Снежана Вељковић

Изгубљена битка др Драге Љочић

---

Професор др Снежана Вељковић
Секција за историју медицине СЛД

---

У децембру 2009. године донет је Закон о равноправности полова који одређује да су сви дужни да поштују равноправно учешће жена и мушкараца у свим областима јавног и приватног сектора, у складу са општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима, Уставом републике Србије и законима.

А како је било пре 120 година у Краљевини Србији?

Пре 120 година, 1889. у Београду, постоји само једна једина жена дипломирани лекар која ради као секундарни лекар у Опште државној болници.

То је др Драга Љочић.

Године 1889. она има 34 године (рођена 1855. у Шапцу), удата је, има тек двоје од укупно петоро деце које ће изродити. Њен муж, новинар Аранђел Милошевић, један од оснивача Српске радикалне странке, као учесник у Тимочкој буни, ухапшен је неколико дана по рођењу прве кћери и по брзом поступку осуђен на смрт. Сутрадан је помилован, а казна је прeиначена на десетогодишњу робију. После пораза на Сливници 1885. осуђени радикали су пуштени на слободу. Следеће године Драга ће родити другу ћерку, будућу лекарку Радмилу Милошевић.

Годину дана раније, 29. новембра 1888. године др Драга Љочић писала је краљу Милану:

Његовом величанству Краљу Милану I

Величанство ће ми опростити, што Му ма и тренутак Његовог драгоценог времена одузимам мојом молбом. Морала сам да се решим, на овај по мене пријатан посао, утолико пре, што ни на којој страни нисам могла задовољења наћи.

Величанство, молба моја састоји се у овоме. Шест година сам лекар у Општој државној болници. Према санитетском закону, ја би као лекар требала да добијем периодску повишицу, али не само да нисам ту повишицу добила, него су ми за шефа поставили лекара млађег и по годинама и по служби. И ово све због тога што сам женска, тако вели начелник санитета, не могу да добијем указ, па према томе не могу добити ни периодску повишицу.

Величанство, закон не прави никакве разлике између мушких и женских лекара, него он тражи од свакога извесну квалификацију, ја сам ту квалификацију имала и зато сам добила право на праксу. На основу те квалификације г. министар Гарашанин поставио ме је за секундаријуса женског одељења. А чим су ме поставили за секундаријуса, одма је по самом закону требао указ следовати. Поставили су ме за секундаријуса, али ми не дозволише да се користим свим правима која су скопчана с тим положајем и тако, Величанство, преда мном стоји перспектива: да за живота свога служим државу српску за 2. 000 динара годишње и да немам наде да се користим правима чиновничким. (...)

Величанство, своју молбу сводим на ово. Да се уведем у сва права лекара, да ме указом утврде у положају у коме сам, да ми се према проведеним годинама службе да периодска повишица. (...)

Молим Величанство да ми и овом приликом укаже своју познату дарежљивост.

Препокорна Његовог Величанства

Др Драга Љочић

На полеђини њеног писма, испод печата Министарства унутрашњих дела, записано је да је писмо примљено 3. децембра 1888, а 17. децембра донето је решење № 7800 - У акта!

Te 1888. Србија је већ шест година краљевина. Највећи проблем краља Милана је краљица Наталија. Октобра исте године митрополит Теодосије благословом је разрешио и развео краљевски брак.Фебруара следеће године, 1889, краљ Милан абдицира у корист свог малолетног сина Александра.

Године 1889. министар просвете и црквених послова је др Владан Ђорђевић, председник министарског савета и министар унутрашњих дела Никола Христић, председник Државног савета Ђорђе Д. Ценић, начелник Санитетског одељења др Лаза Стевановић, инспектор Санитетског завода др Ђорђе Димитријевић, управник Опште државне болнице др Казимир Гонсиоровски, а шеф одељења за унутрашње болести др Лаза К. Лазаревић. (Шематизам за 1889)

У Опште државној болници и даље, као секундарни лекар, ради др Драга Љочић.

Њено постављење је ишло следећим током:

· Кад је дипломирала медицину у Цириху, обратила се 26. фебруара 1879.Министру унутрашњих дела да ми изволи дати дозволу да у Београду практикујем, а ако би требало још какав услов да испуним, молим господина министра нека наредити изволи и то ћу испунити. (МУД/С, 1879, Ф II, 123)

· Министар је 5. априла 1979. донео решење да се гђици Драги предложи да изађе пред комисијом лекарском... да је испитају теоретичко и практичко из целе медицине и хирургије, те да се увере сами да ли она има потребно знање и способности да се њојзи дозволи лекарска практика у Србији... (С№ 637)

· Испит је одржан следећег дана, 6. априла, у Варошкој окружној болници, пред комисијом коју су чинили др Младен Јанковић, др Владан Ђорђевић и др Казимир Гонсиорски. О испиту је сачињен протокол (наведена су 12 питања са 12 одговора) и Комисија изјављује да се госпођици Др Драги Љочићевој може допустити лекарска и хируршка практика у Србији. (С№ 637).

· Др Драга Љочић је кратко време радила као приватан лекар, а затим је поднела молбу за посао у болници (МУД/С 1882/3042, № 3042). Министар унутрашњих дела Милутин Гарашанин поставио ју је 1882. за лекарског помоћника у Опште државној болници.

· Крајем 1886. исти министар, Гарашанин, унапредио је у звање секундарног лекара, али без указа и без изједначавања у плати са другим, мушким, лекарима. На молбу др Драге Љочић од 23. новембра 1886. да је министар изволи поставити указом за шефа женског одељења Опште државне болнице, којим рукује више од четири године, министар Гарашанин је 26. новембра 1886. донео решење да док се не установи гинеколошко одељење у Општој државној болници, поставља се према садашњем стању и устројству Опште државне болнице на одељењу где су женскиње од разних болести, гђа Др Драга Љочић за секундарног лекара с годишњом платом од 2.000 динара, која јој се плата има рачунати од 1. децембра тек. год.

Две године касније, 1888. године, др Драга Љочић покушава да се избори за своје место жене лекара и да се изједначи, и професионално и у односу на плату, са лекарима мушкарцима. Писмо упућено Његовом величанству Краљу Милану I – прослеђено је, видели смо, Ad Acta!

Санитетски закон на који се она позива је Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља из 1881.

Члан 26. регулисао је рад болница.

Јавне болнице издржавају о трошку народног санитетског фонда и стоје под врховном управом министра унутрашњих дела. (...) Садашња београдска окружна и варошка болница претвара се у општу државну болницу целе државе за лечење свију болести... (...) Она се има (...) увећати тако да у њој буде специјално одељење за унутрашње болести, за хируршке болести, за породичне и женске болести, за очне болести, за кожне болести... (...) Сви лекари који служе у главној земаљској болници државни су чиновници, и то управник болнице равна се по плати и правима са окружним физикусима, а лекари одељења са среским лекарима, и сви морају имати квалификације прописане у члану 9. тачка 1.

Чланови 9. и 10. прописивали су да се лекари – државни чиновници морају бити доктори целокупног лекарства или доктори медицине и хирургије, по могућству и магистри примаљства (бабичлука) и да се постављају кнежевим/краљевим указом на предлог министра унутрашњих дела. Плата је првих пет година службе износила 2.500 динара годишње и за сваких следећих пет година повећавала се за 500 динара. Лекар са 30 година државне службе стекао би право на пуну пензију из санитетског фонда.

Убеђена да је у праву, др Драга Љочић, маја 1889. упућује писмо новом Министру унутрашњих дела, Николи Христићу. (С№ 2676 8/V-89)

Детаљно објашњава свој случај. Наводи датуме, молбе, решења, чланове закона - и своје тумачење. Из веома опширног писма наводи се само неколико пасуса:

Али од свију ових права која ми као лекару припадају на основу одредаба санитетског закона, по коме нема никакве разлике између женских и мушких лекара, ја нисам била срећна користити се ни једним: мени није дато право да се законом санитетским користим једино из разлога тога што сам женскиња.

Мени се чини да овај разлог господе пређашњих министара није основан по закону, јер кад су ми надлежни г. г. министри дозволили да полажем испит и да као лекар практикујем, кад сам постављена за лекарског помоћника, а доцније и за секундарног лекара на женском одељењу Опште државне болнице, а фактичко за све време мога рада у болници вршим дужност шефа одељења, онда сматрам да треба да имам и сва лекарска права, дата свим лекарима, без разлике пола, санитетским законом.

Кроз два месеца биће седам година како служим државу а немам још ни плату означену за прву периодску повишицу. Према члану 23 спом. закона, требало би да имам 2. 500 динара годишње плате, а ја имам данас само 2.000. Најзад, није ствар до плате, колико до неизвесног положаја у коме се као лекар налазим. Из праксе досадашње господе министара излази да ја могу као лекар служити државу и преко 30 година државне службе, и да ми ни у положају ни у плати не коракнем за мало даље.

Акт је примљен, уредно заведен, и на њега је, 31. маја 1879. по наредби Министра, одговорено је Опште државној болници.

Гђа Др Драга Љочић поднела је једну молбу Министру унутрашњих дела за указно звање, али уз њ није приложила никакве документе о својој квалификацији, а то је потребно; јер јој се без тога не може издати никакво решење, које је она тражила у својој молби;

Сад пак, пошто је по трећи пут поднела молбу министру, нека јој управа каже да поднесе и своја документа; 1. Сведоџбу гимназије о положеном испиту зрелости, 2. Индекс о слушању 8 односно 10 семестара медицинског факултета и, најзад 3. Диплому о полученом степену академском.

На прецизно наведене захтеве Министарства, Драга Љочић спремно одговара недељу дана касније, тачније 7. јуна 1889. Из овог писма, чији се само део наводи могу се видети, између осталог, и детаљи о школовању у тадашњој Србији.

Не могу довољно да разумем зашто се то од мене тражи сад, после скоро десетогодишње праксе и седмогодишње државне службе моје.

Мислила сам да ми није потребно доказивати своју квалификацију лекарску, него, пошто ми је то признато било још пре десет година, то сам поднесеном молбом само тражила да ми даду она права, која су свим лекарима гарантована санитетским законом и која ми до сада нису дата само зато, што сам женскиња.

Но кад г. Министар захтева да учиним оно, што сам већ толико пута чинила, учинићу и сад, разуме се у онолико, колико ми је то могуће.

Господин Министар захтева од мене да поднесем сведоџбу о испиту зрелости. Овај документ није ми могуће поднети, јер у добу кад сам учила и свршила са одличним успехом Вишу женску школу и кад сам слушала с репетицијама предмете на Природно-математичком одсеку наше Велике школе, онда није било испита зрелости ни за мушке ни за женске ђаке. Закон о полагању испита зрелости донесен је законодавним путем тек 1881 г. 19 марта, а примењен је на година дана доцније, дакле, испити зрелости заведени су у Србији на две године доцније него што сам ја положила лекарски државни испит у Србији. Оно дакле чега није било ни за кога, оно што није поднео ни један лекар до 1881 год, што се то до скора није тражило од лекара који су овде полагали државни испит – мислим да се то безразложно тражи од мене.

Сведоџбе о положеном испиту зрелости немам, јер у времену кад сам учила, у Србији није било испита зрелости, нити је пак од лекара мојих сувременика ма који полагао испит зрелости. Индекс свој и диплому лекарску прилажем и молим да ми се по употреби врати.

Да сам пак полагала марта 1879. г. државни испит овде у Србији о томе се г. министар може уверити из Архива санитетског одељења тога доба.

И како су бирократски разлози превладали прибавила је тражена документа, два индекса и диплому и све предала управнику Опште државне болнице, др Гонсиоровском, а овај све то упутио министру Христићу.

Истовремено, вероватно на основу усмених консултација, јер писмени трагови о томе не постоје, министар је тражио мишљење? тумачење? решење? овог питања од начелника Санитетског одељења, др Лазе Стевановића.

И овај је после неког времена одговорио, написавши опширан реферат на осам полутабака, у коме чиновнички савесно тумачи члан по члан санитетског закона, на које се баш Драга Љочић позивала.

Поводом молбе гђе Др Драге Љочић, којом тражи да се постави указом у Општој државној болници с правом на периодске повишице, равно осталим лекарима потписати има част поднети г. Министру, следећи реферат.

Овај реферат има се поделити у два дела, од којих сваки за се обухвата особно питање.

Прво је: може ли женскиње уопште да се постави указом у јавној служби?

Друго је, може ли молитељка Др Драга Љочић уопште ма у којој грани санитетске службе да се постави указом за лекара, а посебице у Општој војној болници?

I. На прво питање могло би се одговорити, да постављање женскиња указом противно је општим појмовима о еманципацији женскиња не само у нас, него и у целом можда свету. По никаквом закону, а још мање по нашем Уставу, који је основа свим законима, не може се женскиње постављати указом, ма какве науке она свршила. У закону мора да је изликом казано, па да се може применити на какав конкретан случај - ништа се не сме у закону – „подразумевати“.

У закону „О чиновницима грађанског реда“, јасно је обележено ко може бити чиновник, каква права и какве дужности има. Ништа не провирује, да би се и женскиње могле поставити за указног чиновника, као што ни у уставу нигде нема аналогије, да женскиња може имати удела у Скупштини, на зборовима, у општини, итд.. .

Женскиње по самој својој физичкој природи позвана је да се наслања на јачег од себе – на човека, који ће је руководити у њезином животу.

Колико је мени познато, а и многи познаваоцима устројства других држава, с којима сам имао прилике разговарати о томе питању, нигде у свету нема, да се женскиња у јавној служби поставља указом.

... и у нас жена нема сва права како при закључењу уговора, тако и при куповним питањима, итд.. . Да женскиња нема потпуног права са мушкима види се и по томе што она не плаћа лични данак, него само на имање, ако га има.

Ради боље илустрације... да поставимо неколико питања:

1. Да ли би се у нас женскињу дозволила адвокатура?

2. Да ли би могла женскиње, које би свршило Правни факултет бити постављене указом на сва звања правничке струке.

3. Да ли би женскиње, које би свршило Философски факултет, могло бити постављено указом за професора у средњим школама?

4. Да ли би женскиње, које би у нас па и на страни свршиле Технички факултет, могао бити примљен за енжињера указом?

Ја држим да се на оваква питања може само негативно одговорити.

Него покрај свега тога има ту једно друго правно питање, које би ваљало претходно решити, ако би се ма кад, ван осталог света, донео закон, по коме по коме би се и женскиња постављала указом на какво звање. То је питање ово:

Узмимо да је тако женскиње удато и да има порода пита се могу ли деца после смрти матере, која је била у указној државној служби са свим правима чиновничким, имати пензије код живога оца, који је у активној указној служби?

Даље, могу ли жена и деца, на случај смрти оца имати пензију, кад се мати налази у активној указној служби, и најзад

Да ли би деца, за случај смрти и оца и матере, који су били у активној указној служби имала две пензије, и од оца и од матере?

Само ова питања овако нерешена, већ не допуштају да се које женскиње може постављати указом на каково звање.

...права чиновничка... класним учитељицама у нашој Вишој женској школи, које имају право на периодске повишице, и на пензију после 10 година службе, али то је регулисано нарочитим законом и оне се постављају предписом а не Указом.

Кад је тако у другим службама, онда не може другојачије бити ни у санитетској служби, која изискује мало више пожртвовања, и тешкоће, и у којој женскиња не може у свакој струци да отравља службу, као што ћемо мало даље видети.

До скора женскињу није слободно било на више школовање, она се није пуштала на универзитет, да се образује. Али непрестано и упорно куцање на врата универзитетска, која чуваху стогодишње предрасуде, учини те се у неким државама отворише универзитете и женскињама. У Француској, Швајцарској, Италији, Белгији, Енглеској и Русији, женскиња се потпуно пушта на Универзитет. Па и у нас, ако сам добро извештен, има две женскиње на Великој школи. У осталим државама женскињи су сасвим затворена универзитетска врата.

Дакле као што се види, ни питање о вишем школовању женскиња још није свуда потпуно речено, а некамо ли плаћање и учествовање женскиња у јавној служби са свима правима чиновничким мушким. (...)

Ово неколико речи довољно је да убеде свакога, да женскиња не може имати оне прерогативе, које имају мушки, и према томе, њима се ни у вршењу лекарске дужности не признају сва права, које имају мушки, да оставимо спрему и снагу, која се далеко више тражи но што их женскиње имају.

С овим смо, мислим, исцрпли све, чиме се имало доказати да женскиња уопште у никаквом јавном послу не могу имати удела.

Сад да пређемо на друга питања, а на име на саму гђу Др Драгу Љочићеву, која је молила да се постави указом за лекара.

Најпре да се запитамо да ли би гђа Љочић могла бити: срески лекар, окружни, општински и војни лекар и да врши све дужности које врше мушки лекари у овој санитетској служби.

Ко зна природу женскиња и њихова опредељења, нарочито једне женскиње која је удата тај неће много тражити разлога да каже, да гђа Љочић не може ни једну од горе побројаних дужности вршити.

Па ни у болници каквој као шеф одељења није кадра да самостално ради и управља, јер ту се тражи друга снага са другом спремом и другим опредељењима да одржи дисциплину како међ болесницима тако и међ персоналом са којима има она руководити!(...)

Кад се сада све ово сабере, што је до сада казано, онда излази да се не само гђа Др Драга Љочић, него ни једно женскиње, ма и боље квалифицирано, не може поставити указом за санитетског чиновника ни у једној дисциплини санитетске службе, сем ако би се нарочитим законом установило и регулисало то питање и о женским докторима; али то би с једне стране била врло рђава практика, стварати закон за једну индивидуу, а друго, ни једна држава у свету нема те потребе, а ми још најмање; јер има већ толико који се уче лекарским наукама и као државни и срески питомци и као приватни, да се је бојати, да не будемо ускоро поплављени лекарским пролетаријатим и у државној служби и у приватној пракси.

Министар Христић је, вероватно са олакшањем, већ 12 јула. 1889. кратко одговорио управи Опште државне болнице

У прилогу под 5. шаљу се Управи диплома и индекси гђе Др Драге Љочић с препоруком да их јој преда на потпис и у исто време јој саопшти, да Министар не налази никакавог законског основа, по којој би могао учинити по њезиној молби, а још мање законског разлога, да јој по њезином захтеву о томе извештава решењем.

Решење министра је стигло у Општу државну болницу 15. јуна, и истог дана, у подне саопштено на потпис гђи др Драги Љочић

Ова је одмах поднела жалбу Државном савету против напред наведеног решења министра.

После тога следи дописивање измећу министра унутрашњих дела, Државног савета и Опште државне болнице (и назад) у циљу да би се могло оценити је ли жалитељка благовремено жалбу поднела или не, кога је дана Управа Опште државне болнице саопштила жалитељки поменуто решење, да ли је саопштење било на потпис?

У међувремену, 22 септембра, министар унутрашњих дела, добија писмо извесног Живка Богдановића из Великог Градишта.

Писмо је жалба на стање у Опште државној болници, испричано народним језиком, јасно и сликовито, те га је стога боље преписати у целини него препричавати. (С№ 6222/89)

Господину Министру Унутрашњих Дела

Г. Министре, 29/8 1889, г. дошао је мој отац Сима Богдановић из Великог Градишта у овдашњу Општу државну болницу ради лечења од болести Ишијаса, и то је дошао на свој трошак, па како иста болест не може другим средством да се лечи него помоћу машине електрике. Тамо имаде три машине али на жалост ниједна не ради нити има своје јачине, већ 14 дана како је исто болесник дошао па није свега 8 пута употребљавао машину. Још вам достављам да га ни један помоћник ни доктор не удара на машину него предали служавци, не знам смели то бити да једна невешта женска управља машином кад је то дужност докторска.

Исти што би се излечио за 1 месец дана он ће морати остати 5 до 6 месеци поред таквог немарљивог лечења. А и он мора плаћати прописану таксу а то би га одвело у бескрајност, пошто његово материјално стање није било тако добро. И други болесници ми се туже да док је био Г. Лазаревић Доктор, много је боље било него сад. Кажу, слабо се ко о њима брине сад.

Неки ми се болесници жале и кажу да су пређе добивали при ручку у шољу јело јербо има таки болесника који не може да устане, а сад у тањир, а то је врло тешко да лежи и држи тањир у рукама. То је врло тешко.

Познавајући вас Г. Министре и вашу великодушност надам се да ћете наредити одма шта буде требало урадити да би се одговарало Човечанској дужности.

Понизан Г. Министру

Живко Богдановић

Помоћник трговачки код Илије Милишића

Изнервиран, вероватно, министар одмах на полеђини писма записује свој кратак коментар: Др Ђ. Димитријевићу - један доказ више о неуредностима у Општој државној болници. Др Ђорђе Димитријевић је био инспектор Санитетског завода.

Истовремено министар Христић диктира допис управи Опште државне болнице. И оно се преноси у целини.

Министру унутрашњих дела долазе често усмене и писмене примедбе о многим неуређеностима у Општој државној болници, које потичу поглавито стога, што се служба у болници не врши строго по прописаним правилима и што се не врши неадекватни надзор, нарочито над нижим особљем њеним. Тако је достављено министру да је рана која се болесницима даје, често врло рђава, да је послуга лоша, да често, нарочито ноћу, нема ко болеснику ни чашу воде да дода, да су болесници принуђени да се сами служе, и да друге болеснике послужују, да се по одласку лекара из болнице по болесничким собама читава ларма диже, даље да се електризирање болесника оставља послужитељима и служавкама, а да то не врше лекари и лекарски помоћници; најзад поред побројаних неуредности да се болесници и нечисто држе, јер је било случајева где су болесници одпуштани из болнице напуњени вашкама и изуједани по целом телу од бува и стеница. Тако што не би могло бити када би се непрекидни надзор над одржавањем чистоће и тачним и уредним вршењем службе водио.

Да би се дакле све поменуте неуредности у будуће одклониле и служба што тачније и боље према прописаним правилима вршила, Министар унутрашњих дела наређује Управи да заведе дежурство, које ће, изузимајући Управника и шефова одељења вршити остали лекари и лекарски помоћници редом по 24 сата. Њихова ће дужност бити, да пазе да ли се рана и лекови болесницима на време дају да се уверавају о каквоћи хране и лекова, да мотре на уредно вршење службе болничара и нудиља, о чему се имају уверавати и ноћним обилажењем болесника, и за сваку неуредност коју у болници примете имају одмах јављати Управнику, како би се благовремено одклонила.

Према томе, дежурни лекари имају подносити свако јутро писмени рапорт Управнику а Управник ће сваког трећег дана шиљати такав рапорт Министру унутрашњих дела.

Овом приликом обраћа се пажња г. Управнику и на вршење визита од стране шефова одељења, које према тачки 9. - правила за Општу државну болницу, има бити у зими тачно у 8, а лети у 7 сати изјутра.

Др Гонсиоровски, управник, по хитном поступку прави распоред дежурстава у болници, које обухвата и др Драгу Љочић. Она то одбија и писмено се обраћа Управи Опште државне болнице

Јуче, 25. септембра саопштен ми је акт Г. Министра унутрашњих дела, којим ми се наређује да сам и ја, као и лекарска помоћница, дужна дежурати у болници. Можда се изгубило из вида да сам ја постављена почетком децембра месеца 1886 г. за секундарног лекара с тим да вршим дужност шефа на женском одељењу. Па према томе, пошто сам секундарни лекар, а не помоћник лекарски и пошто су према закону само лекарски помоћници дужни дежурати, то мислим да није законито и мене терати да дежурам. Држим, да ће се и сама Управа уверити да ја по закону нисам дужна дежурати, за то ја желим, да се о овом мом положају извести г. Министар и да подејствује код њега да се ја као секундарни лекар ослободим дежурства.

Истовремено се жали и Државном савету. Током октобра наставља се преписка измећу Министарства, Болнице и Државног савета у покушају да се нађе законско решење – тј. да се др Драга Љочић приволи на болничко дежурство.

Министар Никола Христић мирољубиво предлаже др Гонсиоровском:

Она није шеф каквог одељења, те да би се могла од тога изузети, она ужива само једно титуларно звање, звање секундарног лекара, који свуда а нарочито по бечким болницама подлеже дежурству. Шта више, аспиранти, који су равни нашем лекарским помоћницима, немају среће да уживају то поверење. Према томе и гђа Драга Љочић дужна је да дежура.

Али, с обзиром на њезин положај као жене и мајке министар модификује своје прво наређење у толико, да гђа Др Драга Љочић дежура само дању, кад дође на њу ред, а ноћу, пошто лекарски помоћник г. Шајновић ионако станује у болници заступаће он гђу Љочићеву, што ће извесно време те ноћи обићи болницу и видети, да ли свуда влада ред и тишина и да ли су сви болничари на одређеном им месту.

Нека управа саопшти ово наређење министрово и гђи Др Љочићевој и г. Шајиновићу, и потом извести Министра унутрашњих дела.

Др Гонсиоровски је саопштио министрово наређење, а др Љочић је на полеђини министровог дописа својеручно написала:

Саопштено ми је 29. окт. 1889 и пошто сматрам да по закону санитетском, и по правима која ми као лекару по томе закону припадају – нисам дужна да дежурам, то се не могу по овој наредби управљати. И потписала се.

У помоћ опет пристиже начелник Санитетског одељења др Лаза Стевановић, који 4. децембра 1879. шаље министру своје виђење проблема:

Част ми је г. министру саопштити, да гђа Др Драга Љочић, секундарни лекар Опште државне болнице није хтела трећој наредби да се повинује, при свем томе што је у њезину олакшицу утолико модификована, да само дању дежура. Она је од речи до речи, на полеђини акта написала:

„И пошто сматрам да по закону санитетском, и по правима која ми као лекару по томе закону припадају – нисам дужна да дежурам, то се не могу по овој наредби управљати.“

Ово није први пут да она отказује послушност наредбама министровим.

Први пут отказала је послушност кад је установљено одељење за сифилистичне и кожне болести, па је она придата томе одељењу као секундарни лекар.

Други пут кад је заведено дежурство у Општој државној болници, а трећи пут сада, мада је у њену олакшицу знатно модификована наредба.

Саопштавајући Г. Министру ову непријатну појаву у државној служби, молимо да изволите по овоме донети своје решење.

Решење овог, у суштини проблема присуства жене у неприкосновеном свету мушкараца препуштено је министру Христићу.

И Државни савет само очекује да га Министар обавести о свом решењу.

Крајем децембра Министру је дошло до знања да се дежурање у Општој државној болници скоро никако не врши и опет пита ; да ли се дежурство уопште у болници врши и да ли и гђа др Љочић дежура према ранијем наређењу Министра унутрашњих дела. ( С№ 8575/89)

А управник др Гонсиоровски одговара 29. децембра 1889:

Управи је овој част одговорити, да се дежурство при овој болници врши уредно, сем гђе Др Љочић, која очекујући решење Г. Министра односно њеног дежурања, не долази на исто кад јој према распореду долази дан дежурства.

Министар је коначно пресудио. На полеђини дописа С№ 8605 од 30/12.89 он скицира одговор: Да се Др Драга Љочић одпусти из службе, пошто јој се изда плата до конца овог месеца.

Коначно 2. јануара 1890. управник Опште државне болнице др Казимир Гонсиоровски обавештава министра Николу Христића:

Управа Опште државне болнице учтиво јавити Г. Министру да је акт Г. Министров од 30. децембра пр. године С№ 8605 саопштен Гђи Др Љочић на подпис, и плату јој за месец децембар издала.

Тако је завршена државна служба др Драге Љочић.

Прва жена дипломирани лекар у Србији није могла да постане указни чиновник у Санитетском одељењу Министарства унутрашњих дела, јер Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља није предвидео да и жене могу да буду лекари!

Напомена: Рад је урађен на основу 24 оригиналних докумената из Државног архива Србије, МУД, Санитетски фонд 1879, Ф II, 123; 1890, Ф I, Р 14;

(Изговорено на 41. редовном састанку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва 20.03.2014.)