорио и описао га проф. др Субботић” (САЦЛ, 1921; св. 7 и 8:449–50).

На XIX редовном састанку СЛД, одржаном 25. фебруара 1922, приказао је 4 случаја са хируршког одељења. Први случај односио се на трауматску акутну хеморагију код једног хемофиличара, који је са успехом оперисан. Други болесник је реоперисан због карцинома цекума, такође са успехом. Након тога др Косановић је приказао и два болесника са луетичним обољењима костију (САЦЛ, 1922; св. 4 и 5:206–10).

На XXII редовном састанку СЛД, одржаном 25. марта 1922, др Косановић је приказао два случаја перфорације улкуса желуца у трбушну дупљу. Код првог болесника радило се о прекривеној перфорацији која је створила фистулу на предњем трбушном зиду. Фистула је доказана и рендгенским путем. Код другог болесника радило се о слободној перфорацији, која је довела до дифузног перитонитиса. Др Косановић веома детаљно говори о перфорацијама желудачног и дуоденалног улкуса, наводећи при том не само искуства проф. Субботића, већ и цитирајући више страних аутора. Том приликом говорио је о симптоматологији, дијагнози, диференцијалној дијагнози, начину лечења и прогнози овог обољења (САЦЛ, 1922; св. 4 и 5:222–8).

На првом редовном састанку СЛД, одржаном 14. октобра 1922, др Косановић је приказао 26 година стару жену која је 4. јула те године оперисана због примарног карцинома јетре, који је потицао од ивичног дела левог режња. Проф. Субботић је најпре поставио мадрац шавове а затим извршио ексцизију тумора. Тумор је хистолошки анализирао проф. Ђорђе Јоанновић. Пацијенткиња се убрзо опоравила и до времена приказивања није било знакова рецидива. Био је то први случај операције тумора јетре у Општој Државној Болници у Београду. На крају приказа др Косановић је напоменуо да је у литератури објављен врло мали број оперисаних примарних карцинома јетре, наводећи поименично ауторе и њихова искуства. На крају, др Спужић је учесницима састанка приказао хистолошке препарате оперисаног тумора (САЦЛ, 1923; св. 1:34–6).

На седници СЛД 3. фебруара 1923. године др Косановић је реферисао „О перфорацијама стомачних и дуоденалних гризлица с погледом на случајеве хируршког одељења проф. Субботића, од почетка 1919. до конца 1922. године“. Рад је штампан у часопису Српски aрхив за целокупно лекарство (САЦЛ, 1923; св. 2:49–71).

То је опширан рад о перфорацијама желудачног и дуоденалних улкуса. Састоји се из више одељака и обухвата скоро све што је о перфорацијама до тада било познато. Аутор је најпре дао један изразито леп историјски преглед, нагласивши да су патолошку анатомију засновали Кривеље и Рокитански. Први опис дуоденалног улкуса дао је Траверс 1817. Затим је уследио хронолошки преглед описа у литератури, све до модерних времена. Косановић наводи да је прву операцију перфориране дуоденалне гризлице код нас извршио професор Субботић 1903, да је већ 1908. реферисао о 7 оперисаних болесника а да је до момента реферисања, не рачунајући ратне године, на хируршком одељењу Опште Државне Болнице оперисано 263 болесника са перфорацијама стомачних и дуоденалних гризлица.

Косановић је затим говорио о фреквенцији (учесталости) перфорација, о класификацији (по Мојнихану) на акутне, субакутне и хроничне перфорације, о каузалној вези врсте узете хране и других узрока перфорације, да би затим врло детаљно говорио о клиничким симптомима и дијагнози, много детаљније него што се данас чини, с обзиром да је у то време било врло мало помоћних дијагностичких средстава, па се дијагноза практично заснивала искључиво на добром клиничком прегледу.

Косановић затим врло детаљно говори о хируршкој терапији и оперативној техници, цитирајући разне ставове из литературе. Нарочито се задржао на благовременој операцији и што је могуће бољој тоалети трбушне дупље, испирањем топлим сланим раствором. Дискутује контроверзне ставове о питању дренаже. Затим износи већи број примера болесника оперисаних на хируршком одељењу Опште Државне Болнице, од завршетка Првог светског рата до 1923. године. Ту су укључени не само пацијенти које је оперисао професор Субботић већ и болесници које је оперисао сам Косановић и други, у то време, млађи лекари. Рад се завршава резимеом (једна страна) на француском језику.

На XVII редовном састанку СЛД, одржаном 1. марта 1924, др Косановић је приказао случај једне урођене аномалије левог стопала, који је у литератури познат као Reisenwuchs а која се састоји у „дивовском увеличању стопала”, где су „палац и други прст колосално развијени и у виду рогова нагоре и позади савијени”. Ова два прста су била дуга око 19–20 цм, дебљина је износила 22–23 цм, док је стопало без прстију било дуго 33 цм. После тога вођена је дискусија о терапијским могућностима (САЦЛ, 1924; св. 4:174–5).

На XXXVII редовном састанку СЛД одржаном 14. јуна 1924. приказао је две гнојне повреде колена које су са успехом излечене по Виљемсовој методи. Најпре је напоменуо да је већ раније приказивао сличне случајеве а затим је детаљно приказао оба болесника које је са успехом оперисао (САЦЛ, 1924; св. 7:321–2).

На првом редовном састанку СЛД одржаном 1. новембра 1924. др Косановић је приказао два излечена случаја перфорације стомачно–дуоденалних гризлица, које је са успехом оперативно излечио (САЦЛ, 1925; св. 2:105–6).

На другом редовном састанку СЛД одржаном 15. новембра 1924. приказао је 3 тешке повреде црева, које је са успехом лечио оперативно (САЦЛ, 1925; св. 3:137–9), а на IX редовном састанку одржаном 17. јануара 1925. још један случај акутне перфорације стомачне гризлице, коју је такође са успехом излечио операцијом (САЦЛ, 1925; св. 5:269–70).

На X редовном састанку СЛД одржаном 29. јануара 1927. Богдан Косановић је приказао случај ресекције желуца због калозног улкуса који је пенетрирао у панкреас а коју је са успехом извео проф. Миливоје Костић. Др Косановић је закључио да је по његовом мишљењу ресекција индикована ако ју је могуће технички извршити, ако за то постоји „довољна техничка спрема и ако јој је оператор дорастао”, закључујући да је у таквим случајевима ресекција боља и целисходнија операција од гастроентеростомије.

На трећем Југословенском састанку за оперативну медицину у Београду 19–21. септембра 1927. у дискусији о питању рака др Косановић је изнео своја „експериментална истраживања рака“ и изнео да је испитивањем стомачног сока доказао да је слободна сона киселина код малигних тумора смањена, што говори о алкалности истих и да је нашао да је код заморчића анафилактички шок слабији или да сасвим изостаје, када им се претходно убризга серум карциноматозних болесника (Медицински преглед, 1928;II–10:267–269).

На трећем Југословенском састанку за оперативну медицину 19. септембра 1927. др Косановић је приказао и „успешно оперисан случај тумора medullae spinalis“. Две године касније пацијент је приказан у Српском архиву (САЦЛ, 1929; св. 7:575–583). Код пацијента који је имао одузетост доњих удова, др Косановић је у локалној анестезији 0,5% Novocain–ом извршио ламинектомију VI и VII вратног и I дорзалног пршљена и одстранио тумор величине ораха „који је на дури био прирастао“ и који је на кичменој мождини правио удубљење. Хистолошки, радило се о ендотелиому. После рехабилитације и електротерапије пацијент се полако опорављао и после 2 године био је потпуно здрав.

Др Косановић је у раду цитирао наводе из литературе, дао поделу ових тумора на 3 групе и укратко их описао а затим говорио о клиничкој слици, дијагностици и терапији, широко цитирајући наводе из бројних књига и часописа. После 10 година болесник је био потпуно здрав. Био је то први успешно оперисани тумор кичмене мождине у Југославији (САЦЛ, 1936; св. 8: 681–682).

На седници СЛД од 31. марта 1928. др Косановић је реферисао болесника с перфорисаном гризлицом излеченом ресекцијом стомака, кога је затим и публиковао (САЦЛ, 1928; св. 7:572–533).

На састанку Југословенског хируршког друштва у Београду др Косановић је 6. априла 1932. приказао „ успешно оперисани случај Ca coeci“ кога је под истим насловом објавио исте године (САЦЛ, 1932,св.7:561–563). Операцију је извео у два акта, најпре је урадио латеро–латералну илео–трансверзо–колостомију а месец дана доцније је у локалној анестезији урадио ресекцију. У дискусији наводи да се операција може извести у једном или два акта, на шта утичу „опште стање болесника и предузимљивост оператора“, наглашавајући да је морталитет знатно већи код операција у једном акту (40:15%).

На седници Српског лекарског друштва одржаној 27. априла 1934. др Косановић је приказао случај посттифозног септичког холангитиса и ретровезикалног апсцса јетре са каменом у бешици који је излечен операцијом у општој анестезији и следеће године га и објавио (САЦЛ, 1935; св. 2:113–116). У чланку је анализирао и 16 референци, углавном из литературе на немачком језику. Он се с правом заложио за благовремену операцију, што је у оно време, када антибиотици нису били доступни, био и једини прави начин да се постигне излечење.

На седници СЛД одржаној 28. јануара 1935. др Косановић је приказао а касније и објавио (Војносанитетски гласник 1935;1–2:21–23) „Тоталном торакопластиком излечен случај кавернозне фтизе читаве десне стране“. Радило се о 33 године старом мушкарцу који је 6 година боловао од кавернозне туберкулозе (целог) десног плућа, код кога је др Косановић урадио најпре егзерезу пречажног живца с десне стране (ексцидирајући 12 цм живца) али, како се показало да то није утицало на ток болести, код пацијента је у 4 наврата урадио торакопластику десно, тако што су у етапама екстраплеурално ресецирана ребра (II–XI), што је постепено довело до колапса десног плућа и постепеног клиничког залечења (излечења?) болести, јер се пацијент „осећао сасвим добро“, „поправио се 17 кгр“, искашљавање се смањило „до 10 гр дневно серозно“ те се могло „сматрати да је оспособљен за рад“. Иако су торакопластике у Србији биле већ рађене око 40 година, др Косановић је записао да је то био „први случај овако опширне торакопластике“ и да је, колико му је било познато, то био „први случај успеле тоталне торакопластике у Београду“, што је највероватније тачно. У оно време, кад туберкулостатици нису били у употреби, мировање, хиперкалорична исхрана, торакопластика, уз евентуалну дренажу емпијема, била је једина хируршка метода која је могла довести до залечења тешке туберкулозе. Тоталном ресекцијом ребара, извршеном у етапама (јер би једновремена ресекција вероватно била превелики захват за овако слабог и болешћу исцрпљеног пацијента), десно плуће је колабирало тако да су створени услови да дође до залечења, јер је познато да су дисајне екскурзије плућа онемогућавале санацију фиброказеозне некрозе. Ова операција је била снажан доказ оправданости оснивања одељења за грудну хирургију на челу са др Косановићем.

На седници Југословенског хируршког друштва одржаној 30. маја 1935. године др Косановић је приказао случај интраторакалне ретромедијастиналне струме, који је објавио тек 1948. године (САЦЛ, 1948; св. 5:465–468). Операцију је извео у време када је био шеф одељења за грудну хирургију. Од клиничких симптома истицали су се бол, јако проширене вене у пределу грудне кости, сметње при гутању и Bernard–Horner–ов синдром. Др Косановић је операцију извео у општој анестезији кроз горњу средњу медијастинотомију по Sauerbruch–у. Из задњег горњег медијастинума десно и испред кичменог стуба луксиран је већи тумор који је петељком био везан за тиреоидну жлезду, за који се испоставило да се радило о бенигној, и то углавном колоидној струми с „местимичним аденоматозним огњиштима“. У дискусији др Косановић указује да су интраторакалне ретростерналне струме ретке и да су ретромедијастиналне права реткост, чак и у пределима са ендемском гушавости. Он указује и на неопходност искључивања анеуризме аорте и тумора медијастинума. У раду су дискутовани и поступци хируршког лечења, наглашавајући да је ресекција стернума ретко потребна а да је стернотомија по Sauerbruch–у корисна. Косановић закључује да код тумора горњег, како предњег тако и задњег медијастинума „увек треба помислити и на струму“.

На састанку Српског лекарског друштва одржаном 20. јуна 1936. др Косановић је приказао случај акутне перфорације жучне кесе у слободну трбушну дупљу излечен холецистектомијом а који је следеће године и објавио(САЦЛ, 1937; св. 11:659–663).Операцијује извео у локалној анестезији. Као и обично, уз детаљан приказ болесника говорио је о хроничним, субакутним и акутним перфорацијама жучне кесе, цитирајући бројне ауторе, укључујући и домаће. Косановић се снажно заложио за оперативно лечење, наглашавајући да „успех операције зависи највише од времена које је протекло између перфорације и хируршке интервенције“, што је, нарочито за оно време, био одлучујући фактор успеха или неуспеха.

На састанцима Српског лекарског друштва одржаним 20. децембра 1937. и 24. јануара 1938. др Косановић је приказао по један случај саркома желуца. Затим их је заједно приказао на састанку Друштва за рак 18. фебруара 1938. и објавио (САЦЛ, 1938; св. 6:699–709). Код првог је са успехом урадио ресекцију желуца по методи Billroth II, модификација Hofmeister–Polya, а хистолошки се радило о „Sarcoma globocelulare“. Метастаза у жлездама није било. Код другог болесника ресекција није била могућа а биопсија желуца и мезоколона показала је да се радило о „reticulo–sarcoma ventriculi“ (проф. Шаховић). Обе операције су изведене у локалној анестезији. Цитирајући стране ауторе др Косановић верује да они нису тако ретки као што се мислило, јер се многи случајеви хистолошки не анализирају. Он с правом наглашава да они „дуже остају операбилни“ у поређењу са карциномима и да је прогноза много боља него код карцинома. Наводи да су према литератури ови тумори „тачно ограничени и лакше их је ресецирати“, да „не треба ресецирати стомак него само тумор (сарком) ексцидирати јер су они тачно ограничени“. Ако „нису операбилни велика већина су радиосензибилни те према томе и рендгенотерапија код њих игра велику улогу“. Зато је другог болесника са инопербилним тумором послао на рендгенотерапију после које је „тумор постепено исчезавао“, ...након чега се болесник „почео нагло опорављати тако да се на одељење вратио препорођен“. У то време хистопатолошка диференцијација тумора била је знатно слабија него данас. Несумњиво је да су бар неки случајеви били оно што ми данас зовемо стромалним туморима (GIST), код којих су заиста принципи хируршке терапије другачији него код карцинома. И данас се сматра да су код GIST тумора индиковане поштедне, ограничене ресекције за разлику од карцинома. У раду др Косановић је користио 14 референци, углавном на немачком језику.

На састанку Српског лекарског друштва одржаном 7. фебруара 1938. године др Косановић је приказао 34 године стару жену с „Icterus gravis e pancreatide indurativa (Tumor capitis pancreatis) излечен холекцистектомијом и холедоходуоденостомијом“, а доцније и публиковао(Медицински преглед, 1938;N–IV,књ.ХIII:65–67).Приказана је 34 године стара болесница са седмогодишњом анамнезом која је указивала на калкулозно обољење жучне кесице с последичним индуративним панкреатитисом главе панкреаса, који је давао слику тумора и који је довео до обструкционе жутице („Icterus gravis“). Болесница је лечена операцијом. У одстрањеној жучној кеси нађена је калкулоза а у дилатираном холедохусу камен није нађен. Холедохус је анастомозиран са дуоденумом. Даљи ток болести указује да је др Косаноовић био у праву када је закључио да се није радило о тумору већ о индуративном панкреатитису. Занимљиво је и тачно запажање Косановића да ови „иктери који настају услед компресије панкреатичних тумора махом су асептични и готово никада нису комплетни“, као и да је холедоходуоденостомија „знатно боља него ли цистогастро или цистодуоденостомија“. У доступној литератури Косановић није нашао „сличан случај“, а колико му је било познато то је био „први случај ове врсте приказан у Српском лекарском друштву“. Користио је шест референци из француске, немачке и домаће литературе.

У Српском лекарском друштву 23. маја 1938. и Друштву за рак 29. новембра 1940. др Косановић је приказао болесника с примарном лимфогрануломатозом желуца који је лечен ресекцијом а затим га и објавио (САЦЛ, 1940; св. 12:623–631). Операцију под дијагнозом тумора желуца извео је у локалној анестезији урадивши ресекцију по методи Billroth II mod. Hofmeister–Polya. Хистолошки преглед указао је на лимфогрануломатозу. На основу хистолошког описа и тока болести данас је тешко потврдити да ли се заиста радило о тој болести. Према тадашњој хистолошкој анализи несумњиво се радило о јако ретком обољењу, те др Косановић цитира јако мали број у литератури описаних случајева ове болести. Он сматра да је могуће да су неки случајеви погрешно дијагностиковани као карциноми. Болесник је преживео две године од операције, која је у то време била једини доступан начин лечења.

На седници Српског лекарског друштва одржаној 28. марта 1947. др Косановић је приказао а затим и објавио (САЦЛ, 1948; св. 2:146–149) још један „сарком стомака излечен ресекцијом“, као даље искуство раније приказаних и објављених случајева (из 1938. године). На основу ова три случаја инсистира на знатно бољој прогнози саркома у поређењу са карциномима желуца и с правом указује на могућу вредност благовремене хистологије, јер „кад бисмо одмах при операцији имали хистолошки потврђен налаз саркома стомака“, не би изводили „замашне ексцизије над правилно изведеном ресекцијом“ (локалном — примедба P.Ч.). Ово његово мишљење биће у потпуности потврђено доцније уведеном тзв. биопсијом „ex tempore“. Косановић поново изражава своје уверење да саркоми стомака нису тако ретки и „да их има више“ него што се мисли.

На састанку Српског лекарског друштва одржаном 13. јуна 1947. др Косановић је приказао а затим и објавио (САЦЛ, 1947; св. 12:1009–1013) случај карцинома штитне жлезде и „тумора грудног шава“. Радило се о 41 годину старом мушкарцу који је оперисан због ретростерналне струме за коју се испоставило да се радило о карциному а која је годину и по дана доцније дала метастазу у IV ребро с десне стране које је др Косановић ресецирао са успехом. Но, касније су се јавиле и метастазе у кичми које није био могуће ресецирати. Др Косановић наглашава да „у струми могу бити малигне ћелије без клиничких симптома“ па се заложио да „сваку струму треба оперисати и хистолошки прегледати“ па ће се „на тај начин открити понека малигна струма где клиничка слика није указивала на малигнитет“. Нарочито упозорава да на малигнитет треба сумњати када струма брзо расте, када постане чврста, наравно, кад се болови шире у околину, нарочито према потиљку и раменима као и када дође до промуклости, отежаног дисања и гутања. Сходно ставу Sauerbruch–a, др Косановић се залаже за тоталну ресекцију струме, чак и када постоји „струмипривна кахексија“ и за доцнију примену „органо–терапије“ и „рендгено–терапије“.

На седници Српског лекарског друштва одржаној 5. децембра 1947. др Косановић је приказао, затим и објавио (САЦЛ, 1948; св. 3:271–282) још један случај цисте панкреаса излечене операцијом. Радило се о цисти предела репа панкреаса величине две мушке песнице с бистрим садржајем. Др Косановић је применио марсупијализацију по Gussenbauer–u. Нажалост, биопсију зида цисте није учинио. Веома је могуће да се овде радило о муцинозном цистаденому, поготово што је у питању била млада жена, садржај „цисте“ бистар и што после операције није настала ни пролазна панкреасна фистула. У раду је поновљено доста оног што је у ранијем приказу поменуто и што смо већ коментарисали. На истој седници Српског лекарског друштва др Косановић је приказао и „остеосарком скапуле излечен субтоталном ресекцијом“ који је затим и објавио (САЦЛ, 1948; св. 4:350–352). Ова операција говори о значајним оперативним способностима др Косановића. У дискусији Косановић указује на малу учесталост овог тумора, чињеницу да су тумори често иноперабилни (он је имао два таква случаја), на две методе хируршког лечења (парцијалну и потпуну ресекцију скапуле), крвављење као најозбиљнију компликацију ове операције, неопходност рехабилитације („механо–терапије“) и додатне рендгенске–зрачне терапије, што је све примењено код приказане болеснице. Косановић указује на честе рецидиве. Обзиром на праћење од свега неколико месеци тешко је веровати да је операцијом пацијенткиња и излечена.

На седници Српског лекарског друштва одржаној 29. јануара 1948. др Косановић је приказао случај гутања страног тела (укоснице) код једне петогодишње девојчице које је морало бити одстрањено операцијом. Случај је објавио у Српском архиву (САЦЛ, 1949; св. 3: 263–266). Косановић даје и кратак преглед литературе, из кога се види да страна тела најчешће намерно гутају кажњеници и умоболни а нехотично деца. Указује да већина страних тела бива природним путем избачена те с операцијом не треба журити ако нема акутних компликација.

На седници Српског лекарског друштва одржаној 5. новембра 1948. Косановић, Бућић и Бранкован су приказали обострани цистични малигни фоликулом јајника и доцније га објавили (САЦЛ, 1950; св. 12:883–887). Радило се о 15 година старој ученици која је упркос операцији (обострана оваријектомија и ресекција оментума) због перитонеалне дисеминације и плеуралног излива умрла непуну годину дана од операције. Аутори указују да су обострани „фоликуломи“ врло ретки, и да чине 1–10% свих „гранулоза цел тумора“. Занимљиво је поменути да је пацијенткиња према тадашњим протоколима добијала велике количине мушких хормона и рендгенско зрачење „које је у прва два месеца повољно деловало“. Касније су били без ефекта „или су само у толико деловали што је ток био нешто успорен“.

На седници Српског лекарског друштва одржаној 28. јануара 1949. др Косановић је приказао случај фистуле панкреаса после ресекције желуца која је спонтано залечена и објавио је исте године (САЦЛ, 1949; св. 9:707–711).Косановић је најпре указао на могућност повреде панкреасних водова током операције дуоденалног улкуса који пенетрира у панкреас, с потенцијално тешким последицама, због којих су Finsterer али и други предложили искључну ресекцију („Resection zür Ausschaltung“). Он је указао да је по том питању ситуација с желудачним улкусом много боља јер ови улкуси ређе пенетрирају у панкреас. Он је имао један такав случај који је и приказао а затим публиковао. У „локалној спланхникус регионалној анестезији“ урадио је ресекцију по методи Billroth II. Након операције развила се панкреасна фистула до 700 мл на дан која се затварала и отварала да би се коначно спонтано затворила после 8 месеци. Др Косановић је с правом инсистирао на конзервативном лечењу а оперативно лечење — анастомоза с вијугом „црева које је из опште пасаже искључен“ (цревна вијуга по Roux–у — примедба Р.Ч.) а које је резервисано само за ретке случајеве. Ретко и зрачна терапија може бити од користи, како је навео Herbig (1939). На крају закључује да „кад после ресекције стомака настане фистула панкреаса, те се утврди да само део секрета излази кроз фистулу и не доводи у питање исхрану болесника, може се чекати, јер такви случајеви залече се и спонтано“.

На састанку хируршке секције СЛД 12. априла 1951. др Косановић је приказао рад „Прилог познавању и лечењу кардиоспазама“ а затим га и објавио (Медицински преглед, 1953;VI (бр.2):163–167). У чланку Косановић наводи разне претпоставке о етиологији кардиоспазма, јер у то време прави узрок болести није био познат. Следи преглед веома тачних клиничких и радиолошких запажања и разних метода конзервативног лечења, које су углавном биле неефикасне а неке и компликоване, опасне и само ретко с пролазним побољшањем (Starck–ов и Phimer–ов дилататор). Косановић је дао и преглед оперативних метода, на првом месту Heller–ову операцију, операцију по Heyrovsky–ом (езофагогастростомија), коју је Henschen изводио трансторакално и кардиопластику по Finney–у или Heinecke–Mikulicz–у.

Косановић је приказао 50 година стару жену код које је због сметњи с гутањем, радиографски дијагностикован кардиоспазам. Код ње је примењена и езофагоскопија с биопсијом (др Н. Максимовић) која је показала „пролиферацију вишеслојног епитела у границама бенигнитете“. Операција је извршена у општој ендотрахеалној анестезији (др С. Ковачев) и урађена је трансторакална кардиопластика по Heincke–Mikulicz–у тако што је урађена уздужна инцизија у дужини од 4–5 cm на дисталном делу једњака и проксималном делу желуца и попречна сутура. Постоперативни ток је био без компликација. На радиографији се видело да сада „контраст несметано пролази кроз кардију“ али и да је „калибар једњака сада нешто повећан“ а што је протумачено као „последица раније огромне дилатације“. У дискусији Косановић анализира све аспекте случаја који је лечио а рад је завршио закључком у коме каже да у случају неуспеха конзервативне терапије, што је иначе најчешћи случај, треба применити оперативно лечење „у смислу езофаго–гастростомије по Hеyrovsky–ом или миотомије по Heller–у“ али да њему „изгледа да трансторакална кардиопластика у смислу Heincke–Mikulicz–а даје предност боље експлорације и сигурније хируршке интервенције, што ову методу чини методом избора“.

Ово предавање и чланак о кардиоспазму су, по нашем сазнању први у нашој хирургији и литератури. Иако су ставови о хируршком лечењу сада сасвим другачији, овај чланак указује да је проф. Косановић пратио развој и најсложеније хирургије и да није оклевао да по први пут примени неке нове па и потенционално опасне операције, јер је за њих несумњиво имао одговарајућу оперативну технику која му је давала сигурност да се упусти у потпуно нове и сложене операције.

На седници хируршке секције СЛД одржаној 15. децембра 1951. проф. Косановић и др Бранкован су приказали а следеће године и публиковали случај хроничног полипозног гастритиса с калозним улкусом мале кривине желуца (САЦЛ, 1952; св.7: 639–644), код кога је с успехом извршена тотална гастректомија са антеколичном термино–латералном езофагојејуностомијом и јејуно–јејуностомијом по Braun–у. Могуће је да је ово прва успешна тотална гастректомија код нас. Занимљиво је да се у дискусији помиње и гастроскопија као дијагностичка метода која „према литератури“ има „релативне вредности“. Полипозни гастрит је с правом сматран преканцерозним стањем те је зато „за такве случајеве гастректомија операција избора“.

На седници хируршке секције СЛД одржаној 20. марта 1952. проф. Косановић је приказао а доцније у Српском архиву и публиковао (САЦЛ, 1953; св. 3:299–305)велики интраабдоминални семином. Радило се о 20 година старом мушкарцу са фамилијарним аномалијама урогениталних органа (два брата хермафродити) који је имао скроталну хипоспадију и ектопију левог тестиса из кога се развио семином. Пацијенту је у лумбалној анестезији из мале карлице одстрањен тумор величине „велике дечије главе“ који је хистолошки дијагностикован као семином. После операције пацијент је подвргнут једном циклусу рендгенотерапије. Смрт је наступила годину и по дана касније под сликом церебралне апоплексије, можда због метастаза. Косановић наводи да је раније лечио још једног болесника с малим семиномом нормално спуштеног тестиса али да је, упркос хемикастрације и „енергичне рендгенотерапије“, до леталног исхода дошло 8 месеци после операције. У раду је дат и леп преглед литературе, а указано је и на значај одређивања „пролана А“ у мокраћи, како за дијагнозу болести тако много више за дијагнозу рецидива. Аутор инсистира на радикалној операцији, не само тумора већ и лимфних судова и жлезда као и да треба применити рендгенотерапију „...да се спречи евентуални развој метастаза“.

На седници Хируршке секције од 19. маја 1952. проф Косановић је приказао „limphangioma colli per magnum“.

На седници ХС СЛД од 3. априла 1953. са др Јанковићем, проф. Косановић је приказао а затим и публиковао (САЦЛ, 1954; св. 4:549–555) дехисценцију анастомозе после ресекције желуца због улкуса мале кривине. Десетак дана по операцији проф. Косановић је начинио јејуностомији по Eiselberg–у, на коју је болесник храњен док је орална исхрана била обустављена што је после две недеље резултирало затварањем фистуле (која очигледно није била велика), тако да је болесник враћен на пероралну исхрану. У то време тотална парентерална нутриција (тзв „хипералиментација“) није била позната, па је јејуностомија била једино право решење. Професор Косановић анализира и с правом указује на пропусте у техници шава, на тракцију на линији шава, исхемију анастомозе, присуство туморског и ожиљног ткива на анастомози, пероперативну повреду панкреаса и рано узимање већих количина хране као на могуће узроке ове опасне компликације. У закључку, проф. Косановић указује да у случају одсуства општег перитонитиса треба обезбедити добру дренажу, обуставити пероралну исхрану, парентерално вршити рехидрацију и урадити рану јејуностомију, што ће, уз евентуалне трансфузије, створити најбоље услове да се фистула затвори и пацијент преживи.

На седници Секције од 14. априла 1953. проф. Косановић је са В. Лазовићем приказао случај туберкулозе жучне кесице, којих је до тада било описано свега 25. Анализом публикованих случајева испоставило се да је клиничка слика некарактеристична, да имитира хронични холециститис, да је иктерус веома редак као и да се патолошки јавља као хронична улцерација жучне кесе, сличне туберкулози мокраћне бешике или пак као акутна некроза. Туберкулозни чворићи су често налажени а ређе је жучна кеса била претворена у казеозни тумор, какав је био и случај који су аутори лечили и описали (САЦЛ, 1953; св. 12:1304–1308). Занимљиво је да је хистолошки преглед обављен на два места (Патолошки институт Медицинског факултета и у ВМА) и оба су потврдила дијагнозу туберкулозе.

На Канцеролошкој секцији СЛД одржаној 3. јула 1953. проф. Косановић и др Н. Јанковић су презентовали случај саркома грудног коша а после га и публиковали (Медицински преглед, 1954;7:136–139).Аутори су указали да су саркоми плућа ретки (описано је свега неколико случајева) и махом су били метастазе. Саркоми торакалног зида су чешћи и обично потичу од ребара, ређе од стернума. Аутори помињу податке из литературе и указују на спекулације да могу бити последица трауме. У њиховом случају је постојала „коинциденција између повреде и тумора, који је после 29 година настао на ледираном месту“. Детаљно је приказан 60 година стар мушкарац код кога се на месту рањавања развио тумор који је одстрањен у општој анестезији уз ресекцију III, IV,V и VI ребра са леве стране. Постоперативни ток је био нормалан а тумор је хистолошки дијагностикован као „Sarcoma macroglobocellulare costae“. Иначе, пре операције као допуна радиолошком прегледу урађене су и бронхоскопија и бронхографија. Након операције пацијент је подвргнут и рендгенoтерапији.

На састанку Хируршке секције СЛД одржаном 9. јула 1953. проф. Косановић и Ж. Ђорђевић су приказали конгениталну дермоидну цисту плућа коју су следеће године публиковали (Медицински преглед, 1954;7:46–49). Након уобичајено доброг увода, аутори су изнели тада важећу класификацију цистичних обољења плућа. Затим су указали да дермоидне цисте представљају ретка обољења, да су клинички симптоми „незнатни и некарактеристични“ (сув кашаљ и ретко сукрвичав испљувак), осим ако дође до компликација, пре свега инфекције или руптуре. Када су лоциране близу зида грудног коша цисте дају карактеристичне перкуторне и аускултаторне промене. Аутори указују на тешкоће у дијагностици и наглашавају да су „ренгенолошки прегледи допуњени бронхографијом и бронхоскопијом од веће диференцијално дијагностичке вредности“. Размотрена су и обољења која су проблем диференцијалне дијагнозе а затим је приказан 20 година стар мушкарац код кога је клинички била постављена дијагноза ехинококуса плућа. Током операције било је јасно да се не ради о ехинококусу већ о дермоидној цисти (у тумору су нађене лојне масе и длаке), што је потврђено и патохистолошким прегледом. Тумор је у целини извађен, постоперативни ток је био нормалан а даље претраге су показале нормалан радиографски преглед плућа. У коментару аутори наводе да су пре операције, упркос негативној Ботеријевој реакцији, веровали да се радило о ехинококусу, јер раније нису имали ниједан случај дермоидне цисте плућа. Хируршка терапија као једино могућа, може бити „врло тешка и замашна“ уколико је положај цисте неповољан и ако је циста велика.

На седници Хируршке секције одржаној 4. децембра 1953. а доцније и Канцеролошке секције СЛД проф. Косановић је са К. Бранкованом приказао тератом абдомена, тумор ембрионалног порекла код 71 годину старог мушкарца. Случај је доцније и публикован (САЦЛ, 1954; св. 9:1132–1136). Уз приказ болесника који је успешно излечен једноставном операцијом, аутори су дали леп преглед литературе и подсетили на патоанатомске промене, клиничку слику и терапију ових тумора, за коју су с правом рекли да је искључиво хируршка.

На састанку хируршке секције СЛД 15. децембра 1953. проф. Косановић и В. Лазовић су приказали рад „прилог познавању и лечењу псеудоциста панкреаса“ који су затим и публиковали (САЦЛ, 1954; св. 6:819–825). Дали су врло леп увод а затим и приказали болесника код кога су урадили тоталну екстирпацију, што је била „права реткост“ а што је и данас случај. Данас је тешко схватити да је операција успешно изведена у локалној анестезији и са једним асистентом кроз леви параректални рез. Аутори наводе да је Косановић до тада оперисао пет циста панкреаса и да је ово шести случај. У закључку се наводи да су цисте панкреаса ретке, да су последица обољења панкреаса или трауме, да је лечење оперативно и да их је ретко могуће у целини ексцидирати као у приказаном случају.

На тзв. Хируршкој недељи (које су одржаване у Београду) проф. Косановић је 2. фебруара 1954. одржао предавање „Акутни абдомен код одраслих“, које је публиковао исте године (Медицински Архив, 1954;7:1–17).У раду су представљена практично сва обољења трбуха која могу дати слику акутног абдомена и илустрована су његовим искуствима. Рад је био изузетно едукативан, нарочито за хирурге и могао би се одмах уврстити у уџбеник хирургије.

На седници Хируршке секције СЛД 27. фебруара 1954. професор Косановић и др Ж. Ђорђевић су приказали случај дилатације дуоденума због торзије танког и дебелог црева, који су били мобилни услед поремећаја у развоју (mesenterium commune). Аутори су извели деторзију, начинили латеро–латерлну дуодено–јејуностомију, а мезоколон и мезоцекум „са неколико чворних шавова причвршћени су за задњи зид паријеталног перитонеума“. Овај случај је доцније и публикован (САЦЛ, 1955; св. 7–8:990–994).

На седници Хируршке секције СЛД од 6. априла 1954. професор Косановић је са М. Савић приказао случај „индурације главе панкреаса због калкулозног холециститиса који је лечен холецистектомијом и холедоходуоденостомијом“.

На седници Канцеролошке секцији од 13. априла 1954. проф. Косановић је одржао предавање „о карциному жучне кесице“ а доцније рад и публиковао (САЦЛ, 1954; св. 10:1202–1217). При том је детаљно приказао и 7 својих пацијената које је оперисао. Наводи да је од 1946. на Хируршком одељењу Градске болнице урадио 171 холецистектомију, међу којима и 7 пацијената (6 жена и једног мушкарца) због карцинома жучне кесе. Косановић указује да се дијагноза поставља касно и да је прогноза рђава јер је свих 7 пацијената умрло у наредних 13 месеци. Уз врло детаљан преглед литературе и на основу својих искустава он и за данашње услове потпуно тачно закључује да је „рано дијагностиковање тешко и ... скоро немогуће“, да се овај карцином много чешће јавља код жена, да у 95% случајева постоји калкулозни холециститис, да зато калкулозу треба благовремено оперисати као и да је хирургија једини вид лечења али са слабим дугорочним резултатима.

На седници Хируршке секције СЛД 3. новембра 1954. године проф. Косановић и др Н. Јанковић су приказали „Echinococcus ductus choledochus“ а затим га и публиковали (Медицински преглед, 1955;VIII(бр.1.):41–45). Аутори су приказали 43 године старог мушкарца са анамнезом интермитентног иктеруса, који је оперисан под сликом опструкционог иктеруса и код кога су током операције из холедохуса промера 5 cm одстранили мноштво „ехинококусних мехурића разне величине, некротичних мембрана... и неколико каменчића“. Како нису нигде идентификовали ехинококусну цисту јетре која је „нађена увећана“ и како је „у проширеном хепатикусу нађена само жуч; ехинкокусни мехурићи и некротичне мембране нису биле под притиском да би саме напоље излазиле, него су оштром кашиком и тупферима газе напоље вађени“, закључили су да је „било вероватније да се ехинококус развио у зиду а не у лумену холедоха и то тим више што у јетри, ... сем општег повећања није нађено ни једно сумњиво место које би говорило за ехинокок јетре“. Ми смо уверени да је та претпоставка погрешна и да примарни ехинокок холедохуса не постоји а што ни тада а поготову данас у такву могућност нико и не верује као уопште могућу. Нема сумње да се радило о тзв. централно локализованој ехинококној цисти јетре која се споља не види, нити се може пипати а која доводи само до увећања јетре. Пошто је локализована близу великих жучних водова у јетри, циста у њих перфорира и испразни се тако да није чудо да су аутори у јако проширеном холедохусу нашли и „некротичне масе“, које су морале бити делови хитинске мембране као и цисте ћерке. Несумњива грешка аутора може се објаснити тиме што у то време није било ултрасонографије и CT а такође и тиме што аутори нису могли или умели да учине коректну пероперативну холангиографију.

На четвртом стручном састанку Канцеролошке секције СЛД одржаном 6. новембра 1954. проф. Косановић и Ж. Ђорђевић су приказали болесника с „фибромиомом леве супраскапуларне јаме“ који је потицао од мишића и инфилтровао периост II–IV ребра и скапуле а који су са успехом ресецирали. Као и обично, аутори су дали доста опширан увод и добар коментар случаја уз нагласак да је код ових тумора индиковано само хируршко лечење а не и радиотерапија. Случај је публикован (Медицински архив, 1954;VII,бр.6:25–30).

На састанку Канцеролошке секције СЛД одржаном 30. децембра 1954. и на пленарној седници СЛД одржаном 14. јануара 1955. проф. Косановић и др В. Лазовић одржали су предавање „Струма малигна“. Рад су и објавили (Медицински гласник, 1955;IX,бр.6:227–230). Аутори су пошли од тога да су малигне струме ретко обољење али је, због велике учесталости струме, нарочито у ендемским крајевима, неопходно на њих обратити пажњу. Након увода, у коме су говорили о склоности ових тумора да метастазирају у лимфне жлезде, кости, плућа, јетру и бубреге, аутори инсистирају да на малигнитет треба посумњати када је у струми дошло до појаве тумора, тврдине и када је фиксирана за околину; посебно када дође до наглог пораста већ постојеће струме, нарочито код старијих и када се јави афонија, која је често знак инопаребилитета. Они наглашавају да многи аутори сматрају да сваки хиперфункционални чвор у штитастој жлезди треба узети као сумњив на малигнитет. Карцином струме код Базедовљеве болести сматрали су ретким. Аутори се залажу за тотално уклањање штитасте жлезде а да лимфне жлезде треба уклањати само када су захваћене малигним процесом, не превентивно. Палијативне хируршке захвате код иноперабилних случајева сматрали су оправданим само када је потребно ослободити трахеју. Они препоручују и примену радиоактивног јода „уколико је карцином у стању да га у себи концентрише“. Аутори су затим приказали 4 случаја малигне струме на укупно 267 операција струме које су у Градској болници урадили у периоду од 1946. до краја 1954. године. У закључку, аутори се залажу да струме треба сматрати потенцијално преканцерозним обољењима, да их треба оперативно лечити, да сваку одстрањену струму треба пажљиво хистолошки прегледати као и да је „код хистолошки доказаних малигних струма индикована постоперативно рендггенотерапија“.

На седници СЛД одржаној 14. јануара 1955. проф. Косановић је одржао предавање „Прилог изучавању дејстава метилтиоурацила и аминотизола код тешких тиреотоксичних струма“, које је доцније и објавио (САЦЛ, 1955; св. 9:925–935). Из чланка сазнајемо да је од 1. јануара 1946. до 31. децембра 1954. Косановић оперисао 321 болесника са струмом, од којих 54 (16,82%) са знацима тиреотоксикозе, међу којима су неки имали карцином. Нашао је да метилтиоурацил у садејству с луголом доводи до побољшања општег стања и смањења токсичних симптома и да је „подесан за помоћну преоперативну припрему“ чиме „доводи болесника до најпогоднијег стања за извршавање хируршког захвата“. У закључку заложио се да се метилтиоурацил користи само као припрема за операцију, да није препоручљив за дуже лечење јер да поред низа нежељених дејстава може „у неким случајевима дејствовати и канцерогено“ и да је за ово обољење „субтотална струмектомија операција избора“. У раду др Косановић је детаљно приказао 6 оперисаних болесника са тиреотоксикозом који су имали карцином и који су лечени поменутим лековима.

На седници Канцеролошке секције СЛД одржаној 26. априла 1955. проф. Косановић и Б. Стефановић су приказали 45 година стару жену са ретикулосаркомом леве ингвиналне регије. Рад је касније и објављен под називом „Reticulo–sarcomatosis regionis inguinalis lat. sin.“ (САЦЛ, 1956; св. 1:84–88). Радило се о пацијенткињи код које се током скоро годину дана у левој ингвиналној регији развијао тумор у лимфним жлездама а који се проширио у смеру леве илијачне јаме дошавши тако у колизију са великим крвним судовима. Упркос томе, тумор је са потпуним успехом, без повреде крвних судова, у целости одстрањен, и то не само његов екстра већ и интраабдоминални део. Одстрањени тумор био је тежак 800г а хистолошки је дијагностикован као ретикулосарком. Након операције пацијенткиња је била подвргнута и зрачењу а 12 месеци након операције није било знакова рецидива. У закључку, аутори су се заложили за хируршко лечење уколико је ретикулосарком ограничен и инсистирали на уклањању свих чворова као и постоперативном зрачењу.

На Другом конгресу лекара НР Србије одржаном 9–12. октобра 1955. у Нишкој Бањи, проф. Косановић и Н. Јанковић су одржали предавање о карциному дојке (Зборник радова, III свеска, Београд 1957:209–214). Занимљиво је да су карциноми дојке у то време били трећи малигни тумор по учесталости, иза карцинома материце и желуца. Предавање је било намењено лекарима опште медицине са очигледном намером да их упозна са важношћу ране дијагнозе коју су сматрали кључном за постизање колико–толико задовољавајућих резултата лечења. Аутори су презентовали и сопствене резултате засноване на оперативном лечењу 109 пацијенткиња, претежно старих између 30 и 50 година. Занимљиво је да се по први пут помиње и „Еxploratio hystologica e tempore“, коју су применили код 3 случаја, што је свакако представљао значајан продор у хируршком лечењу ове болести. Аутори су се заложили да се код карцинома дојке примени ампутација са евакуацијом регионалних лимфних жлезда. Код осталих пацијенткиња операција је извођена у два акта; најпре је одстрањиван тумор који је слат на класичан хистолошки преглед а након добијања резултата пацијенткиње су подвргавана ампутацијама дојке и евакуацији аксиле. У том тренутку нису били сигурни да ли болеснице треба најпре оперисати па зрачити (као што су они радили) или их најпре зрачити па затим оперисати. У закључку, аутори сматрају да су резултати лечења утолико бољи уколико је карцином раније дијагностикован али и да на резултате лечења утиче и биологија малигних ћелија.

На Осмом конгресу хирурга Југославије одржаном од 27–30. октобра 1955. проф. Косановић је са сарадницима одржао 5 предавања која су доцније штампана у зборнику радова.

а. „Ulcus duodeni et ventriculi“ (Zbornik radova osmog kongresa hirurga Jugoslavije, Beograd, 1957:32–38.). У овом раду проф. Косановић и Б. Стефановић указују да од улкусне болести седам пута чешће оболевају мушкарци и да је исто толико пута био чешћи дуоденални од желудачног улкуса као и да су болесници са улкусом желуца у две трећине случајева били у петој деценији живота, док се дуоденални улкус најчешће јављао у трећој и четвртој деценији живота. Аутори наводе да је у Градској болници у Београду од 1. јануара 1946. до 1. септембра 1955. оперисано 405 болесника, 310 због улкуса дуоденума и 41 због улкуса желуца, док су два болесника имала и један и други улкус. Поред тога, у том периоду оперисали су и 37 перфорираних улкуса желуца и дуоденума, 11 пептичких улкуса јејунума, два болесника који су истовремено имали и улкус и калкулозни холециститис и два болесника са дуплим улкусом дуоденума. Након што су анализирали разне аспекте ове болести, заложили су се за хируршко лечење болесника са хроничним дуоденалним улкусом, свих болесника са улкусом желуца, без обзира на дужину трајања болести (због могућности малигне алтерације, за коју се тада веровало да се доста често дешава), свих случајева улкусне стенозе желуца и дуоденума, случајева када улкуси пенетрирају у панкреас, јетру или жучну кесу, када су локализовани пре– или јукстапилорично, у случају поновљеног крвављења, перфорације и слично. Аутори су анализирали резултате лечења и постоперативне компликације а као методу избора сматрали су ресекцију по методи Билрот I или Билрот II, док су гастроентероанастомозу вршили само у случају кад ресекција није било могућа.

б. „О гастродуоденалним крвављењима“. (Zbornik radova osmog kongresa hirurga Jugoslavije, Beograd, 1957:133–40.) У овом раду проф. Косановић и В. Лазовић су приказали своје искуство са гастродуоденалним крвављењима код 113 болесника. Крвављење је код 52,7% пацијената потицало из улкуса дуоденума, знатно ређе из улкуса или карцинома желуца. Аутори су већину пацијената са успехом лечили конзервативним методама док су код поновљених крвављења предузимали оперативно лечење, првенствено ресекцију по методи Билрот II. Колико је било успешно конзервативно лечење указује податак да су оперативно лечили само 14 болесника, тј. 12,38%, 9 болесника са крварећим улкусом дуоденума, 4 са крварећим улкусом желуца док код 1 болесника извор крвављења нису са сигурношћу могли наћи. Морталитет је износио 2 од 14 болесника.

ц. „Carcinoma ventriculi et cardiae“ (Zbornik radova osmog kongresa hirurga Jugoslavije, Beograd, 1957:155–162.).

У овом раду проф. Косановић је известио о 103 болесника са карциномом, 98 са карциномом желуца и 5 код којих је карцином био локализован на кардији. Од 103 болесника 94 је лечено хируршки док 9 болесника није оперисано, зато што су одбили оперативно лечење или зато што је иноперабилитет био очигледан. У већини случајева рађена је ресекција по методи Билрот II али је урађено и 5 тоталних гастректомија, 3 ресекције проксималног дела желуца и дисталног једњака, 5 субтоталних гастректомија а код 4 болесника рађене су и додатне ресекције попречног колона. У закључку, аутор инсистира да карциноми желуца постају чешћи него раније и да се на њих мора мислити код протрахованих гастричних поремећаја, посебно код болесника старијих од 30 година као и да улкусе желуца треба подвргавати оперативном лечењу, пошто је на њиховом материјалу карцином желуца настао на бази малигне алтерације улкуса код 10,2% случајева (данас се верује да су улцерозни карциноми желуца од почетка малигни — примедба Р.Ч.). По уверењу аутора, кључ успеха су рана дијагноза и радикално хируршко лечење али и да резултати лечења зависе и од биолошких особина малигних ћелија. Такође, аутор се залаже за палијативну ресекцију код иноперабилних случајева као бољи начин палијације него што је извођење гастроентеростомије, коју су сматрали оправданом само када ресекција технички није изводљива а у циљу бар привременог олакшања болова и омогућавања исхране болесника.

д) „Прилог познавању и лечењу проширених вена доњих екстремитета“ (Zbornik radova osmog kongresa hirurga Jugoslavije, Beograd, 1957:186–191).

У овом раду проф. Косановић је са М. Савићем презентовао резултате лечења 270 болесника, 244 мушкарца и 26 жена, код којих је применио сопствену модификацију Тренделенбургове операције. О значају ове болести говори и податак аутора да је кроз антиварикозну амбуланту у Београду у 1954. години од укупно 30.266 прошло 14.622 нових случајева. У то време варикозитети су се лечили инјекцијама склерозирајућим средствима а код израженијих случајева комбинацијом операције и склеротерапије. Основна оперативна метода била је Тренделенбургова операција, која је подразумевала лигатуру в. сафене 2 до 3 цм испод ушћа а она је одмах допуњавана убризгавањем склерозантних средстава у дистални део вене са циљем изазивања тромбофлебитиса и следствене облитерације вене. Косановић је ту операцију модификовао тако што је после убризгавања склерозирајуће течности у празну вену убризгавао још 20 до 30 ccm ваздуха са циљем да „помери и дистално распрши склерозант“ а због уверења да без тога склерозирајуће средство не може допрети до дисталних делова потколенице. Након убризгавања склерозирајућег средства стављан је компресивни завој све до стопала. Према наводима аутора озбиљнијих компликација није било а посебно не знакова гасне емболије. Код 16,3% случајева забележен је флебит са перифлебитом и лаком фебрилношћу док су супурације ране и хематоми били ретки. На основу тога аутор је препоручио примену сопствене модификације на начин како је то описано. Доцније, ова операција је напуштена и уведена је екстирпација површних варикозних вена техником тзв. стрипинга а однедавно уведене су и нове перкутане операције.

е) „Ехинокок плућа“ (Zbornik radova osmog kongresa hirurga Jugoslavije, Beograd, 1957:537–540).

У овом раду проф. Косановић и др Ж. Ђорђевић приказали су резултате лечења 25 болесника са ехинококусом плућа. Непосредно после рата у циљу сузбијања туберкулозе вршени су систематски прегледи плућа, па је и ехинокок плућа, који иначе обично даје оскудну симптоматологију све док не дође до компликација, почео све чешће да се открива. Због тога је аутор у целокупном предратном периоду опсервирао свега 10 случајева ехинококуса плућа, а за непуних 10 година после рата 21. То је био разлог што је ехинококус у послератном периоду махом дијагностикован код млађих људи, чак и код детета старог 12 година. За разлику од пацијената оперисаних пре рата, код којих је оперативни захват вршен у два акта, углавном због великих димензија ехинококне цисте, све операције изведене после рата извршене су у једном акту, првенствено због значајно мањих димензија ехинококне цисте плућа које су дијагностиковане код асимптоматичних болесника. Аутори су били свесни и да су бољи резултати лечења и операција у једном акту првенствено резултат боље дијагностике, која је била резултат систематских прегледа плућа извршених из сасвим других разлога.

На састанку Канцеролошке секције СЛД одржаном 15. децембра 1955. проф. Косановић и Н. Јанковић су презентовали карцином дисталног једњака који су оперисали кроз торакофренолапаротомију, урадивши ресекцију дисталног дела једњака и проксималног дела желуца и термино–латералну анастомозу. Шест месеци након операције није било знакова рецидива ни метастаза. Аутори су дали и врло добар увод и коректан коментар. Био је то један од првих, ако не и први такав случај код нас, па је рад и публикован (Медицински преглед, 1956;IX:101–105).

На седници Канцеролошке секције одржаној 13. марта 1956. проф. Косановић и Б. Стефановић су презентовали а затим и објавили рад „Наша искуства са карциномом жучне бешике у времену од 10 година“ (Медицински преглед, 1956;IX,6:357–362). Након прегледа литературе аутори су детаљно приказали 4 болесника с карциномом жучне кесе на 227 холецистектомија. У закључку истичу да су ови карциноми врло малигни, да се скоро искључиво јављају код пацијената с калкулозом, да је рана дијагностика скоро немогућа, да је лечење хируршко али с лошом прогнозом јер „болесници махом на операцију долазе у поодмаклом стању“ као и да „супра–радикалне операције с ресекцијом јетре, околних органа, желуца, колона са вађењем регионалних жлезда, прогностички на постоперативни ток немају много утицаја“. Ова тврђења су, на жалост, и данас тачна.

На седници Канцеролошке секције СЛД одржаној априла 1956. проф. Косановић, доц. Генчић и Р. Пешић су представили болесницу код које су због великог тумора десног плућа урадили пулмектомију. У уводном делу аутори су истакли да су карциноми плућа најчешће бронхогеног порекла, да је широм света забележен велики пораст броја оболелих и да болест скоро искључиво погађа пушаче. Указали су и на неке друге могуће факторе спољашње средине а који су у вези са разним хемијским продуктима и штетним факторима радне средине. Аутори наглашавају и на предоминантно обољевање особа мушког пола, дали су класификацију, описали патохистолошке облике и дали поделу на три стадијума болести (по Lecoeur–у), на претклинички, у коме постоји само кашаљ, који болесници везују за пушење, клинички, у коме се јављају отежано дисање, хемоптизије, промуклост и јаки болови и метастатски стадијум са бројним другим симптомима. Аутори анализирају вредност дијагностичких метода, указујући на тада нову методу цитодијагностике из спутума, који се у то време почео узорковати узимањем секрета из близине тумора помоћу бронхоскопа. Бронхоскопија је омогућавала и узимање узорка из тумора и хистолошку анализу, као и узимање садржаја и бриса. Биопсија је истакнута као најпоузданија али обично могућа тек „кад је касно за операцију“. Аутори инсистирају на хируршком лечењу а пре свега на пнеумектомији као методи избора, док су мање ресекције индиковане код „мањих периферних карцинома“.

Аутори су приказали 37 година стару жену код које су урадили пнеумектомију код великог, по свој прилици већ иноперабилног тумора, па није чудо да је и поред успешног непосредног постоперативног тока, због погоршања два и по месеца после операције, отпуштена на „лични захтев са прогнозом која је дубиозна“. Аутори су случај приказали, јер су овако велики тумор ретко када са успехом могли ресецирати, „као доказ да туморе плућа и у поодмаклом стању треба оперисати“, као и указали на важност ране дијагностике и посебно што у свим „потешкоћама у плућима треба помишљати и на карцином“. Рад је ускоро и објављен (Медицински преглед, 1956;IX,4:248–251).

На састанку Хируршке секције СЛД одржаном 6. новембра 1956. професор Косановић, Глиџић В. и Обрадовић Д. су приказали рад „Прилог клиници и терапији дијафрагмалних хернија“, који су касније штампали (Acta Chir Iugosl 1957;fasc.3:259–265). Полазећи од конгениталне односно трауматске етиологије, аутори су описали главне клиничке симптоме, где кардиопулмонални симптоми доминирају код конгениталних, а симптоми у вези са желуцем и цревима код трауматских дијафргмалних хернија. Описали су методе дијагностике и лечења а затим приказали два болесника, које су с успехом лечили операцијом трансторакалним приступом. Код болесника с трауматском хернијом, поред руптуре дијафрагме нађена је и руптура перикарда, што аутори нису нашли да је раније било описано у литератури. Оба болесника су операцијом излечена.

На састанку Канцеролошке секције СЛД одржаном 14. маја 1957. проф. Косановић и Р. Пешић су презентовали а затим и објавили рад „Карциноми дебелог црева“(Аcta Chir Iugosl 1958;V(фасц. 3):113–125). Из чланка сазнајемо да је карцином колона тада био ређи од карцинома желуца, који данас вишеструко надмашује. Аутори су указали на полипе, појединачне и мултипле, као важан етиолошки фактор „поред до сада познатих као и хипотетичких фактора“. У периоду од три године, од када је проф. Косановић преузео Прву хируршку клинику, у њој је оперисано 39 болесника са карциномом колона, углавном средњих и старијих година живота, скоро подједнако особа оба пола. Занимљиво је да је скоро половина болесника (46%) имала карцином на сигмоидном колону, 26% на хепатичној флексури, 20% цекуму, 5% асцедентном и 2,5% на трансверзалном колону. Карциноми ректума се не помињу, вероватно зато што су сматрали да представљају посебну нозолошку јединицу, док је мање вероватно да у том периоду нису оперисали ни једног болесника с тим тумором. Аутори су дали и три поделе, према макроскопском изгледу (Romanis и Mitchiner), хистолошкој грађи (Henser) и степену хистолошког малигнитета (Broders). Описани су клиничка слика, методе дијагностике (главне су биле рендгенолошке, колоноскопија се не помиње), природна еволуција болести, терапија, проблем рецидива и исход. Након анализе сопственог клиничког материјала аутори у закључку посебно истичу да су радикални оперативни захвати десна и лева хемиколектомија, али и сегментне ресекције попречног колона и сигме, које се данас не сматрају оптималним оперативним решењем за ту локализацију карцинома.

На VI стручном састанку Канцеролошке секције СЛД одржаном 11. јуна 1957. године проф. Косановић је одржао предавање „O саркомима гастроинтестиналног тракта“ које је са Ж. Ђорђевићем и публиковао (САЦЛ, 1958; св. 4:441–451). Поред прегледа литературе и теоретских разматрања, Косановић је, поред раније приказана три случаја, изнео додатне податке о 9 необјављених случајева, за више њих приложио фотографије и опет је извео сличне закључке које смо у ранијим приказима поменули.

На састанку Хируршке секције СЛД одржаном 29. јуна 1956. проф. Кoсановић и Д. Павловић су приказали а затим и објавили рад под називом „Adenoma necroticans cupolae lobi dextri hepatis“ (Acta Chir Iugosl 1957;IV(V),fasc.2:181–186). Након што су навели да су бенигни тумори јетре ретки, аутори су дискутовали могуће етиолошке факторе а затим приказали 59 година старог мушкарца код кога су трансторакално и трансдијафрагмално из предела куполе десног лобуса јетре „изљуштили“ лоптаст некротични аденом пречника око 10 цм. У то време, свака операција тумора јетре била је прави подвиг, што је и био разлог да се овај случај прикаже, при чему су аутори дали низ тачних и добрих запажања.

На састанку Хируршке секције СЛД 1959. године (датум није наведен) Косановић, Букуров и Стевановић су презентовали своја искуства са ехинококусом слезине. Почетком наредне године саопштење је штампано (САЦЛ, 1960; св. 2:121–128). Аутори најпре наводе да се ехинокок слезине јавља у 1–6% случајева ехинококусне болести. У статистици проф. М. Костића на 2453 случајева ехинококозе, ехинококус је у слезини нађен у 1,2%. Од 1950. до 1959. на 132 болесника оперисана због ехинококуса била су само 3 случаја ехинококуса слезине. Аутори истичу да се по правилу ради о солитарној цисти док је мултипла ехинококоза слезине јако ретка и да је до 1935. године у светској литератури регистровано свега 12 таквих случајева. Аутори указују на велике тешкоће у постављању преоперативне дијагнозе, која се углавном постављала када би се у зиду цисте јављале калцификације које су се могле видети на нативном снимку трбуха. Известан значај имала је и елевација леве хемидијафрагме, која је указивала на компресију из правца слезине. Аутори затим детаљно приказују 4 случаја ехинококуса слезине, код којих су у једном случају урадили марсупијализацију а код 3 спленектомију. Пошто се пацијент са марсупијализацијом јако дуго опорављао (лечен је 4 месеца а затим амбулантно дуго превијан), аутори су закључили да је спленектомија операција избора, а да је марсупијализација резервисана само за случајеве када се спленектомија није могла безбедно извести, што је за оно време вероватно понекад био случај.

На седници Канцеролошке секције СЛД одржаној 26. децембра 1961. проф. Косановић, Б. Стефановић и Б. Зечевић су презентовали рад „Интраторакални неуром“ који су затим објавили (САЦЛ, 1963; св. 11:1223–1227). На почетку Косановић и сарадници су дали преглед десетак класификација тумора периферних нерава, од Virchow–а до Haferkamp–а (1960), а које су биле резултат све екстензивнијих истраживања. Feyerter је сматрао да неурогени тумори торакалне шупљине воде порекло од вегетативних нерава, иако није искључивао могућност ни порекло цереброспиналних нерава, који до тада нису били описани. Roussay и Oberling су их сматрали ембрионалним туморима који воде порекло од заосталих ембрионалних цереброспиналних ћелија. Косановић и сарадници су затим описали клиничке, хистолошке и терапијске аспекте неурома торакалне шупљине и приказали 54 година старог мушкарца код кога су у општој ендотрахеалној анестезији, кроз десну торакотомију из апекса торакалне шупљине одстранили 452 грама тежак, добро ограничен и добро инкапсулиран тумор, за који се хистолошки показало да је био неуром. У закључку аутори указују да је клиничка па и „анатомо–патохистолошка“ дијагноза тешка и да је терапија искључиво хируршка.

Дана 16. новембра 1957. године, професор Косановић је на састанку Подружнице СЛД у Пожаревцу одржао „предавање у оквиру консултативног састанка са дискусијом“ али наслов предавања није наведен.

На Првом конгресу канцеролога Југославије, одржаном 26–28. априла 1962. године у Београду, проф. Косановић и сарадници су објавили неколико резимеа који су значајни због тога што се из њих може реконструисати шта је током последњих 10 година од већих операција урађено на Првој хируршкој клиници.

Из резимеа „Сарком желуца“ сазнајемо да је за последњих 6 година оперисано 8 пацијената са саркомом желуца методама различитих ресекција, и да је само у једном случају урађена експлоративна лапаротомија и две гастроентероанастомозе. Морталитет је износио 11,11%.

Из резимеа „Карцином желуца“ сазнајемо да је у периоду 1950–1961. година оперисано 422 болесника са карциномом желуца и да је урађена 161 ресекција, 7 проксималних ресекција желуца и дисталног езофагуса, 10 тзв. „ан блок ресекција“, које су поред ресекције желуца подразумевале и ресекцију попречног колона. Урађене су и 24 тоталне гастректомије а остало су биле различите врсте палијативних интервенција. Постоперативни морталитет износио је 9,47% а у последње 4 године је смањен на 4,5%.

Из резимеа „Карциноми жучне бешике“ сазнајемо да је 1950–1961. године урађено 1282 холецистектомије, међу којима је било и 59 случајева карцинома жучне кесице. Аутори с правом закључују да је холецистектомија обично могућа код мањег броја болесника, 16/59, и да се обично операција своди на експлоративну лапаротомију са биопсијом а да су понекад индиковане билиодигестивне анастомозе. Због тога су аутори такође са правом закључили да се карциноми по правилу јављају код болесника који имају калкулозу жучне кесе, да се с операцијом касни због одсуства за карцином специфичне симптоматологије те да је прогноза болести рђава.

Из резимеа „Карцином бронха“ сазнајемо да је за последњих 10 година на Првој хируршкој клиници оперисано 43 болесника због карцинома бронха а да 15 болесника није оперисано, било због тешког општег стања или зато што нису прихватили операцију. Било је 7,6 пута више мушкараца а просечна старост оперисаних била је 53 године. Код 8 пацијената урађена је пнеумектомија, код 9 лобектомија од чега 3 билобектомије а у осталим случајевима рађене су експлоративне лапаротомије или биопсија метастаза. Непосредни морталитет износио је 2/43 (4,65%).

Из резимеа „Тумори надбубрега“ сазнајемо да је на Првој хируршкој клиници извршено 5 супрареналектомија због хормоналне хиперфункције, 4 са Кушинговим синдромом и 1 са феохромоцитомом, углавном са добрим непосредним и дугорочним резултатима. У преоперативној дијагностици коришћени су ретропнеумоперитонеум, пнеумореном, пијелографија и аортографија.

На седници Канцеролошке секције СЛД одржаној 12. јуна 1962. године проф. Косановић и Р. Пешић су представили 2 случаја „Cystosarcoma phylloides mammae“, код 34 година старог мушкарца и 43 година старе жене, а затим је рад публикован (САЦЛ, 1956; св. 6:617–621). Пошто су најпре дали преглед литературе и дотадашњих сазнања о овом ређем тумору дојке, а све како би читаоце увео у презентирану материју, проф. Косановић је до детаља приказао своје случајеве, приложивши и микрофотографије које је припремио проф. Бранкован. У коментару аутори указују на могућност да се ови тумори погрешно дијагностикују као фиброаденоми те препоручују ревизију хистолошког налаза кад год се јаве рецидиви тумора који су били дијагностиковани као фиброаденоми. У првом приказаном случају тачна дијагноза постављена је тек после пете операције. У то време клиника није располагала тзв. биопсијом „ex tempore“, те је тек после добијања класичног патохистолошког налаза Косановић извршио мастектомију, која се за овај тумор сматрала оптималном операцијом, док „изузетно, кад је реч о малигној форми, са евентуалним метастазама у аксили треба извршити операцију по Halsted–у“ која подразумева не само уклањање дојке већ и пекторалних мишића и лимфних жлезда из пазушне јаме.

Те године, професор Косановић је са С. Букуровим и Д. Стевановићем приказао „Echinococcus lienis“. Није јасно да ли се радило о приказу једног или више случајева.

На Другом интерсекцијском састанку хирурга Србије, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине који је одржан у Сарајеву и Зеници од 12. до 14. октобра 1961. године проф. Косановић је поднео 2 реферата, „Торако–абдоминалне повреде“ и „Повреде јетре“.

У раду „Торако–абдоминалне повреде“ (Зборник радова, Сарајево,1962:229–238) проф. Косановић и доцент Глиџић указују да ове повреде могу настати приликом тупе трауме у пределу доњег дела грудног коша или горњег дела абдомена као и код пенетрантних рана. Након тога говоре о рендгенолошком испитивању, другим методама дијагностике и лечењу а затим детаљно приказују 7 пацијената са торакоабдоминалним повредама, од којих су две биле нанете ватреним оружјем, једна је била убодна рана, једна пенетрантна контузиона а три су биле контузионе повреде абдомена. Сви пацијенти су оперисани са потпуним успехом и без морталитета.

У раду „Повреде јетре“ (Зборник радова, Сарајево, 1962:321–328) проф. Косановић и Д. Стефановић су након прегледа литературе приказали 5 тешких повреда јетре које су са успехом и без морталитета лечене на Првој хируршкој клиници. Аутори упозоравају да повреде јетре више нису тако ретка појава као раније и да на њих треба мислити не само код пенетрантних повреда већ и код тупе абдоминалне и торакалне трауме, да се природа повреда креће од субкапсуларних хематома до тешког размрскавања јетриног паренхима, да су по правилу праћене тешким унутрашњим крвављењима и да се оперативна техника мора прилагодити интраоперативном налазу.

На Трећем Интерсекцијском састанку хирурга социјалистичких република Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе проф. Косановић и сарадници су поднели реферат „О акутним гнојним обољењима жучне кесе и жучних путева“. Рад је објављен у Зборнику који носи наслов Гнојна обољења у хирургији (Београд 1963:231–236). Након уобичајено доброг увода аутори наводе да је од 1947. до 1962. године оперисано 1193 болесника због обољења жучне кесе од чега је било 196 тј. 16,3% са акутним гнојним обољењима. Претежна већина болесника била је стара 40–60 година, 33 од 196 болесника је имало иктерус у анамнези а 19 је са иктерусом примљено на клинику. Код 177 болесника урађена је холецистектомија а код осталих су рађене и додатне хируршке интервенције. Занимљиво је да је само у 1 случају урађена холецистостомија, једна дренажа субхепатичке ложе и једна експлоративна лапаротомија. Од 196 оперисаних због акутног гнојног холециститиса умрло је 17 болесника (8,7%), од чега 6 од билијарног перитонитиса због перфорације жучне кесе и три од дифузног пурулентног перитонитиса, насталог због перфорације перихолециститичног апсцеса. Остали болесници умрли су из разних других, за операцију најчешће невезаних разлога. Због свега аутори исправно констатују да болеснике са билијарном калкулозом треба оперисати благовремено, пре него што дође до гнојних компликација а уколико се оне јаве операцију треба предузети што је могуће пре.

Кратка анализа осталих најважнијих радова

1. Косановић Б. О хирургији слезине. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1923; св. 8–9:337–368.

На почетку Косановић је дао историјски преглед операција на слезини, наводећи да је прву спленектомију извршио Закарело у Напуљу 1549. године а затим наводи многобројне ауторе који су после тога извршили појединачне или мање серије операција на слезини. Према Косановићу, прву спленектомију у јужнословенским земљама извршио је Јосиф Фон у Загребу 80–тих година XIX века, а другу Војислав Субботић 1888, да би већ 1895. реферисао да је из разних индикација извршио 5 спленектомија. Косановић затим описује анатомију слезине а о физиологији слезине говори врло кратко, наводећи да је њена „најважнија улога у измени крви“ те да је „данас опште мишљење да се црвена крвна зрнца растварају у слезини или толико буду припремљена, да их јетра може лако растворити“. Следи клинички преглед слезине у коме се наводе и различите често необичне клиничке презентације, нарочито оне које су у вези са покретном слезином. Затим следи више одељака у којима су описане аномалије слезине (акцесорна слезина и атрофија слезине), да би затим била врло детаљно описана покретна слезина (lien migrans); посебно је описана њена најозбиљнија компликација, торзија слезине. После тога описана су сва патолошка стања слезине, инфаркт, апсцес, периспленитис и промене у слезини код разних обољења, најпре код кала азара, туберкулозе и разних мијелопролиферативних обољења. Детаљно су описане и промене у слезини код Бантијеве болести и цирозе јетре. Након тога Косановић је описао малигне туморе слезине, правилно запажајући да су метастатски тумори слезине врло ретки због „појачаног имунитета самог органа“. Следи опис циста, повреда и некрозе слезине. У даљем току говори о хируршком лечењу трауматске и спонтане руптуре слезине, помињући при том разне терапијске могућности. Истиче да се она најчешће мора лечити одстрањивањем органа и да су шав и ресекција слезине ретко кад могуће. Затим говори о искуствима са хируршким лечењем болести слезине на хируршком одељењу Опште Државне Болнице, наводећи и бројне илустративне примере. Након тога приказује саму оперативну технику спленотомије, шава, ресекције и технику одстрањења целог органа. При том, најпре говори о избору оперативног приступа а затим и самој техници операције. На крају рада наводи да је од 1888. до почетка 1923. године на хируршком одељењу Опште Државне Болнице урађено 36 операција на слезини, међу којима је најчешћа индикација за спленектомију била покретна слезина, укупно 12 случајева. Рад се завршава резимеом на француском језику.

Овај рад представља свеобухватни преглед хирургије слезине који се могао штампати као поглавље у уџбенику хирургије.

2. Косановић Б. О налазу хематопорфирина код епителиома. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1923; св. 11:489–495.

У овом раду др Богдан Косановић најпре говори о узроцима настанка епителиома коже, нагласивши да се они најчешће јављају на откривеним деловима тела, те да су најчешћи код сељака који су током живота највише изложени сунцу и другим временским непогодама. Пошто је у литератури нашао да се хематопорфирин код здравих особа у крви налази у минималним количинама, Косановић је почео испитивати његову количину у мокраћи. Пошто је одређивање хематопорфирина вршено спектроскопски, по савету професора Буријана одређивање је вршио по методи Schalfejeff–a, која служи за добијање хемина из кога је правио хематопорфирин по методи Zaleskog. Након извршених испитивања над већим бројем здравих особа и 15 болесника са епителиомима Косановић је нашао да су код њих вредности хематопорфирина повећане. И овај рад се завршава са резимеом на француском језику на целој страни.

3. Косановић Б. О последицама тровања са натријумовим хидратом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1924; св. 3:93–105.

У време када је овај рад писан као и знатно пре тога, натријумхидроксид се широко користио у домаћинствима, тако да број задесних и самоубилачких тровања овим средством није био мали. Тако Косановић наводи да је укупно лечено 154 болесника, да је 102 примљено на хируршко одељење (4 пута више жена) и да су код већине болесника код којих се развила стеноза са доста добрим успехом вршили бужирање а да је код 42 болесника вршена операција, и то 36 гастростомија, 3 гастротомије, 3 гастроентеростомије и 1 гастродуоденостомија. Тако велики здравствени проблем, какво је било тровање натријумхидроксидом, подстакао је др Косановића да о њему говори опширније. Након историјског увода и указивања на величину проблема говорио је о класификацији ових повреда по проф. Миловановићу на најлакше, лаке, тешке и најтеже. Уследио је опис последица тровања, при чему се највише задржао на стриктурама код болесника који су тровање преживели. Иако су тадашње методе бужирања превазиђене и данас скоро сасвим напуштене, рад је несумњиво од значаја, јер је резимирао тадашње стање медицинске науке по том питању.

4. Косановић Б. О стенозама црева. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1924; св. 9:375–387.

Пошто је најпре поменуо да је за последњих 5 година на хируршком одељењу Опште Државне Болнице оперисано 32 болесника са стенозама црева, Косановић детаљно описује стенозе црева изазване туберкулозом, карциноматозом, трауматске и постирадијационе стенозе, јер је „модерно лечење малигних тумора са радијумом и рендгеном, услед тешког дозирања често водило до локалних некроза црева које су саниране стенозама“. Косановић затим пише о стенозама црева изазваним луесом, актиномикозом, тифусом, дизентеријом и конгениталним узроцима. Детаљно је описао дијагностику а сходно тадашњем, скоро потпуном недостатку било каквих дијагностичких помагала, говори о палпацији, аускултацији, рендгенском прегледу и експлоративној лапаротомији. Након што је писао о прогнози код разних узрока стеноза, Косановић је дао детаљну анализу 32 случаја које су оперативно лечена на хируршком одељењу. Сасвим на крају, Косановић исправно закључује „да је боље направити резекцију него помоћу једне анастомозе искључити један велики део црева, јер у том случају и поред ентероанастомозе садржај црева у искљученом делу стагнира, услед чега настаје интоксикација“. Патологија се од тог времена у огромној мери изменила и многи узроци стеноза, који су у то време били чести, потпуно су ишчезли. Зато овај рад у извесном смислу има и историјску вредност, јер говори о стању патологије тог времена.

5. Косановић Б. О ресекцији вратног симпатикуса код Morbusa Basedowii. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1925; св.2: 64–73.

У овом раду др Богдан Косановић дискутује о вредности ресекције вратног симпатикуса у терапији Базедовљеве болести. После ширег увода Косановић полази од становишта, које је у то време заступала већина аутора, да Базедовљеву болест треба лечити хируршки. Једна група аутора мислила је да је узрок болести у абнормалном дражењу симпатикуса, па су веровали да ће ресекцијом симпатикуса уклонити болест, док су други, стојећи на ранијем гледишту да је узрок болести у повећаној штитастој жлезди, веровали да се „смањивањем жлезде” тј. ресекцијом мањег или већег дела може уклонити болест. Косановић је био мишљења да је ресекција штитасте жлезде код Базедовљеве болести индикована само код лакших случајева, јер је код тежих случајева то исувише тежак оперативни захват, који се у то време неретко завршавао леталним исходом и наводи морталитет од 8–11% у већим (међународним) серијама болесника. Пошто је ресекција симпатикуса много лакша интервенција са минималним бројем компликација, Косановић је веровао да су то „непобитна преимућства ресекције симпатикуса”, поготово што су у то време ауторитети, као Јонеско, Рајнхард и др, тврдили да се ресекцијом симпатикуса Базедовљева болест може потпуно излечити. Другу предност видео је у томе што после ресекције симпатикуса побољшање наступа брзо, док потпуно излечење наступа много доцније. Косановић је затим приказао три болесника код којих је примењена ова операција. Иако су становишта на којима је ова операција била заснована доцније одбачена, овај рад сведочи да су на хируршком одељењу Опште Државне Болнице у Београду праћена модерна становишта у хирургији тог времена.

6. Косановић Б. Експериментална истраживања у питању туберкулозе бубрега. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1925; св. 5: 233–239.

Овај рад се односи на експериментална истраживања туберкулозе бубрега која је вршио сам Косановић. Он је пошао од становишта да се локално туберкулозно обољење бубрега најчешће јавља само на једној страни и то код особа код којих се иначе туберкулозно обољење на другим органима не може доказати. Према томе, туберкулозни бацили који дођу путем крви „зауставе се у бубрегу ... где нађу подесан терен за развијање туберкулозног обољења”.

У договору са професором Јоанновићем, управником Института за патологију, Косановић је желео да изврши експериментална испитивања како „реагирају заморчад на инфекцију са туберкулозним бацилима код којих је један бубрег претходно са туберкулозом био инфициран, те пошто је оболео затим извађен”. Експеримент је изводио тако што је заморцима убризгавао по 500 туберкулозних бацила, и то једном заморцу интравенски, што је доводило до смрти животиње после 53 дана, другом је бациле убризгавао интраперитонеално, што је доводило до смрти експерименталне животиње после 61 дана а трећем је убризгавање вршио субкутано, и код њих је до смрти долазило после 69 дана. После ових припремних експеримената опите је извршио на 24 заморчета у општој анестезији, хируршки, у асептичним условима, вршећи препарирање левог бубрега, да би у њега инјицирао 500 бацила. Оперативне ране су код већине животиња зарастале пер примам. Нефректомије је вршио такође у општој анестезији и у асептичним условима и затим је вршено хистолошко испитивање одстрањеног бубрега. Анализом резултата Косановић је закључио да код примарне експерименталне туберкулозе бубрега са секундарном инфекцијом не наступа локално обољење на месту где је инфекција извршена, већ долази до обољења другог бубрега, па после екстирпације експериментално примарно туберкулозно оболелог бубрега наступа потпуно оздрављење. Нашао је и да после нефректомије експериментално примарно оболелог бубрега наступа хипертрофија и појачана отпорност другог бубрега и да после нефректомије експериментално примарно туберкулозно оболелог бубрега, отпорност организма према туберкулозним бацилима бива знатно мања него што је била пре прве инфекције, а и за време док је још оболели орган био у организму.

На основу свега тога Косановић је извукао закључке да примарно туберкулозно оболели бубрег треба што пре уклонити и да, пошто је отпорност организма после нефректомије примарно оболелог бубрега знатно смањена, „болеснике после нефректомије треба нарочито чувати од инфекције са ТБЦ бацилима”.

Овај рад доктора Косановића био је критикован од др Софотерова а одговор на критику доктор Богдан Косановић објавио је у Српском Архиву (САЦЛ, 1925; св. 8:426–427).

Овај рад говори и о томе како су се у одсуству туберкулостатика лекари, а посебно хирурзи морали довијати у лечењу туберкулозе бубрега.

7. Косановић Б. О пролазу жучног камена у црево и изазивању Илеуса. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1925; св. 10:535–542.

Ово је, по нашем сазнању, код нас прва публикација о илеусу изазваном жучним каменом. Косановић је најпре врло детаљно представио 3 болеснице старости 48, 50 и 46 година од којих је једну оперисао професор Субботић, другу професор Костић а трећу др Косановић. Све болеснице су лечене ентеротомијом и екстракцијом калкулуса. Занимљиво је да је просечна старост била знатно нижа него у данашње време, када се билијарни илеус јавља у знатно старијој популацији, посебно женској.

После приказа болесника, Косановић је дао једну врло лепу анализу симптоматологије, при чему је с правом нагласио важност дугогодишње билијарне анамнезе, а затим је описао клиничку симптоматологију, објективни налаз и промене у лабораторијским резултатима које се код ових болесника срећу.

Косановић с правом наглашава да је ентеротомија и екстракција камена метода избора у лечењу ових болесника. Он цитира Дидена који је препоручио да се конкремент мануелно потисне проксимално у проширени део црева и да ентеротомију треба урадити на том месту, због веће безбедности шава црева. Ресекција је, према Косановићу, индикована само ако је црево јако промењено. Он је и изнео свој план да код болеснице коју је он оперисао после неколико месеци изврши холецистектомију, што је вероватно оправдано, јер се радило о сразмерно млађој особи у добром општем стању, па тако и са изгледима на дуже преживљавање, поготово што су се код две од три приказане болеснице напади билијарних колика поновили после операције, што је указивало да је у жучној кеси још увек било заосталих конкремената.

8. Косановић Б. Успешно оперисана перфорација тифозне гризлице. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1928; св. 10: 835–837.

Аутор приказује 24 године старог мушкарца код кога се у току трбушног тифуса јавио перфорациони бол а који је др Косановић, на основу клиничког прегледа, дијагностиковао као перфорацију тифозне гризлице, што је довело до перитонитиса. Током хитне операције у локалној анестезији, др Косановић је нашао перфорацију на терминалном делу илеума (20 cm од цекума), коју је сутурирао у два слоја и, уз тоалету, трбух затворио без дренаже. Уследио је успешан и брз опоравак.

У дискусији др Косановић говори о перфорацији као најалармантнијој и најозбиљнијој компликацији трбушног тифуса, која се јавља у 9–19% случајева и од које је у САД умирало 25.000 људи годишње. Аутор говори о свим аспектима ове компликације, с правом указујући да је хитна операција једина нада за преживљавање. Прогноза зависи од времена које протекне од перфорације до операције, од оперативне технике и карактера трбушног тифуса. Сутуру је сматрао методом избора а „ресекција црева се врши само при крајњој потреби“. У преантибиотској ери сматрало се да су „опсежна испирања читаве трбушне дупље пре штетна него корисна, јер инфекцију преносе на она места, која су пре била од ње слободна“, чега се данашњи хирурзи не би придржавали и управо би извршили обилато испирање трбуха уколико је дошло до разливања цревног садржаја по трбуху а већина би трбух и дренирала.

9. Косановић Б. Покушај лечења карцинома аутохемотерапијом. Медицински преглед, 1929; св. 4:312–314.

Године 1927. Линтварев је објавио знатна побољшања па и „излечења“ код неких пацијената после понављаних убризгавања крви или еритроцита у „артефицијелном серуму“ коју је узимао из вене самог болесника а затим је убризгавао интрамускулаpно. Он је тврдио да се код више болесника с карциномом једњака вратила моћ гутања а код једног је постигнуто „излечење“. Међутим, испоставило се да тога болесника карцином није био хистолошки доказан.

Да би проверили ефекте ове терапије проф. Костић и др Косановић су је применили код 3 болесника. Код првог болесника с истовременим планоцелуларним карциномима на лицу и перинеуму, а који су окарактерисани као нересектабилни, Косановић је применио 16 инјекција сопствене крви болесника, што је довело до побољшања тако да је тумор могао бити ексцидиран. Код другог пацијента са тумороликом лезијом на дорзуму шаке ова терапија је довела до потпуне санације, али се у овом случају није радило о карциному већ о „преканцерози“. Код трећег болесника с карциномом дорзума шаке лечење је остало без икаквог успеха.

Косановић мисли да је побољшање код првог болесника настало тако што су се „благодарећи аутохемиотерапији запаљиве промене као и инфилтрација знатно смањиле“ тако да је „тумор постао покретан и могао се оперисати, иако је пре тога био иноперабилан“. Аутор је закључио да ако лечење „није шкодљиво, треба га покушати код свих случајева иноперабилних, као што су карциноми једњака (који за то време сматрани увек иноперабилним — примедба P.Ч.), где је радикална операција и онако немогућа, а поготово ако болесник одбија гастростомију“ и да „ако се и не постигне излечење, у великом броју случајева добиће се побољшање“.

У даљем току Косановићевог рада нисмо нашли податке да је „аутохемотерапију“ више покушавао, тако да изгледа да је ову „терапију“ напустио.

10. Косановић Б. Pyopneumothorax subphrenicus излечен спонтаном перфорацијом кроз бронх. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1931; св. 3:254–260.

У овом раду Б. Косановић је приказао младог пацијента код кога се развио субфренични апсцес с леве стране (кога је по Loydon–у Косановић назвао Pyopneumothorax subphrenicus) a кoји је настао после перфорације гастричног улкуса који је спонтано прекривен (тзв. „perforatio tecta“). Случај је занимљив због тога што је дошло до самоизлечења након перфорације кроз леву хемидијафрагму и пражњења кроз бронх. Оперативно лечење није примењено упркос томе што је аутор знао да је „терапија субфреничног апсцеса искључиво хируршка“ али ју је пацијент упорно одбијао. То је био један од ретких у литератури регистрованих случајева спонтаног излечења субфреничног апсцеса.

11. Нешковић М, Ђуричић И, Косановић Б. О функционалној корелацији између хематопоетичних и хематолитичних органа. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1932; св. 5–6:437–443.

Ради се о експерименталном раду на 9 зечева код којих је Косановић вршио ресекције од 1/2 до 1/5 јетре a код којих су после операције вршена хематолошка испитивања — броја еритроцита, количине хемоглобина, „глобуларне вредности“ и броја леукоцита. Аутори нису могли одредити тачну природу корелације између хематопоетичне и хематолитичке функције, али су веровали да се „не ради о некој тесној узајамности функција“ већ више „о индиректној и релативној зависности“ и то „од многих фактора ... делимично и од хемолитичке функције“. Oвај рад је од важности због тога што се види да је, иако релативно млад хирург, Косановић с лакоћом и успехом на зечевима вршио ресекције јетре разног обима, све до ½ јетре, и да су они редовно преживљавали.

12. Нешковић М, Ђуричић И, Косановић Б. Прилог изучавању хемолитичке функције јетре. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1935; св. 3:211–216.

Аутори су у Елзи Инглис лабораторији Физиолошког института Медицинског факултета „зечевима храњеним или подвргнутим гладовању, наркотисаним или не“ узимали крв из каротидне артерије, затим из хепатичке вене а 30 секунди касније из портне вене и у њима одређивали број еритроцита, вредност хемоглобина и рефрактометријски индекс серума. Анализирајући резултате закључили су да „метода компаратног испитивања крви вене порте и крви вене хепатике није сигурна метода за проучавање хемолитичке функције јетре“. Да би испитали утицај лучења дигестивних сокова, цревне ресорпције и улогу јетре у хидремији аутори су 6 зечева подвргли гладовању и поновили раније поменута испитивања и на основу добијених резултата дошли до закључка да „код зечева, ресорпција у дигестивном тракту, мењајући састав крви вене порте (у колико га мења) утиче на слику хемолитичке функције јетре“.

Аутори су закључили да је „метода компаративног одређивања“ састава крви вене порте и вене хепатике несигурна за испитивање хемолитичке функције јетре, већ доказује да је ресорпција у дигестивном тракту, разблажујући крв вене порте, у стању да маскира потпуно хемолитичку функцију јетре“.

Ова истраживања су вршена јер се у физиологији тог времена хемолитичкој функцији јетре придавала много већа улога него што је она заиста има.

13. Косановић Б. О лечењу емпијема. Лекар, 1937; св. 232:159–166.

У часопису „Лекар“, намењеном практичним лекарима, др Косановић је објавио опширан, јако добро илустрован чланак о jедном, у то време честом, па тако и актуелном питању излива (свих врста) у грудну дупљу, са којим се морали бавити и практични лекари. Др Косановић увидео да лекари праве бројне и озбиљне грешке, које су, уместо санације, водиле у тешке компликације и стварање емпијема. Зато је сматрао да, као тада једини грудни хирург, треба да напише један разумљив чланак који ће лекарима приближити проблем и указати на могуће грешке. Зато је рад илустровао са два лепа цртежа и 13 радиографија, које су се односиле на 6 случајева емпијема плеуре. Писан је на јасан и разумљив начин. Рад је завршио закључком да „код ексудата и емпијема пробна пункција је увек потребна ради бактериолошког прегледа“, да „при великим количинама течности у грудној дупљи (серум, гној), која компримира плућа и суседне органе, отежава дисање, као ИНДИКАЦИО ВИТАЛИС потребно је евакуисати мању или већу количину исте, али у интересу болесника и у једном и у другом случају, контраиндицирано је, шта више грешка је при овим подухватима пустити у грудну дупљу ваздух“, као и да с пункцијом треба одмах престати „чим болесник почне осећати надражај на кашаљ, болове или какве друге ма и најмање тешкоће“.

14. Косановић Б, Николић Б. Панкреатична циста излечена операцијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1941; св. 3:173–181.

У раду аутори су приказали случај цисте панкреаса која је очигледно настала као последица атака акутног пакреатитиса а коју је др Косановић са успехом оперисао методом марсупијализације. У то време цисте панкреаса су сматране врло ретким обољењем, првенствено зато што није било поузданог начина дијагностике, тако да су врло ретко и биле предмет хируршког лечења. На основу анализе литературе, очигледно је да су методе анастомозе цисте с дигестивним трактом (а које су данас основни начин лечења) тада биле у повоју и зато врло неусавршене. Зато се др Косановић и одлучио за марсупијализацију, која је данас практично напуштена али која је, срећом, на крају дала повољан резултат, упркос томе што се, сасвим очекивано, као њена компликација развила панкреасна фистула, а количина секрета била је зависна од врсте унете хране. Фистула се затворила после 3,5–4 месеца. У раду је дата и анализа тада расположиве литературе, која је осликавала тадашње погледе на ту болест и начине њеног лечења.

15. Косановић Б. Грешке при лечењу ратних повреда. Војносанитетски преглед, 1945;3–4:5–10.

Одмах после Другог светског рата почео је излазити „нови“ часопис за војну медицину „Војносанитетски преглед“, који је у ствари био наставак „Војносанитетског гласника“, који је излазио пре рата. Име је промењено јер су се војне санитетске власти бојале да не буду оптужене за континуитет са нечим из „старог“ режима, па су часопису делимично променили име. У то време, када су се још увек водиле борбе за ослобођење, било је доста ратних повреда. Др Косановић, који је тада био један од најзначајнијих и сигурно најквалификованијих „ратних“ хирурга, уочио је да се у лечењу рањеника често праве грешке с озбиљним последицама. Зато је класификовао, анализирао и примерима илустровао најчешће грешке, с намером да се с' њима одмах прекине. Рад је писао кад није имао „при руци хируршке литературе“, што указује на велику хитност да се лекарима благовремено пошаљу одговарајуће поруке. Аутор се у највећој мери усредсредио на грешке у лечењу повреда екстремитета (меких ткива, зглобова и костију) и живаца, највероватније јер су те повреде и неадекватно збрињаване од оних лекара који нису имали искуства у хирургији. Рад је зато и писан у форми практикума а не класичног стручног или научног чланка, где се обилато користи стручна и научна литература.

16. Косановић Б. О познавању и лечењу пакреатичних циста. Медицински преглед, 1951;9–10:23–37.

У протеклим годинама др Косановић је неколико пута на седницама Српског лекарског друштва приказао случајеве панкреасних циста а неке и објавио у Српском архиву за целокупно лекарство. Нема сумње да су због бољих сазнања о панкреасним цистама и боље дијагностике, цисте панкреаса све више препознаване као растући клинички проблем. Сам Косановић је био у прилици да све већи број болесника са овом болешћу лечи оперативно. Свестан да овај растући проблем треба подробније представити, написао је врло опширан чланак о цистама панкреаса и документовао га приказом случајева које је лечио. Као и обично, Косановић је обилато анализирао савремену хируршку литературу. Закључио је да је дијагностиковање циста врло тешко (што је за оно време било потпуно тачно), да је лечење искључиво оперативно (што је и данас скоро потпуно тачно), да „када је могуће најбоље је цисту екстирпирати“ (што је и данас ретко могуће), да „унутрашња дренажа у једном времену између цисте и стомака, јејунума или жучне бешике повољна јер је брзо залечи“ (што и данас потпуно важи, осим за анастомозе са жучном кесом) као и да је „спољна дренажа — марсупијализација лак хируршки подухват али лечење дуго траје и кад кад заостану фистуле, које могу изазвати и компликације“ (што је и данас потпуно тачно, због чега се ова метода практично и не користи у савременој хирургији). Све ово указује, не само да је Косановић пратио литературу, него да је имао изврсна запажања и доносио исправне закључке, чак и онда када на располагању није имао довољно доказа, а за то су способни само талентовани и аналитични хирурзи.

17. Косановић Б, Бућић М. А. Фиброма вентрикули. Медицински преглед, 1951;11–12:242–247.

Аутори су описали фибром локализован у субсерози препилоричног дела желуца који је довео до стенозе и последичне енормне дилатације желуца, повраћања и свих пратећих поремећаја. На мукози препилоричнo је постајала хронична улцерација. Др Косановић је у локалној анестезији извео ресекцију по методи Billroth II, након које је уследио брз и успешан опоравак.

У дискусији указује се да су бенигни тумори желуца ређи од малигних и да их је до 1938. у литератури описано око 1000. Према Minners–у и Geschikter–у од 522 у литератури описана бенигна тумора, фиброма је било 42 (8,01%). Аутори су указали и на дијагностичке тешкоће и спектар патолошких облика, по величини и локализацији, што може указати и на клиничку презентацију.

18. Косановић Б, Ђорђевић Ж. Случај карцином и ТБК. цекума лечен десном хемиколектомијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1955; св. 10:1172–1178.

Аутори најпре наглашавају да се карциноми цекума јављају чешће код мушкараца него код жена, претежно код особа старих 30–50 година, а да туберкулоза цекума није ретка код особа са примарном туберкулозом плућа, те да је она део секундарне туберкулозе у трбушној дупљи. Међутим, истовремено присуство и карцинома и туберкулозе цекума представља велику реткост. Због тога су аутори приказали 32 године старог пацијента са истовременим присуством и карцинома и туберкулозе цекума. У закључку истичу да се ова удруженост може дијагностиковати искључиво хистолошким прегледом те да је десна хемиколектомија најбоље решење за ове пацијенте.

19. Kosanović B, Aleksić A. Prilog klinici multiplog hepatocelularnog adenoma jetre. Acta Chirurgica Iugoslavica, 1956;III(IV):372–379.

Аутори полазе од чињенице да се мултипли хепатоцелуларни аденоми спорадично сусрећу на аутопсијама а да за клиничаре представљају изузетну реткост, да се макроскопски карактеришу појавом низа субкапсуларно расејаних жућкастих чворића, да су најчешће асимптоматски, да су грађени од ћелија које су морфолошки и функционално сличне нормалним ћелијама јетре, да ретко достижу веће димензије али да постоји опасност од малигне алтерације. Аутори су приказали 20 година стару пацијенткињу код које се развила анемија и губитак у телесној тежини а која је случајно напипала тумор у епигастријуму. Пацијенткиња је подвргнута оперативном лечењу када је у левом режњу нађен један већи тумор а у десном већи број тумора мањих димензија, који су били жуторужичасте боје, еластични и тврди. Током прве операције аутори су били мишљења да се ради о иноперабилном случају, те су је завршили биопсијом тумора. Како се показало да се ради о бенигној промени и како у наредним месецима није дошло до било каквог поремећаја у основи доброг општег стања, пацијенткиња је поново оперисана, када су са успехом одстрањени сви туморски нодуси. Већег крвављења није било, осим код једног тумора десног режња јетре, и оно је престало након подвезивања заједничке хепатичке артерије.

У то време операције на јетри биле су реткост, па је ова операција јасан доказ великих оперативних способности проф. Косановића.

20. Косановић Б, Литричин Т. Оперативно лечена конгенитална циста плућа. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1957; св. 4:471–475.

Аутори полазе од чињенице да се конгениталне цисте плућа јављају у три облика, бронхогене, алвеоларне и мешовите, и да им је клиничка слика доста карактеристична, осим код малих циста, које се откривају случајно. Типично, јављају се понављана запаљења плућа, повремен, по правилу продуктивни кашаљ, хемоптизије, језа и грозница. Релативно се лако дијагностикују обичним рендгенским прегледом плућа. Због клиничке слике и рендгенског налаза, у диференцијалној дијагнози разматрају се ехинокок плућа, бенигни тумори, локализоване метастазе, дермоидне цисте као и локализована туберкулозна каверна. Због могуће супурације, крвављења и понављаних запаљења плућа аутори се залажу за хируршко лечење, које се, због најчешће немогућности да се циста изљушти од околног плућног паренхима, састоји у лобектомији. Након тога аутори приказују 50 година стару жену код које је циста плућа дијагностикована рендгенским прегледом, која је због пражњења преко бронха имала хидроаерични ниво а код које је са успехом и без компликација урађена лобектомија. Аутори наводе да су мање ресекције плућа, сегментектомије једног или више сегмената, ретко кад могуће. Они упозоравају да се код конгениталних циста у доњим режњевима плућа у њиховим зидовима могу наћи и крвни судови који потичу директно из аорте и њених грана, што може бити узрок озбиљних пероперативних крвављења, на шта хирург мора бити спреман.

21. Косановић Б, Обрадовић Д. Карцином бубрежне карлице. Медицински преглед, 1957,10:93–96.

Аутори полазе од чињенице да тумори бубрежне карлице чине 5–10% тумора бубрега. Затим дају хистолошку класификацију, наглашавајући да најчешћи међу њима, папиларни тумори, имају склоност ширења дуж уретера и на мокраћну бешику. Јављају се у средњим годинама живота, најчешће између 45 и 60 године а мушкарци оболевају три пута чешће. Слично другим туморима бубрега, карактеришу се тријасом: хематурија, бол и палпабилни тумор. Временом, код знатног броја болесника јавља се хидронефроза која се може компликовати пионефрозом. Због честе ексклузије бубрега аутори наглашавају дијагностичку вредност ретроградне пијелографије по Шевасију. Терапија је искључиво хируршка и састоји се, не само у нефректомији, већ и уретеректомији, а по потреби и парцијалној ресекцији мокраћне бешике око орефицијума уретера на оболелој страни. Аутори приказују 48 година стару пацијенткињу са типичном клиничком сликом код које је хромоцистоскопијом доказано одсуство лучења контраста, код које је интравенска пијелографија показала ексклузију десног бубрега а код које је ретроградном пијелографијом по Шевасију доказан тумор бубрежне карлице. Код пацијенткиње је са успехом урађена нефректомија и субтотална уретеректомија.

22. Косановић Б, Бућић М. Неуром бронха изазван страним телом. Војносанитетски преглед, 1956;9–10:503–505.

Након увода, у коме се говори о страним телима у дисајним органима и прегледа литературе, аутори говоре о могућим последицама заосталих страних тела, дијагностици и терапији и констатују да је „бронхоскопија најподеснија метода“, захваљујући чијем се увођењу морталитет значајно смањио. Аутори приказују 51 годину старог мушкарца који је пре 38 година аспирирао страно тело, које је хроничном иритацијом довело до неурома а он до ателектазе и фиброзе доњег лобуса десног плућа, због којих је Косановић са успехом извео лобектомију. Био је то по многочему редак и незабележен случај у литератури.

23. Косановић Б, Ђорђевић Ж, Лазовић В. Индикације за хируршко лечење обољења штитасте жлезде. Медицински гласник, 1956;4–5:166–169.

Индикације за хируршко лечење су се мењале и мењају зависно од природе болести и ефикасности неоперативних метода. У овом чланку аутори разматрају индикације у духу терапијских могућности оног времена (1956. година) и закључују да је „лечење струма искључиво оперативно“ јер су сматране преканцерозним стањем као и да, на основу анализе свог клиничког материјала, од 65 оперисаних „тешки случајеви тиреотоксикозе и Базедовљеве болести све су чешћи а за њихово успешно лечење субтотална струмектомија је најбоља врста операције“. Из рада је видљиво велико искуство аутора, који су током последњих 10 година, од укупно 367 операција на овом органу, извршили 302 операције због strumae simplex, код којих је 80 било ретростерналних. Од 302 оперисана пацијента била су само 2 егзитуса (0,62%) што је јако добар резултат, обзиром да је највећи број оперисан у локалној анестезији, често, недовољно добро припремљених болесника.

24. Косановић Б, Алексић А. Експлоративна холедохотомија и њено решење холедоходуоденостомијом. Acta Chirurgica Iugoslavica, 1956;3(fasc.2):127–133.

У време када је Б. Косановић изводио операције на билијарном тракту и писао овај чланак, пероперативана холангиографија се практички нигде у свету није радила, јер је мобилна рендгенска апаратура ретко где била доступна а и где је била доступна квалитет снимака је био низак, па су и закључци били јако непоуздани. Зато су се хирурзи држали класичних, врло добро дефинисаних индикација за холедохотомију. Косановић се држао индикација Lahey–a, једног од водећих хирурга тога доба, а којима се ни данас за оне услове не би могло ништа приговорити. Косановић је експлоративне холедохотомије изводио код 18% случајева холецистектомија, што је одговарало учесталости у најбољим болницама у свету. Посебно питање је било како поступити након што је већ урађена експлоративна холедохотомија. Косановић је био потпуно у праву што примарну сутуру холедохотомије није радио (она је и данас јако ретко индикована и јако ретко се изводи). Обзиром да на располагању није имао пероперативну холангиографију, било је сасвим за очекивати да са Т–дренажом није имао добрих искустава и да је потпуно разумљиво и исправно што је уместо ње радио холедоходуоденостомију, јер она, како каже Косановић, „има несумњиве предности: 1. деривација жучи у физиолошком правцу; 2. скраћен постоперативни ток и 3. изузетно ретке компликације“, и са којом Косановић није имао морталитета. Овај чланак несумњиво говори о Косановићу као прворазредном и модерном билијарном хирургу.

25. Косановић Б, Ђорђевић Ж. Мегацекум и мегаколон лечени десном хемоколектомијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1956; св. 6:1443–1447.

У уводу аутори разматрају клиничку слику, могућу етиологију (где помињу недостатак ганглијских ћелија у ректосигмоидном пределу), дијагностичке методе (при чему највећи значај дају иригографији) и лечењу, указујући да је конзервативна терапија углавном неефикасна, тако да је само питање оптималне оперативне методе. Аутори наглашавају да је реална дилема око избора између хемиколектомије и тоталне колектомије. Приказали су 35 година стару жену са 4 године дугом анамнезом абдоминалних сметњи с доминацијом опструктивних сметњи и њених последица, код које су иригографијом доказали мегаколон са доминантном дилатацијом десне половине колона. Са успехом су урадили десну хемиколектомију са 120 цм дугог црева. У наредних 6 месеци пацијенткиња се осећала добро, била је без диспептичких сметњи и добила је у тежини.

У основи, ресекције колона су и данас методе избора лечења, с тим што се уз помоћ савремене дијагностике и пре операције може изабрати тип (парцијална или тотална) ресекције. У случају да је индикована парцијална ресекција, могуће је одредити који део колона треба ресецирати. То су омогућиле методе одређивања транзитног времена, дефекографија и биопсија, да би се утврдило да ли постоји одсуство, смањење или дегенерација ганглијских ћелија колона. Како свега тога у време лечења ове болеснице није било, аутори су добром проценом и резоновањем одабрали оптимално оперативно решење и десном хемиколектомијом постигли добар резултат, бар за време праћења.

26. Косановић Б, Литричин Т. Интраторакална ретромедијастинална струма као тумор плућа. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1959; св. 1:95–100.

У уводу аутори указују да су интраторакалне струме ретко примарне, чешће секундарне и то обично лоциране у предњем а ретко у задњем медијастинуму, којих је до тада оперисано свега 17. Указују да се интраторакалне струме касно дијагностикују, те да зато могу и малигно алтерисати. Косановић је један случај интраторакалне ретромедијастинане струме раније приказао и публиковао. Нови, други случај, оперисан је 25. маја 1957. године у „интратрахеалној“ анестезији кроз леву торакотомију с ресекцијом V ребра а под дијагнозом медијастиналног тумора. Нађено је да „крвни судови који су струму обскрбљивали нису долазили од доње тиреоидне артерије, већ директно од аорте и интраторакалних судова“. Дакле, овде се радило о јако реткој примарној ретромедијастиналној струми. Пацијенткиња је излечена операцијом.

27. Косановић Б, Глиџић В. Акутне гнојне инфекције ехинокока јетре. Медицински преглед, 1962;XV(бр.3):163–167.

Аутори дају један уџбенички увод о акутним гнојним инфекцијама ехинокока јетре за које с правом кажу да нису ретке. Из најзначајнијег дела „патофизиологија супурације“ цитираћемо како су аутори објаснили настанак инфекције, иначе увек примарно стерилне ехинококне цисте.

Они полазе од тога да се „пресупуративне фисуралне промене“ ехинококне цисте јетре сматрају доказаним. Жучни путеви имају пресудан утицај на стварању ових „фисура“ и да је „на овај начин доказана рана цисто–билијарна комуникација преко фисуре на перицистично ткиво и матичну мембрану“.

„У префисуралном периоду ехинококна циста је интактна и бистрог садржаја. Између ње и жучних путева не постоји никаква комуникација. Око ехинококне цисте услед реактивног запаљења, перицистичне јетрене ћелије и крвни судови атрофирају, а жучни канали остају отворени, што игра велику улогу у механизму руптуре цисте у жучне путеве. Циста својим растом врши компресију на перицистично ткиво и доводи до његове аноксије, односно то изумирање јетриног паренхима и атрофије крвних судова. Жучни канали у близини цисте се проширују. Притисак у цисти је 120 cm а у жучним путевима 25 cm воде. Све ово лако доводи до цисто–билијарне комуникације и последица које из њих проистичу. Цистични садржај услед повећаног притиска отиче у жучне путеве. Смањује се разлика у притиску између цисте и жучних путева. Ово омогућава отицање жучи у цисту, што може да доведе до њене инфекције. У почетку садржај цисте је бистар, али се инфекција може доказати бактериолошки. Ускоро, он постаје мутан, пиоген и врло често садржи жуч анаеробне бактерије и бацил коли“.

Након резимирања клиничке слике радиолошких налаза, еволуције болести, диференцијалне дијагнозе, терапије и прогнозе, аутори су приказали 5 случајева акутних гнојних инфекција ехинококуса јетре које су са успехом оперисали, међу којима је био и случај који је довео до хепато(билио)–бронхијалне фистуле.

За данашње хирурге врло је занимљив податак да је поред 220 оперисаних због ехинококуса јетре било знатно више ехинококуса плућа, 115 (52%), него ехинококуса јетре, 88 (40%), што никако није био одраз стварне учесталости већ слика тадашње дијагностике. Наиме, тада се ехинококус плућа врло лако дијагностиковао, у то време обавезним флуорографисањем плућа, вршеним ради раног откривања туберкулозе. Дијагностика ехинококуса јетре била је тешка и несигурна, па се хирурзи нису ни усуђивали да, на бази најчешће скромне симптоматологије и несигурне дијагнозе, неком предложе операцију.

28. Косановић Б, Ђорђевић–Чамба Ђ. Загнојени ехинококус холедохуса. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1963; св. 3:293–296.

Сходно уобичајеној пракси у стручним радовима тог времена, у уводу аутори су дали опширан преглед литературе о билијарним компликацијама ехинококуса јетре, посебно француске. Она је, по овом питању, била водећа у свету, јер су хирурзи на југу Француске, а нарочито у својим колонијама у северној Африци, имали огромно искуство с ехинококозом и њеним компликацијама (ехинококоза је ендемска болест сточарских региона света). После тога приказују случај 24 године старог студента, који је, због високе температуре и жутице, а после слабог успеха антибиотске терапије, као хитан случај подвргнут операцији. Радило се очигледно о централно локализованој ехинококусној цисти јетре која је перфорирала у холедохус и довела до опструктивног холангитиса и жутице. Проблем је потпуно исправно и успешно решен холедохотомијом, евакуацијом свог хидатиног материјала и холедоходуоденостомијом.

Библиографија

Косановић је, као што смо видели, био хирург широког дијапазона, тако да је изводио операције и објављивао радове из више области, које су данас посебне хируршке специјалности. Ипак, највише је радио и писао о обољењима дигестивног тракта, обољењима из области торакалне и ендокрине као и експерименталне хирургије али и хирургије дојке, неурохирургије и хирургије вена.

У хирургији једњака, у којој је објавио 5 радова, писао је о кардиоспазму, дивертикулумима, карциному дисталног једњака и кардије и корозивним лезијама натријумхидроксидом. У хирургији желуца и дуоденума, у којој је објавио 17 радова, Косановић је писао о улкусима, карциному, саркомима, лимфогрануломатози и страним телима, као и о операцијама и компликацијама операција на овим органима. Из хирургије билијарног тракта написао је 11 радова. Писао је о калкулози, билијарном илеусу, карциному жучне кесе, туберкулози и реконструкцијама жучних водова. Из области хирургије јетре објавио је 8 радова. Писао је о ехинококусу, повредама, туморима и непаразитарним цистама. Из области хирургије панкреаса објавио је 5 радова, о цистама и карциному главе панкреаса. У хирургији колона написао је 7 радова, о туморима, илеусу, мегаколону и туберкулози а у хирургији ректума о пролапсу. Из хирургије танког црева објавио је 3 рада, о стенозама, торзији и тифусној перфорацији. У хирургији штитасте жлезде објавио је 7 радова. Писао је о струмама, ретростерналној струми, струми задњег медијастинума, Базедовљевој болести и туморима. Објавио је 7 радова из хирургије торакалног зида и плућа. Писао је о дермоидној цисти плућа, карциному, неурому бронха, бронхијалној фистули и ехинококусу плућа. У хирургији дијафрагме писао је о килама и торакоабдоминалним повредама. Предавао и је писао о мирнодопским и ратним повредама трбуха, акутном абдомену, илеусу и перитонитису. О слезини је написао 2 рада. У првом, врло опширном раду, описао је све хируршке болести слезине, а у другом о ехинококусу.

Написао је и два рада о туморима кичмене мождине, које је са успехом оперисао. Такође, објавио је више радова о разним ретким обољењима које је сретао као општи хирург, као што су тумори надбубрега, бубрежне карлице, семиноми, тумори јајника, тумори лимфних жљезда итд.

У почетку свога рада на хирургији Богдан Косановић се бавио и експерименталном хирургијом, у којој је, сам или у сарадњи са другим колегама, објавио 7 радова, углавном из експерименталне онкологије и туберкулозе.

1923.

1. Косановић Б. О перфорацијама стомачних и дуоденалних гризлица с погледом на случајеве хируршког одељења проф. Субботића, од почетка 1919. год. до конца 1922 год. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1923; св. 2:49–71.

2. Косановић Б. О хирургији слезине. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1923; св. 8–9:337–368.

3. Косановић Б. О налазу хематопорфирина код епителиома. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1923; св. 11:489–495.

1924.

4. Косановић Б. О последицама тровања са натријумовим хидратом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1924; св. 3:93–105.

5. Косановић Б. О стенозама црева. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1924; св. 9:375–387.

1925.

6. Косановић Б. О ресекцији вратног симпатикуса код Morbusa Basedowi. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1925; св. 2:64–73.

7. Косановић Б. Експериментална истраживања у питању туберкулозе бубрега. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1925; св. 5:233–239.

8. Косановић Б. О пролазу жучног камена у црево и изазивању илеуса. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1925; св. 10:535–542.

1927.

9. Косановић Б. Прилог хирургији флексуре сигмоидее. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1927; св. 9:664–667.

10. Косановић Б. О volvulus–u flexurae sigmoidae. Медицински преглед, 1927;II(бр.6):226–228.

1928.

11. Косановић Б. Приказ перфориране гризлице дуоденума, излечене ресекцијом стомака. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1928; св. 7:572–573.

12. Косановић Б. Експериментална истраживања изнета на III Југословенском састанку за оперативну медицину у дискусији о питању рака. Рад III Југословенског састанка за оперативну медицину у Београду, 19–21.09.1927. Медицински преглед, II–10:267–269.

13. Косановић Б. Успешно оперисанa перфорациja тифозне гризлице. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1928; св. 10:835–837.

1929.

14. Косановић Б. Успешно оперисан случај Tumor–a medullae spinalis. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1929; св. 7:575–578.

15. Косановић Б. Покушај лечења карцинома аутохемотерапијом. Медицински преглед, 1929;IV(бр.10):312–314.

16. Косановић Б, Ђуричић И. La rate et la résistence globulaire. Comptes rendus Société Biologie. Tome C VI № 8.

1931.

17. Косановић Б. Pyopneumothorax subphrenicus излечен спонтаном перфорацијом кроз бронхус. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1931; св. 3:254–260.

1932.

18. Нешковић М, Ђуричић И, Косановић Б. О функционалној корелацији између хематопоетичних и хематолитичних органа. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1932; св. 5–6:436–443.

19. Косановић Б. Успешно оперисан случај Ca coeci. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1932; св. 7:560–563.

1934.

20. Ђуричић И, Косановић Б. Прилог изучавању функције паратиреоидних жлезда. Одређивање количине амонијака у крви паратиропривних паса. Зборник радова. Први Конгрес Југословенског хируршког друштва (Пети југословенски састанак за оперативну медицину), 28. април — 1. мај 1934; Београд, св.IV:606–611.

21. Косановић Б. Редак случај Фибро–хемо–лимфангиома излечен операцијом. Зборник радова. Први Конгрес Југословенског хируршког друштва (Пети југословенски састанак за оперативну медицину), 28. април — 1. мај 1934; Београд, св.IV.

1935.

22. Косановић Б. Један случај посттифозног септичног холангитиса и ретровезикалног апсцеса јетре са каменом у бешици излечен операцијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1935; св. 2:112–116.

23. Нешковић М, Ђуричић И, Косановић Б. Прилог изучавању хематоличне функције јетре. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1935; св. 3:211–216.

24. Косановић Б. Тоталном торакопластиком излечен случај кавернозне фтизе читаве десне стране. Војносанитетски гласник, 1935;1–2:21–23.

1936.

25. Калић ДЖ, Косановић Б, Костић Д. Поводом случаја трансфузије инкомпатибилне крвне групе без икаквих штетних последица. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1936; св. 2:247–263.

26. Косановић Б. Успешно оперисан случај тумора кичмене мождине. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1936; св. 8:681–682.

1937.

27. Косановић Б. Случај акутне спонтане перфорације жучне бешике у слободну трбушну дупљу излечен холецистектомијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1937; св. 11:659–663.

28. Косановић Б. О лечењу емпиема. Lekar, 1937;год.XI,232:159–166.

1938.

29. Косановић Б. Два случаја саркома стомака. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1938; св. 6:669–709.

30. Косановић Б. Icterus gravis e pancreatide indurativa (Tumor capitis pancreatis) излечен холецистектомијом и холедоходуоденостомијом. Медицински преглед, 1938;XIII(бр. 4):65–67.

1940.

31. Косановић Б. Случај примарне лимфогрануломатозе стомака лечене ресекцијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1940; св. 12:623–631.

1941.

32. Косановић Б. Панкреатична циста излечена операцијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1941; св. 3:173–181.

1945.

33. Косановић Б. Грешке при лечењу ратних повреда. Војносанитетски преглед, 1945;бр.3–4:5–10.

34. Косановић Б. Ратне повреда трбушне дупље. Rеферат на III Конгресу лекара ЈНА 16–20. децембра 1945. (нађен само закључак).

1947.

35. Косановић Б. Оперисан случај карцинома струме и тумора грудног коша. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1947; св. 12:1009–1013.

1948.

36. Косановић Б. Сарком стомака излечен ресекцијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1948; св. 2:146–149.

37. Косановић Б. Циста панкреаса излечена операцијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1948; св. 3:279–282.

38. Косановић Б. Остеосарком скапуле излечен суптоталном ресекцијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1948; св. 4:350–352.

39. Косановић Б. Struma intrathoracica retromediastinalis. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1948; св. 5:465–468.

40. Косановић Б. Тумор мале карлице. Disembrioma teratoides permagnum. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1948; св. 6–7:596–599.

1949.

41. Косановић Б. Прогутана укосница оперативно извађена из дуоденума. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1949; св. 3:263–266.

42. Косановић Б. Фистула панкреаса после ресекције стомака спонтано залечена. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1949; св. 9:707–711.

1950.

43. Косановић Б. Прилог лечењу бронхијалних фистула. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1950; св. 9:655–660.

44. Косановић Б, Бучић Б, Бранкован К. Обострани цистични малигни фоликулом јајника. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1950; св. 12:883–887.

1951.

45. Косановић Б. О познавању и лечењу панкреатичних циста. Медицински преглед, 1951;9–10:23–37.

46. Косановић Б, Бућић М. Фиброма вентрикули. Медицински преглед, 1951;11–12:242–247.

1952.

47. Косановић Б, Бранкован К. Gastritis chronica polyposa, ulcus callosum curvaturae minoris ventriculi permagnum лечен гастректомијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1952; св. 7:639–644.

1953.

48. Косановић Б. Seminoma permagnum intraabdominale. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1953; св. 3:299–305.

49. Косановић Б. Прилог познавању и лечењу кардиоспазма. Медицински преглед, 1953;2:163–167.

50. Косановић Б, Лазовић В. Tuberculosis vesicae felleae. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1953; св. 12:1304–1308.

1954.

51. Косановић Б, Јанковић Н. Dehistentio suturae post resectionem ventriculi subtotalis propter ulc. curvaturаe minoris cum penetratione in pancreas. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1954; св. 4:549–555.

52. Косановић Б, Ђорђевић Ж. Cystis dermоides pulmonum congenita. Медицински преглед, 1954;VII(св.1):46–49.

53. Косановић Б, Лазовић В. Прилог познавању и лечењу псеудоциста панкреаса. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1954;VII(св.6):819–825.

54. Косановић Б, Бранкован К. Teratoma abdominis. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1954; св. 9:1132–1136.

55. Косановић Б. O карциному жучне бешике. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1954; св. 10:1202–1217.

56. Косановић Б, Јанковић Н. Прилог познавању и лечењу остеосаркома грудног коша. Медицински преглед, 1954;VII(св.2):136–139.

57. Косановић Б, Ђорђевић Ж. Дилатација дуоденума као последица торзије танког и дебелог црева. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1954; св. 7–8:990–994.

58. Косановић Б. Akutni abdomen kod odraslog. Medicinski Arhiv, 1954;VIII(бр.4):1–17.

59. Косановић Б, Ђорђевић Ж. Fibromioma musculorum erectores pilorum permagnum. Medicinski Arhiv, 1954;VIII(св.6):25–30.

1955.

60. Косановић Б, Јанковић Н. Echinococcus ductus choledochi. Medicinski pregled, 1955;VIII(br.1):42–45.

61. Косановић Б, Лазовић В. Струма малигна. Медицински гласник, 1955;год.IX,бр.6:227–230.

62. Косановић Б. Прилог изучавања дејства метилтиоурацила и аминотиазола код тешких тиреотоксичних струма. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1955; св. 9:925–935.

63. Косановић Б, Ђорђевић Ж. Случај карцинома и ТБК цекума лечен десном хемиколектомијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1955; св. 10:1172–1178.

64. Косановић Б, Јанковић Н. Карцином дојке. Зборник радова. II Конгрес лекара НР Србије. Нишка Бања, 9–12. октобра 1955. Београд, 1957; св. 3:209–214.

1956.

65. Косановић Б, Стефановић Б. Reticulo–sarcomatosis regionis inguinalis lat. sin. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1956; св. 1:84–88.

66. Косановић Б, Ђорђевић Ж, Лазовић В. Индикације за хируршко лечење обољења штитасте жлезде. Медицински гласник, 1956;бр.4–5:166–169.

67. Косановић Б, Јанковић Н. Карцином једњака лечен парцијалном ресекцијом једњака и желуца. Медицински преглед, 1956;IX(св.2):101–105.

68. Косановић Б, Генчић М, Пешић Р. Carcinoma pulmonis permagnum. Медицински преглед, 1956;IX(св.4):248–251.

69. Косановић Б, Стефановић Б. Наша искуства са карциномом жучне бешике у времену од 10 година. Медицински преглед, 1956;IX(св.6):357–362.

70. Kosanović B, Bućić M. Неуром бронха изазван страним телом. Војносанитетски преглед, 1956;бр.9–10:503–505.

71. Kosanović B, Aleksić A. Eksplorativna holedohotomija i njeno rešenje holedohoduodenostomijom. Acta Chirurgica Iugoslavica, 1956;fasc.2:127–133.

72. Kosanović B, Aleksić А. Prilog klinici multiplog hepatocelularnog adenoma jetre. Acta Сhirurgica Iugoslavica, 1956;III fasc.4:372–379.

73. Косановић Б, Ђорђевић Ж. Мегацекум и мегаколон лечени десном хемиколектомијом. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1956; св. 6:1443–1447.

1957.

74. Kosanović B, Pavlović D. Adenomа necroticans cupolae lobi dextri hepаtis. Acta Chirurgica Iugoslavica, 1957;IV(V),fasc.2:181–186.

75. Kosanović B, Glidžić V, Obradović D. Prilog klinici i terapiji dijafragmalnih hernija. Acta Chirurgica Iugoslavica, 1957;IV(V),fasc.3:259–265.

76. Косановић Б, Литричин Т. Оперативно лечена конгенитална циста плућа. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1957; св. 4:471–475.

77. Косановић Б, Обрадовић Д. Карцином бубрежне карлице. Медицински преглед, 1957;X(св.2):93–95.

78. Косановић Б, Стефановић Б. Ulcus duodeni et ventriculi. Зборник радова. VIII Конгрес хирурга Југославије. Београд, 27–30. октобар 1955. Стр. 32–38.

79. Косановић Б, Лазовић В. О гастродуоденалним крвављењима. Зборник радова. VIII Конгрес хирурга Југославије. Београд, 27–30. октобра 1955. Стр. 133–140.

80. Косановић Б. Carcinomа ventriculi et cardiae. Зборник радова. VIII Конгрес хирурга Југославије. Београд, 27–30. октобар 1955. Стр. 155–162.

81. Косановић Б, Савић М. Прилог познавању и лечењу проширења вена доњих екстремитета. Зборник радова. VIII Конгрес хирурга Југославије. Београд, 27–30. октобар 1955. Стр. 186–191.

82. Косановић Б, Ђорђевић Ж. Ехинокок плућа. Зборник радова. VIII Конгрес хирурга Југославије. Београд, 27–30. октобар 1955. Стр. 537–540.

1958.

83. Косановић Б, Ђорђевић Ж. Саркоми гастроинтестиналног тракта. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1958; св. 4:441–451.

84. Kosanović B, Pešić R. Karcinomi debelog creva. Acta Chirurgica Iugoslavica, 1958;V(VI),fasc.2:113–125.

85. Косановић Б, Пешић Р. Непаразитне цисте јетре. Медицински преглед, 1958;XI,св.6:346–348.

1959.

86. Косановић Б, Литричин Т. Интраторакална ретромедијастинална струма као тумор плућа. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1959; св. 1:95–100.

87. Косановић Б. Cystostomie mit primaeren Naht bei Behandlung der Leber — Echinococcoze. XVIII Congres de la Societe internationale de Chirurgie, 1959:653.

88. Косановић Б, Давидовић С. A propos des plasties des voies biliares. Congres Francais de Chirurgie, 1959.

1960.

89. Косановић Б, Пешић Р. Епифренични дивертикули једњака. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1960; св. 1:53–61.

90. Косановић Б, Букуров С, Стевановић Д. Ехинококус слезине. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1960; св. 2:123–128.

1961.

91. Косановић Б. Bilidigestive Drainagen in der Behandlug der Gallenstung. XIX Congres de la Societe internationale de Chirurgie, 1961.

1962.

92. Kosanović B, Glidžić V. Torako–abdominalne povrede. Zbornik radova. II Intersekcijski sastanak hirurga narodnih republika Srbije, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Sarajevо i Zenicа, 13–15. oktobra 1961. Hirurška sekcija Društva ljekara NR Bosne i Hercegovine. Sarajevo, 1962:229–238.

93. Kosanović B, Stevanović D. Повреде јетре. Zbornik radova. II Intersekcijski sastanak hirurga narodnih republika Srbije, Makedonije, Crne Gore i Bosne i . Sarajevо i Zenicа, 13–15. oktobra 1961. Hirurška sekcija Društva ljekara NR Bosne i Hercegovine. Sarajevo, 1962:321–328.

94. Косановић Б, Глиџић В. Акутне гнојне инфекције ехинокока јетре. Медицински преглед, 1962;год.XV,бр.3:163–167.

95. Косановић Б, Глиџић В, Литричин. Тумори надбубрега. Зборник резимеа. Први конгрес канцеролога Југославије. Београд, 26–28. април 1962, Стр. 59–60.

96. Косановић Б, Пешић Р, Радивојевић Р. Сарком желуца. Зборник резимеа. Први конгрес канцеролога Југославије. Београд, 26–28. април 1962, Стр. 79.

97. Косановић Б, Глиџић В, Радивојевић. Карцином желуца. Зборник резимеа. Први конгрес канцеролога Југославије. Београд, 26–28. април 1962, Стр. 79–80.

98. Косановић Б, Стефановић Б, Мићановић. Карцином жучне бешике. Зборник резимеа. Први конгрес канцеролога Југославије. Београд, 26–28. април 1962, Стр. 81.

99. Косановић Б, Давидовић С, Тасић Д. Карцином бронха. Зборник резимеа. Први конгрес канцеролога Југославије. Београд, 26–28. април 1962, Стр. 81–82.

100. Косановић Б, Пешић Р, Јосифовић Ж. Илеуси дебелог црева. Зборник резимеа. Десети конгрес хирурга Југославије. Загреб, 1962.

101. Косановић Б, Глиџић В. Лечење пролапса ректума по методи Сарафова. Зборник резимеа. Десети конгрес хирурга Југославије. Загреб, 1962.

1963.

102. Косановић Б, Ђорђевић Ђ. Загнојени ехинококус холедохуса. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1963; св. 3:293–296.

103. Косановић Б, Пешић Р. Cystosarcoma phylloides mammae. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1963; св. 6:617–621.

104. Косановић Б, Стефановић Б, Зечевић Б. Интраторакални неуром. Српски aрхив за целокупно лекарство, 1963; св. 11:1223–1227.

105. Косановић Б, Пешић Р, Стефановић Б, Радивојевић Р. Акутна гнојна обољења жучне кесе и жучних путева. Зборник радова. III интерсекцијски састанак хирурга Социјалистичких република Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. Београд, 1962:231–236.

106. Косановић Б. Наша искуства са малигним неоплазмама желуца. Зборник радова. III интерсекцијски састанак хирурга Социјалистичких република Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. Београд, 1962.

Литература

1. Богдан Косановић. Годишњак САНУ LXX за 1963. годину. Српска Академија Наука и Уметности, Београд 1965:417–423.

2. Јовчић Д. Говор на комеморативној седници Одељења медицинских наука Српске Академије Наука и Уметности и Медицинског факултета Универзитета у Београду, одржаној 21. октобра 1964. Гласник САНУ, књига XVI, свеска 2, 1964. Научно Дело, Београд 1968:145–147.

3. Станојевић В. Проф. др Богдан Косановић. У књизи: Споменица Српског Лекарског друштва 1872–1972. Српско лекарско Друштво, Београд 1972:156.

4. Чоловић Р. Академик проф. др Богдан Косановић. У књизи: 50 година Хируршке секције Српског Лекарског Друштва. Просвета, Београд 2000:103–104.

5. Чоловић Р. Академик проф. др Богдан Косановић. У књизи: Хроника хирургије у Србији. Просвета, Београд 2002:578.

6. Чоловић Р. Проф. др. Богдан Косановић, дописни члан САНУ. У књизи: Наставници Медицинског факултета у Београду, књига III, Београд 2006:17–18.

7. Контић М. Хируршка клиника „КБЦ Звездара“. У књизи: Хроника хирургије у Србији. Просвета, Београд 2002:451–460.

8. Стевовић Д. Прва Хируршка клиника Клиничког центра Србије. У књизи: Хроника хирургије у Србији. Просвета, Београд 2002:114–122.

9. Медицински факултет. 1920–1935. Београд 1935:105.