Радоје Чоловић

Професор др Нико П. Миљанић

______________________________________________________

Аутор је академик САНУ и председник Српског лекарског друштва

______________________________________________________

Резиме

Нико Миљанић је рођен 1892. године на Цетињу. Његов отац је др Петар Миљанић, први црногорски хирург, управник болнице на Цетињу, начелник црногорског санитета и писац бројних стручних публикација. У петој години Нико је остао без оца а у осмој је с мајком и братом отишао у Швајцарску, и у Лозани и Женеви завршио основну школу и гимназију. Медицину је уписао у Паризу 1910. године. Студије је прекидао четири пута, када је као добровољац долазио у Црну Гору и Србију, односно Грчку у Балканским, односно Првом светском рату. Све испите је положио 1917. а докторат одбранио 1920. године. Специјализирао је хирургију код Broca и Gosset–a, а по подне вежбао анатомију на просектури код Nocolas–a и Rouvier–a.

За хонорарног професора систематске и топографске анатомије на новооснованом Медицинском факултету у Београду изабран је августа 1920. године. Основао је Анатомски Институт по угледу на Анатомски Институт у Паризу и пренео француски модел наставе анатомије. Наредних 14 година изврсно је организовао дисекције, одлично организовао наставу из анатомије, написао два уџбеника анатомије, објавио већи број научних радова, претежно у француској литератури и изградио нову зграду Анатомског Института, једну од најфункционалнијих зграда на Медицинском факултету. Основао је и Клинику примењене анатомије, где су будући хирурзи учили анатомију и оперативну технику. Од познатог илустратора Frantz–а наручио је, и за наше студенте прилагодио, више од 35 колор илустрација великог формата из анатомије, које и данас служе за едукацију студената.

Године 1928. професор Миљанић је изабран за ванредног професора Примењене анатомије, а 1934. за привременог професора Хируршке пропедевтике, коју је предавао пре и после рата.

Био је један од иницијатора и оснивача Друштва бивших француских ђака, председник тог Друштва све док је постојало, иницијатор и надзорник изградње споменика захвалности Француској на Калемегдану и оснивач и, са југословенске стране, уредник југословенско–француског часописа „Анали медицине и хирургије“.

Године 1923. је отворио и приватни санаторијум у Београду, у којој је радио све до национализације 1948. године.

На почетку рата био је постављен за Управника главне ратне хируршке болнице у Врњачкој Бањи, али се због развоја ратних догађаја са Владом Краљевине Југославије повукао до Никшића. Затим је живео у Рисну, где је основао болницу у којој је радио до 1942. године, потом у Перасту а одатле, августа 1942. године, отишао је у Бањане, где је основао болницу, лечио и оперисао народ али и партизане. Новембра 1943. изабран је за председника Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Црне Горе и Боке Которске, чиме је аутоматски постао и члан АВНОЈ–а. Године 1945. вратио се у Београд, постао управник Треће хируршке клинике и редовни професор на Медицинском факултету.

Почетком 1947. године био је суспендован са факултета, јер се супротставио кадровској политици нових власти при избору једног наставника на предмету Хирургија и зато што је бранио оптуженог и осуђеног кандидата на том конкурсу. Приватна болница му је била национализована а затим и затворена. Иако је суспензија била повучена, његов рад на хируршкој клиници Медицинског факултета је онемогућаван, а рад у настави ометан. Године 1954. превремено је пензионисан. Пензију је одбио, па се издржавао оперишући по провинцијским хируршким одељењима, којима су руководили његови бивши ученици. Основао је и болницу у селу Велимље код Никшића и више амбуланти по удаљеним местима и селима северозападног дела Црне Горе. Када је тешко оболео, прихватио је пензију. Умро је 1957. године у Мексико Ситију где је био учесник XVII Интернационалноg хируршкоg конгресa. Кремиран је у Мексику а сахрањен у Београду.

Професор Миљанић је написао два уџбеника из анатомије, (од којих је један доживео неколико издања) и хирургије као и више радова из анатомије и хирургије, већином у француској литератури и у Српском архиву за целокупно лекарство и зборницима са конгреса, страних и домаћих. Његови анатомски радови, највећим делом, односе се на различите анатомске варијације, које је Миљанић имао прилике да региструје на изузетно великом броју анатомских дисекција, извршених на Институту за анатомију, којим је руководио. Неки од тих описа имају и архивску вредност, јер се ради о изузетно ретким варијацијама. Знатно је већи број радова из области хирургије. Један број тих радова био је штампан у Српском архиву за целокупно лекарство и зборницима са конгреса француских хирурга и конгреса југословенских хирурга и радиолога. Поред тога, нека његова предавања одржана хирурзима, лекарима и студентима штампана су у форми радова. Из хирургије, најзначајнији су његови радови о лечењу хроничних торпидних улцерација насталих после опекотина или повреда, или о лечењу великих ожиљака који су угрожавали функцију екстремитета, код којих је Миљанић са успехом применио нове и оригиналне методе хируршког лечења, ексцизије и накнадно потпуно прекривање епидермо–дермалним трансплантатима, супротно од, тада усвојеним, традиционалним методама лечења киретажом и делимичним покривањем трансплантатима.

Поред тога вредан је његов допринос хируршком лечењу хиперпаратиреоидизма (он је извео прву паратиреоидектомију у Краљевини Југославији).

Миљанић је био наш први аутор који је хируршки лечио и описао перфорацију желудачног карцинома и у нашој литератури поставио стандарде модерног лечења ове ретке компликације.

Његови уџбеници из анатомије, штампана предавања из Хируршке пропедевтике и монографија о асепси и данас имају своју неумањену вредност, којима се, ни по савременим стандардима, не може ништа озбиљније приговорити.

Професор Миљанић је био пионир наше анатомије, Хируршке пропедевтке и хирургије уопште, који је и у страној и у домаћој литератури оставио вредне трагове.

Предговор

Припремајући биографију професора др Ника Миљанића за књигу „Хроника хирургије у Србији“, коју је 2002. године издала „Просвета“ из Београда, дошао сам до низа сазнања о овој истакнутој личности наше медицине и Медицинског факултета у Београду. Током времена та сазнања су се увећавала, а нарочито кад сам припремао штиво о професору Миљанићу за едицију САНУ „Живот и дело српских научника“.

Како известан број занимљивих и корисних информација о професору Миљанићу није унет у наведени текст, сматрао сам да би могло бити занимљиво да се он прошири, па је тако настала ова мала студија. Надам се да би у тој форми могла бити занимљива за известан број читалаца.

У Београду, 4. априла 2005. године Радоје Чоловић

Порекло породице Миљанић

Породица Миљанић потиче из Бањана, који се налазе на северозападу Црне Горе. Ников деда, Симо Миљанић, преселио се у Биоград код Невесиња, и ту му се 1. фебруара 1852. године родио син Петар, отац др Ника Миљанића.

Петар Миљанић је завршио основну школу у Мостару а гимназију у Београду. Две године радио је као учитељ у Мостару, затим се вратио у Београд и уписао Правни факултет, који је завршио 1875. године. Након тога је уписао медицину у Москви. Студије је био прекинуо и као добровољац збрињавао рањенике током српско–турских ратова 1876–1878. године. Дипломирао је 1881. године. Две године је радио у Подгорици, а затим је отишао на двогодишње усавршавање у медицинске центре у Аустрији, Француској, Швајцарској и Немачкој. У Вирцбургу је одбранио докторску тезу под насловом „Дијагноза перфорације црева код трбушног тифуса“. У јануару 1884. постављен је за начелника санитета Црне Горе а убрзо и управника болнице „Данило I“ на Цетињу и дворског лекара. Наредних година урадио је велики број операција, написао више стручних и научних чланака и на савремени начин организовао санитет Црне Горе.

Оженио се Даринком Капетановић из чиновничке породице из Босанског Шамца, која је имала завршену домаћичку школу, свирала клавир и говорила немачки језик. Са њом је имао два сина, Павла и Ника. Др Петар Миљанић се 1897. године изненада разболео и ускоро умро у 46.–ој години живота, изгледа од запаљења трбушне марамице.

Породица је остала на Цетињу три године, а затим је мајка, којој је додељена пензија, са синовима и гувернантом, која је била пореклом из Француског дела Швајцарске, отпутовала за Женеву, ради школовања синова.

Биографија Ника Миљанића

Нико Миљанић је рођен 2. октобра 1892. године на Цетињу. Први разред основне школе завршио је на Цетињу. Имао је 8 година када је 1900. године с мајком, старијим братом и гувернантом отишао у Швајцарску. Школовао се најпре у Женеви, где му је брат Павле матурирао а он завршио пети разред гимназије. Павле се уписао на технички факултет у Лозани, где је Нико наставио гимназију. Као, кроз све разреде најбољем ђаку у класи, власти су му дозволиле да за једну годину заврши два разреда. Матурирао је 1910. године у Женеви. Исте године, породица се преселила у Париз, где је Павле уписао Високу техничку школу, а Нико Медицински факултет. Био је то славни период париског Медицинског факултета, када су на њему радила прослављена имена француске медицине Farabeuf, Poirier, Nicolas, Cuneo, Gregoire, Rouviere, Lecene, Gosset, Hartmann и др. На првој години Нико је положио хемију, физику и биологију. У слободним часовима похађао је предавања из анатомије и радио у просектури и у болници, у којој је стицао и практична знања из медицине, што му је као добровољцу, корисно послужило у ратовима 1912., 1913., 1914. године. Наиме, 1912. године, јавио се црногорском конзулу у Паризу да иде у рат. Иако им је са Цетиња депешом било јављено да не долазе, он, мајка и брат, с групом добровољаца, преко Трста, Сплита и Котора дошли су на Цетиње. Нико и мајка су радили у болници „Данило I“, а Павле је био преводилац при Црвеном Крсту. Ускоро су Нико и Павле били премештени у Подгорицу, а за време офанзиве на Скадар у Прво рањеничко превијалиште у Груди код Скадра, где је Нико радио на збрињавању рањеника и евакуацији, а Павле као преводилац. У пролеће 1913. године вратили су се у Париз. Кад је 1913. године избио рат са Бугарском, Нико се јавио српском конзулу у Паризу, дошао у Београд и био распоређен у Војну болницу. Када је 1914. године избио Први светски рат, Нико је као добровољац радио у болници за рањенике у Паризу, код професора Gosset–a. С групом добровољаца из Србије и Црне Горе, цела породица укрцала се на брод у Марсељу, и уз ризичан пут од немачких подморница, у јесен 1914. године стигли су у Солун, а затим наставили према Нишу, где су се јавили Врховној команди, која их је распоредила у војну болницу у Нишу, а затим у Скопљу. Нико и мајка су радили у Војној болници, а брат у железничкој ложионици. После повлачења из Скопља, возом наставили су до Косовске Митровице, па затим, већином пешке, преко Пећи, Чакора, Андријевице и Подгорице стигли на Цетиње. Јуна 1915. године Нико и Даринка били су распоређени у болницу „Данило I“, а Павле у Главни телеграф на Цетињу. Пред крај лета, краљ Никола је наредио Даринки да са синовима иде у Париз, како би синови ,,могли завршити студије, јер ће тако бити од веће користи домовини“. Дао им је аутомобил до Косовске Митровице, одакле су возом наставили за Солун а затим бродом до Марсеља, па возом до Париза, где је Нико наставио своје студије али и рад у болници, у којој је било рањеника и из Србије и Црне Горе. По завршетку рата, Нико је преко Међународног црвеног крста слао помоћ у Црну Гору.

Године 1917. Нико је положио све испите. Међутим, он је од 1916–1919. године био асистент на анатомији код проф. Nicolasa, а од 1917–1918. године асистент на оперативној медицини, код проф. Broca, а затим код Gosset–a. По тадашњим француским законима, само као апсолвент могао је бити други, па затим први асистент, а са завршетком студија губио би то право. Зато Нико није предавао докторат, иако га је већ био припремио. Тако је током 2 године (1918–1920.), радио као „интерн“ на хирургији код Gosset–a, а после подне и увече одлазио је на просектуру код професора Nicolasa и Rouviera, где се усавршавао у анатомији. Тек 1920. одштампао је и предао докторат, чиме је постао не само комплетан лекар него и хирург и анатом. Назив његовог доктората био је ,,О пилоросфинктеротомији у улкусним синдромима желуца и дуоденума“. Докторат је оцењен сребрном медаљом. На насловној страни доктората др Нико је написао: ,,Успомени мога оца, др Петра Миљанића, хирурга Цетињске болнице и шефа здравствене службе Црне Горе. Трудићу се да живим његовим животом, пуним рада, доброте и оданости, љубави према својима, својој земљи и науци.“

Иначе, за време боравка у Швајцарској и Француској, др Нико је примио карактеристични француски нагласак при изговору, нарочито гласа ,,Р“, па ће увек бити лако распознатљив као француски ђак, што ће бити повод анегдотама за време његовог бављења професорским позивом на Медицинском факултету у Београду.

За време боравка у Швајцарској и Француској, млади Нико је дошао у додир и са самарићанским, хришћанским и хуманистичким идејама доброте, оданости, социјалне правде, преданости послу, свим срцем их примио и постао религиозан. Те особине ће носити целог живота. Почетком 1921. године оженио се Радмилом–Цицом Николић, ћерком угледног књижевног критичара и политичара, академика Андре Николића, бившег председника Народне скупштине Краљевине Србије, коју је упознао у Паризу поводом смрти њеног оца у чијем је лечењу био ангажован. Она ће се доцније бавити превођењем француских класика, нарочито Молијера. Са њом је имао 3 сина, Душана, Милоша и Петра.

Др Нико Миљанић, професор Медицинског факултета

Професори Милан Јовановић–Батут и Војислав Ј. Субботић су 10. децембра 1919. године изабрали др Драга Перовића, управника Анатомског института Свеучилишта у Загребу, за редовног професора нормалне и топографске анатомије човека на новооснованом Медицинском факултету у Београду. Овај избор био је потврђен указом од 17. децембра 1919. године. Како Анатомски институт није имао своју зграду, на молбу Факултета, Министар војске и морнарице је 5. маја 1920. године уступио зграду Заразног одељења Војне болнице Прве армијске болнице у Београду на две године, за које време се рачунало са изградњом наменске зграде за Институт за анатомију. Пошто је додељена зграда била неусловна за потребе Института, били су неопходни обимни грађевински радови у циљу преуређења овог одељења за потребе Института за анатомију. Било је неопходно и да се направе бетонски базени, поставе столови за дисекције и др.

Нажалост, већ 9. априла 1920. године, око три и по месеца од избора за редовног професора анатомије, Драго Перовић је дао оставку, правдајући се здравственим разлозима и вратио се у Загреб. Јавила се опасност да настава из анатомије на новооснованом Медицинском факултету у Београду неће моћи да почне у јесен 1920. године, јер није било професора који би основао наставу на Анатомији, првом факултетском предмету. Било је тешко да се он брзо нађе и изврши све припреме за почетак наставе у тој школској години. Замена је нађена у личности др Ника Миљанића. Јула 1920. године, за време хируршког конгреса у Паризу, проф. Војислав Субботић, продекан новооснованог факултета, позвао је проф. Ника Миљанића да дође у Београд и оснује анатомију. При том му је понудио да одмах буде изабран за ванредног професора, с тим да после две године пређе на хирургију. Међутим, до избора у звање ванредног професора није дошло, јер је, по доласку у Београд, др Миљанић био замољен од професора Батута и Субботића, а из обзира према другим старијим колегама Михајлу Петровићу, Ђорђу Нешићу, Раденку Станковићу, Миливоју Костићу и Димитрију Антићу, који су требали бити бирани после Миљанића, да се његово именовање за ванредног професора одложи за неколико месеци, док поменуте старије колеге не буду именоване. Др Миљанић је то прихватио и 13. августа 1920. године био је изабран за хонорарног професора дескриптивне анатомије.

У својој 28. години латио се великог посла оснивања Завода, односно Института за анатомију. Нешто је мало било већ урађено, али највећи део посла није био ни започет. Као што се могло и претпоставити, проф. Миљанић је у Београд пренео француски модел наставе из анатомије. Практички, копирани су модели наставе у Ecole pratique de la Faculté de Medicine и Ecole de Clamart u Parizu. Изгледа да француски модел наставе из анатомије није био радо виђен, јер су већина тадашњих наставника и лекара у Србији били ђаци аустроугарских и немачких Медицинских факултета, па су они више волели „немачки“ модел наставе. По угледу на зграду Анатомског института у Паризу, а по изричитој жељи професора Миљанића, почела је изградња нове зграде Анатомског института, која је завршена 1928. године, а која и сада, после 85 година, одлично одговара својој намени као једна од најфункционалнијих зграда Медицинског факултета.

Проф. Миљанић се прихватио посла да у већ поменутом временском теснацу изврши најнеопходније припреме за почетак наставе из анатомије. Да би се сагледале тешкоће са којима се суочио и шта је све морао да уради, најбоље је да цитирамо део извештаја професора Миљанића који је поднео Савету Медицинског факултета .

„У децембру (9.12.1920.), одржао сам на Универзитету своје приступно предавање. Том предавању, у присуству великог броја професора свих факултета, присуствовао је први декан, професор др Милан Јовановић–Батут и својом уводном речју свечано отворио наш Медицински факултет“ (Предавање професора Миљанића у Капетан Мишином здању било је прво предавање на Медицинском факултету у Београду уопште. Дан тог предавања, 9. децембар, слави се као Дан факултета– прим. Р. Ч.). „Од тада су почела моја свакодневна предавања у великој сали старе зграде Универзитета. Истог месеца су припремни радови били завршени на Институту (у Војној болници), а студенти су могли отпочети рад студирањем остеологије на шест скелета, које сам био собом донео из Париза. У фебруару 1921. године, студенти су почели да полажу колоквијум из остеологије (до јуна, 227 студената колоквирали су остеологију). Питање снабдевања Института лешевима било је решено тек после дугих дебата у Министарству народног здравља. Једва сам у фебруару 1921. године успео да буду завршена и донета потребна решења поводом тог питања. Требало је претходно сазвати седницу управника болница и шефова одељења да се са мном договоре по том предмету; требало је дати њ. в. Краљу указ на потпис и тек се онда смело упутити наређење разним болницама у Београду и околним местима за издавање лешева... 16. марта 1921. године пренет је први леш у Анатомски институт. У току 1921. године, од 16. маја до 31. децембра, успели смо, благодарећи добром одзиву управника болница и превозним средствима Института, да снабдемо Институт са 99 лешева. Студенти су отпочели дисекцију 11. марта и продужили је до 15. јула, да би се што пре накнадило задоцњење почетка године“.

„Студенти те прве генерације почели су од првог дана да врше дисекцију топографско–дескриптивним системом, тј. француским начином, респектујући све органе, све крвне судове и нервне гранчице. Под мојом управом и строгом контролом просектора, др Живановића и др Спиридоновића, студенти су брзо напредовали, колико у погледу анатомских знања, толико и у погледу вештине у дисекцији. Препарати су били раздељени на следећи начин: 1. рука, 2. нога, 3. глава и врат, 4. грудни кош и трбух, 5. живчани прибор. Сви су студени имали да најпре стекну основа знања, тј. да положе тзв. „претходни колоквијум“, па тек да добију право да почну дисекције. После завршеног препарата морали су да колоквирају, и тек после довољног успеха у дисекцији и у знању, били су им признати препарати и колоквијуми и могли су да полажу испит“. Први испити из анатомије обављени су 1922. године.

Упоредо с овим тешкоћама и неизбежним импровизацијама око почетка рада Медицинског факултета у Београду, непријатељи његовог оснивања су, правдајући се дефицитом у буџету за просвету у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у Скупштини покренули питање његовог укидања. Формирана је и посебна парламентарна комисија са задатком да посети факултет, непосредно се увери у тамошње стање, види има ли услова за квалитетну наставу и предложи да ли да се факултет затвори. Наиме, неки су гласно тврдили да је за потребе земље довољан Медицински факултет у Загребу.

Парламентарна комисија, формирана у лето 1921. године, изненада је посетила Анатомски институт, тада једину институцију Медицинског факултета у Београду, и како каже проф. Миљанић, затекла „преко 200 младих људи, који су радили као пчеле, пуни одушевљења за свој будући позив“, тако да је „Институт учинио на комисију тако повољан утисак да је њен извештај испао најповољнији за наш млади факултет“.

Описани метод рада Института задржан је и даље. Посвећивана је посебна пажња припремању подмлатка, тј. онима који би показали особите наклоности према анатомији и њихово упућивање у научни рад. Почело се са организацијом Музеја, у који су скупљани трајни анатомски препарати. Из Париза набављено је више од 35 великих илустрација славног илустратора, сликара Frantz–a, из остеологије и делом из миологије, које и данас служе за едукацију студената на Институту за Анатомију. Тако је настава на предмету анатомије, по свему била пример добре наставе, а организација самог Института била је једна од најбољих на целом факултету. Професор Миљанић је био изванредан наставник са специфичним педагошким смислом и непрекидним интересовањем за наставу. Имао је широку општу и медицинску културу, изванредан дар као говорник и предавач и велику љубав према студентима и факултету. Иако је ригорозно захтевао извршавање свих предвиђених студентских обавеза, студенти су га волели и у сећању сваког од њих сачуван је питоми и благи лик професора Миљанића. У настави је тражио увек нешто ново и боље, уносећи сопствене, оригиналне предлоге, за које се борио свим својим темпераментом и даром убеђивања. Упоредо с наставом проф. Миљанић је написао и два уџбеника из анатомије (дескриптивна и топографска анатомија руке, ноге), које је издао Савез медицинара Краљевине Југославије, у оквиру Библиотеке медицинара и лекара, коју је он заједно са њима основао.

Заједно са сарадницима радио је на писању уџбеника из анатомије и осталих делова тела.

У часописима објавио је 9 радова из анатомије, од чега 8 у француским.

Професора Миљанића није напустила жеља да се бави хирургијом и да добије професуру на хирургији. Крајем 1923. године умро је професор Субботић. Дато обећање професору Миљанићу, да ће после стабилизације наставе из анатомије бити пребачен на хирургију, није више имао ко да реализује. За то ће, без потпуног успеха, морати да се бори сам Нико. Своју жељу за хирургијом задовољавао је делимично радом у свом санаторијуму. Да би се домогао хирургије и професуре на њој, Нико је најпре у десном крилу Анатомског института, у данашњој згради Клинике за максилофацијалну и оралну хирургију Стоматолошког факултета, основао Клинику примењене анатомије, и то најпре одсек за операције на лешу, а касније и праву хируршку клинику, са 60–100 постеља и две операционе сале. Као ђак француске школе сматрао је да студенти анатомију треба да уче и на живом организму, присуствујући оперативним захватима. Јуна 1928. године, хонорарни професор Нико Миљанић је биран за ванредног професора анатомије. Референти су били проф. Ђорђе Јоанновић и проф. Миливоје Костић. Проф. Ђорђе Јоанновић је написао реферат и предложио да се Нико Миљанић изабере за ванредног професора топографске анатомије и оперативне медицине. Други референт, проф. Миливоје Костић, издвојио је своје мишљење, са мотивацијом да оперативна медицина не постоји као „засебан предмет, него је саставни део хирургије, од које се не може цепати (у облику хируршких вежби на лешу)“ и зато што „г. Миљанић на пољу оперативне медицине нема научних радова“, те га је предложио за избор за ванредног професора анатомије. „После свестране дискусије предлога референата“, Савет Медицинског факултета изабрао је др Ника Миљанића за ванредног професора Примењене анатомије.

Клиника примењене анатомије је радила до 1932. године, и према подацима анатомо–патолога, имала је најмањи морталитет од свих београдских хируршких одељења. После смрти проф. Ђорђа Јованновића јануара 1932. године, који је изгледа био снажан ослонац проф. Миљанићу, факултетске власти су наводно, због „потреба за смештај клинике за Кожне и венеричне болести“, 1. новембра 1932. године укинуле Клинику примењене анатомије, и у то крило зграде Анатомског института уселиле Клинику за кожне и венеричне болести. Не само то, него у, како се каже, „циљу извођења што интензивније наставе на Анатомском институту, како из дескриптивне, тако и из топографске и примењене анатомије“, децембра 1932. године настава је подељена. Наставу из примењене анатомије требало је да води професор Нико Миљанић, а настава из дескриптивне и топографске анатомије била је поверена доценту Бранку Шљивићу, кога је за асистента на анатомији 1930. године са места хирурга Војне болнице у Битољу позвао проф. Миљанић. На Институту за анатомију већ је радио асистент др Синиша Радојевић. Без икакве консултације с професором Миљанићем, формалним решењем Министра просвете од маја 1933. године, донетим на предлог Савета Медицинског факултета и Универзитетског сената, Анатомски Институт је подељен на Институт за дескриптивну и топографску анатомију, на челу са доц. Б. Шљивићем и на, уствари непостојећи, фиктивни Институт за примењену анатомију, на челу са проф. Миљанићем. То се збило у време када је декан Медицинског факултета био проф. Димитрије Антић.

Увређен, професор Миљанић дао је оставку на професуру. Дошло је до великог протеста студената, који су декану Медицинског факултета написали једно оштро писмо, које почиње констатацијом да последњих година Медицински факултет у Београду преживљава тешку моралну, материјалну и научну кризу, нарочито после смрти проф. Ђорђа Јоанновића, и истичу заслуге проф. Миљанића за одличну организацију наставе и изградњу Анатомског института. То писмо потписало је 306 студената. Настао је велики неред у настави, нарочито анатомије, тако да је декан, проф. Антић, децембра 1933. године запретио студентима веома оштрим мерама. Да би придонео смиривању, проф. Миљанић је пристао да повуче оставку, а факултетска управа се привремено смирила и поменута одлука Министра просвете практично није реализована до 1934. године, кад је професору Миљанићу, који је формално и даље остао ванредни професор Примењене анатомије дато и место привременог професора Хируршке пропедевтике, а за привременог управника Одељења за хируршку пропедевтику постављен је Леон Коен.

Професор Миљанић је покушавао да добије Хируршко одељење или клинику на којима би могао држати не само теоретску већ и практичну наставу и бавити се практичном хирургијом. Више пута се обраћао факултетским органима с молбом да се то питање реши. У два наврата, 29. јуна 1935. и 1. априла 1936. године, док је декан био проф. Милош Богдановић, факултетски Савет је доносио одлуке да се Хируршка пропедевтичка клиника смести у зграду Анатомског института, али оне због разних интереса никада нису реализоване. Доласком новог декана, проф. Александра Костића, није више било ни формалне наклоности већ отвореног онемогућавања. Тако је одлуком од 30. октобра 1936. године и наредбом од 5. фебруара 1937. године целокупни хируршки прибор са операционом салом и стерилизацијом из бивше Клинике за примењену анатомију био је исељен и пребачен у сутерен зграде Прве интерне клинике.

Нерешено питање Хируршке пропедевтике покретано је и касније. На једној конференцији редовних професора Медицинског факултета било је решено да се састану професори Миливоје Костић, Леон Коен и Миљанић и да се споразумеју по питању наставе из Хируршке пропедевтике. Тај састанак је одржан почетком априла 1937. године, али до споразума није дошло. Наиме, проф. Костић је предлагао да се на катедри Опште и специјалне хирургије и хируршке пропедевтике Миљанићу дефинитивно повери предмет Хируршка пропедевтика, док је проф. Коен тражио да се Миљанић именује за предмет Хирургија, да, као такав, буде придодат њему као заменик, и да се у том својству професору Миљанићу повери настава Хируршке пропедевтике, у којој би оба суделовала. Проф. Миљанић се са тим условима сагласио, али професор Костић предлог професора Коена није прихватао, а Коен предлог Костића. Тако је то питање поново остало нерешено.

Професор Миљанић није престајао са напорима да се настава из Хируршке пропедевтике, која се већ две и по године одвијала само теоретски, ипак реши. Тако је 18. марта 1937. године поново писао декану, проф. др Александру Костићу и ректору, молећи их да му одобре да 22. марта те године почне наставу у амфитеатру бившег Анатомског института, али му није ни одговорено, већ му је 2. априла писмено наложено да настави држање предавања у слушаоници Уролошке клинике (данашња зграда Прве хируршке клинике), којом је руководио професор Коен. Међутим, Коен је рекао да ће му то дозволити само „када он буде именован професором Хируршке пропедевтике, односно када њему (Коену — прим. Р. Ч.) буде поверена настава“, јер у противном она „не би могла дефинитивно да остане на његовом одељењу“.

У међувремену, изменама факултетске уредбе из 1937. године Примењена анатомија је била и формално укинута као засебан предмет при катедри дескриптивне–систематске, топографске и примењене анатомије а са њом и Институт примењене анатомије. Пошто до тада ни на који начин није успео да регулише наставу Хируршке пропедевтике, проф. Миљанић је тажио да буде враћен на место Управника Анатомског института који је основао и којим је 14 година успешно руководио. Савет Медицинског факултета је то одбио 1. јуна 1938. године. Декан Костић је имао опробану формулу. Када је Миљанића требало онемогућити да постане професор анатомије, тврдио је да је он хирург, а када је требало да му се онемогући да добије стално место на хируршкој катедри и хируршко одељење, тврдио је како је он анатом. На тај начин професор Миљанић ни формално више није имао никакве везе са катедром анатомије и остало му је само место привременог професора Хируршке пропедевтике. Та одлука у писменој форми му је достављена тек 10 месеци касније. Упркос Миљановићевим бројним протестима и захтевима, жалба вишим органима на ту одлуку држана је више од 8 месеци на Факултету и није била даље прослеђивана. У обраћању ректору Универзитета и универзитетском Сенату од 23. јануара 1940. године, проф. Миљанић наводи да је, чак шта више, декан А. Костић, користећи се стањем у које је проф. Миљанић био доведен, покушао да спроведе и његово потпуно уклањање са Универзитета „на један, у академским аналима, досад јединствен начин“, тако што је „за време ферија, 8. јуна 1937. године, без знања Медицинског факултета упутио ректорату један акт, чији је циљ био да се, под изговором да је укинут предмет“ (мисли се на Примењену анатомију, примедба Р. Ч.), за који је проф. Миљанић био изабран као ванредни професор, тражећи да се на њега „примене одредбе § 101 закона о чиновницима, по којима се ставља на расположење Министру чиновник коме је звање укинуто“. Из његовог обраћања се такође види да, кад тај покушај није успео да је Савет Медицинског факултета 1. јуна 1938. године донео одлуку да се Клиника хируршке пропедевтике смести у Војну болницу, да се настава тог предмета потпуно узме из руку професора Миљанића и да се повери хонорарном наставнику Ратне хирургије, др Данићу, чиме је „декан А. Костић покушао да спроведе на разне начине“ уклањање проф. Миљанића са факултета, да при томе „није бирао средства којима ће спровести своју замисао“ и да је одређеним административним манипулацијама покушао да створи „свршен чин“ и целу ствар представи „као жељу Министарства војске и морнарице“.

Миљанићу је даље било онемогућено и да буде референт за избор кандидата за ванредног професора дескриптивне, топографске и примењене анатомије, иако је био шеф те катедре и најпозванији стручњак на целом Факултету за реферисање по том конкурсу. Када је поводом тога 19. јануара 1939. године предао жалбу властима Универзитета, она је била задржана у деканату Медицинског факултета све док избор није обављен, а потом је била одбачена а да уопште није била ни упућена вишим властима. Када се Миљанић након тога опет жалио 11. марта 1939. године, на њу није добио никакав одговор.

Тако се све до 1941. године проф. Миљанић вртео у кругу између двојице утицајних професора хирургије, Миливоја Костића и Леона Коена (који нису имали ни најмање жеље да се питање хируршке пропедевтике и професора Миљанића реши), факултетске управе (у којој је доминирао проф. Александар Костић, декан у периоду од 1936–1939. године, очигледно према њему веома непријатељски расположен) разних аспираната на зграду Клинике примењене анатомије и Универзитетске управе. Тако се, уместо као о жртви, о професору Миљанићу вешто стварала лажна слика конфликтне личности и хроничног парничара, који никад није задовољан, који се стално нешто жали а што ће децидно бити речено у одлуци Ректора о суспензији 1947. године, а која је несумњиво припремљена на Медицинском факултету (види даље).

И поред свега што је доживљавао, проф. Миљанић је се према настави хируршке пропедевтике, као и раније према настави анатомије, односио веома коректно, колико год је то било могуће у таквим околностима. Предавања су му била прилагођена студентима и са пуно података. Наглашавао је велики значај анамнезе, клиничког прегледа и доброг вођења документације у историји болести. Како се проф. Миљанић оперативном хирургијом једино могао бавити у својој Медико–хируршкој болници, често је у њу примао заинтересоване студенте који су се ту могли упознати са одређеним болничким процедурама, у којој су могли посматрати операције и асистирати. Неки од њих су, уз његову асистенцију, чак изводили мале хируршке интервенције. Иако је 1939. године дошло до избора новог декана који није био лично непријатељски расположен, професор Миљанић до рата није успео да на задовољавајући начин реши ни свој статус, нити статус „привремено“ му додељене катедре Хируршке пропедевтике.

Оснивање санаторијума

Поред рада на оснивању Анатомског института, професор Нико Миљанић се од самог почетка трудио да одржи контакт са хирургијом. Како није било изгледа да ће брзо прећи на обећану му хирургију и добити професуру на њој, одлучио је да оснује сопствени санаторијум. Наиме, "као човек по природи динамичан, волео је хируршки живот и стално је мислио на хирургију, за коју се одлучио и спремао још за време студентских дана". Користећи породична средства своје супруге, професор Миљанић је подигао и 1923. године отворио санаторијум у Пашићевој улици (данашња Нушићева улица) бр. 21, која је имала и две лепо опремљене операционе сале. У санаторијуму су, поред њега, радили професори Ђорђе Нешић, Александар Игњатовски и други, хирурзи Владимир Ђуровић и Синиша Радојевић, уролог Ђорђе Приклмајер и др. Услуге су наплаћиване по умереним ценама. Сиромашни и људи из Црне Горе обично су лечени бесплатно. У њој су утеху и помоћ добијали сви болесни, немоћни, сиромашни и прогањани.

Од 1933. до 1934. године болница је била под патронатом Друштва бивших француских ђака, па се звала и Привременом француско–југословенском болницом. Наиме, Друштво бивших француских ђака је сматрало да подизање споменика на Калемегдану неће изразити у потпуности љубав и захвалност нашег народа према племенитој француској нацији за сву помоћ указаној у претходном рату. Друштво је желело да подигне једну француско–југословенску болницу „која треба да буде слика духовног рада, научних способности, самопрегоревања, саосећања према ближњем и самилости француског народа“. Решењем Министра унутрашњих дела бр. 2106 од 23. јануара 1932. године, одобрено је оснивање „одбора за југословенско–француску болницу“. Почетком 1932. године, најпре је основан француско–југословенски општи диспанзер, у коме су многи бивши француски ђаци радили бесплатно, тако да су бесплатну лекарску помоћ могли добијати сироти и незапослени. Диспанзер је радио до 1. априла 1933. године, када се претворио у привремену француско–југословенску болницу од 50 кревета, благодарећи госпођи Радмили Миљанић, супрузи проф. Миљанића, која је Одбору бесплатно уступила своју кућу у Пашићевој улици, која је већ раније већ била уређена за санаторијум. Тако је решењем Министра социјалне политике народног здравља 12910/1933 одобрено отварање Привремене француско–југословенске болнице, која је била замишљена као прелазно решење до стварања Сталне француско југословенске болнице. Био је планирано да се у болници лече „платежни“, „полуплатежни“ и „бесплатни“ болесници. Цене су биле минималне. Па ипак, због добровољног, рада испод нормалне цене и доброг економисања и поред скромних цена болница је била стално пуна и издржавала се без икаквих прилога. Спремност да у француско–југословенској болници раде повремено изразили су и најпознатији професори париског медицинског факултета, познаници и пријатељи проф. Миљанића, проф. Antonin Gosset, хирург, проф. Emile Sergent, интерниста, проф. Bernard Cuneo, хирург i dr A. André Bergeret, хирург. Привремена француско–југословенска болница је у почетку имала 30, а касније је нарасла на 50 сталних постеља. Претежно је била хируршка. Највећи број операција урадио је проф. Миљанић уз асистенцију др Владимира Ђуровића и др Синише Радојевића, као уролог радио је др Приклмајер. Офталмолошке операције радили су проф. Нешић, доц. Марковић и др Данић, а стални лекар у болници био је др Борисов. Неколико других професора и лекара долазили су конзилијарно код извесног броја болесника. Болница је радила веома добро. Дошли смо до извештаја о раду болнице за период од 1. априла до 31. децембра 1933. године, из кога се види да је у том периоду било извршено 139 операција са само једним смртним случајем (морталитет 0,7%). Мањи број постеља служио је за интернистичке болеснике. После 1934. године болница се поново враћа својим власницима, Миљанићима. Касније, пред Други светски рат, клиника је била акционарско друштво, у коме је професор Миљанић био највећи акционар и звала се болницом Друштва „Свети Василије Острошки“. У овој болници професор Миљанић је оперисао и често доводио студенте да гледају операције, раде разне болничке процедуре, асистирају му, а неки су уз његову асистенцију изводили прве операције „слепог црева“, шили ране и сл. О томе постоје забележена сећања доцнијих професора Милете Магарашевића и Рајка Рувидића.

Професор Миљанић под сумњом да је близак левичарима

И поред несумњиво великог успеха у настави анатомије и хирургије, писања књига и публикација, његово, за државу добродошлом ангажовању у сарадњи са Француском, код режиму веома одане и антикомунистички јако настројене власти на Медицинском факултету, професор Миљанић није добро стајао.

Он је од доласка на факултет био близак студентима и Савезу медицинара Краљевине Југославије, са којима је основао раније поменуту Библиотеку, која је издавала уџбенике из медицине. Када је 28. јануара 1932. године проф. Ђорђе Јоанновић извршио самоубиство, који је такође био веома близак студентској организацији, чији је почасни председник био, Удружење је на место почасног председника изабрало проф. Ника Миљанића. Било је то време великих политичких превирања у држави и нарочито међу студентима, међу којима су доминирале левичарске идеје и организације, на шта, тадашње факултетске власти, нису са симпатијама гледале.

С друге стране, професор Миљанић је давао повода да буде сматран блиским левичарима. Одбио је позив двора да се политички ангажује на страни режима (у друштвеном смислу био је ангажован само у Друштву бивших француских ђака, а пред рат је био изабран и за председника Београдског шах–клуба. Учествовао је на шаховским такмичењима са часовником, уз бележење потеза). Отворено се изјашњавао против Краљевог укидања устава 1929. године. Од полиције и режима прогањани левичарски активисти, скојевци и комунисти у његовој Медико–хируршкој болници бесплатно су лечени и помагани, скривани па и фиктивно „запошљавани“, како би избегли прогон полиције.

Пред сам рат, био је један од иницијатора и потписника Апела за распуштање логора за комунисте у Смедеревској Паланци, Ивањици, Сребреници, Билећи, Керестинцу и др. Чак, шта више, с др Иваном Рибаром био је у делегацији која је Апел званично предала властима. Због свега тога од факултетских власти професор Миљанић је држан за левичарског симпатизера, скоро комунисту, што он никада није био.

Нико Миљанић у сарадњи наше земље и Француске

Професор Миљанић је волео Француску и сматрао ју је великим пријатељем српског народа и у тој сарадњи је видео велику корист за нашу земљу. Зато је чинио све што је могао да помогне да се та сарадња што више развије. Према његовом уверењу, на остварењу те сарадње требало је да се најпре ангажују доста бројни бивши француски ђаци, тј. наши млади људи који су током и после Првог светског рата студирали у Француској и сада, посебно у Србији, представљали срж нове стваралачке интелигенције. Са својим колегама старим француским ђацима, од којих је највећи број студирао у Ници, Болијеу, Поатијеу и другде, основао је друштво ,,Бивши француски ђаци“, ,,Anciens eleves des ecoles francaises“, које га је изабрало за свог председника, на чијем је челу остао све док, после Другог светског рата, Друштво није престало са радом. Друштво је, између осталог 1925. године започело акцију за изградњу споменика захвалности Француској на Калемегдану. Уз изузетно залагање професора Миљанића и велику финансијску помоћ Краља Александра Карађорђевића, споменик, дело Ивана Мештровића, откривен је 11. новембра 1930. године у присуству представника наше земље и Француске, старих ратника, бивших француских ђака, студената, ђака и грађана. Професор Миљанић је заједно са Краљем Александром открио споменик, на коме су исписане речи: “Волимо Француску као што нас је она волела од 1914–1918“.

За неговање добрих пријатељских односа са Француском залагао се до краја свог живота. У оквиру те сарадње Миљанићи су бесплатно уступили свој санаторијум за оснивање већ поменуте, Привремене француско–југословенске болнице, од 1933–1934. године.

Са својим пријатељима из Француске, професор Миљанић је основао југословенско–француски часопис под називом Анали медицине и хирургије, у коме су чланци штампани на српском или француском језику. Часопис је уређивао међународни уређивачки одбор, који су чинили бројни угледни професори и лекари из Француске, Швајцарске, Совјетског Савеза, Италије, Чехословачке, Пољске, Румуније и Краљевине Југославије.

Излазио је четири пута годишње у периоду од 1927. до 1934. године. Главни уредници били су др А. Bergeret, хирург, у Паризу а професор Миљанић у Београду. Касније им се придружио M. Матановић iz Phoenix–a, SAD. Секретари уредништва били су Б. Шљивић, Р. Спиридоновић и С. Радојевић.

Зашто професор Миљанић није успео да оствари своје жеље?

Код данашњих генерација влада погрешно уверење да је предратни период био време грађанске демократије у коме су способни и вредни људи имали све услове да реализују своје амбиције, поготову када су оне биле у корист друштва. Из изложеног, очигледно је да такве амбиције, и поред упорног настојања, професор Миљанић није успевао да реализује. Разлози су вероватно многобројни.

После смрти професора Субботића нико није осећао обавезу да обећање о преласку на катедру хирургије дато професору Миљанићу и реализује. Поред тога, није било разумевања за Миљанићево формирање хируршке клинике при Институту за анатомију, јер је то било нешто ново, нешто што није сматрано потребним и што је било усмерено само за задовољавање „хируршких“ амбиција професора Миљанића.

У међуратном периоду, када је владала оскудица у зградама за смештај разних клиника и института, свако се трудио да сачува постојећи или да добије неки нови простор за своју клинику или институт. Велелепна зграда Анатомског института као магнет је привлачила све оне који су жудели за новом клиником и новим простором. Таквих аспираната, често врло утицајних, било је више. С друге стране, професор Миливоје Костић, који је преузео место професора Субботића на месту управника хируршке клинике, љубоморно је чувао ту позицију и целокупни простор клинике. Новоизграђену зграду данашње Прве хируршке клинике, професор Коен је такође љубоморно чувао и није хтео ни са ким да је дели без озбиљне компензације у факултетској каријери, коју му факултет није хтео да додели, а Миљанић није имао могућности да му је издејствује. У ствари, у целом међуратном периоду управници хируршких клиника имали су апсолутну власт, скоро као да су клинике биле њихово приватно власништво.

Велика препрека био је, изгледа, и лични анимозитет, веома утицајног, професора Александра Костића према професору Миљанићу. Он је био декан у периоду од 1936–1939. године, у, по професора Миљанића, најзначајнијем периоду. Њему вероватно није било право што је Миљанић мимо њега, такође француског ђака, основао Удружење бивших француских ђака и био на његовом челу све време постојања Друштва. Сва сарадња са Француском у области медицине, на неки начин, била је под патронатом овог Удружења. Оно је подигло велелепни споменик на Калемегдану. У томе је професор Миљанић имао највеће заслуге. Издаван је изврстан југословенско–француски медицински часопис, у коме су сарађивали најугледнији француски професори и лекари. Удружење је једно време у Миљанићевом санаторијуму држало француско–југословенску болницу. Такав „монопол“ на сарадњу у области медицине са Француском професору Костићу вероватно није био нимало по вољи.

Једна значајна препрека за професора Миљанића било је његово одбијање да се политички ангажује на страни режима. У целом међуратном периоду постојало је интензивно, углавном левичарско, врење међу београдским студентима па и студентима Медицинског факултета. Оно је практички непрекидно стварало значајне проблеме факултетским и универзитетским властима. У кругу Универзитета и Факултета често су се одвијали и крвави сукоби полиције и студената, у којима је било и смртних случајева. Једно такво убиство десило се и у кругу Медицинског факултета, у близини зграде Патолошког института. Познато је да су и читаве групе студената биле избациване са Универзитета. Факултетске, универзитетске и остале власти сумњичаво су гледале на свако зближавање универзитетског особља, посебно наставника, са студентима. Свима је било познато да је професор Миљанић био веома близак студентима и да су га они, након смрти професора Јоанновића, изабрали за свог почасног председника. Он је свуда и на сваком месту помагао студенте, па и левичарске, често их је скривао, бесплатно лечио и фиктивно запошљавао у својој Медико–хируршкој болници. Зато према њему власти факултета нису имале нимало наклоности.

Сви ови, а можда и неки други разлози, учинили су да професор Миљанић није могао да оствари своје жеље, тј. да постане професор хирургије и да добије хируршку клинику, у којој би, под нормалним условима, могао да се бави хирургијом.

Ратне године Ника Миљанића

Пред рат донета је одлука да се, у случају рата, у Врњачкој Бањи оснује главна хируршка болница. За њеног управника био је постављен професор Миљанић. Он је био трезвен човек, па је био сигуран да ће до рата доћи. Тако је одмах после 27. мартовских демонстрација већину чланова породице пребацио у Врњачку Бању, јер је очекивао да ће Београд бити бомбардован. Након проглашења мобилизације отишао је у Врњачку Бању ради организације болнице. Због познатог развоја догађаја, Влада, Врховна команда, па и др Миљанић с породицом су се повлачили преко Ужица, Сарајева и даље све до Никшића, одакле је Влада и део официра одлетео за Египат. Професор Миљанић је капитулацију дочекао у Никшићу. Преко Подгорице, Цетиња и Котора стигао је у Рисан, у коме се у завршној фази изградње налазила зграда задужбине Васа Ћуковића, америчког Србина. Уз помоћ др Симе Милошевића, проф. Миљанић је отворио болницу и хируршко одељење. У болници су лечени сви којима је помоћ била потребна, па и илегалци и прерушени рањени партизани. Пошто је лековима и санитетским материјалом помагао Оријенски партизански одред и партизанске болнице у Врандуку, добио је дозволу за слободно кретање по партизанској територији. Од италијанских окупационих власти издејствовао је и дозволу за ограничено кретање по Црној Гори на релацији од Рисна до Никшића, Подгорице, Цетиња и Котора, као и да може отварати амбуланте за лечење у Никшићу и на Цетињу. Понекад би својим колима пребацивао рањене партизане, па се излагао опасности да буде ухваћен. То се једном и десило у Никшићу, али се спасао, јер је нешто раније успешно оперисао једног италијанског официра. У болници му је инструментирала сестра Данијела Цесар, Словенка, коју је, за потребе ратне болнице у Врњачкој Бањи, био повео из Београда. Асистирао му је старији син Милош, који ће доцније завршити медицину. Средином 1942. године, кад је у Рисан дошао италијански доктор Ричи, фашиста, др Миљанић се са породицом преселио у Пераст а у августу 1942. године покупио инструменте, мали аутоклав, санитетски материјал и лекове и кришом, ноћу на товарним животињама преко Леденица, Грахова, Подбожура и Мужевица стигао у Бањане, постојбину својих предака. Нико је добро познавао историју и психологију тог народа. Било је скоро невероватно како је један човек с европским манирима који је одрастао, живео, школовао се и радио у великим градовима, Женеви, Лозани, Паризу и Београду, успевао да створи срдачне односе разумевања, сарадње и љубави са тим сиромашним горштацима. Он је те људе волео са пуно нежности, неговао је култ човека и обичаја тог забитог и сиромашног краја. У Бањанима је после капитулације Италије основао болницу. Сестра Данијела Цесар је инструментирала и била медицинска сестра, старији син Милош је асистирао, а млађи син Петар је уз помоћ најстаријег брата Душана и његовог друга Светозара Глигорића, доцније нашег најуспешнијег шаховског велемајстора, правио намештај за болницу, кревете, столове, ормаре и др., и био задужен за асепсу и функционисање драгоценог аутоклава, апарата за стерилизацију. У тој болници др Миљанић је понекад морао вршити чак и трепанације лобање под осветљењем петролејских лампи.

Био је не само лекар и хирург, него је својим угледом, радом и убеђивањем смиривао страсти, ових, често виоленцији склоних горштака и спречио да у тим крајевима дође до братоубилаштва, које је било карактеристично за велики део Црне Горе. Наиме, захваљујући њему Бањани су били поштеђени међусобних убистава.

Професор Миљанић је нешто касније помагао оснивање и рад партизанских болница на ослобођеној територији између Гацка, Никшића и Колашина. Све то, а посебно његов хумани, топли и смирујући карактер условили су да је његов, већ од раније велики углед јако порастао, тако да је за партизански покрет био идеалан кандидат, ванпартијац, за председника Земаљске антифашистичке скупштине народног ослобођења Црне Горе и Боке Которске. Проф. Миљанић је на ту функцију изабран 15. новембра 1943. године у Колашину. Тим избором аутоматски постао је и члан АВНОЈ–а.

Др Миљанић је веровао да ће прихватањем те функције највише доприносити помирењу, смиривању страсти и спречити застрањивања па и егзекуције које су партизани чинили, често непотребно и по овај покрет политички штетно.

Прихватајући се, по први пут у животу, једне политичке функције, професор Миљанић није пропустио да се захвали и као професор Београдског универзитета, па је рекао и следећ­е: „Никада у животу нијесам прихватао положај који има политичку одговорност, јер сам увијек био посвећен својој струци. Упућујем, у име старог нашег Београда, највећу моју захвалност свима онима који су данас сматрали да треба на чело овога тијела поставити једног професора Београдског универзитета“. Као председник, Миљанић је вође партизанског покрета саветовао да ступају у контакт с некомпромитованим лидерима грађанских политичких странака и да их придобијају за ослободилачки покрет. Где год је могао, спречавао је извршења тзв. „револуционарне правде“, залагао се за укидање преких и ванредних војних и стварање редовних судова. Залагао се да се смртна казна за време рата не изриче, већ да се свачија евентуална кривица доказује после рата у редовној правној процедури. Залагао се за више праведности приликом тзв. реквизиција, за обнову рада Црвеног крста, за духовно уједињавање народа. Свуда и на сваком месту апеловао је на смиривање страсти, за праведност и скромност вођа ослободилачког покрета. Црну Гору је у будућности замишљао као Швајцарску са морем, очекујући да ће се у њој посебно развијати пољопривреда, сточарство и туризам.

Као самарићанин, био је неуморан, јурио је на све стране и обављао и лекарске и хуманитарне послове. Пред крај рата, кад су у нашу земљу почеле пристизати стране санитетске мисије, проф. Миљанић је са једном мисијом Црвеног крста из Швајцарске, коју је предводио др Гвидо Пиндерман, 1944. године основао хируршко одељење у Никшићу. Као хирург, проф. Миљанић је, поред Никшића, краће време радио и у ратним болницама у Дубровнику и Будви (смештеној у хотелу „Авала“). Одлазио је и у болнице на Цетињу, у Подгорици, Никшићу и Мељинама. У лето 1944. године учествовао је у раду болнице XII Војвођанског корпуса на Црном Куку. Више пута је одлазио до Колашина, Пиве, па чак и до Стоца, да би указивао помоћ рањеницима.

Будући тако јако заузет, од 17 седница Већа председавао је само на две. Вође партизанског покрета често нису слушали његове савете, понекад су их отворено игнорисали. Његови односи са њима су се хладили, и он се све више разочаравао њиховим ексцесним понашањима. Тако су крајем рата угледног политичара грађанске оријентације, иначе Миљанићевог кума и пријатеља, др Петра Пламенца, за кога је он био лично дао гаранције, ухапсили и убили, иако су му обећали да то неће учинити. То је коначно довело до његове одлуке да 1945. године напусти све политичке функције у Црној Гори.

Послератни период у животу професора Миљанића

Професор Миљанић се 1945. године вратио у Београд. Кућа у којој су становали је била срушена. Све што није уништено, било је разграбљено. На факултету је затекао стару предратну гарнитуру. Ипак, иако с ореолом заслужног за нови поредак, професор Миљанић ником ни речи није приговорио за пакости које су му пре рата чињене. Желео је да живи мирно, да се бави хирургијом, пише књиге и радове, једном речју да се бави својом струком. Добио је место редовног професора Хирургије. Добио је и тзв. Трећу хируршку клинику, за коју је, у конфузној организационој шеми, данас тешко утврдити где се тачно налазила. Нема сумње да је она била мала и са слабим условима за оперативни рад. Зато се он хируршким радом много више бавио у својој Медико–хируршкој болници, коју је убрзо ревитализовао. Наиме, непосредно после рата неко време била је дозвољена приватна пракса.

Крајем 1946. године, изашло је друго издање његове систематске анатомије руке, у којој је најављен скори излазак нове књиге Остеологија. Следеће, 1947. године, ова књига је била поново штампана у издању Издавачке секције акционог одбора студената Београдског универзитета. У организацији клиничке наставе снажно се залагао да студенти што више уче поред болесничког кревета, и да се практична настава спроводи где год је то могуће. Поред уџбеника из анатомије, Миљанић је написао и 1952. године објавио монографију „Асепса“, коју је био замислио као први део домаћег уџбеника хирургије, који је требало написати.

Но, случај је хтео да то стање не потраје. Нове власти су на факултету имале мало тзв. „својих“ кадрова. Разним методама настојали су да придобију старе, а где су имале прилике, да убаце неког "свог". Крајем 1946. године расписан је конкурс за једно место доцента за ратну хирургију и унапред је било одређено ко треба да буде изабран. На несрећу, професор Миљанић је одређен за члана комисије која је требало да формално да предлог. Но, на конкурс, поред предвиђеног, јавила су се и два друга, несумњиво боља кандидата. Један од њих, фин и бојажљив повукао је документе на „пријатељски“ савет да то учини. Други је, на питање зашто то не чини, одговорио да му је професор Миљанић рекао да се „комисија још није састајала да разматра конкурсни материјал“, али да ће се он „залагати да се предложи најбољи кандидат“, а пошто је он сматрао да је бољи од фаворизованог кандидата, одбио је да се из конкурса повуче. Та његова изјава била је довољна да власти закључе како је професор Миљанић против фаворизованог, режимског кандидата. Са реализацијом конкурса се стало. Кандидат који није хтео да се повуче из конкурса био је ускоро ухапшен са оптужбом да је крив за смрт осам болесника лечених на његовом одељењу и по кратком поступку осуђен, а пресуду је врло брзо потврдио Врховни суд Србије. Очајна његова супруга, Францускиња, ишла је од професора до професора хирургије с молбом да докажу стручну неоснованост оптужбе. Нико од њих се није прихватио, вероватно бојећи се последица таквог акта непослушности режиму. Чак шта више, неки су дали и „стручно мишљење“ на основу кога је пресуда била донета. Једино је професор Миљанић, како се у одлуци Ректора Универзитета о његовој суспензији каже, „изашао изван оквира свога колегијума и харангирао нашу ширу јавност поводом случаја осуђеног“. Због тога је он већ 8. фебруара 1947. године био суспендован с факултета, зато што је тражио, “да се са чисто научног гледишта разматра случај осуђеног, др...“,са очигледном намером да се „прво научно и морално дискредитују експерти–наставници Медицинског факултета и друго, да се обеснажи пресуда и на тај начин поколеба вера и објективност народног правосуђа, чиме би се пружио материјал непријатељима нашег народа да наставе своју делатност уперену против угледа и интереса наше земље“. Даље се каже да је „очигледна кривица проф. Миљанића као главног виновника“, да је у „сав тај рад–штетан по углед Универзитета и по интересе земље– проф. Миљанић увукао известан број својих колега и покушао да то учини са целим Медицинским факултетом“, па из тих разлога ректор одлучује да се проф. Нико Миљанић „суспендује са дужности професора Медицинског факултета док надлежне власти не донесу својуодлуку по овом случају“, и наређује Декану Медицинског факултета да ову одлуку изврши. Не може бити сумње да је ова одлука била припремљена на самом Медицинском факултету. Већ 20. фебруара 1947. године Министарство народног здравља доноси решење којом се отказује служба проф. Миљанићу, „без права на отпремнину“, те да „именовани има права на пензију тек кад буде испунио услове предвиђене чланом 50. Закона о потврди и изменама уредбе о установљењу права на пензију и Уредбе опензионисању државних службеника“.

За утеху, проф. Миљанић се хирургијом бавио у својој Медико–хируршкој болници. Али, она је ускоро била национализована. У писму Министру здравља, он и професор Игњатовски су изразили „сагласност“ с том одлуком, изражавајући наду да ће снабдевање и услови за рад, сада државне болнице, бити бољи него пре. Но, не само што му је била одузета Медико–хируршка болница, него је професору Миљанићу био забрањен и приступ у њу. Режим се није задовољио само одузимањем болнице, него је одлучио и да је затвори. Тада је професор Миљанић писао Министру како би то била велика штета, посебно у време кад је, непосредно после рата, владала несташица операционих сала, којих је за све оперативне дисциплине у Београду било свега 27, па је проф. Миљанић сматрао да би било јако погрешно затворити две лепо опремљене операционе сале у тој, сада државној, болници. Тај апел је остао без одјека. Болница је затворена а зграда доживела разне намене, била је магацин, столарска радња и на крају банка, која је 2001. године ликвидирана. Тако је професор Миљанић потпуно остао без могућности да се бави оперативном хирургијом у Београду. Почео је да одлази код својих бивших ђака у Вршац, Врбас, Ужице, Пећ и друга места, и да тамо оперише.

Иако је поменуто решење од 20. фебруара 1947. године о суспензији 28. марта 1947. године формално било стављено ван снаге, у односу према професору Миљанићу ништа се битније није променило. Тзв. Трећа хируршка клиника, која му је тобоже била додељена, и формално је „нестала“ у разним интеграцијама. Још 1949. године доношена је „одлука“ којом му се, тобоже, додељује хируршко одељење Железничке болнице, што се поновило и 1951. године, али те одлуке никада нису извршене. Од раније извежбане методе одуговлачења извршавања одлука давале су за њене креаторе добре резултате. Чак је и у настави из Хируршке пропедевтике био постепено маргинализован, изостављан са списка предавача, на његова предавања су у исто време стављани други предавачи, па су студенти позивани да напусте Миљанићева предавања, „јер ће им та предавања држати други предавач“. Коначно, 1954. године, проф. Миљанић је пензионисан, али је он пензију одбио, и тако остао и без плате и без пензије. Наставио је да се издржава радећи у болницама по унутрашњости. Одлазио је и у Црну Гору и у селу Велимље код Никшића основао Народну болницу, а по бројним околним забаченим селима и местима здравствене станице. Све то је за њега било веома напорно. Често је морао дуго да пешачи. Тако је једног дана добио срчани, тзв. А–V блок. Тек тада, на притисак материјално незбринуте породице прихватио је пензију. Но, и поред болести, проф. Миљанић је наставио да одлази у Велимље и да ради.

Крајем 1957. године, у Мексико Ситију одржавао се XVII интернационални хируршки конгрес. Професор Миљанић је добио дозволу да први пут после рата путује у иностранство и оде на тај конгрес. Успут, са супругом, свратио је у Париз, град својих студентских дана, у коме скоро 20 година није био. Свратио је и у Вашингтон и посматрао две операције на отвореном срцу, које су тек тада почеле да се раде. Сазнао је и за изум pace–maker–а, апарата који служи у лечењу А–V блока, од кога је он боловао. После

Вашингтона отишао је на конгрес у Мексико Сити. Изгледа да су надморска
висина и клима у мексичкој престоници деловали лоше на његово срце. Дошло је до погоршања његове болести. Враћајући се у хотел, пао је на улици, пренет је у болницу где је сутрадан у подне умро. Кремиран је у Мексику, урна с пепелом донета је у Београд. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу.

Зашто је изостала солидарност са професором Миљанићем?

Скоро све што се дешавало професору Миљанићу у послератном периоду остало је скоро без икаквог одјека и публицитета. По нашем уверењу, то би се могло објаснити на неколико начина, при чему су вероватно сви утицали у извесној мери.

Први разлог могао би бити што је изостала тајна а нарочито јавна солидарност колега професора. Неки су чак у свему томе и учествовали. Наиме, неки од њих су му и пре рата стварали проблеме, јер су га, не само из личних разлога, већ и као убеђени антикомунисти, сматрали симпатизером левице, о чему је било речи. Зато су неки професори, убеђени антикомунисти, на његова послератна страдања гледали са злурадошћу, као на обрачун партије и режима с бившим симпатизером, скоро комунистом. Неки професори који нису имали никаквих заслуга за нови режим, чак шта више били су се „компромитовали“ током окупације, желели су да докажу своју оданост или бар да га ни на који начин не иритирају подржавањем неког ко се прогони. Они који су могли бити солидарни, знали су за чистке у СССР–у, по угледу на који су југословенски комунисти формирали нову власт. Стрељања крајем рата, извршена у Србији нису никог остављала у сумњи шта му се може десити ако се експонира против режима. У то су се могли нарочито уверити по суровости обрачуна са својим истомишљеницима, који су се изјаснили за резолуцију Информбироа.

Други разлог би могао бити што ни сам професор Миљанић није желео никакав публицитет. Он није желео да постане предметом писања и неизбежног оговарања. Све то било му је веома страно. Као легалиста, наивно је веровао у правду, иако се много пута могао уверити како се она може изиграти.

Трећи разлог могао би бити што је све што је он доживљавао било прво искуство у послератној факултетској средини, па тако ни неке његове колеге професори, ни сами нису могли да процене значај тих догађаја. Наивно су веровали да се то догађа неком другом и да ће то бити изолован догађај. Неки ће наредних година уверити у каквој су заблуди били.

Четврти разлог би могао бити што је све извршено постепено, у етапама и што су све одлуке правдане друштвено–политичким променама и правоснажним судским пресудама. „Национализација погађа све, па мора и професора Миљанића“ итд. Тако је све изгубило на тежини, јер се разделило на дуже време и на више посебних догађаја.

Пети разлог била су тешка, смутна, послератна времена. Земља је у грађанском и међунационалном истребљујућем рату била разорена и опустошена. Нови режим још је играо неку игру с грађанским странкама. Као комунистичка земља, нова Југославија је била изолована од Запада а слабо помагана од заосталог и опустошеног Истока. Ускоро је настао сукоб са Стаљином, хапшења, сумњичења, потказивања и издајства. Појединачне судбине биле су скоро без значаја, јер је било много „великих“ и „важнијих“ тема и догађаја од „општег значаја“.

Ни стање на факултету није било много боље. Инвентар факултетских болница био је уништен, опљачкан и уопште девастиран. Зграде Клиника и Института биле су оштећене, неке сасвим разорене. Годинама стварана средства за наставу нестала су током рата. Због недостатка лекара у земљи, уписан је огроман број студената. Део старог наставног кадра, из разних разлога, био је изгубљен. Нови режим још није имао „својих“ кадрова на многим катедрама, и кад је покушао да ту и тамо убаци понеког свог, нашао се неко, као професор Миљанић, да му у томе прави сметње. Може се само претпоставити како их је то могло разбеснети.

Било је то време и кад су све људске вредности биле на великој проби, што се види из овог примера. Кандидат на конкурсу, како смо га назвали „други кандидат“, због кога је професор Миљанић изгубио посао и каријеру, у међувремену је постао шеф хируршког одељења једне београдске болнице. Једног дана, професор Миљанић га је питао да ли би код њега могао оперисати једног свог пацијента. Он му је одговорио да ће му тако нешто дозволити „кад му буде дозвољено да у болницу улази на предња врата“. Може се само замислити како се осећао професор Миљанић кад је чуо те речи.

Све у свему, професор Миљанић се нашао усамљен пред разљућеним режимом, старим непријатељима, равнодушном и незаинтересованом средином и остацима престрашене и супримиране грађанске класе, у друштву са разореним демократским институцијама. Може се претпоставити да професору Миљанићу није било старих познанстава с комунистичким активистима можда би завршио и у затвору. Чак и они су му, у интересу сопствене безбедности, у тим смутним временима морали ту и тамо дозирано и из даљине помагати.

Чланства у хируршким друштвима и одликовања

Проф. Миљанић је 25. јуна 1924. године изабран за дописног члана Националне хируршке асоцијације у Паризу (Sociéte Nationale de Chirurgie de Paris). Доцније, био је изабран за члана Француске хируршке асоцијације (Association francaise de Chirurgie). Године 1928. био је почасни председник Конгреса француских хирурга (Président d' honneur du Congrés francais de Chirurgie). Изабран је за члана Париске хируршке академије (L' Académie de Chirurgie de Paris). Био је члан Југословенског хируршког друштва.

Проф. Миљанић је био Витез француског ордена легије части и носилац Ордена народног ослобођења.

Он је био и лични пријатељ бројних професора Париског медицинског факултета и других француских лекара, као што су били славни професори хирургије, Gosset и Cuneo, са којима је писао заједничке стручне и научне чланке.

Сведочења о карактерним особинама Ника Миљанића

Нико Миљанић је био изузетно лепо васпитан, хуман, праведан али строг човек који је умео да саговорника саслуша али и да се бори за своје мишљење кад год је био сигуран да је у праву. О његовом карактеру било је више сведочења.

Светозар Глигорић, наш прослављени шаховски велемајстор, кога је др Нико Миљанић примио скоро као свог четвртог сина када је овај остао без родитеља, каже: „Нисам ни слутио да ће моје дечачке посете гостољубивом дому др Ника Миљанића на Топчидерском брду у Београду, које су почеле око 1936. године имати за мене судбоносни значај. Био сам јединац у скромној породици, отац ми је умро кад сам имао девет година, а у позну јесен 1940. умрла је и моја мајка, у 38. години. Са непуних 18 година остао сам сам на свету. Имао сам две понуде како да довршим школовање, али се тада појавио др Нико са најнеобичнијом по својој великодушности, да пређем у његову породицу“. Тако је др Нико Миљанић добио „посинка“ о коме се бринуо, пре и током рата, али и после, све док је било потребно.

О односима у породици Миљанић, Глигорић сведочи овако: „Миљанићи су били необична породица са највишим грађанским моралом, где су великодушност и брига за друге стајали изнад било каквог личног интереса. Мало ко се ту бринуо за материјална добра. Као врсном познаваоцу два језика, Никовој жени Цици су, рецимо, мисли биле на превођењу Молијера или писању поезије и драмске прозе, а деловала је помало расејано као главна домаћица у кући. Свако је био личност за себе, а заједничко им је било –лично поштење и међусобна приврженост“.

Нико и његов брат Павле су „исказивали несвакидашње поштовање и љубав према својој мајци. Свако јутро редовно се одвијала синовљевска заједничка посета и присан разговор са Даринком. Тај ритуал је остао неизмењен и у ратним приликама, у избеглиштву у Боки Которској и Бањанима“.

О способности професора Миљанића да зрело гледа и предвиђа догађаје, Глигорић каже: „Др Нико, иако питоме и изразито хумане природе, оријентисао се с невиђеном лакоћом у катаклизми која ће у галопу задесити нашу земљу. Реално је предвиђао догађаје и предузимао на време мере да сачува животе свих чланова своје велике породице, као и пријатеља и познаника, који би се нашли у домашају његових активности. На дан демонстрација, 27. марта 1941., истога јутра све нас је без размишљања пребацио у Врњачку Бању, где га је очекивао ратни распоред за шефа Војне болнице. Тако смо избегли бомбардовање Београда 6. априла, јер је Нико исправно слутио да за Хитлера објава рата представља сувишну формалност. Организовао је бежање наше повелике групе према југу у време краткотрајног рата с немачким агресором. Стигли смо до Никшића на дан званичне капитулације Краљевине Југославије“.

Захваљујући и тим способностима, проф. Миљанић је успео да у, често, невероватним околностима, спаси и себе и своју породицу. Он је знао да процени с којим људима да сарађује да би реализовао своје хуманистичке намере. О томе Глигорић каже: „Као изразито образован и уман човек, Нико је повремено посећивао кућу Косте Радовића, бившег црногорског официра, који је такође имао изванредан морални престиж и чија се реч слушала међу братствима која су живела у Бањанима (Копривице, Килибарде и други, а Радовићи су били огранак братства Миљанића). Њихови договори, као и питомост тог света, допринели су да нико није страдао.“

Проф. Миљанић је са друге стране био строг и према члановима своје породице. Свако је имао своје задужење. Син Милош му је био лекарски помоћник и асистент при операцијама а млађи син Петар је имао своје задужење, о коме Глигорић каже: „Иако још дечак, планирао је и правио намештај за болницу и наше потребе, а ми старији од њега, служили смо му за придржавање дасака према његовим упутствима. Тада малени Петар оправио је и некакав радио–апарат, помоћу којег смо тајно хватали Радио–Лондон и преносили охрабрујуће ратне вести за народ у том крају.“

И сам „посинак“ Глигорић, имао је задужење: „Ја сам, као и остали млади мушкарци, радио свакојаке физичке послове, а био и самоуки књиговођа у болници, и по жељи Ника његов дактилограф, прекуцавајући му текстове из дебелих енциклопедијских издања на француском језику, која је са собом вукао још из Београда. Професор Нико, ни у рату, није дозвољавао да се губи време“.

Професор Александар Димитријевић, који је још као студент волонтирао на хируршкој клиници, каже да професор Миљанић, иако „веома фин и приступачан, као наставник је био веома ригорозан“ и да је „захтевао посећивање часова и вежби“ и ту није био „ни мало попустљив“.

Глигорић даље за др Миљанића каже: „За 65 година свог живота само је давао, а није хтео да прима. Из његове љубави за сваког појединца извирала је његова љубав за народ“.

Како каже Глигорић, на крају рата др Нико се из Црне Горе у Београд вратио „морално“ озлојеђен.

Професор Миљанић је био ретко племенит човек, који је лако праштао ако му је неко нешто нажао учинио. Иако се из рата на факултет вратио с великим моралним и политичким кредитом, на факултету је затекао исту гарнитуру која му је још пре рата „загорчавала живот“, он ништа ником није приговорио, већ је „без помпе живео и радио до преране пензије“.

Проф. Миљанић се политички опредељивао према свом осећају за хуманост, правду и слободу. Зато се 1941. године одмах определио за борбу за слободу, а након капитулације за помоћ партизанском покрету у Црној Гори, уверен да се они за те циљеве боре, а не зато што је он био склон комунистичкој идеологији. У свему томе испољио је и несвакидашњу храброст и долазио у велику опасност. У тешким ситуацијама испољавао је несвакидашњу присебност и умешност. Тако је једном приликом изашао пред италијанске трупе, које су биле пошле да траже сараднике НОП–а и да преконтролишу подручје Бањана, и убедио их је да на том подручју влада тифус и да им саветује да тамо не улазе, и тако их одвратио од те намере и подручје спасио од паљевине и страдања становништва. Исто тако преко појединих личности у четничком покрету у Црној Гори, бројне људе из Бањана спасио је интернације.

Он је често налазио добро и тамо где га није ни било. Тако је 1948. године, кад му је клиника била национализована, писао Министру скоро изражавајући своје задовољство, јер ће сада као државна болница бити боље снабдевана, те да ће тако моћи боље да ради. Због осећаја за правду и истину али и за очување независности Универзитета од мешања политике у послове факултета (тзв. „политичко кадрирање“) он је и заузео супротан став од власти препорученог става при избору наставника, што га је коштало каријере, посла а можда и губитка (у најмању руку превременог) његове Медико–хируршке клинике. М. Савићевић за професора Миљанића каже: „Био је средњег раста, нежне конституције, лаганих покрета. Из његових очију зрачили су благост и лепота. Говорио је тихо. Био је омиљен код студената. Био је њихов пријатељ. Они су волели и поштовали овог скромног и племенитог човека". "Колико год да је био изузетно пажљив и добар према студентима, обавезе студената према настави морале су се беспрекорно извршавати", каже професор Александар Димитријевић.

Из свега што је речено, али и много више од тога, произлази да се професор Миљанић предано држао завета датог на насловној страни свога доктората.

Библиографија Професора Миљанића

1920.

1. Milianitch N. De la pyloro–sphincretéctomie dans les syndromes uscéreux de l'estomac et du duodénum. Librairie Arnette, Paris, 1920.

1924

2. Milianitch N. Note sur un cas de muscle soléaire surnuméraire. Bulletins et Mémories de la Société anatomique de Paris. 6 series, 94 eme année, tome XXI, mars 1924;234–236.

3. Milianitch N. Note sur deux anomalies de naissance de 1'artére vertébrale gauche. Bulletins et Mémories de la Société anatomique de Paris. 6 series, 94 eme année, tome XXI, mars 1924; 228–230.

4. Milianitch N. Note sur un ces de tronc coeliaque intrapacréatique et de trajet intrapancreatique de ses branches. Bulletins et Mémories de la Société anatomique de Paris. 6 series, 94 eme année, tome XXI, mars 1924; 244–247.

5. Milianitch N. Note sur une anomalie d'origine des gros troncs nés de la crosse de 1'aorte accompagnee d'une anomalie de trajet du nerf recurrent droit. Bulletins et Mémories de la Société anatomique de Paris. 6 series, 94 eme année, tome XXI, mars 1924; 230–233.

6. Миљанић Н. Двострука аномалија десног повратног нерва и стабла која ничу из аортног лука. Споменица професора Лозанића, Београд.

1926.

7. Milianitch N. Chlivitch B. Variations de la morphologie et de l'innervation des muscle de l'épaule et du bassin chez les Serbes. In: Compte Rendu de Association des Anatomie 1926;21:396–403.

8. Milianitch N. Chlivitch B. Variations de l'innervation des muscle de l'épaule chez les Serbes (Etude basee sur 200 cas.). Congrés de l' Association des Anatomie, Liége. In: Compte Rendu de Associatio des Anatomie 1926: 396–402.

9. Milianitch N. Spiridonovitch R. Variations de la morphologie des muscle de l'épaule chez les Serbes. (Etude basée sur 200 cas.). Congrés de l' Association des Anatomie, Liége. In: Compte Rendu de Associatio des Anatomie 1926: 385–95.

1927.

10. Gosset A. Mиљанић Н. Тотална абдоминална хистеректомија за фибром. Анали медицине и хирургије. 1927, св.1,бр1;1–9.

11. Peyron. Miljanić N. Surmon. Неколико опажања о малигним мијомима материце. Анали медицине и хирургије. 1927, св. 1, бр.1;81–94.

1928.

12. Milianitch N. Traitement des ascites par injections massives de sérum adrénalisé. Congrés francaise de Chirurgie, Paris, 1928.

1932.

13. Миљанић Н. Поповић Б. Дескриптивна и топографска анатомија. Св. 2 Рука. Савез медицинара Краљевине Југославије. Београд, 1932.

14. Миљанић Н., Ђуровић В. Неколико опажања о епидермо–дермалним калемљењима. Српски Архив за Целокупно Лекарство 1932; св. 5–6:427–435.

15. Миљанић Н. Дескриптивна и топографска анатомија. Св. 4: Нога. Савез медицинара Краљевине Југославије. Београд, 1932.

1933.

16. Milianitch N. Volumineux kyste du mésentére. Résection intestinale large Guérison. Bulletins et Mémories de la Société National de Chirurgie 1933; 28 :1269–1271.

17. Milianitch N. Kyste hydatique de la parotide. Bulletins et Mémories de la Société National de Chirurgie 1933.

18. Milianitch N. Chliwitch B. Variations de 1'innervation des muscles du bassin chez les Serbes. (Etude basee sur 200 cas). prijavijeno u : Société d'Anthropologie.

19. Milianitch N. Spiridonovitch R. Variations de la morphologie des muscles du bassin chez les Serbes. (Etude basee sur 200 cas). Prijavljeno u : Société d'Anthropologie.

1934.

20. Milianitch N. Radojevitch S. Les perforations de cancer gastrique en peritoine libre. Анали медицине и хирургије. 1934.св. 1, бр. 4;3–21.

21. Milianitch N. Radojevitch S. Perforation en péritoine libre d'un ulcero–cancer ayant 1'aspect macroscopique d'un ulcere calleux. Suture et Gastroenterostomie. Guérison opératoire. Mort 8 mois apres de cachexie cancéreuse. Bulletins et Mémories de la Société National de Chirurgie 1934 tome LX, No 18 :1–6.

22. Radojevitch S. Milianitch N. Perforation en peritoine libre d'un ulcero cancer ayant l'aspect macroscopique d'un ulcere calleux. Bulletins et Mémories de la Société Nationale de Chirurgie 1934.

23. Миљанић Н. О хируршкој терапији мезентериалних циста (интестинална ресекција или енуклеација исте). Конгрес Југословенског хируршког друштва 1934.

24. Миљанић Н. Приклмајер Ђ. Орхиепидидимитис код крипторхичних (поводом једног случаја ингвиналног орхиепидидимитиса). Конгрес Југословенског хируршког друштва. 1934.

25. Миљанић Н. Прилог диференцијалној дијагнози тумора паротидног предела; једно ново поглавље; ехинококус паротиде. Конгрес Југословенског хируршког друштва. 1934.

26. Миљанић Н. Симовић М. Клиничка н терапеутска посматрања о Реклингхаусеновом и Паџетовом синдрому. Конгрес Југословенског хируршког друштва. 1934.

1935.

27. Миљанић Н. О клиничким формама и терапији перфорације рака желуца. Српски Архив за Целокупно Лекарство 1935;св. 1:3–22.

28. Миљанић Н. Приступно предавање из хируршке пропедевтике. Српски Архив за Целокупно Лекарство 1935;св. 2:106–112.

29. Миљанић Н. Sarcoma recti. Перинеална ампутација. Предавање у Хируршком друштву и Друштву за рак у Београду 1935.

30. Миљанић Н. Myositis ossificans седалног предела. Предавање у Хируршком друштву у Београду 1935.

31. Миљанић Н. Калцифицирани фибром перитонеума. Предавање у Хируршком друштву у Београду 1935.

32. Миљанић Н. Хипертрофична туберкулоза сигмоидног колона. Предавање у Хируршком друштву у Београду 1935.

33. Миљанић Н. Болесник, излечен пре 8 година од асцитеса (Laenecova цироза) са кахексијом, испирањем трбушне дупље са адренализираним физиолошким раствором кроз ингвинални канал. Предавање у Хируршком друштву у Београду 1935.

34. Миљанић Н. Један случај перинеалне ектопије тестиса. Предавање у Хируршком друштву у Београду 1935.

35. Milianitch N. i Simovitch M. Utilisation, comme soutien provisoire d'une sutura rotulienne aux crinns de Florence, d'une extention continue par III metallique transquadricipital, pour un cas de fracture itérative de la rotule siédeant su niveau du pasage du fil d'un hémicerclage antérieur. Bulletins et Memories de la Société anatomique de Paris, 1935.

36. Миљанић Н. Гађански В. Упоређење радиолошког налаза пре и годину дана после паратироидектомије код једног случаја паџетоидне форме Реклингхаузенове болести. Други Југословенски радиолошки конгрес 1935.

1936.

37. Миљанић Н. Неколико примедаба у прилог сродности фиброзних остеодистрофија а поводом једног случаја паратиреоидектомије. Српски Архив за Целокупно Лекарство 1936; св.1:91–94.

38. Миљанић Н. Спленектомија и хистеректомија истовремено код једне жене од 66 година ради ектопичне и срасле спленомегалије. Предавање у Хируршком друштву у Београду 1936.

39. Миљанић Н. Прикелмајер Ђ. Један редак тумор табана. Предавање у Хируршком друштву у Београду 1936.

40. Миљанић Н. Трауматична циста лумбосакралног предела са липоматозним интрацистичним формацијама. Предавање у Хируршком друштву у Београду 1936.

1937.

41. Миљанић Н. Прилог студији перитонитиса салпингеалног порекла. Други конгрес Југословенског хируршког друштва. Љубљана 1937.

42. Миљанић Н. и Борисављевић М. Прилог студији псеудо–дивертикулума дуоденума. Други конгрес Југословенског хируршког друштва. Љубљана 1937.

1946.

43. Миљанић Н. Поповић Б. Систематска и топографска анатомија. Рука. II издање, Просвета, Београд, 1946.

1947.

44. Миљанић. Дескриптивна и топографска анатомија, рука. Издавачка секција Акционог одбора студената Београдског универзитета. Београд, 1947.

1952.

45. Миљанић Н. Асепса. Медицинска књига. Београд, 1952.

46. Миљанић Н. Контузија абдомена. 47–54.

1954.

47. Миљанић Н. Борисављевић Д. Прилог студији диференцијалне дијагнозе дуоденалних дивертикулума. Медицински преглед, 1954;бр. 6:449–455.

Анализа одабраних публикација

1) Milianitch N. De la pyloro–sphincretéctomie dans les syndromes uscéreux de l'estomac et du duodénum. Librairie Arnette, Paris, 1920.

Овај рад је доктроска теза др Миљанића. То је клиничка и оперативно–техничка студија проучавања хируршког лечења улкуса („чира“) желуца и дванаестопалачног црева. У њој је изучавао клиничке симптоме, радиолошке знаке и начин лечења пилоричног „спазма“. Разматрао је упоредне вредности разних метода оперативног лечења ових улкуса, тако да је на основу свега поставио индикације за пилоросфинктеротомију, као једну од метода за лечење пилоричног спазма и улкуса. Даље описује своју екстрамукозну методу пилоромиотомије. Најпре је испробана на лешевима, а затим и на болеснику, што је потврђено и клиничким и радиолошким методама. Дисертација је написана на 201 страни. Била је илустрована са 10 прворазредних цртежа, којима је у детаље приказана оперативна метода.

2) Milianitch N. Note sur un cas de muscle soléaire surnuméraire. Bulletins et Mémories de la Société anatomique de Paris. 6 series, 94 eme année, tome XXI, mars 1924;234–236.

У овом раду проф. Миљанић је описао мишић солеус (musculus soleus), који је имао облик слова „Y“, који се, дакле, рачва, и чија се тетива припаја на унутрашњој страни калканеуса.

3) Milianitch N. Note sur deux anomalies de naissance de 1'artére vertébrale gauche. Bulletins et Mémories de la Société anatomique de Paris. 6 series, 94 eme année, tome XXI, mars 1924; 228–230.

У овом раду Миљанић је описао две аномалије односно варијације настанка леве вертебралне артерије. У оба случаја артерија је полазила од аорте, а између заједничке каротидне и подкључне артерије. Њен даљи ток био је нормалан.

4) Milianitch N. Note sur une anomalie d'origine des gros troncs nés de la crosse de 1'aorte accompagnee d'une anomalie de trajet du nerf recurrent droit. Bulletins et Mémories de la Société anatomique de Paris. 6 series, 94 eme année, tome XXI, mars 1924; 230–233.

У овом раду Миљанић је описао аномалију великих грана аорте, у којој је недостајао брахиоцефалични трункус, и код које је и повратни живац, (nervus recurens), био у аномалном положају. У тренутку публикације, био је то други такав случај у литератури.

5) Миљанић Н. Двострука аномалија десног повратног нерва и стабла која ничу из аортног лука. Споменица професора Лозанића. Београд, 1924.

Овај рад објављен је у споменици за 70.–ту годишњицу професора Симе Лозанића. У раду је описана ретка аномалија ницања великих стабала аортног лука, праћена аномалним током десног повратног, рекурентног живца. Код ње, безимена артерија или тзв. брахиоцефалични трункус, није постојао, десна поткључна артерија ницала је последња, као независно стабло, а десни рекурентни живац није био рекурентан, него је обилазио поткључну артерију и директно улазио у ларинкс. Миљанић је сматрао да узрок тим аномалијама треба тражити у поремећају еволуције примитивних аортних лукова, те да је аномалија повратног нерва била везана за развитак аортних лукова.

6) Milianitch N. Spiridonovitch R. Variations de la morphologie des muscle de l'épaule chez les Serbes. (Etude basée sur 200 cas.). Congrés de l' Association des Anatomie, Liége. In: Compte Rendu de Associatio des Anatomie 1926: 385–95.

У овом раду аутори су приказали резултате изучавања морфолошких варијација мишића рамена и карлице на 200 обдукованих. Нашао је да постоје много чешће везе између појединих мишића рамена код обдукованих Срба него што то показују друге статистике. Он је нашао да су те варијације биле чешће код мушкараца него код жена, па је закључио да код Срба постоје честе варијације мишића уопште.

7) Milianitch N. Chlivitch B. Variations de l'innervation des muscle de l'épaule chez les Serbes (Etude basee sur 200 cas.). Congrés de l' Association des Anatomie, Liége. In: Compte Rendu de Associatio des Anatomie 1926: 396–402.

У овом раду аутори су испитивали инервацију и гранање моторних нерава рамена и карлице код Срба. Аутори скрећу пажњу на неке анатомске особине организма, које могу бити од значаја за проучавање мишићних хомологија.

8) Gosset A. Mиљанић Н.. Тотална абдоминална хистеректомија за фибром. Анали медицине и хирургије. 1927, св.1,бр1;1–9.

Овај рад написан је у сарадњи са Миљанићевим учитељем хирургије, Gosset–ом из Париза. У њему је детаљно описана техника тоталне абдоминалне хистеректомије код миома материце. Рад је илустрован са 6 слика, које приказују главне фазе операције, а које је урадио чувени француски илустратор Frantz.

9) Peyron, Miljanić N, Surmon. Неколико опажања о малигним мијомима материце. Анали медицине и хирургије. 1927, св. 1, бр.1;81–94.

У раду су најпре описане малигне неопалзме везивног ткива материце, сем оних које потичу од глатких мишића, којима је посвећен засебан одељак. У њему се излаже клиничка слика лејомиосаркома утеруса, компликације до којих они доводе, методе дијагнозе и прогноза лечења. Нарочита пажња посвећена је хистологији и хистогенези миосаркома утеруса.

10) Milianitch N. Radojevitch S. Perforation en péritoine libre d'un ulcero–cancer ayant 1'aspect macroscopique d'un ulcere calleux. Suture et Gastroenterostomie. Guérison opératoire. Mort 8 mois apres de cachexie cancéreuse. Bulletins et Mémories de la Société National de Chirurgie 1934 tome LX, No 18 : 1–6.

Овај рад реферисан је на конгресу у Паризу. Ради се о приказу једног болесника кога су аутори оперисали због перфорације улцерозног карцинома желуца. Сама перфорација је ретка компликација и до тог тренутка у светској литератури био је описан сразмерно мали број случајева, што је био један од разлога прихватања овог рада на тако значајном конгресу. Аутори су применили сутуру перфорације и гастоентеростомију. Пацијент је летално завршио у малигној кахексији после 8 месеци.

11) Миљанић Н. Ђуровић В. Неколико опажања о епидермо–дермалним калемљењима. Српски Архив за Целокупно Лекарство 1932; св. 5–6:427–435.

У овом раду, који је настао на Клиници примењене анатомије, аутори су најпре детаљно приказали 4 болесника код којих су вршили пластично–хируршке захвате због рђавих ожиљака, који су тешко ометали функцију екстремитета или ради убрзавања цикатризације великих инфицираних торпидних рана насталих после опекотина или трауматских дефеката коже. Лечење је изведено у две фазе. У првој је вршена потпуна ексцизија до у здраво, чиме је једна хронична торпидна рана претворена у свежу. У другој фази, после 3 до 8 дана, вршена је операција покривања целе ране танким, широким епидермо–дермалним кожним трансплантатима, који су међусобно били приљубљени. Превијања су даље вршена на свака 3 дана. У свим случајевима постигнута је потпуна епителизација и добар функционални резултат. Овај приступ лечењу је био не само успешан него и оригиналан. Наиме, по класичним важећим ставовима, најпре је требало вршити киретажу. Оригиналност се састоји у примени ексцизије, која се показала као најбољи начин профилаксе инфекције. Ваља подсетити да у то време није било антибиотика ни моћних антисептика. Трансплантати су преживљавали хранећи се из дубине, из здравог ткива. Аутори су са правом инсистирали на покривању целе површине, све до ивице дефекта, што је такође оригинални приступ. Уколико би неки део трансплантата некротизовао, одмах су вршене додатне трансплантације. Дат је читав низ вредних сугестија, важних за успех трансплантације. Овим методом, не само да је постигнут добар успех него је и лечење трајало сразмерно кратко.

12) Миљанић Н. О клиничким формама и терапији перфорације рака желуца. Српски Архив за Целокупно Лекарство 1935;св. 1:3–22.

Рад је штампан у Српском архиву као оригинални рад. Он представља наставак и разраду рада који је годину дана раније реферисан у Паризу. На почетку, аутор износи податке из литературе и тада прихваћену класификацију клиничких форми перфорације рака желуца, иначе ретке компликације ове болести. Наиме, до тог тренутка у литератури је публиковано укупно 65 случајева, које је Миљанић без изузетка, на табелама врло детаљно приказао. То указује на огроман посао темељног изучавања литературе у припреми овог рада. Професор Миљанић даје и један оригинални допринос, који се састоји у томе што је увео још једну клиничку форму ове компликације карцинома желуца. Ту форму, коју је он назвао интермедијарном, назвао је „форма са започетим ограничењем перитонеалне инвазије“. У суштини, то би била клиничка форма једне привремено блокиране перфорације, што условљава одложену клиничку слику перитонитиса и боље постоперативне резултате, чак и после закаснелих операција. Миљанић, даље, описује клиничку слику појединих форми перфорације а рад завршава разматрањем терапијских опција, које су током времена еволуирале, од просте лапаротомије са дренажом до радикалне ресекције, коју Миљанић сматра најбољим решењем, кад год се оно може извести. Он са правом истиче да у случајевима код којих ресекција није могућа, треба урадити ексцизију улцерације и сутуру, што омогућава да се материјал прегледа патохистолошки и утврди да ли се радило о карциному или желудачном улкусу јер је то корисно не само у смислу дијагнозе и могућности да се после добијања дијагнозе малигнитета болесник евентуално радикално оперише, већ и да је сутура након ексцизије много безбеднија него проста сутура перфорације.

При томе Миљанић наводи да је и он сам направио грешку када је пре нешто више од годину дана оперисао једног таквог болесника урадивши сутуру и гастроентеростомију, при чему није учинио ексцизију и материјал дао на патохистолошки преглед, и тако можда није дошао у позицију да касније изврши реоперацију и рескцију, тако да је тек еволуција болести показала да ли се радило о перфорацији улцерозног карцинома желуца.

Ови ставови су и дан данас апсолутно на месту и скоро да им се ништа не би могло додати, осим што је данашњи став да у склопу радикалне ресекције треба учинити и лимфаденектомију, о чему се Миљанић у раду није изјашњавао. По свој прилици, у то време, у склопу ресекције малигних тумора желуца, па и код перфорација уцерозних карцинома желуца, вршена је само лимфаденектомија првог реда лимфних жлезда..

13) Миљанић Н. Симовић М. Клиничка и терапеутска посматрања о Реклингхаусеновом и Паџетовом синдрому. Конгрес Југословенског хируршког друштва. Београд 1934.

Овај рад је значајан по томе што је у њему приказан први случај паратиреоидектомије извршен у тадашњој Југославији. Аутори су приказали болесника чија је болест почела у 6. години живота повременим периодима локализованих болова у костима, серијом фрактура насталих без јаче трауме, након чега би, по правилу, уследила брза консолидација прелома. Дошло је од повећања обима главе и егзостозе вилице. Више костију је било деформисано и искривљено. Болест је споро еволуирала. Није било неуромускуларне хипоексцитабилности. На рендгену, лобања је била јако задебљана а на карличним и већини других костију виђене су многобројне цисте. У костима је постојао већи број места са разређењима и кондензацијом. У крви, калцијум је био лако повећан, а фосфор јако повећан. Велика количина калцијума излучивана је преко урина. Аутори су утврдили да се радило о хиперпаратиреоидизму, па је Миљанић оперативним путем одстранио хипертрофичну паратиреоидну жлезду, промера 14x8x8мм. Непосредни резултат био је добар а после годину и по дана врло добар.

14) Миљанић Н. Неколико примедаба у прилог сродности фиброзних остеодистрофија а поводом једног случаја паратиреоидектомије. Српски Архив за Целокупно Лекарство 1936; св.1:91–94.

Овај рад, у извесном смислу, представља даљу разраду раније публикованог болесника са хиперпаратиреоидизмом и паратиреоидектомијом. Наиме, Миљанић је код тог болесника извршио допунска постоперативна испитивања на Институту за физиологију, којим је руководио професор Буријан, а која је извршио доцент Ђуричић. То указује да је Миљанић тежио за научном разрадом недовољно јасних клиничких случајева. На основу додатних испитивања, Миљанић је поставио питање да ли су Реклингхаусенова и Пагетова болест заиста потпуно неповезане, како се сматра. Наиме, он је сматрао да случај који је он опсервирао иде у прилог уницистне теорије та два обољења. Анализом, он је дошао до уверења: 1. Да има оправдања да се мисли да постоје прелазне форме између osseitis fibrosa cystica generalisata et osteitis deformans. 2. Да је немогуће негирати ближу везу између Реклингхаусенове и Паџетове болести. 3. Да је оправданија уницистна теорија фиброзних остеодистрофија, те да везу између ових двеју болести треба даље испитивати, јер можда постоје и други додатни етиолошки фактори, а не само обољење паратироидних жлезда, те да „можда овде игра веома важну улогу сами механизам конекција које постоје између појединих ендокриних жлезда“. Миљанић је овај рад завршио једном веома добром опсервацијом, да се у пракси калцемија мери у једном одређеном тренутку болести и да се закључци доносе на бази тог једног, односно тренутног налаза, а да би било много боље када би се те вредности пратиле у функцији времена, чиме би добили варијације калцемије у току еволутивних периода болести као и у периоду када болест мирује. Тада би имали много драгоценије податке, који би омогућавали релевантније закључке у вези са етиологијом, а које би утицале и на терапију у појединим фазама болести.

15) Миљанић Н. Пруступно предавање из хируршке пропедевтике. Српски Архив за Целокупно Лекарство 1935;св. 2:106–112.

Овај рад је, уствари, штампано прво тј. приступно предавање, које је професор Миљанић одржао студентима медицине у јесен 1934. године, након што га је факултетски Савет поставио за привременог професора Хируршке пропедевтике. Најпре је бираним речима и са највећим поштовањем говорио о професору Михајлу Петровићу, једном од најстаријих српских хирурга и првом професору Хируршке пропедевтике на Медицинском факултету, коју је предавао од 1923–1934. године. Након тога, Миљанић је започео своје предавање о Хируршкој пропедевтици, коју је видео као „вестибулум који води у храм те дивне уметности“ (мисли се на хирургију), што говори колико је Миљанић хирургију волео. Након тога, одржао је предавање о асепси и антисепси („асепсији“ и „антисепсији“, како их је он тада називао), у коме је ове појмове дефинисао и указао на њихов огроман значај за развој хирургије. Наиме, после увођења опште анестезије 1946. године, омогућено је извођење већих операција, операција које дуже трају и лапаротомија, након чега је настао скоро прави помор болесника услед инфекције. Инфекција је тако постала скоро непремостива препрека даљем развоју хирургије. Миљанић је даље говорио о колосалном доприносу Луја Пастера открићу патогених клица, о увођењу антисепсе од стране Listera, и асепсе од стране Terijerr–a. Аутор ових редова сматра да је овај текст професора Миљанића један од најлепших уводних текстова о овом проблему, који је икада имао прилике да прочита.

16) Миљанић Н. Контузија абдомена. 47–54.

Аутор ових редова дошао је у посед овога рада, али није било могуће утврдити где је предавање одржано и из кога часописа је ова копија начињена. По свој прилици, ради се о реферату који је Миљанић одржао на неком стручном састанку или конгресу. На самом почетку, он изражава жаљење што на расположењу има само пола сата а да овој теми припадају 3 сата у настави студентима Хируршке пропедевтике. Ово је школски пример доброг предавања лекарима а можда и хирурзима, у коме Миљанић разматра две главне последице контузије абдомена: интраабдоминално крвављење и перитонитис као последица перфорације шупљих органа абдомена. Обзиром на ограничено време предавања, Миљанић се, пре свега, концентрисао на проблем дијагностике, при чему је приредио две веома илустративне табеле о општим и локалним симптомима контузије абдомена, на основу којих треба заснивати дијагнозу синдрома шока, перфорације и хеморагије. Поред опште дијагнозе синдрома, он истиче важност и дијагнозе повређеног органа. Такође с правом истиче врло често присуство комбинованих повреда и упозорава на опасност превиђања једне од повреда, ретроперитонеалне руптуре дуоденума. Даље указује на велики дијагностички и терапијски проблем торако–абдоминалних повреда, који постоји и данас. При томе, с правом указује на важност абдоминалног налаза, чија повреда може захтевати хитну операцију и поред постојања торакалне повреде. Упозорава и да је могућа рефлексна контрактура, тзв. мишићни дефанс абдоминалног зида, што може навести хирурга да изведе непотребну лапаротомију. Миљанић истиче важност да лекар, по указаној првој помоћи, повређеног без одлагања упути у хируршку установу, а да га хирург пажљиво прегледа и прати све док са сигурношћу не искључи интраабдоминалну повреду.

На крају даје, несумњиво исправан закључак, да уколико не може са сигурношћу искључити повреду интраабдоминалних органа, хирург треба да приступи операцији.

17) Миљанић Н. Дескриптивна и топографска анатомија (уџбеник, св. 4: Нога). Савез медицинара Краљевине Југославије. Београд 1932.

Овај уџбеник Миљанић је написао, а Савез медицинара Краљевине Југославије издао за потебе редовне наставе из систематске и топографске анатомије на Медицинском факултету у Београду. Сходно француском моделу, на београдском Медицинском факултету установљене наставе из анатомије, и овај као и други Миљанићеви уџбеници (као уосталом и каснији уџбеници које су написали његови ученици, Бранко Шљивић и Синиша Радојевић), писан је по француском моделу. Ради се о стандардном уџбенику одличних квалитета, коме се ни данас ништа озбиљније не може приговорити. Значај ових уџбеника треба ценити и у контексту чињенице да су то били први уџбеници анатомије на нашем језику.

18) Миљанић Н. Поповић Б. Систематска и топографска анатомија. Рука. II издање, Просвета, Београд, 1946.

Овај уџбеник, намењен студентима медицине, представља друго издање. Наиме, прво издање штампано је у два наврата у оквиру библиотеке студената медицине од стране Савеза медицинара Краљевине Југославије 1932. године. Као и уџбеник систематске и топографске анатомије доњег екстремитета, и овај уџбеник је приређен по француском моделу писања, осим што је у њему изостављена остеологија. Миљанић је био за штампу припремио јединствени уџбеник Остеологија људског костура, али до његовог штампања, по сазнању аутора ових редова није дошло, јер су се планови за то поклопили са временом великих потреса у послератном животу и раду професора Миљанића на Медицинском факултету. Ради се о стандардном уџбенику анатомије, од кога се савремени уџбеници анатомије суштински не разликују, осим што је у њих уведена нова анатомска номенклатура. Један угледни савремени анатом за Миљанићеве уџбенике анатомије каже да би се, уз допуне нове анатомске номенклатуре, могли користити и данас.

19) Миљанић Н. Асепса. Медицинска књига. Београд, 1952.

Књига „Асепса“ (180 страна) представља једну изузетно лепу монографију из хирургије, намењену студентима, лекарима на специјализацији хирургије али и другим лекарима, посебно специјализантима хируршких дисциплина, који свакодневно морају примењивати принципе асепсе. Књига је посвећена Миљанићевом учитељу, А. Gosset–u, познатом професору хирургије у Паризу, који је био ученик и следбеник F. Terijerr–a, који је асепсу и увео у хирургију. Миљанић је ову књигу замислио као „Прво поглавље будућег домаћег уџбеника из хирургије“. У књизи је након дефинисања појмова и општег погледа на асепсу дат преглед историје настанка антисепсе и асепсе. У наредним поглављима веома исцрпно се говори о савременој асепси и антисепси, најновијим средствима борбе против инфекције и о изворима инфекције рана. Затим се дају детаљна упутства за припрему хирурга и осталог особља које ради у операционој сали, припреми болесника за операцију, о методама стерилизације и о операционом блоку, укључујући и његовој архитектури, о уређењу просторија операционог блока, начину спречавања инфекције преко ваздуха и о функционисању операционог блока. На крају књиге говори се о асептичким мерама пре, за време и после операције, и о асепси у ратно доба и у случајевима крајње оскудице.

Ова изузетна књига би се и данас у потпуности могла користити, наравно уз допуне које су резултат напредака који су остварени током последњих 50 година.

20) Миљанић Н. Борисављевић Д. Прилог студији диференцијалне дијагнозе дуоденалних дивертикулума. Медицински преглед, 1954;бр. 6:449–455.

Рад Прилог студији диференцијалне дијагнозе дуоденалних дивертикулума у основи је приказ једне болеснице коју су аутори лечили хируршки проширен са обимним прегледом литературе о овом ретком обољењу. На почетку аутори полазе од чињенице да је до тог тренутка у светској литератури било публиковано свега око 300 случајева дуоденалних дивертикулума. Након детаљног приказа болеснице са више врло добрих рендгенских снимака са контрастом и детаљно описаних операција аутори опширно говоре о дуоденалним дивертикулумима. Најпре су изнели важећу класификацију на примарне (много чешће) и секундарне (много ређе) дивертикулуме, а затим говоре о узроцима настајања секундарних дивертикулума. Они затим детаљно разматрају диференцијалну дијагностику а) између примарних и секундарних дивертикулума, б) секундарних дивертикулума међу собом, в) ужу диференцијалну дијагностику пост–адхезивних дивертикулума и г) диференцијалну дијагностику у односу на холецистодуоденалне фистуле и на постперфорационе шупљине настале након перфорације улкуса. Највећим делом, диференцијалну дијагностику аутори базирају на рендгенолошком прегледу, јер у то време ендоскопија није постојала.

Литература

1. Митровић М. Проф. др Нико Миљанић. Српски Архив за Целокупно Лекарство 1958; 7–8: 926–928.

2. Медицински факултет у Београду 1921–1935. Медицински факултет, Београд 1935: 25–29 и 59–62.

3. Миљанић Н. О затварању болнице у Нушићевој улици бр. 21, мотивима затварања и штети нанетој хирургији и народу.;

4. Казивање академика Петра Миљанића.

5. Јоанновић Ђ. и Костић М. Реферат за избор др Нике Миљанића у звање ванредног професора. Медицински факултет 1928. године.

6. Обраћање Удружења југословенских медицинара Декану Медицинског факултета 1932. године. У прилогу списак 306 студената.

7. Обраћање Декана др Антића студентима Медицинског факултета 8. XII 1933. године.

8. Миљанић Н. Меморандум члановима Универзитетског Сената по питању наставе из Хируршке пропедевтике. 8. април 1937. године.

9. Миљанић Н. Обраћање Ректору Универзитета. 23. јуни 1938. године.

10. Миљанић Н. Обраћање Ректору Универзитета и Универзитетском Сенату– за Универзитетско Веће. 23. јануар 1940. године.

11. Одлука Ректора Универзитет бр. 13 од 8. фебруара 1947. године.

12. Отказ службе Министарства народног здравља бр. 1260 од 20. јануара 1947. године проф. др Нику Миљанићу.

13. Одлука бр. 2409 од 28. марта 1947. године Министарства народног здравља Републике Србије.

14. Допис професору др Нику Миљанићу од Комитета за заштиту народног здравља Владе ФНРЈ од 20. маја 1949. године.

15. Савићевић М. Нико Миљанић у: Савићевић М. (ур): Професори Медицинског факултета у Београду. Од оснивања до педесетих XX века. Медицински факултет, Београд 2003:298–299.

16. Записник са састанка хируршке катедре Медицинског факултета у Београду од 19. фебруара 1951. године.

17. Извештај Декану са састанака редовних професора Медицинског факултета одржаних 17. маја и 20. јуна 1951. године.

18. Извештај Ректора Медицинске велике школе после седнице одржане 30. јуна 1951. године.

19. Лешић А. Драганић–Гајић С, Бумбаширевић М. О стручном и етичком профилу личности изузетног лекара, хуманисте и педагога, професора др Ника Миљанића. Српски Архив за Целокупно Лекарство 2004; 132: 134–137.

20. Вукотић Д. Живот и дјело др Ника Миљанића. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003: 23–28.

21. Церовић Б. Проф. др Нико Миљанић–патриота, хуманиста и предсједник ЦАСНО. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003: 40–42.

22. Перовић М. Др Нико Миљанић– оснивач болнице у Велимљу. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003: 43–47.

23. Миловић К. Сјећање на рад са Др Ником Миљанићем у народној болници–Велимље. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003: 48–50.

24. Самарџић М. Цртице из живота др Ника Миљанића. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003:51–53.

25. Кањух В.О др Нику Миљанићу као једном од првих професора Медицинског факултета у Београду. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003:57–61.

26. Драганић В. Допринос др Ника Миљанића предмету анатомија. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003:62–64.

27. Митровић М. Допринос проф. др Ника Миљанића предмету анатомија. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003:65–67.

28. Магарашевић М.Сећање једног студента. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003:68–69.

29. Рувидић Р. Сећање једног студента хирургије. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003:70–71.

30. Бумбаширевић Ж. Проф. др Нико Миљанић у сарадњи наше земље и Француске. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003:72–74.

31. Ђорђевић С. Синтеза живота и рада проф. др Ника Миљанића. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003:75–80.

32. Благојевић О. Цртице о животу и лику доктора Ника Миљанића. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003:91–102.

33. Глигорић С.Сећање на Миљаниће. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003:103–109.

34. Миљанић А, Миљанић Ђ. МиљанићПетра проф. др Нико 1892–1957. Црногорски медицински великани Миљанићи–Петар, Нико, Милош. Друштво љекара Црне Горе. Подгорица 2003:125–142.

35. Оснивање француско–југословенског Медико–хируршког центра у Београду. Анали медицине и хирургије 1934 св. 1;.I–XVI.

36. Димитријевић А. Казивања о настави из хирургије непосредно после рата.