Радоје Чоловић
Др Тома М. Леко (1884–1915)
______________________________________________________
Аутор је академик САНУ и председник Српског лекарског друштва
______________________________________________________
Resume
Family Lecco originate from the village Klisure (earlier Vlahoklisure), nord Greece, from which, part of it moved to Bela Crkva, Banat, after Ali–pasha of Janina committed genocide over Cincars. From Bela Crkva, the Leko family moved to Belgrade in 1821. The eldest member of the family, Marko Č. Leko, started trade business and became the friend and personal postman, so called „Tatarin” of duke Miloš Obrenović of Serbia. It was an honorable but a dangerous job. During a voyage to Carigrad (Istanbul), he became ill from typhoid fever and died. His son Toma took over the trade business. Most of the income he invested in the education of the children abroad. His son Marko graduated chemistry in Switzerland and later became a professor of chemistry and rector of High school in Belgrade.
His eldest son Toma was born on March the 30th 1884. in Belgrade, where he achieved a primary and secondary school education with excellence as well as learned good German. He registered with Wienna school of medicine in 1902. He was hard working and successful student, particularly interested in anatomy lectured by professor Karl Toldt, famous for a number of achievements and for his outstanding atlas of human body. Being recognized as an outstanding student of anatomy he was appointed „demonstrator in anatomy” at the Second institute of anatomy in Wienna. Showing abilities to scientific work, Toma Lecco was sent to Jena’s medical school Institute of anatomy where he stayed for one semester with professor Maurer. Two publications, Das ganglion Ciliare einiger Carnivoren. Ein Beitrag zur Lösung der Frage über die Natur des Ganglion Ciliare in Jenaische Zeitschrift für Naturwissenschaft, 1906;483–504 and Ein Fall von vollständigem Fehlen des langen Kopfes des M. biceps brachii und die damit Zusammenhang stehenden Veränderungen an Knochen und Gelenkteilen. Anatomischer Anzeiger, Centralbatt für die Gesamte Wissenchaftliche Anatomie. Amtliches organ der anatomischen gesellschaft. Herausgegeben von Dr Karl von Bardeleben. Dreissigster band, Jena 1907; 522–528, were the result of his anatomical studies in Jena.
During the studies he translated two important lectures of professor Ernst Hekl and published them in the Belgrade’s, journal „Delo” in 1905 and 1906. After he was promoted doctor of the entire medicine on November 29th 1907. he returned to Serbia, served his military service and then went to Wienna to specialize surgery at the Second surgical clinic led by professor Hocheneg. Whenever he had time, he used to improve his knowledge in anatomy and other branches of medicine. During the training in anatomy, he discovered and published his most important scientific paper „Zür Morphologie des Pancreas anulare” inMathematisch–Naturwissenschaftlichen Klasse. Der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, CXIX. Band. Abteilung III, Wien 1910; 391–412. and „Zum Cordsschen Fall von Pancreas Annulare” in Anatomischer Anzeiger, Centralbatt für die Gesamte Wissenchaftliche Anatomie. Amtliches organ der anatomischen gesellschaft. Herausgegeben von Dr Karl von Bardeleben. Neununddreissgster Band, Jena 1911; 535–538, being one of few first autors in literature to describe the anomaly. More over, dr Lecco was the first to give an explanation of the mechanism of its development which was widely accepted and cited in the literature to the present days.
After finishing training in surgery, he was appointed assistant surgeon at the Surgical department of the Military hospital in Belgrade.
In the coming years dr Toma Lecco became one of the most prominent member of the Serbian medical association. On its meeting, dr Lecco gave a number of outstanding lectures, reflecting the latest scientific achievement in medicine as well as a number of excellent discussions about reports of other members. He was invited to publish some of his lectures given at the Society meetings, in Society’s journal “Srpski arhiv za celokupno lekarstvo”. He was a lecturer and discussant at the First meeting of Yugoslav surgeons at which, besides Serbies surgeons, Slovenian, Croatian, Bulgarian an Check’s surgeons took part. Dr Toma Lecco was in favour of the foundation of Belgrade school of medicine. In Balkan wars, as well as in the First World War, he did a good job as a war surgeon. Serving as a commander of a war hospital in Valjevo, he became ill from typhoid fever which he survived but while he was still convalescing he suffered from abdominal typhus, from which he died on June the 27th 1915.
Dr Toma Lecco was not only an excellent doctor and scientist, but a great hope of Serbian medicine, surgery and anatomy, and its first Medical school, for which he was expected to become a professor of anatomy.
Предговор
Припремајући биографију академика др Томе Лека за књигу „Хроника хирургије у Србији“, коју је 2002. године издала „Просвета“ из Београда, дошао сам до низа нових сазнања о овој истакнутој личности. Током времена та сазнања су се увећавала, а нарочито када сам припремао штиво о др Томи Леку за едицију САНУ „Живот и дело српских научника“.
Како известан број занимљивих и корисних информација о др Томи Леку није унет у наведени текст, сматрао сам да би могло бити занимљиво да се он прошири, па је тако настала ова мала студија. Надам се да би у тој форми могла бити занимљива за известан број читалаца.
Радоје Чоловић
О породици Леко
Породица Леко потиче из места Клисуре (раније Влахоклисуре) у северној Грчкој, из кога се након погрома Цинцара и спаљивања Москопоља, највеће цинцарске вароши у југоисточној Албанији од стране Али–паше Јањанског, породица раселила на више страна. Један део породице се упутио у јужни Банат и населио се у Белој Цркви. Ту се Марко (Чоче) Леко оженио Аном, такође Цинцарком, одакле се са супругом и сином Томом, 1821. године преселио у Београд. Ту се почео бавити трговином, упознао и спријатељио са кнезом Милошем Обреновићем и, као његов човек од поверења, постао његов поштоноша, тзв. „татарин”. За тај посао су га препоручили и знање грчког и турског језика, јер се највећим делом комуникација Кнеза Милоша морала одвијати у Турском царству и са Цариградом. Иако је несумњиво доносио одређене погодности, тај посао је био врло напоран и опасан. Није било лако јахати или возити се кочијама по рђавим и несигурним путевима, са кратким одморима у поштанским, тзв. мезуланским, станицама, где је вребала опасност од разбојника и заразних болести, колере, тифуса и др (тај посао у Турском царству је био резервисан за издржљиве јахаче–Татаре, па се цело занимање сматрало „татарским“ послом, тако да су све поштоноше називали Татарима, и кад то нису били). На једном таквом путовању Чоче Леко је оболео од тифуса од кога је и умро.
Посао са трговином преузео је његов син Тома. Томина сестра Марија удала се за „хећима“ Ђорђа Ђорђевића, лекарског помоћника и санитетског официра. Њен син је Владан Ђорђевић, лекар, први српски хирург, публициста, књижевник и политичар.
Тома Леко је највећи део својих прихода уложио у школовање деце. Син Марко завршио је студије хемије у Швајцарској. Доцније је био професор хемије у Првој београдској гимназији, а затим професор и ректор Велике школе, члан Главног државног савета и почасни члан Српског лекарског друштва. Други син, Димитрије, завршио је архитектуру, такође у иностранству и пројектовао је више зграда у Београду, које и данас постоје. Тома је кћерке са супругом такође послао на студије у Швајцарску.
Марко Т. Леко, хемичар, оженио је Даницу Антула, такође Цинцарку, са којом је имао једанаесторо деце. Најстарији син, Тома, постао је лекар и хирург. Остала браћа завршила су студије архитектуре, хемије, права итд. И доцније генерације породице Леко дале су више интелектуалаца.
Биографија др Томе Лека
Др Тома Леко је рођен 18. марта по старом, односно 30. марта 1884. године по новом календару у Београду, од већ поменутих родитеља Марка Лека и Данице Антула.
У породици, Тома је стекао лепо васпитање. Основну школу похађао је у познатој „Школи код Саборне цркве“. Школовање је наставио у Првој београдској мушкој гимназији коју је завршио са одличним успехом и матурирао школске 1901/02. године. Током школовања добро је научио немачки. Као одличан ученик и са добрим знањем немачког језика 1902. уписао се на Медицински факултет у Бечу. Посебан интерес показао је за анатомију, коју је предавао славни анатом, професор Карл Толдт (1840–1920), између осталог познат и по једном од најбољих анатомских атласа из кога су више десетина генерација студената училе анатомију. Ускоро је добио место демонстратора–волонтера на Другом анатомском институту бечког универзитета. Због показане склоности за научно–истраживачки рад, упућен је у Анатомски институт у Јену код професора Маурера, где је провео један семестар.
Током студија, у београдском часопису Дело објавио је два превода предавања професора Ернеста Хекла: „Борба око идеје о створењу света” и „Борба око генеолошког стабла”. Године 1906. у часопису „Jenaische Zeitschrift für Naturwissenschaft, Einundveigzigster Band” објавио је рад „Das ganglion Ciliare einiger Carnivoren. Ein Beitrag zur Lösung der Frage über die Natur des Ganglion Ciliare”, а 1907. у часопису „Anatomischer Anzeiger, Centralbatt für die Gesamte Wissenchaftliche Anatomie. Amtliches organ der anatomischen gesellschaft. Herausgegeben von Dr Karl von Bardeleben” рад ”Ein Fall von vollständigem Fehlen des langen Kopfes des M. biceps brachii und die damit Zusammenhang stehenden Veränderungen an Knochen und Gelenkteilen”.
За доктора целокупне медицине промовисан је 29. новембра 1907. године. Затим се вратио у Београд да одслужи војни рок, а потом 1909. кренуо је у Беч да специјализира хирургију на Другој хируршкој клиници код професора Хохенега (Hocheneg), успут се усавршавајући из области анатомије код професора Хоштетера (Hoschsteter), Толдовог наследника. Током специјализације 1910. у часопису Sitzungsberichte der Mathematisch–Naturwissenschaftlichen Klasse. Der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften објавио је рад ”Zür Morphologie des Pancreas annulare”, који је 9. децембра 1910. усмено саопштио на седници Академије наука у Бечу. У часопису Anatomischer Anzeiger, Centralbatt für die Gesamte Wissenchaftliche Anatomie. Amtliches organ der anatomischen gesellschaft. Herausgegeben von Dr Karl von Bardeleben 1911. објавио је рад „Zum Cordsschen Fall von Pancreas Annulare”.
По завршетку специјализације вратио се у Београд, ступио у војску, добио чин санитетског поручника и био постављен за асистента, хирурга у војној болници у Београду. Активно је радио у СЛД, на чијим је састанцима реферисао и дискутовао а у часопису друштва Српски архив за целокупно лекарство објављивао је радове. Како су ускоро наступили Балкански ратови, др Леко је радио као трупни лекар и хирург у пољској војној болници на Врачјем брду и Царевом врху на Осоговским планинама. Борио се да се уочени недостаци српског војног санитета у Балканским ратовима што пре уклоне.
По избијању Првог светског рата радио је као трупни лекар а касније је постављен за управника Шесте резервне болнице, смештене у Дринском дивизијском складишту у Ваљеву, коју је био врло добро уредио. Ту се разболео од пегавог тифуса који је једва успео да преболи. Кад се почео опорављати, из Ваљева је отишао у Београд да донесе своје приватне инструменте који су му били потребни за рад у болници у Ваљеву. Колеге и рођаци у Београду, па чак и његови претпостављени су га саветовали и молили да се не враћа у Ваљево док се потпуно не опорави. Др Леко их није послушао јер је имао велики осећај дужности према својим болесницима и особљу болнице. Убрзо по повратку, као реконвалесцент, др Леко је оболео од трбушног тифуса од кога је преминуо 27. јуна 1915. у 31. години живота.
Сахрањен је у Ваљеву. Доцније, његови посмртни остаци пренети су у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду. Др Тома Леко се није женио и није оставио потомака.
Војна каријера др Тома Лека
Др Тома Леко је најпре произведен у чин резервног санитетског поручника (Срп Арх Целок Лек 1909, св 10., стр. 393), затим у чин дејствителног (активног — примедба Р.Ч) санитетског поручника (Срп Арх Целок Лек 1910, св. 4, стр 191) и на крају у чин санитетског капетана II класе (Срп Арх Цел Лек 1913, св.1, стр 30). За заслуге у Балканским ратовима др Леко је одликован „Крстом милосрђа“ (Срп Арх Цел Лек 1913, св. 11, стр 361). У чину санитетског капетана II класе затекла га је смрт од трбушног тифуса.
Др Тома Леко и оснивање Медицинског факултета
Иако се његов допринос оснивању Медицинског факултета у Београду не може поредити са доприносом Милана Јовановића–Батута, Војислава Субботића, Едуарда Михела, Ђоке Николића и неких других, др Тома Леко се залагао за његово оснивање. Он је то јасно исказао и у својим чланцима и дискусијама, најмање два пута.
У чланку „Оригинални погледи д–ра Јордана Стајића (Ваљево) на етиологију и патогенезу акромегалије” објављеном у часопису Српски архив за целокупно лекарство, поред веома убедљиве критике његове публикације „Три случаја акромегалије и њихови етиолошки моменти”, др Леко је написао и ово: „Општи ниво научног образовања нашег медицинског света у Србији неда се међутим подићи ни најбољим радовима појединаца а најмање оваквим као што је овај Стајићев рад. За то је потребно једно медицинско научно тело, један медицински факултет.
Таква би једна установа не само сачувала медицинске раденике у Србији од оваквих погрешака, него би им шта више стварно помогла да у истину задовоље своју племениту тежњу за разумевањем и откривањем природних појава.
На жалост код нас, и то на једном меродавном месту, влада дубоко уверење да нам је једна таква установа непотребна“ (Срп Арх Цел Лек 1912, св. 4, стр. 148).
Када је на Главном годишњем скупу СЛД одржаног 29–30. XII 1913. вођена дискусија по реферату Ђоке Николића „Наш војни санитет у Балканским ратовима”, учествујући у дискусији др Тома Леко је рекао и ово: „Ми смо ушли у рат са несразмерно малим бројем лекара”, те да због тога „искуство балканског рата налаже да се постарамо да се број лекара повећа. То се да — по мом скромном мишљењу — једино постићи установљавањем Медицинског факултета” (Срп Арх Целок Лек 1914, св. 5, стр 262–263).
Нема сумње да су највећи заговорници оснивања факултета, др Милан Јовановић–Батут и др Војислав Субботић, рачунали на др Леку као наставника анатомије. То је др Војислав Субботић експлицитно рекао 1922. током прославе 50. годишњице СЛД: „Сада бих се сетио затворених очију између других и др Томе Лека, умрлог тек што је почео да живи. Не бејаше му суђено да своју драгу Анатомију предаје на нашем факултету” (Срп Арх Целок Лек 1922, св. 8, 9, 10, 11 и 12, стр 359).
Др Тома Леко и Српско лекарско друштво
Тома Леко је као студент медицине учествовао на Првом конгресу српских лекара и природњака, који је у склопу крунидбених свечаности Краља Петра I Карађорђевића од 5–8. септембра 1904. одржан у Београду.
Након завршених студија, вративши се из Беча, др Тома Леко је по први пут присуствовао седници СЛД која је одржана 30. новембра 1907. године, а која је била је посвећена прослави тридесетогодишњице лекарског рада председника СЛД др Јована Данића (Срп Арх Целок Лек 1908, св.5,стр. 198). Он даље није присуствовао састанцима све до одржавања XXXVI Главног годишњег скупа СЛД 28. и 29. септембра 1908. године, када се у извештају председника СЛД констатује да је „управни одбор, у смислу друштвених правила примио за редовне чланове ове колеге... и др Тому Лека“ (Срп Арх Целок Лек 1908, св. 11, стр 455). Иако је одлука Управног одбора СЛД донета у току припреме за Главни годишњи скуп, може се узети да је др Леко постао редовни члан СЛД 28. септембра 1908, када је та одлука објављена.
Због одласка у Беч на специјализацију хирургије, др Леко није присуствовао састанцима СЛД све до VIII редовног састанка, одржаног 8. јануара 1911. године,када је у Друштву одржао предавање „О Ферстеровој операцији“ (Срп Арх Цел Лек 1911. св. 4, стр 234–44), вероватно зато што је до октобра 1911. године био на специјализацији у Бечу. Поменуто предавање је вероватно одржао када је накратко дошао у Београд. На истом састанку, а поводом предавања др Николе Крстића „Перфорација и некроза дувара жучне бешике“, учествујући у дискусији др Тома Леко је рекао: „Г. др Никола Крстић напоменуо је у свом занимљивом реферату чудновато понашање пулса, који је, обрнуто тахикардији која обично прати перфорацију интраабдоминалних органа био у његовом случају успорен (72 пута у минути). Слично сам нешто имао недавно да посматрам код једне трауматичне субкутане руптуре јетре. Повређени је био у шоку, кад сам га први пут видео. Опоравивши се после неког времена од шока повређени је показао јаку осетљивост у десном хипохондријуму, мускулозну резистенцију потрбушине и као нешто мало слободне течности у абдомену. Болесник је био блед, уплашеног изгледа; кожа је била знојем овлажена; језик влажан, дисање сакадирано али не убрзано. Пулс је био 68; притисак крви у крвним судовима пре висок но низак. Болесник је лапаротомисан. Том приликом констатована је руптура јетре и излив жучи у слободну трбушну дупљу. Изгледа да је и у овом случају, као и у другим сличним случајевима, излив жучи у слободну трбушну дупљу био директан узрок сразмерно успореног пулса. Нашао сам за потребно ову појаву нарочито да подвучем, јер ми се чини, да је она у оваквим приликама као створена да унесе забуну при стављању индикација. Мислим да је пробитачно задржати је у памети“.
На Првом југословенском састанку за оперативну медицину, одржаном у Београду 5–7. септембра 1911. године, др Тома Леко је био не само подносилац реферата већ је и више пута дискутовао:
а) Поводом реферата др Ђорђа Ђорђевића „Деловање Салварзана“, др Тома Леко је рекао да је на клиници професора Фингера у Бечу посматрао серију од преко 500 луетичара који су искључиво лечени Салварзаном, да је у лечењу Ерлиховим леком и сам учествовао и да је дошао до закључка: 1. да Салварзан ни у једном стадијуму луеса није увек у стању да изазове терапију sterilisans magnu и да је мање ефикасан у секундарном и терцијарном луесу, 2. да са Салварзаном луетичке појаве с малим изузетком брзо нестају, 3. да је Васерманова реакција само кратко после примене Салварзана негативна, 4. да лек даје дуготрајне некрозе и апсцесе на месту ињицирања, 5. да он може довести до тешких оштећења нерава (посебно нерава главе) и 6. да није искључено да може довести до активирања старе туберкулозе у милијарну. Он је веровао да је Салварзан индикован само кад је потребно што пре постићи нестанак луетичних појава и када су се жива и јод показали недовољним. У осталим случајевима др Леко је сматрао да је Салварзан контраиндикован, пре свега због опасности од оштећења очног и слушног живца. Кад се ипак мора давати, сматрао је да је најбоље давати га интравенским путем, јер дат инстрамускуларно или субкутано често доводи до локалне некрозе (Први југословенски састанак за оперативну медицину 1912, стр. 40–41).
б) Поводом предавања др Миливоја Костића „Кратак реферат о шву крвних судова и лична посматрања”, др Тома Леко је изнео своје искуство о два случаја шава крвног суда, једно због трансекције брахијалне артерије коју је он са успехом реанастомозирао и друго, када је професор Хохенег при екстирпацији једног тумора мишића, са успехом ресецирао и реанастомозирао аксиларну артерију, тако да се место анастомозе није могло наћи током аутопсије предузете кад је после неколико месеци пацијент умро.
Поводом Костићеве констатације да су покушаји да се преокрене крвоток и артериозна крв кроз вену на периферију доведе у 90% случајева пропали у лечењу „ангиосклеротичног гангрена”, др Леко је рекао и да је испитујући лично више од 200 места уливања вене сафене, утврдио да се ту валвуле различито понашају, да их понекад има две или три и да су разне величине и облика (Први Југословенски састанак за оперативну медицину, 1912 стр. 120–121).
ц) Поводом предавања др Крсте Драгомировића „Лумбална анестезија са приказом сопствених апарата и модификација”, др Леко је рекао да је од 11.VII до 23.VIII 1911. године (око месец и по дана) на хируршком одељењу Војне болнице у Београду изведено 60 лумбалних анестезија, углавном код особа старости од 20–30 година и то код 52 случаја са потпуном и 3 са непотпуном анестезијом, док код 5 случајева до анестезије није дошло услед грешака у техници, да је анестезија трајала 30–45 минута и да је све време мотилитет остао очуван. Он је сматрао да је доза од 0.05 тропакокаина довољна и безопасна и да се ова анестезија може препоручити као најбоља метода за операције од пупка наниже, посебно у ратној хирургији.
Из броја анестезија и пописа операција види се да су у Војној болници у Београду дневно извођене просечно по две операције, и да су највише оперисане херније (киле), а знатно ређе операције варикоцеле, хидроцеле, апендектомије, уретротомије, хемороидектомије, инцизије перианалних апсцеса и екстирпације страних тела. Међутим, рађене су и сложеније операције, као што је операција ректовагиналне фистуле (Први југословенски састанак за оперативну медицину, Београд 1912, стр. 126–129).
д) Дискутујући по реферату др Јордана Стајића „Једна нова метода радикалне операције ингвиналних кила“ др Леко је рекао да мисли да се током те Стајићеве методе „много употребљује фасција а мало мускулатура за пломбирање ингвиналног канала” па да му се ова врста радикалне херниотомије чини непрактичном (Први југословенски састанак за оперативну медицину Бгд 1912, стр. 355.). Аутор ових редова сматра да др Леко није био у праву и да код високог припоја унутрашњег косог и попречног мишића покушај ушивања мишића за Пупартов лигамент услед некрозе мишића а често и инфекције резултира још већим разарањем задњег зида препонског канала, па су рецидиви чести, што је др Стајић добро приметио.
Поводом предавања др Л. Коена „Акутна артеријо–мезентеријална компресија дуоденума. Илеус дуодено–мезентерикус” и дискусије др Е. Хаљецке да је илеус код жена ређи, др Т. Леко је рекао да је то последица тога што је мезентеријум код жена краћи (Срп Арх Цел Лек 1911, св.10, стр. 599).
На I редовном састанку СЛД одржаном 1. октобра 1911. др Леко је дискутовао по реферату др Н. Вучетића „Апендицитис са гледишта практичног лекара” и том приликом је рекао: „У своме данашњем предавању рекао нам је г. Вучетић много интересантних појединости. Не говорећи о патогенези апендицитиса, чини ми се да је г. др Вучетић изнео гледиште, које стоји донекле у контрадикцији са данашњим нашим искуством. На име г. др Вучетић придаје велики етиолошки значај биљној исхрани, наводећи при томе као доказ да се апендицитис код карнивора не јавља.
Мени је међутим свеж у памети један рад, једног аутора (чијег се имена више не сећам) а који је ту скоро изашао у једном немачком часопису (Grenzgebiete der Medizin und Chirurgie ili Beiträge zur klinischen Chirurgie). Тај је аутор баш код пса, дакле код једног еминентног карнивора, нашао на слепом цреву извесне промене, које у свему одговарају оним променама које прате хронично запаљење људског апендикса и тај му је факт дао повода да на псећем апендиксу изведе низ експеримената у циљу да се приближи решењу питања о патогенези људског апендицитиса.
Како су резултати ових испитивања интересантни слободан сам их овде изнети.
1. Само подвезивање вермиформног процесуса лигатуром није имало никаквих особитих последица. Лигатура је постепено испадала, а лумен са апендикса као и његова се комуникација са слепим цревом васпостављала.
2. Тек је ињекцијом парафина у зидове апендикса постизавана потпуна циркумскриптна облитерација једног (обично централног) његовог дела што је за последицу имало хидропс или стерилан емпијем у периферном делу вермиформног процесуса, или није ни овде било никаквих нарочитих последица.
3. Исто је тако остало без ефекта уштрцавање псећег или човечијег обичног цревног садржаја у изолирани периферни део апендикса.
4. Но кад се у такав апендикс уштрца садржај из типичног људског апендицитиса редовно се појављивао и код пса гангренозни апендицитис.
Добијени резултати довели су аутора до закључка да је проста оптурација апендитичног лумена од споредног етиолошког значаја по апендицитис у опште а за гангренозни апендицитис на по се. Прави патогенетични моменат ваља тражити у специфичној инфекцији” (Срп Арх Целок Лек 1911, св. 12. стр 746–750).
На састанку СЛД одржаном 10. децембра 1911. године др Леко је одржао први, а 7. јануара 1912. године други део предавања „Систематска и топографска анатомија лимфних жлезда на врату и глави, са нарочитим обзиром на потребе праксе” (Срп Арх Цел Лек 1912, св. 2, 79 и Срп Арх Целок Лек 1912, св. 4, 135). Иако је у записнику са састанка на коме је држао први део предавања најављено да ће уследити шири приказ, у каснијим бројевима Српског архива за целокупно лекарство нисмо успели наћи ни први ни други део предавања ни изводе из њих.
На IX редовном састанку СЛД, одржаном 4. фебруара 1912. године, др Тома Леко приказао је „луетичну неурорецидиву код једног болесника који је лечен Салварзаном“ (Срп Арх Целок Лек 1912, св. 5. стр. 181–183). Код болесника код кога је констатован луес (сифилис) са папуло–макулозним егзантемом спроведено је лечење Салварзаном, који је тада сматран једним од најбољих лекова за ту болест. Након 3 месеца лечења јавили су се пареза окуломоторног нерва, неуралгија тригеминуса и лимфаденопатија вратних и препонских жлезда. На лечење живиним салицилатом стање се почело поправљати. Др Леко је сматрао да се овде радило о типичном случају неурорецидива па је разматрао два могућа објашњења, прво да су неуролошки испади били у вези са неуротропним дејством самог Салварзана и друго Ерлихово, који је неуроаксонске испаде објашњавао хипотезом о локализацији спирохета. Леко каже да су случајеви неурорецидива „учестали од како је Салварзан ушао у терапију, те је стога оправдана слутња у индиректну везу Салварзана са учесталом појавом неурорецидива“.
На XI редовном састанку СЛД одржаном 2. марта 1912. поводом приказа др Јована Ј. Јовановића ”Одстрањене материце и оба јајника које је урадио код жене с потпуним дефектом вагине”, др Леко је дискутујући рекао: „Разгледајући препарат који нам је г. др Јовановић приликом демонстрације првог случаја са атрезијом вагине показао, добио сам другу слику но што је има господин колега. Према облику утеруса и положају утеричних туба изгледа ми, да ми овде имамо један uterus unicornus.
Као што је познато, туба, утерус и вагина развијају се из ембрионалних Милерових ходника, и то утерус и вагина из оних делова ових ходника који се у близини клоаке приљубљују један уз други.
У овом случају–по свој прилици развио се само један Милеров ходник у тешку утерину тубу и утерус, док је од другог постала само дебела и облитерисана туба са инсерцијом на доњем полу утеруса. За такав утерус је у патологији уобичајен назив: uterus unicornus.
За фронталан набор пак у утерусној дупљи, за кога г. колега мисли да је непотпуни септум бипартичног утеруса, мислим: 1) да се он већ тиме што лежи у фронталној а не у сагиталној равни не може узети као такав; 2) да он није ништа друго већ задњи зид једног дивертикула, који се налази на предњем зиду утеруса и то у толико пре што се сем њега налазе још два друга исто таква, само мало мања набора, која се положена у другим правцима налазе иза одговарајућих испупчења утерусног зида” (Срп Арх Целок Лек 1912, св. 6, 198–199).
На XII редовном састанку СЛД, одржаном 17. марта 1912, др Андра Николић је одржао предавање „Morbus Basedowi, у коме је између осталог рекао и да се „епителна телашца“ (паратироидеа–примедба Р. Ч) могу наћи у медијастинуму (Срп Арх Целок Лек 1912, св 6, 203.).
Дискутујући по Николићевом реферату др Леко је на XIII редовном састанку СЛД, одржаног 31. марта 1912, рекао да се „сам није могао уверити у истинитост ове напомене, нити у току својих анатомских испитивања, нити у литератури. Па чак ни у Бидловој књизи којом се, као што сам из предавања могао видети, колега Николић у обилној мери служио, нисам нашао потврде овом тврђењу. Био бих веома обавезан г. колеги, кад би ми показао извор одакле је ову напомену узео” (Срп Арх Целок Лек 1912, св. 7, 263–264).
Када је на наредном састанку, одржаном 14. априла 1912, др Николић показао Бидлову књигу „О унутрашњој секрецији”, у којој је стајало да „по некад могу се наћи и код човека прекобројна епителна телашца која могу допирати чак у грудни кош”, др Леко је одговорио: „Повод за сумњу дало ми је двоје. Прво, моја лична испитивања епителних телашца код човека, при којима сам само у почетку док нисам био још савладао технику препарирања налазио по 3 или само по 2 епителна телешца, док сам доцније, када је техника била савладана, константно налазио 4 епителна телашца на њиховим обичним местима. Друго искуство је оно које сам пре више година стекао, бавећи се питањем о морфолошком објашњењу ануларног панкреаса, којом сам приликом нашао једну напомену која се тако рећи прокријумчарила била у литератури и марљиво преписивала из једног уџбеника у други, из једне публикације у другу. Требало ми је дуго времена док сам пронашао место где се та напомена први пут појавила и тада сам видео да је она била речена на основу чистог субјективног схватања ануларног варијетета људске гуштераче [Charpie: (Pancreas annulare) „C’est une exageration de l’état normal]”.
У одговору на Лекову дискусију др А. Николић је рекао и ово: „Ја сам му сада тај извор у Бидловој књизи показао, но чуди ме да му то није доста, већ тражи да му наведем одакле је то Бидл узео! Вероватно из једног од оних 2000 дела (из 2000 литературних навода–примедба Р. Ч.) али мислим да би боље било кад би г. колега то питање ставио проф. Бидлу а не мени. Што се пак тиче његова мишљења да је могућно да се и Бидлу та погрешка поткрала, држим да је то потпуно невероватно, јер човек који је са толиком марљивошћу скупљао материјал о епителним телашцима код тица, риба, мајмуна, зечева, корњача и т.д. држим да тај аутор неће изнети погрешна факта ни о човеку. У осталом питање о епителним телашцима сасвим је модерно и могућно је да га г. д–р Леко у старијој литератури није могао тако обрађеног ни наћи као н.пр. у Бидлу који датира из 1910. год. Ја иначе веома ценим г. д–ра Лека као анатома и никад ми не би ни на памет пало да се шњиме на томе пољу такмичим, али господо, када себи дозволим част да с једном ствари изађем пред Лекарско Друштво, онда можете бити сигурни да сам ту ствар темељно проштудирао, и онда могу с правом очекивати да и критичар са своје стране уложи одговарајући труд, или бар да ми верује, нарочито онда, кад ја извесне ствари не износим као свој проналазак већ цитирам друге ауторе“ (Срп Арх Целок Лек 1912, св. 7, 271–273).
Ово смо навели да би показали да је др Леко понекад био исувише самоуверен и да је тада понекад и грешио.
Дискутујући по реферату др Ђоке Николића „Наш војни санитет у Балканским ратовима”, одржаном на Главном годишњем скупу СЛД 29–30. децембра 1913. године, др Леко је изложио оштрој критици озбиљне пропусте Српског војног санитета у поменутим ратовима, у које је Србија ушла „са несразмерно малим бројем лекара”, са „недовољно извежбаним лекарима и помоћним санитетским особљем у ратној санитетској служби“, са „крутом војно–санитетском администрацијом, са релативно добром опремом у погледу рада око повреда, а са недовољно пречишћеним појмовима о делокругу рада санитетске централе на бојишту према раду санитетских централа у позадини”. Резултат тих пропуста биле су „рђав распоред лекара, епидемичне појаве сваке заразне болести на које се наишло... и тешкоће, које су се граничиле са беспомоћи око угушивања епидемија”. Он је сматрао да су то већином пропусти одраније и да се нису могли поправити у очи рата и за време рата.
Санитетском одељењу врховне команде др Леко је ставио на душу неспремност са којом је дочекана епидемија колере у српској војсци а у уверењу да је имало и повода и времена да на време претресе питања угушивања евентуалне појаве ове епидемије. По њему та епидемија која је „експлозивно настала” затекла је Санитетско одељење, „неодређено у погледу мера, које треба предузети”, тако да су учињени и такви пропусти да је неким трупама слат антиколерични серум „са упутством да је то вакцина и, наравно, у одговарајућим хомеопатским количинама”, што је, између осталог, довело до преношења епидемије у позадину, „где је, као што је познато пожњела такође богату жетву“. Он је закључио да нам искуство из Балканског рата налаже да се „установљавањем српског медицинског факултета“ број лекара повећа, да се честим маневрима резервни и санитетски официри упозоравају (вероватно упознају–примедба Р. Ч) са принципима ратне санитетске службе, да санитетски официр пре свега буде лекар и доктор, да се побољша веза санитетских центара са оним на бојиштима и да се командири пољских болница ослободе сваке административне дужности како би се у што већој мери могли посветити нези рањеника, лечењу болесника и борби против епидемија” (Срп Арх Целок Лек 1914, св. 5, 262–263 и В. Станојевић. Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство, Београд 1925, стр. 295–296).
Др Леко се није устручавао и да реагује на погрешке у рефератима, чак и кад су их чинили и највећи ауторитети. Тако је нпр. на састанку одржаном 1. фебруара 1914. после предавања др Војислава Субботића „Искуства о трауматичним анеуризмама” учинио „примедбу чисто теоретске природе” поводом Субботићевог навода на „аспирацију вена као узрок да артериозна крв дошавши код артериовенозних анеуризама из артерије у вену скреће централно у место периферно”. Др Леко је с правом рекао да „у артеријо–венозним анеуризмама крв дошавши у вену скреће централно из простог разлога што је у том правцу locus minorus resistentiae. Он је ту несразмерно мањи но у периферном правцу кроз вене, где су се венозни залисци испречили, и знатно мањи но у периферном делу артерије, која контракцијом својих мишића оставља знатну препреку крвној матици” (Срп Арх Целок Лек 1914, св.5 276–277).
Лекове забелешке из Првог светског рата и његови други научни и стручни радови спаљени су у окупираном Нишу од стране Бугара у дворишту зграде Црвеног крста, када су чули да је он умро од тифуса.
Кратка анализа најважнијих публикација
1. Lecco Th M. Das ganglion Ciliare einiger Carnivoren. Ein Beitrag zur Lösung der Frage über die Natur des Ganglion Ciliare (Ganglion cilliare неких месождера. Прилог решења питања о природи Ганглиона цилиаре). Jenaische Zeitschrift für Naturwissenschaft, Einundveigzigster Band, 1906;483–504.
Ово је први рад Томе Лека који је написан за време студија медицине. На почетку он каже да га је загонетна природа gangliona ciliare инспирисала да ганглион подвргне додатним проучавањима. За време док је један семестар проводио код професора Маурера у Јени указала му се прилика да испита анатомију цилијарног ганглиона код неколико месождера. Захваљујући његовој предусретљивости, Леко је имао неуобичајено повољну прилику да испитивања обави на младом тигру, на два млада лава, четири мачке, две хијене, једном зецу и два пса. Препарате је макроскопски испитивао, након што их је највећим делом уобичајеним анатомским техникама добро конзервирао у алкохолу и формалину ојачаним хромном киселином. Дисекција је била веома сложена, јер је анатомија код свих ових животиња специфична. Код неких животиња цилијарни ганглиони и његове гране су били веома ситни и нежни и захтевали су најфинију дисекцију помоћу лупе. Леко је анатомију цилијарних ганглиона и његових грана ког појединих врста животиња одлично илустровао, а у разматрањима је правио упоређење са цилијарним ганглионом код човека. Истовремено он је своје налазе дискутовао у светлу ранијих описа других аутора.
На крају Леко је извукао неколико закључака.
1) У цилијарном нервном систему неких месождера по правилу постоје два нервна чвора, ganglion cilliare majus и ganglion cilliare minus. Код човека и других сисара често постоје два цилијарна ганглиона, што је у литератури већ било добро документовано. Ово удвајање или повећање броја ганглиона може бити само микроскопски или макроскопски видљиво, али од многих аутора је схваћено као варијетет који настаје одвајањем мањих група ганглиских ћелија од цилијарног ганглиона, што су већ раније документовали бројни аутори, које је Леко цитирао. Он даље наводи да у последње време неки аутори деле мишљење да је више ганглиона у цилиарном нервном систему код сисара и кичмењака пре правило него изузетак, што је одговарало и његовим сопственим налазима код испитиваних месождера. Тако је Bumm код мачака нашао два типа ганглиских ћелија у оба чвора. Његова експериментална испитивања показала су да се оба ганглиона понашају на исти начин. Pechel је код три заморца такође нашао више ганглиа у очној дупљи. Укупан број ганглиа износио је чак 85, укључујући и ganglion ciliare. Ганглије су се разликовале, тако да их је он сврстао у 4 групе: прва, која је припадала n. oculomotorius–у, друга, која је представљала задњи горњи симпатички ганглион, трећа, која је представљала одвојени део gangliona semilunare и четврта група, кад је нервни чвор припадао n. abducens–у. У својим истраживањима на ајкулама, рибама са хрскавицом и сисарима Onodi је, поред gangliona ciliare нашао један други ганглион који је изван пута n. oculomotoriusa и један дебели ganglion ophtalmicum profundum. У њима је препознао првобитну макроскопску форму симпатикуса лобање хијене, значи код кичмењака. Јегеров је дошао до два варијетета, од којих је један био од посебног интереса за Лекова истраживања. Наиме, код различитих животиња се често, поред главних, налазе и прекобројни ганглиони. Код прве гране н. тригеминуса скоро по правилу постоје ганглиске ћелије, смештене између нерних влакана или граде посебне формације. Gallamaerts је код човека нашао по једну групу ганглиских ћелија у radix longa и brevis. Закључио је да се ганглијске ћелије не налазе само скупљене у ganglionu ciliare, већ да се могу наћи дуж улазних и излазних нерава из ганглиона и да постоје код човека у помоћном ганглиону n. ophtalmicusa. Помоћни цилиарни ганглиони код кичмењака не представљају аномалију. Код човека се често налази већи број.
2) Обе ганглие леже на истим местима и имају исте коренове.
3) Ganglion ciliare majus је у врло блиском односу са n. oculomotoriusom. То је инспирисало многе анатоме да закључе да ganglion ciliare majus припада n. oculomotoriusu. Schwalbe је у великим студијама испитивао припадност ганглиона n. oculomotoriusa. Такође је Marshall у ембрионалним и Adamuck, Budge и Antonelli макроскопским истраживањима покушали ово да утврде.
4) Ganglion ciliare minus зависи од одређених нервних влакана који га граде и који досежу до radix longa. Ова тврдња произилази из чињенице да се ganglion ciliare minus налази тамо где се radix longa или један његов део сједињује са n. ciliarisom crassusom.
5) У radix longa могу се разликовати три врсте нервних влакана. Једна група понаша се као влакна n. ciliares longi, друга се у одређеним деловима односе као влакна која иду ка ганглиону ciliare minus а трећа као влакна која иду ка ганглиону ciliare majus. Radix recurrens код човека описан је као нервно влакно које припада трећој групи нервних влакана.
2. Lecco Th M. Ein Fall von vollständigem Fehlen des langen Kopfes des M. biceps brachii und die damit Zusammenhang stehenden Veränderungen an Knochen und Gelenkteilen (Случај потпуног недостатка дуге главе M. biceps brachii и у вези с тим постојеће промене на костима и деловима зглоба). Anatomischer Anzeiger, Centralbatt für die Gesamte Wissenchaftliche Anatomie. Amtliches organ der anatomischen gesellschaft. Herausgegeben von Dr Karl von Bardeleben. Dreissigster band, Jena 1907; 522–528.
У овом раду Леко је приказао једну ретку аномалију мишића надлактице, на коју је наишао приликом дисекције леша док је био студент–демонстратор на анатомији. Пошто је на једној руци наишао на слабост и скраћење дуге главе двоглавог мишића, извршио је пажљиву дисекцију истог мишића на супротној страни и нашао је да се кратка глава двоглавог мишића (caput breve m. bicipitis brachii) од врха processsus coracoideus–a одваја, као што је то уобичајено заједно са m. coracobrachialis–ом. Почетна, широка, заједничка тетива напред је била потпуно слободна од мишићних влакана, али дуж медиалне ивице мишићног снопа који припада m coracobrachialis на задњој страни прати га све до врха processsus coracoideus–а. Латерална страна заједничке тетиве је напред као и позади, била без мичићних влакана, тврда и поседовала је оштру ивицу, са којом је тетива у даљем току блиско прилагала на горњи крај надлактице. Овде је она била улегнута у дубоком и широком жлебу који је покривен делом капсуле. Овај жлеб се налазио медиално од малог туберкулума (tuberculum minus). После 10 цм дугог заједничког тока, кратка глава (caput breve) потпуно се одвајала од m. coracobrachialis. Caput breve је био слабо развијен, ширине свега око 2 цм и дебљине до 1 цм сједињавао се са, иначе често постојећом, акцесорном главом двоглавог флексора надлактице, 7 цм изнад линије зглоба лакта. Ова глава израњала је са места припоја m. deltoideus–a, непосредно испод спљоштене тетиве великог грудног мишића (m. pectoralis major), од медијалне површине надлактице сасвим близу предње ивице кости надлактице (хумерус). Она је била дупло ужа и тања од caput breve. Мишићни сноп акцесорне главе сједињавао се са мишићним снопом кратке главе (caput breve), пошто су се међусобно сјединили, градећи делимично тетивну, делимично меснату мишићну масу, дугу 5 цм, из које се као што је то уобичајено, тетива припајала на tuberositas radii, а laceratus на fascia antebrachii. Дуга глава (caput longum m. bices brachii) није уопште постојала.
Леко се није задржао на опису аномалије већ је приступио анализи њених последица на коштано–зглобне структуре детаљно их описавши, и дајући две фото–илустрације, да би на крају закључио: 1. да је горњи задњи део labrum glenoidale био у блиском односу са тетивом дуге главе двоглавог мишића (caput longum m. biceps brachii), и да у случају где тетива недостаје не долази до његовог развоја; 2. на доњем и горњем делу интертуберкуларног жлеба граде се почетни припоји рамених и трупних мишића, док је средњи део жлеба, због слабијег притиска тетиве дуге главе двоглавог мишића (caput longum m. biceps brachii), слабије изражен и 3. медиално од туберкулума минуса жлеб је, због механичког притиска заједничке тетиве кратке главе двоглавог мишића (caput breve m. biceps brachii) и m. coracobrachialis, јаче изражен; у случајевима где се целокупни притисак m. biceps brachii ограничава на caput breve долази до продубљивања и повећања жлеба услед недостатка caput longum тог мишића.
У чланку је Леко истакао да је до тада о овом и сличним варијететима у литератури постојало мало података, и то најчешће у форми кратких записа, а да су промене детаљније описане само од 3 аутора на укупно 22 случаја аномалије односно варијације.
3. Lecco Th M. Zür Morphologie des Pancreas annulare. Sitzungsberichte der Mathematisch–Naturwissenschaftlichen Klasse. Der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, CXIX. Band. Abteilung III, Wien 1910; 391–412.
4. Lecco Th M. Zum Cordsschen Fall von Pancreas Annulare. Anatomischer Anzeiger, Centralbatt für die Gesamte Wissenchaftliche Anatomie. Amtliches organ der anatomischen gesellschaft. Herausgegeben von Dr Karl von Bardeleben. Neununddreissgster Band, Jena 1911; 535–538.
5. Leko Th M. Pancreas anulare. Први југословенски састанак за оперативну медицину, Београд 1912,стр. 361–367.
6. Leko Th M. Приказ једног хируршког прилога студији о прстенастој гуштерачи. Срп Арх Целок Лек 1913, св 2, стр. 40–42.
За време специјализације хирургије у Бечу, др Тома Леко се усавршавао и у анатомији. Том приликом наишао је на једну урођену аномалију у развоју панкреаса (гуштераче). Пет година раније он је, као студент демонстратор на катедри анатомије, имао прилику да „посматра још једну прстенасту гуштерачу”. Оба случаја је октобра 1910. године детаљно описао у записнику Ц. Кр. Академије наука у Бечу у свесци 119, трећи одељак. О томе је реферисао и на састанку бечких лекара јуна 1910. О тој аномалији др Леко је поднео реферат на Првом југословенском састанку за оперативну медицину, који је од 5–7. септембра 1911. године одржан у Београду. Предавање је штампано у зборнику радова и дискусија који је издат 1912. године.
„Аномалија се тиче једног панкреаса, који је својим паренхимом обухватио на једном месту свуда унаоколо као неким прстеном одвесни део дванаесто–палачног црева и на том га месту знатно стенозирао. Дужина стенозе одговара тачно величини панкреатичног прстена којим је црево обавијено. А како уз то на дуварима (зидовима — примедба Р.Ч) самог црева нема никаквих трагова од постојећих или некад постојалих патолошких процеса, то излази да је панкреатичан прстен проузроковач дуоденалне стенозе. На самом панкреасу нема такође никаквих знакова од каквих патолошких процеса. Једино слузокожа дванаесто–палачног црева показује у пределу стенозе велики број Керкрингових фалта, (набора — примедба Р.Ч) које се сем тога одликују овде и својом ванредном развијеношћу.
Овај ми факт даје повода да сматрам да се панкреатични прстен створио пре завршеног развића и да је слузокожа дванаестопалачног црева могла, не налазећи у правцу ка цревном лумену никакве препреке, слободно да се развија и да постигне набирајући се у боре своју обичну површинску експанзивност, док је мускуларна дуоденална туника имала према себи панкреатичан прстен, који јој је сметао да се до своје природне ширине развије”. Др Леко даље наставља: „Поред ова два ануларна панкреаса налази се у литератури свега још седам тако описана панкреатична варијетета. Пет су старијег, а два су млађег датума но моји.
Морфолошко објашњење овог варијетета нашао сам у онтогенези људске гуштераче. Као што је познато људски се панкреас развија из две ембрионалне подлоге: из т.з. вентралног и из дорзалног ембрионалног панкреаса. Мали вентрални ембрионални панкреас лежи с вентралне стране примитивног дванаестопалачног црева и на доњој страни холедочног (жучног–примедба Р.Ч) канала. Већи дорзални панкреас налази се нешто више горе (кранијалније) на дорзалној страни дванаесто–палачног црева. Оба панкреаса леже првобитно у сагиталној равни. Ну већ код ембриона од 5 мм дужине оставља вентрални панкреас свој првобитни положај. Он заједно са жучним каналом кружи постепено у току даљег развића на десно и назад око дуоденума, приближује се дорзалном панкреасу, наслања се на његову десну (респ. задњу) страну и стапа се с њиме. Готово истовременео са кружењем вентралног ембрионалног панкреаса наступа и познато увијање стомака и дванаестопалачног црева око вертикалне осовине, што за последицу има мењање положаја ембрионалног панкреаса, који постепено прелазе из свог првобитног сагиталног у дефинитивни фронтални положај.
На моделу I, који је добивен реконструкцијом микроскопске серије 7 мм дугачког људског ембриона Ch I из збирке професора Хохштетера у Бечу, вентрални се панкреас налази већ сасвим на десно од дванаестопалачног црева; дорзални панкреас лежи још у свом првобитном сагиталном положају. На моделу II који је добивен реконструкцијом микроскопске серије 20 мм дугачког људског ембриона Rb II, такође из збирке професора Хохштетера, вентрални се панкреас потпуно приближио дорзалном панкреасу.
Поједини режњићи вентралног панкреаса залазе дубоко у режњиће дорзалног панкреаса, али између њих није још нигде наступило стапање. Оба се панкреаса налазе овде у трансверзалној равни, што се има сматрати као израз њиховог постепеног прелаза из сагиталне у фронталну раван.
Нормални ток панкреатичне онтогенезе бива кадшто поремећен. Нарочито је вентрални панкреас изложен приликом свога кружења око дуоденума многим препрекама. Један особен варијетет људске гуштераче, који је пре годину и по дана Baldwin нашао и описао, да се само објаснити претпоставком да је вентрални ембрионални панкреас наишао при своме кружењу око дуоденума на препреке које није могао савладати, ну се на један особени начин пресавио на лево и тиме створио један интересантан и редак панкреатични варијетет.
Према ономе што сам на мојим случајевима ануларног панкреаса видео, а нарочито према поретку њихових изводних канала, излази да се и постанак ануларног панкреаса мора свести на дистрофичну аномалију вентралног ембрионалног панкреаса. Сви су изгледи да је нека абнормна фиксација врха вентралног ембрионалног панкреаса омела вентрални ембрионални панкреас да in toto опише свој пут око дуоденума, већ су то могла учинити само они његови делови, који се налазе непосредно уз холедочан канал.
Тиме је условљено истезање вентралног ембрионалног панкреаса у дужину и његово обавијање око предње и десне стране дванаестопалачног црева. Доцнијим обртањем дуоденума око своје осовине долази још и задња површина дванаестопалачног црева под вентрални панкреас тако да најзад остаје само један мали део на левој дуоденалној страни непокривен панкреатичним ткивом. Ну тај је простор сувише кратак, те га крајњи делови вентралног и дорзалног панкреаса у свом доцнијем развијању лако прерашћују, заклапајући на тај начин око дуоденума један потпун прстен.
До готово истог резултата дошли су после мене Kords и Baldvin. Ну и Kords и Baldvin претпостављају као главни узрок постанка ануларног панкреаса абнормно срашћење дорзалног и вентралног панкреаса на вентралној страни ембрионалног дуоденума. За ту претпоставку нису ни Kords ни Baldvin навели никакве стварне ослонце. Ранији се пак аутори нису ни упуштали у морфолошка објашњења овог панкреатичног варијетета.
Ово Леково објашњење је било новина и прво у литератури, јер се „ранији аутори нису ни упуштали у морфолошка објашњења овог панкреатичног варијетета” али се и поред тога „у литератури било одомаћило једно из основе погрешно тумачење ануларног панкреаса по коме оно не би ништа друго било до: „une exageration de l’etat normal”. Међутим, после сто година, Лекова теорија настанка ануларног панкреаса се наводи да једино или највероватније објашњење настанка ове аномалије (Kelly i Williamsow 1993. Sencan i sar. 2002).
Како код до тада описаних случајева није било клиничких последица ануларног панкреаса, др Леко је погрешно сматрао да он „за клиничара има споредан значај” иако је сасвим добро запазио да је код случајева које је он описао, била присутна „једва приметна хипертрофија стомачне мускуларне тунике”. Ипак, он је добро претпоставио да је „однос који постоји између панкреатичног прстена и дванаестопалачног црева такав да може несумњиво под извесним околностима (рецимо код хроничног панкреатитиса, карцинома панкреаса или дуоденалног катара) да изазове потпуну оклузију црева” и да се „у многим патолошким уџбеницима често помињу атрезије дуоденума новорођенчади и доводе у везу са ануларним панкреасом”. У свом оригиналном приказу Леко је једино био претпоставио да ануларни панкреас може импоновати клиничару „као какав тумор дуоденума или пилоруса или као каква пилорусна стеноза”.
Две године касније, др Леко је у литератури нашао опис оклузије дуоденума изазване ануларним панкреасом, тај чланак је приказао у Српском архиву (Срп Арх Целок Лек 1913;св.2;40–42) и кориговао се, признајући да је његова констатација да за клиничара има ануларни панкреас споредан значај, била погрешна. Каснији прикази су показали да ануларни панкреас може дати такву стенозу дуоденума, да се хируршко лечење мора предузети првих дана или недеља по рођењу али и да степен стенозе дуоденума буде тако мали да не проузрокује никакве симптоме осим, како је Леко добро претпоставио, ако не дође до „хроничног панкреатитиса, карцинома панкреаса или дуоденалног катара”, тј. улкуса. Ово је најзначајније научно достигнуће др Томе Лека које му се признаје у савременој литератури и које се редовно цитира у сваком озбиљнијем раду о овој развојној аномалији гуштераче.
7. Леко Т. О Ферстеровој операцији. Срп арх целок лек 1911, св.4, 216–229.
Спастична пареза која је праћена патолошким повећањем рефлекса (хиперефлексијом) била је и остала велики терапијски проблем. У циљу лечења ове болести, др Отфрид Ферстер је увео оперативно лечење с циљем да се рефлекси, по могућности сведу у физиолошке границе. После повољних резултата у лечењу спастичне парезе и парализе, операција је примењена и у циљу лечења тзв. табичних гастричних криза (напада јаких болова у трбуху у трећем стадијуму сифилиса).
Др Леко је најпре детаљно описао три анатомске особине сензитивних нервних влакана: 1. да су она ретко изолована тј. да су често заједно са моторним нервима саставни део мешовитих нерава, 2. да су најчешће „помоћу анастомоза“ везани са оближњим нервима и 3. да се у близини централног нервног система одвајају од моторних („центрифугалних“) нервних влакана. Од 32 пара задњих коренова, идући од првог ка задњем, коренови постају дужи, правац им је све косији све до caudae equinae, која је најдужа и вертикално постављена.
Поучен сазнањем да дегенеративне болести задњих коренова (као нпр. tabes dorsalis) доводе до попуштања или губитка спастичне одузетости, Ферстер је покушао да ресекцијом задњих коренова прекине сензитивни део рефлексног лука тако да спољни надражај више не може доспети до кичмене мождине, па ни произвести рефлексе који доводе до спастичне одузетости. Да истовремено не би дошло и до потпуне анестезије, атаксије и трофичних поремећаја, постарале су се поменуте „анастомозе“ са суседним нервима, па зато није потребно ни препоручљиво ресецирати све нерве редом „но се то чини наизменично, прескачући редовно по један или два нервна корена“.
Др Леко је затим доста детаљно описао оперативну технику Ферстерове операције јер је и сам за време специјализације у Бечу асистирао код две такве операције. Он је анализирао резултате лечења 32 болесника код којих је операција примењена. Указао је и на могуће компликације, „велико крвављење“, инфекцију и трофичне поремећаје. Ипак је нагласио да је то прилично безбедна операција која, упркос ламинектомији, не слаби стабилност кичменог стуба а да даје задовољавајуће резултате код ових јако тешких болесника, па закључује да је Ферстерова операција „стекла општу симпатију“ и цитира једног аутора који је рекао: „Оставити и даље тешке случајеве спастичне одузетости на милост и немилост њиховим невољама, предати немилосрдно табетичара са гастричним кризама морфинизму грех је“.
Леко Т. Приказ неколико варијетета људске тиреоидеје. Срп Арх Целок Лек 1912, св. 7, стр. 265–269.
Ово предавање др Леко је одржао на састанку СЛД 14. априла 1912. године, па пошто је оно оцењено врло квалитетним прихваћено је за штампу у часопису Друштва. У раду најпре је подсетио на раније теорије о ембриологији тиреоидеје и резимирао тренутно гледање на то питање. Из варијација у ембриолошком развоју проистичу и анатомске варијације које је др Леко сврстао у две групе.
У првој се налазе четири варијације које се „од обичне тиреоидеје разликују тиме, што носе на своме истмусу подужи вертикални продужетак, који лежи тачно у медијалној линији”, који у континуитету може досезати до хиоидне кости (две варијације), до ларингеалне инцизуре тиреоидне рскавице и као четврта варијација где се „од горње ивице истмуса па до језичне кости пружа врпца од везивног ткива, у којој су уткане две акцесорне тиреоидне жлезде, једна испод друге”.
У другу групу варијација др Леко убраја четири жлезде, које се „од обичне тиреоидеје и од тироидеја из прве групе разликују тиме што носе или два пирамидална процесуса или само један, али тај не лежи у медијалној линији већ лево или десно од ње“ или две које „немају истмуса”.
Циљ овог предавања био је да упозори лекара практичара, да варијације „могу у доста великој мери да отежају једну иначе просту операцију, за коју се мисли да је може и мора сваки практикант лекар умети извести, нпр. горњу трахеотомију”.
Поред варијација тиреоидеје Леко је приказао и „један орган који се налази непосредно уз тиреоидеју, али са којом нема никакве друге везе до те што и он као и тиреоидеја припадају оној групи органа, који су познати под именом жлезда са унутрашњом секрецијом”. Објаснио је да их има четири, на свакој страни по две. „Њихова величина међутим варира. До сада сам их налазио од 4 до 17 мм дужине”. Он је нашао да су ове жлезде подложне малим варијацијама и да се редовно налазе крај огранака доње тиреоидне артерије. „Често сам међутим имао прилике да их видим врло близу једне другим” и да се „паратироидне гландуле налазе редовно иза тиреоидне капсуле”. Он каже да о њиховој функцији „не мисли овде да говори” али напомиње да су то „за живот неопходни потребни органи и да се са њиховим нестанком редовно појављује тетанија”.
На крају, уз жаљење „што овог пута не може још да прикаже ни један микроскопски препарат ове жлезде”, др Леко је демонстрирао „један препарат који се налази међу варијететима тиреоида” које је у предавању приказао и који „представља однос горњег епителоидног телашца (паратиреоидеје — примедба Р.Ч) према тиреоидеји, доњој тиреоидној артерији и вагусовом рекурентном нерву”.
Из излагања се види да су описане варијације и тиреоидеје и паратиреоидних жлезда и њихова класификација уствари његова класификација, до које је дошао својим анатомским студијама као и да је др Леко одлично познавао и анатомију и функцију паратиреоидних жлезда и њихове односе са тиреоидејом, артеријама и рекурентним нервима, што све има велики значај у хирургији.
8. Леко Т. Морфологија, топографска анатомија и хирургија церебралне хипофизе. Први југословенски састанак за оперативну медицину. Београд 1912, стр. 174–180.
Овај рад је штампано предавање које је др Леко одржао на Првом југословенском састанку за оперативну медицину 1911. у Београду.
Током специјализације хирургије у Бечу, др Леко је био у прилици да види ексклузивне операције, да анализира одстрањене туморе хипофизе и да на Анатомском институту изучава анатомију и хистологију церебралне хипофизе. Пријављујући ову тему, др Леко је вероватно желео да поменутом скупу лекара саопшти последња сазнања и достигнућа у лечењу обољења ове ендокрине жлезде. Он је најпре детаљно описао анатомију, хистологију свих делова хипофизе, изнео сазнања о ембриологији, која је различита за задњи односно предњи режањ хипофизе и указао да се ради о ендокриној жлезди, која, као таква, нема изводни канал већ своје продукте, хормоне, излучује у крв.
Добар део предавања Леко је посветио хирургији хипофизе описавши три могућа приступа: транскранијални, трансфарингеални и трансназални. Транскранијални пут се показао најкомпликованијим и најопаснијим па је остао у експерименталној фази. Трансфарингеални пут је такође сматра компликованим, те је и у то време остао у експерименталној фази.
Трансназални пут је развијан од стране више хирурга али се основна операција звала по Шлоферу. Његову операцију је покушало да модификује више хирурга. У томе су најуспешнији били Хирш (с циљем да избегне инфекцију) и Халстед и Фаун (с циљем да смање или избегну деформирајући ожиљак).
Др Леко је рекао да је у Бечу посматрао 7 случајева хипофизних тумора, 4 са акромегалијом и 3 са адипозогениталним синдромом. Сви болесници су имали главобољу и темпорерну хемианопсију, а на рендгену проширено турско седло. Код свих 7 случајева тумори су са успехом одстрањени и сви пацијенти су преживели операцију. Код 5 болесника успех је био потпун. Др Леко је претпоставио да ће се можда развити и хормонска терапија тумора хипофизе али је рекао да за сада хируршко одстрањење тумора хипофизе уклања „опасност од неминовног слепила”. Он је закључио да ће „трансфеноидална метода нарочито због велике дебљине сфеноидалног тела вероватно остати, и на даље само у пројекту и имаће само примену у случајевима хипофизних тумора, који леже у остатку краниофарингеалног канала”. Време је показало да су тумори остали главна и једина индикација за хипофизектомију а трансназални транссфеноидални пут је унапређен и постао је главни и најчешће примењивани оперативни приступ хипофизи.
9. Леко Т. Оригинални погледи Г. д–ра Јордана Стајића (Ваљево) на етиологију и патогенезу акромегалије. Срп Арх Целок Лек 1912, св.4, стр. 141–148.
Овај рад је критика публикације „Три случаја акромегалије и њихови етиолошки моменти” др Јордана Стајића, начелника хируршког одељења Војне болнице у Ваљеву. Указао је да се ради о посматрању само три случаја акромегалије и то врло површном, за шта у Ваљеву и није имало услова. При томе он се некропсијом послужио само у једном случају и то „веома делимично, јер је имао на располагању само костур лешине која је три године била под земљом”.
Др Леко наставља да „ипак му све то ништа није сметало да покуша на своју руку потражити ново објашњење акромегаличне етиологије и патогенезе, да стекне уверење да га је нашао и да га саопшти нашем медицинском свету”.
Износећи најновија сазнања о акромегалији, др Леко је побијао редом све ставове др Стајића и саветовао да „се са оваквим познавањем саме ствари, са овако површним посматрањем и са егземпларним неглижирањем познатих факата не излази на јавност”.
10. Леко Т. Неколико напомена о анатомији и хирургији вертебралне артерије. Срп Арх Целок Лек 1913, св. 11, стр. 337–345.
У овом опширном и илустрованом раду др Леко је описао главне артерије које достављају крв мозгу и њихове анастомозе које обезбеђују сигурност циркулације мозга у случају повреде неке од ових четири главне артерије када се оне морају лигирати или кад услед болести дође до оклузије неке од артерија. Затим се сконцентрисао на опис вертебралних артерија и њихових варијација, закључивши да ће повреда вертебралне артерије на било ком месту њеног пружања бити повреда целог вертебралног артеријског венца и да ће у тим случајевима ради дефинитивне хемостазе бити неопходна „двогуба лигатура, централно и периферно од места повреда”. Леко наводи да су спонтане анеуризме ретке и да је до 1910. био познат само један случај, да су трауматске анеуризме вертебралних артерија описане неколико пута а да су повреде забележене код 41 особе, од којих су само 4 преживеле.
Др Леко је навео да је имао прилику да посматра два случаја, један случај повреде вертебралне артерије на клиници професора Хохенега у Бечу а други кад је он лично покушао да оперативно реши једну посттрауматску псеудоанеуризму вертебралне артерије величине мушке песнице на десној страни врата. Иако је успео да отвор на артерији подвеже и заустави крвављење, код пацијената је убрзо после операције настао летални исход, вероватно услед хеморагичног шока јер су „интравенозне и субкутане инфузије физиолошког сланог раствора узалуд покушаване. Код болесника је убрзо по свршеној операцији наступио exitus letalis”.
Др Леко даље описује тешкоће са којима се хирург сусреће да би се вертебрална артерија могла успешно подвезати и кратко описује четири познате методе: Шасенакову, Фрејс–Кохерову, Микулићеву и Хекферихофову.
Он је мислио да „не лежи значај операције у техничким тешкоћама подвезивања вертебралне артерије у висини мале супраклавикуларне дупље” већ да „остаје још једино почетни део вертебралне артерије са друге стране врата као предилекционо место за другу лигатуру при дефинитивном заустављању крволиптања из повређеног вертебралног венца”, па је закључио да му изгледа за препоруку „да се у сваком случају повреде вертебралног артериозног венца у којима једнострано подвезивање вертебралне артерије одговарајуће стране не би одмах зауставило крволиптање, не губи време тражењем артерије на месту лезије или покушајима с тампонадом, него да се што пре приступи подвезивању вертебралне артерије у супраклавикуларној дупљи друге стране врата.
Нема сумње да је збрињавање повреде неке од вертебралних артерија и решавање њених анеуризми и данас јако сложен хируршки задатак, а што је најпре условљено анатомијом ових артерија које улазе у одговарајуће отворе попречних наставака вратних пршљенова. То је посебно било тешко у време када је др Леко радио у условима неразвијене анестезије и неусавршене реанимације. Ипак, тешко је веровати да би крвављење из периферног краја повређене вертебралне артерије стало са лигирањем вертебралне артерије на супротној страни. Могуће је да би оно било довољно тек у комбинацији са тампонадом ране на повређеној страни.
11. Леко Т. О раду једног пуковског превијалишта које је функционисало под релативно повољним околностима. (Прилог историји српског санитета за време балканског рата 1912–1913. год). Срп Арх Целок Лек 1913,св. 9, стр. 265–282.
Др Тома Леко је за време српско–бугарског рата руководио превијалиштем на Царевом Врху, највишем врху Осоговских планина од 21. маја до 17. јула 1913. године. Он каже да су у рату обично спољне прилике тако да „лекар мора да сведе цео свој рад на обим рада једног искуснијег болничара и да буде задовољан ако и то може да сврши онако као што треба, и кад стицај спољних околности је повољан, те оставља лекару могућност да свој посао у довољној мери развије”.
Управо такве околности имало је превијалиште којим је др Леко командовао. Он је превијалиште одлично лоцирао и организовао, водио изврсну документацију и уз то формирао и јако добар карантин против колере.
Занимљиво је да је у склопу пружања помоћи рањеницима др Леко збринуо и две повреде мозга (урадивши две трепанације), извршио 8 екстракција пројектила, вршио имобилизације код прелома костију и друге интервенције.
Рад је штампан у часопису Српски архив за целокупно лекарство, вероватно као пример добро уређеног и добро вођеног превијалишта у рату.
12. Леко Т. Превод предавања „Борба око идеје о стварању света. Наука о пореклу и црквено веровање”. Прво Берлинско предавање 14. априла 1905. од Ернста Хекла (Јена). Дело 1905, књ. XXXVII, 50 — 72.
Познато је да се католичка црква вековима опирала научном гледању на постанак живота, настанак и развој живих бића и да је научно гледиште сматрала јереси која се мора прогонити свим средствима под слоганом „Рат томе учењу”. Главни разлог је био што је наука о пореклу живота, живих бића и врста директно угрожавала доминирајућу позицију цркве.
Један од великих бораца за признавање научног погледа на настајање живота и развој врста био је и природњак и филозоф Ернст Хекел из Јене.
Почетком XX века католичка црква је преко језуите Васмана по први пут делимично признала учење Дарвина и Ламарка „против кога се борила толико времена, са тако мало бираним средствима”. Иако је раније био рекао да због здравља, старости и обавезе да заврши неке незавршене радове „неће више излазити пред живу публику”, Хекел се због опасности од компромиса између науке и католичке цркве одазвао позиву неколицине својих пријатеља да у Берлину, „метрополи интелигенције немачке... одржи неколико предавања”... везаних за „борбу око једне биолошке идеје, око идеје о развићу”.
Хекел је показао да су старе митолошке представе о стварању света знатно раније и успешније савладане у области неорганске природе а да је промоција идеја науке у органској природи била много тежа, захтевала је више труда и времена и била је само делимично успешна.
Сматрајући ова предавања изузетно значајним, др Леко их је превео, иако „зна врло добро да би боље било износити пред нашу публику елементарније основе из биологије”, али се надао „да ће превод овог предавања ипак, ма и у малом користити општем образовању и правцу читаочевих погледа и из тог разлога он га предаје јавности”.
Превод је објављен у часопису Дело, у чијем је поднаслову стајало „Лист за науку, књижевност и друштвени живот”. Предавање је хронолошки пратило борбу науке за своје ставове о пореклу живота и врста.
13. Леко Т. Превод предавања „Борба око генеолошког стабла. Сродство с мајмунима и кичмењачко стабло". Друго Берлинско предавање 16. априла 1905. од Ернста Хекла (Јена). Дело, књ. XXXIX, 1906, стр. 186–206.
У свом другом предавању, које је Тома Леко превео и у истом часопису објавио, Ернст Хекел се усредсредио на борбу за победу научног погледа око генеолошког стабла. У том смислу исповест језуите Васмана, иначе истовремено и зоолога и великог познаваоца мрава, за Хекела је „заслуживала велико признање”, уз наду „да треба очекивати њено даље развијање”.
Ернст Хекел је у предавању пратио развој научног погледа о тим питањима уз јасно изношење бојазни да још увек „велике опасности прете правој науци кријумчарењем језуитског духа”, које су „у Немачкој у толико опасније што се влада и парламент у жалосној хармонији труде да језуитима уравнају пут и да овом најгорем смртном непријатељу слободног немачког духа дозволе најштетнији утицај на школе”. Хекел је ипак оптимистички очекивао „да ће најважнији закључак овог учења, порекло човека и других примата убрзо победоносно продрети и бити признат као благодетна истина”.
Библиографија
1905.
1. Леко Т. Превод предавања Борба око идеје о стварању света. Наука о пореклу и црквено веровање. Прво берлинско предавање 14. април 1905. од Ернста Хекла (Јена), Дело 1905, књ. XXXVII стр 50–72.
1906.
2. Леко Т. Превод предавања Борба око генеолошког стабла. Сродство с мајмунима и кичмењачко стабло. Друго берлинско предавање 16. априла 1905. године од Ернста Хекла (Јена), Дело 1906, књ. XXXIX, стр. 186–207.
3. Lecco Th M. Das ganglion Ciliare einiger Carnivoren. Ein Beitrag zur Lösung der Frage über die Natur des Ganglion Ciliare. Jenaische Zeitschrift für Naturwissenschaft, Einundveigzigster Band, 1906;483–504.
1907.
4. Lecco Th M. Ein Fall von vollständigem Fehlen des langen Kopfes des M. biceps brachii und die damit Zusammenhang stehenden Veränderungen an Knochen und Gelenkteilen. Anatomischer Anzeiger, Centralbatt für die Gesamte Wissenchaftliche Anatomie. Amtliches organ der anatomischen gesellschaft. Herausgegeben von Dr Karl von Bardeleben. Dreissigster band, Jena 1907; 522–528.
1910.
5. Lecco Th M. Zür Morphologie des Pancreas annulare. Sitzungsberichte der Mathematisch–Naturwissenschaftlichen Klasse. Der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, CXIX. Band. Abteilung III, Wien 1910; 391–412.
1911.
6. Lecco Th M. Zum Cordsschen Fall von Pancreas Annulare. Anatomischer Anzeiger, Centralbatt für die Gesamte Wissenchaftliche Anatomie. Amtliches organ der anatomischen gesellschaft. Herausgegeben von Dr Karl von Bardeleben. Neununddreissgster Band, Jena 1911; 535–538.
7. Леко Т. О Ферстеровој операцији. Срп Арх Целок Лек 1911, св. 4, стр. 216–229.
1912.
8. Леко Т. Pancreas annulare. Први Југословенски састанак за оперативну медицину Београд 1912, стр 361–367.
9. Леко Т. Оригинални погледи Г. д–ра Јордана Стајића (Ваљево) на етиологију и патогенезу акромегалије. Срп Арх Целокл Лек 1912, св.4. стр. 144–148.
10. Леко Т. Приказ неколико варијетета људске тиреоидеје. Срп Арх Целок Лек 1912, св 7, стр. 265–269.
11. Леко Т. Морфологија, топографска анатомија и хирургија церебралне хипофизе. Први југословенски састанак за оперативну медицину, Београд 1912; стр. 174–180.
1913.
12. Леко Т. Приказ једног хируршког прилога студија о прстенастој гуштерачи. Срп Арх Целок Лек 1913, св. 2, стр. 40–42.
13. Леко Т. О раду једног пуковског превијалишта, које је функционисало под релативно повољним околностима. Срп Арх Целок Лек 1913, св.9, стр. 265–282.
14. Леко Т. Неколико напомена о анатомији и хирургији вертебралне артерије. Срп Арх Целок Лек 1913, св. 11, стр. 337–345.
Литература
1. Суботић ВМ. Педесетогодишњица Српског лекарског друштва. Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912–1918, редовних, дописних и почасних чланова, оснивача, добротвора и задужбинара 1872–1922. Београд;1922, стр 56–57.
2. Др Тома Леко. Дискусија по реферату др Ђоке Ј. Николића „Наш војни санитет у Балканским ратовима” у књизи: Станојевић В. Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство. Београд 1922, стр. 295–296.
3. Павловић Б. Доктор Тома Леко у српској медицини. Acta Chir Iug. 1999, 46:7–12.
4. Станојевић В. Др Тома Леко (1884–1915). У књизи: Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство. Бгд 1992, стр. 862.
5. Станојевић В. Др Тома Леко. Српско лекарско друштво. Споменица. Београд 1972, 206–207.
6. Чоловић Р. Др Тома Леко. Хроника хирургије у Србији, Београд 2000, стр. 567.
7. Фотографије из фасцикле 384/I Музеја српске медицине.
8. Лазаревић–Илић Д. Епидемија пегавог тифуса у ваљевском крају 1914. и 1915. године. Тимочки медицински гласник 2002; http:/www.tmg.org.yu/v2712.htm
9. Леко М. Дуга историја породице Леко. Имање за школовање. http:/www.starigrad.org.yu/list/print.asp J i d clanka=327.
10. Kelly SB, Williamson RC. Annular pancreatitis and gastric cancer. HPB Surg. 1993; 7:69–75.
11. Sencan A, Mir E, Günsar C, Akcora B. Symptomatic annular pancreas in newborns. Med Sci Monit. 2002; 8: 434–7.
12. Рад Српског лекарског друштва. Свечана седница. 30. новембра 1907. године. Срп Арх Целок Лек 1908, св. 5. стр. 198.
13. Рад Српског лекарског друштва. XXXVI Главни годишњи скуп 28. и 29. септембра 1908. године. Срп Арх Целок Лек 1908, св. 11. стр. 450 и 455.
14. VIII редовни састанак (СЛД). 8. јануара 1911. Срп Арх Целок Лек 1911, св. 4. стр. 234 — 244.
15. I редовни састанак (СЛД). 1. октобра 1911. Срп Арх Целок Лек 1911, св. 12. стр. 746–750.
16. IX редовни састанак (СЛД). 4. фебруара 1912. Срп Арх Целок Лек 1912, св. 5. стр. 178–183.
17. XI редовни састанак (СЛД). 2.марта 1912. Срп Арх Целок Лек 1912, св. 6. стр. 197–199.
18. XII редовни састанак (СЛД). 17.марта 1912. Срп Арх Целок Лек 1912, св. 6. стр. 199–203.
19. XIII редовни састанак (СЛД). 31.марта 1912. Срп Арх Целок Лек 1912, св. 7. стр. 263–264.
20. XIV редовни састанак (СЛД). 14. април 1912. Срп Арх Целок Лек 1912, св. 7. стр. 271–273.
21. XL Главни годишњи скуп СЛД 29. и 30. децембра 1913. Срп Арх Целок Лек 1913, св. 12. стр. 383 и Срп Арх Целок Лек 1914, св. 5. стр. 262–263.
22. II редовни састанак (СЛД). 1. фебруара 1914. Срп Арх Целок Лек 1914, св. 5. стр. 276–277.
23. Педесетогодишњица Српског лекарског друштва. Свечана седница. 21. септембар 1922.Срп Арх Целок Лек 1922, св. 8, 9, 10, 11 и 12. стр. 359.
24. Леко Т. Pancreas anulare. Први југословенски састанак за оперативну медицину, Београд 1912, стр. 361–367.
25. Леко Т. Приказ једног хируршког прилога студији о прстенастој гуштерачи. Срп Арх Целок Лек 1913, св 2, стр. 40–42.
26. Леко Т. Превод предавања „Борба око идеје о стварању света. Наука о пореклу и црквено веровање. Прво берлинско предавање 14. април 1905. од Ернста Хекла (Јена)”, Дело 1905, књ. XXXIX стр. 50–72.
27. Леко Т. Превод предавања „Борба око генеалошког стабла. Сродство с мајмунима и кичмењачко стабло. Друго берлинско предавање 16. априла 1905. године од Ернста Хекла (Јена)”, Дело 1906, књ. XXXIX, стр. 186–207.
28. Lecco Th M. Das ganglion Ciliare einiger Carnivoren. Ein Beitrag zur Lösung der Frage über die Natur des Ganglion Ciliare. Jenaische Zeitschrift für Naturwissenschaft, Einundveigzigster Band, 1906;483–504.
29. Lecco Th M. Ein Fall von vollständigem Fehlen des langen Kopfes des M. biceps brachii und die damit Zusammenhang stehenden Veränderungen an Knochen und Gelenkteilen. Anatomischer Anzeiger, Centralbatt für die Gesamte Wissenchaftliche Anatomie. Amtliches organ der anatomischen gesellschaft. Herausgegeben von Dr Karl von Bardeleben. Dreissigster band, Jena 1907; 522–528.
30. Lecco Th M. Zür Morphologie des Pancreas annulare. Sitzungsberichte der Mathematisch–Naturwissenschaftlichen Klasse. Der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, CXIX. Band. Abteilung III, Wien 1910; 391–412.
31. Lecco Th M. Zum Cordsschen Fall von Pancreas Annulare. Anatomischer Anzeiger, Centralbatt für die Gesamte Wissenchaftliche Anatomie. Amtliches organ der anatomischen gesellschaft. Herausgegeben von Dr Karl von Bardeleben. Neununddreissgster Band, Jena 1911; 535–538.
32. Леко Т. О Фестеровој операцији. Срп Арх Целок Лек 1911, св.4, 216–229.
33. Леко Т. Приказ неколико варијетета људске тиреоидеје. Срп Арх Целок Лек 1912, св. 7,стр. 265–269.
34. Леко Т. Морфологија, топографска анатомија и хирургија церебралне хипофизе. Први југословенски састанак за оперативну медицину. Београд 1912, стр. 174–180.
35. Оригинални погледи Г. д–ра Јордана Стајића (Ваљево) на етиологију и патогенезу акромегалије. Срп Арх Целок Лек 1912, св.4, стр. 141–148.
36. Леко Т. Неколико напомена о анатомији и хирургији вертебралне артерије. Срп Арх Целок Лек 1913, св. 11, стр. 337–345.
37. Леко Т. О раду једног пуковског превијалишта које је функционисало под релативно повољним околностима. (Прилог историји српског санитета за време балканског рата 1912–1913. год). Срп Арх Целок Лек 1913, св. 9, стр. 265–282.
Датум последње измене: 2014-05-06 01:06:32