Слободан Шкеровић

Шетња кроз умове

Илија Бакић, У одвајању, збирка прича, „Агора“, Зрењанин 2009.

Мало ко је у стању да као Илија Бакић уђе у ум бића, људског или нељудског, и од почетка до краја доследно мапира свет који то биће искушава и својим постојањем представља. Унутрашња снага бића која твори свет, својим чулним упливом и тумачењем тог уплива, исцрпљује се чином који називамо, просто — животом.

У збирци прича У одвајању, писац се бави, грубо речено, двема врстама бића. У једну групу убрајамо мушкарце и жене, то јест људе, а у другу — машине и кибернетске програме. Анализом узрочности и окидача, обраде података, закључивања и делања, Илија Бакић даје, уједно и прецизну слику основне мотивације која долази из света около, као и извитоперену слику, или одраз, која одликује биће настало унутрашњим преобликовањем и размештањем тих, из околине, изворних потицаја. У крајњој линији, с обзиром на аналитички поступак који Бакић примењује, постаје јасно да је разликовање две врсте само питање опажања прелаза/метаморфозе, односно замене, једне форме у/или/за другу.

У текстовима овог писца, чији се опус у великој мери уклапа у сигналистички, авангардни и експериментални корпус савремене српске књижевне продукције, управо долази до изражаја аналитички третман података, који искључује идеологизацију на свим нивоима — од емотивне, идејне, естетско–стилске, па све до свођења представе целокупности света на минималистички, индивидуални доживљај изолованости у средини која представља скуп тачака које у сваком моменту могу бити нешто двојако — нешто што црпи или нешто што даје енергију, без које живота нема.

Бакићево саживљавање с елементима стварности и представом могућих исхода, даје нарочити естетски доживљај трошења мега–ума „светске машине“ у огољеној форми „једног од нас“ изложеног суровој технолошкој хемији примордијалног бујона као коначне основе живота.

Ово свођење цивилизацијских и културних елемената под микроскопски окулар, карактеристично је за Бакића, и представља нужни одмак, измештање из ready made представе, како би се дошло у критичку позицију која је лишена горепоменутих емотивних или идеолошких филтера.

Црнохуморна обојеност, настала из супротстављених позиција људског света и појединца у њему, претећи се надвија над свест читаоца који се усуди да уплута у овај гротескни, кафкијански свет у којем једино одјекује злокобни смех као одјек пустоши бесконачног лавиринта безизлаза.

У Бакићевом опусу, који се састоји од хиперреалистичних прича и романа али и хумором засићених пародија и излета у поп–културни мозаички пејсаж, постоји и никад прекинута нит оптимизма, која пре свега служи као вођица и ослонац читаоцу. Ово је итекако потребно, јер се често, као читаоци, изненада обремо у бестежинском окружењу амбиса у који нас води зеноновски доследно проницање у суштину беспућа. Неке од прича управо се и завршавају тако, пред коначним тамним застором, у тренутку када је неопходно да се начини искорак из довршеног кретања животног облика. Тада, силовита магија Бакићевог путописа, као легендарни убик Филипа К. Дика, обнавља наше дисање.

Али, не поиграва се Бакић — надом, као лажним духом који дарује живот. Његови јунаци чине све у својој моћи, да се изборе за још један дан живота. Оно мало интелигенције коју поседују, користе до последњег даха. Управо овде писац и задаје коначни, немилосрдни удар печатом. Често прецењена интелигенција људског бића, као Лаокоон, хвата се укоштац са суровом стварношћу и у извесној мери је и освешћена, али тек толико да схвати да је гуши и њена сопствена суровост. А та суровост последица је слеђења „природних“ закона.

Не треба имати илузија, човек је у безизлазном положају, а оно што га гони — такође га и убија. Код Бакића је егзегеза исто што и епифанија. Далеко од тога да он у своје текстове експлицитно уводи дискурс о смислу постојања. Хладни, сцијентистички приступ као бешћутни оклоп належе на живо и топло ткиво наше коже. Сам додир стварности је непријатан. Човек не види шта би још ту могло да се догоди, осим борбе која је неминовна. Иако у невољи, Бакићеви јунаци сами траже своја решења, не вапе за помоћ неком апстрактном милосрдном Богу.

Оно што одликује приче у збирци У одвајању јесте реализам. Без обзира на то да ли је сам контекст у садашњости или блиској будућности, спољашњи декор је само то, али начин на који је свет склопљен је болно реалистичан.

Збирка У одвајању састоји се из три групе по три приче: И доле, И горе, И између.

Прва група се бави телом: унапређеним, пониженим, предефинисаним и редефинисаним. Поглед је из телесних функција, које у међусобној спрези творе живот које су оне саме. Уколико је у овим причама реч о недоречености, ова се односи управо на спецификацију животног облика.

Следећа група прича бави се животом на свемирској станици — али животом обичног шљакера који често и лако остаје без посла претварајући се тако у прола. Нема ту никакве свемирскооперске романтике и величанствености — све је у ситној калкулацији ситних потеза које тако обезвређено биће може да произведе. Код Бакића је будућност горе од данашњег најлошијег. Ово специфично поређење придева јесте истинско понирање у фрактализацију цивилизацијског постојања. Декоративне естетике код Бакића нема. Оно што обичне људе спасава од зла људског постојања уклоњено је прецизним потезом скалпела. Упознајте се с голом стварношћу друштвеног бића.

Између, које је у овој књизи на крају, уводи нас у кибернетску матрицу. Двострука препозиција стварности у последње три приче, уводи у свесни живот паралелу у облику програма који под пишчевим пером постају видљиви, а који у великој мери управљају нашим животима из сфере несвесног. Или, боље речено, из несагледаног простора. Препознавање невидљивог догађа се продирањем последица дејства неопажених протокола у свест. Овај догађај мења представу стварности на нивоу парадигме. У коликој мери смо на расположењу „тајанственим“ силама које нама управљају? Ако је судити по Бакићевом увиду, наше је постојање у потпуности одређено узрочно–последичним низом којем је почетак закопан у прошлости која сеже до Великог праска а предвидивост стварности искључиво зависи од способности да сагледамо механизме „светске машине“ потекле из тог прадогађаја. Јер, нова, кибернетска стварност која нас у себе све више увлачи, није суштински различита од своје претходнице. Треба само прогледати.