Мила Михајловић
Хуманитарни и медицински аспекти евакуације српске војске и народа из Албаније 1915-1916. године
1. Положај Италије у време аустроугарске инвазије на Србију
Када је у Београду 23. јула 1914. аустроугарски изасланик предао ноту ултиматума своје владе у руке српском министра Лазе Пачуа, Италија је затечена у тројном савезништву са Аустроугарском и Немачком, на основу тројног уговора чија је пета верзија важила до 1920. године. Већ сутрадан од ултиматума Србији, 24. јула 1914, италијански министар спољних послова, Антонино Патерно Кастело (Antonino Paternò Castello), упутио је протестну ноту немачком амбасадору у Риму, у којој се каже да ће Италија рат између Аустроугарске и Србије сматрати за агресивни чин Беча и то са предумишљајем.1 Влада Италије је на седници од 2. августа, позивајући се на чл. 4 Уговора, прогласила неутралност и одлука је објављена дан касније.
2. Лондонски уговор - Италија улази у рат
Иако је прогласила неутралност, Италија се спремала за рат. Крајем године, министар Сидни Сонино (Sidney Sonnino) започео је преговоре са оба сукобљена блока, да би 26. априла 1915. закључио тајни договор са силама Антанте потписивањем Лондонског уговора. Споразум је предвиђао обавезу Италије да у року од месец дана уђе у рат, Британија се обавезала на давање зајма Италији за наоружавање од најмање 50 милиона фунти, а Италији су обећани Бренеро, Горица, Градишка на Сочи, Истра до Кварнера, централна Далмација, Валона, Острва Додеканеза и подручје Анталије у Турској.
Дана 3. маја 1915, Италија је иступила из Тројног савезништва и прогласила општу мобилизацију, а 23. маја објавила рат Аустроугарској. Припремајући офанзиву против Аустрије, Италија је очекивала да ће Србија наставити напредовање ка северу, ангажовати аустроугарске снаге и успорити њихово пребацивање на италијански фронт. Стога је предложила Србији офанзиву у правцу Љубљане, истовремено са својом на Сочи. Србија је план прихватила, али га није спровела упућујући, међутим, снаге на југ, на територију Албаније, коју је Италија сматрала за своју интересну зону. Српска окупација албанске територије се није заустављала и Никола Сквити (Nicola Squitti), италијански изасланик у Београду, обавештава: „Пашић ми је потврдио да је Србија окупирала Пископију (Пишкопеју) и Подградец, додајући да ће ускоро окупирати и Елбасан, али без намере да дође до Драча.“2
Елбасан није заузимао неки битан стратешки положај да би оправдао српску окупацију и Пашићево објашњење само је увећало подозрење Италије. Италијански амбасадор Гуљелмо Империјали (Guglielmo Imperiali) реаговао је из Лондона, указујући министру Сонину да би било добро да се Србија отворено обавести о договору између сила Антанте, како би Србија знала о територијама у Албанији и у Далмацији које су међународним уговором већ намењене Италији.3 Министар Сонино се са овим није сложио, чак је предлог категорички одбио. Такав став Италије разгневио је Србију, па је влада у Нишу одлучила да још више потхрани подозрења Италије да српска влада нема никаквих намера да испуни обећањ о усаглашеној офанзиви са италијанском на Сочи.
3. Година 1915 - Србија у обручу и прелаз преко Албаније
Дана 6. октобра 1915. фон Макензен је наредио нову инвазију на Србију и аустријско-немачке трупе су је напале са севера и са запада, док су 11. октобра бугарске трупе Србију напале са истока. На то је влада Италије 19. октобра, „по наређењу Н.В. Краља, објавила рат Бугарској. „4
Српска војска је у окружењу аустријско-немачких и бугарских трупа, у условима снажне бројчане инфериорности и без обећане савезничке помоћи, била приморана да се повлачи из Призрена преко Црне Горе и Албаније до мора. Дана 25. новембра, званично је потврђено да је српска војска ушла у Албанију.
Министар Сонино 20. октобра обавештава телеграмом премијера Саландру и упозорава га „да се може очекивати да ће се добар део српске војске, не могући да се одупре бројнијем непријатељу, повући у Албанију... Ако треба помоћи, треба то урадити што пре, хитно.“5
Тако се 3. децембра 1915, док се из Македоније ка Солуну повлачила поражена француска војска генерала Мориса Сараја, а Бугари већ ушли у Битољ, у Валону искрцао први део Специјалног италијанског корпуса у Албанији, са прецизним наређењем да заузму Валону и Драч са минимумом територије потребне за њихову заштиту и да све снаге и средства употребе за снабдевање српских трупа. Већ дан касније, 4. децембра, бригада „Савона“ започела је пребацивање из Валоне у Драч. Колона је стигла копном 19. децембра, скоро истовремено са првим српским јединицама. Током марша преко реке Семени, угледала је бескрајну колону заробљених аустријских војника које су Срби водили ка Валони. Прва група од 1.500 заробљеника српске војске 7. децембра је улазила у Драч. Међутим, од бојазни од побуне народа против Есад паше6, одлучено је да се заробљеници не пуштају у Драч, већ да се најпре концентришу у Каваји, а потом шаљу у Валону.
4. Заробљеници
Од 16. до 30. децембра 1915, из Валоне је испловило десет италијанских лађа са укупно 21.388 аустроугарских заробљеника српске војске. Од 2. јануара па до 8. марта 1916, седам лађа је на острвце Азинару код Сардиније превезло још 2.161 заробљеника.
Ниједна здравствена мера није била примењена према заробљеницима, ни приликом укрцавања, нити на броду, ни одмах по доласку на Азинару. Експлозија заразе тифуса и колере то није дозволила, а није дозволила ни примену прецизног декалога санитарних мера. Специјално за ову прилику, приредио га је др Алберто Лутрарио (Alberto Lutrario), епидемиолог и директор Генералне дирекције јавног здравља Италије. Документ је предвиђао да, пре укрцавања, сви заробљеници прођу лекарски преглед и да болесни не смеју да се укрцавају. Сваком заробљенику требало је дати чисто рубље и одећу. На бродовима је требало да буде лекар на сваких 700 укрцаних, а затвореници да буду „санирани“ и евентуално вакцинисани против вариоле.
Нажалост, ништа од овога није било примењено. Зараза се одмах пренела на италијанске трупе на копну, па букнула на свим лађама. Посебно страшна била је на паробродима „Краљ Виторио“ и „Кордова“, односећи на сваком по 500 живота, међу којима и велики број чланова посаде.
Командант пароброда „Кордова“ који је из Валоне испловио 17. децембра са двоструко већим бројем „путника“ од својих реалних капацитета, у бродском дневнику је забележио да је здравствени правилник са санитарним нормама, за који је написао да је апстрактан и без контакта са стварношћу, примио непосредно пре него што је испловио, када се укрцавање заробљеника већ завршило пред очима јединог лекара на броду, др Лоренца Фавалеа. 7 „Није требало да чуди - записао је др Фавале у свом хигијенско-здравственом извештају - да су заробљеници били заражени дизентеријом токсо-инфективног порекла, јер је из њихових изјава резултирало да су се током преласка Албаније 50 дана хранили живим месом откинутим са цркотина, већином угинулих коња на које су дуж пута наилазили. Ја лично сам на броду морао да им отимам и бацам у море комаде живог меса које су крили испод прљавих крпа, које су шириле неподношљиви смрад; месо угинулих паса и мачака које су успели да ухвате и убију током марша. Посебни надзор био је потребан током пловидбе на палуби, јер су се заробљеници бацали на отпатке из кухиње (кости, поврће, тесто) које су отимали из руку чистача док су их ови бацали у море.“8
Интересантан је податак да, упркос упозорењима како српских, тако италијанских власти, да се никако не дозволи укрцавање српских цивила, а камоли српске војске заједно са заробљеницима, то ипак догодило. У конфузији и журби око укрцавања, на Азинару је, заједно са заробљеницима, стигло и 90 српских избеглица, међу којима и градоначелник и шеф жандармерије Ниша!
Српски заробљеник, официр и лекар др Антон Јехарт, сведочи:
„Око Божића 1915, допловише пред Азинару три велике ратне лађе: 'Данте Алигијери', 'Ређина Елена' и 'Виторио Емануеле'. За вријеме вожње Јадранским и Тиренским морем, све се више раширила колера, која је још у Албанији уништила многе људе. На бродовима нису дијелили болесника од здравих. Сви су отвори на палуби били затворени, тако да су у броду били помијешани здрави и болесни, живи и мртви. Заробљеницима су храну давали кроз прозоре, па је том приликом увијек долазило до свађе. Тко је био јачи и здравији, одгурнуо је слабијега и узео његову храну. Болесници су умирали у најгрознијим мукама. Два су заробљеника ухватила једну мачку, раздерали је и појели сирову и крваву.“9
5. Регрути
После заробљеника, дошао је ред за укрцавање на младе српске регруте под командом пуковника Милорада Ристића. Њихов изглед и здравствено стање, нимало бољи од заробљених аустроугарских војника, одложили су евакуацију.10
Након што је улазак у Албанију за регруте (Резервне трупе) наређен за 28. новембар 1915, њих су упутили у правцу Крује, Елбасана и Тиране. Доласком код Битоља, регрути су веровали да ће прећи у Грчку, па су се једва помирили с мишљу да ће одласком преко Албаније пре стићи до мора, код Драча. међутим, у Драчу им је 20. децембра стигло наређење да морају до Валоне и то пешке. Пут је водио преко Фијерија и Каваје, па на реку Шкумбу. Истог дана, пуковник Ристић је издао наређење за покрет и трупе су кренуле потпуно неприпремљене, „нити се инспектор обавестио о путу, па ни о преласку преко Шкумбе.“11
У Каваји је остало око 1.200 сасвим изнурених регрута. За оне који су отишли, пут од Каваје до Шкумбе био је страшан, посебно прелаз преко набујале реке. Али је најстрашнији део пута био између села Бабуњ и Рунгај, где је земљиште било поплављено више километара уоколо, па и сам пут. Сатима се морала газити вода, често и изнад појаса.
Истовремено, међу заробљеницима, који су први стигли у Валону (да би ту били укрцани) појавила се колера. Болест се пренела и на италијанске трупе, на копну и на бродовима. Епидемија се нагло ширила па је италијански војни врх наредио да се за све, и за италијанске трупе и за српске које су пристизале, хитно формира карантин. Резултат је био заустављање Резервних трупа, а дан касније стигло је и наређење генерала Бертотија да се спречи прелазак српских трупа јужно од Шкумбе, а да се оне које су већ прешле реку, по сваку цену задрже и врате назад у околину Тиране. Веровало се да епидемија постоји и међу осталим српским трупама, па је покушано да се ширење епидемије ограничи. Једино што су српске Резервне трупе већ биле у покрету ка Валони и један део их је већ био прешао Шкумбу и стигао до Војуше. Трупе су биле толико изнурене да их је било немогуће вратити назад у Тирану.
Тих дана је краљ Петар отпловио за Бриндизи, па је конфузија и неспоразум српске војске и савезника достигао врхунац. Имајући у виду да су тек 6. јануара савезници одлучили да се српска војска и народ пребаце на Крф, мада је из Атине поручено да се то не дозвољава, ситуација је на политичком плану била блокирана, а на оперативном крајње тешка због повлачења енглеских и француских пловила из Јадрана. Конфузија је владала и у командном ланцу самих српских трупа (пуковник Ристић никако није успевао да ступи у везу са Врховном командом која се налазила делом у Драчу, делом у Медови), а незграпност у опхођењу и бахатост пуковника Ристића у односима са генералом Бертотијем, старијем по чину и по положају, створило је још тежу атмосферу и непотребну полемику, чије тешке последице нису изостале.12 Све је то код српских војника и официра, сада већ у потпуном безнађу, довело до револта. Многи су изјавили својим старешинама да се неће враћати са Војуше назад ка Тирани и настало је масовно пребегавање у Грчку. Војници су почели да ноћу са оружјем беже у намери да се пребаце преко грчке границе, мада је она била и непозната и доста далеко.
Коначно се ситуација решила 5. јануара 1916, када је пуковнику Ристићу стигао телеграм генерала Бертотија да је из Рима стигло упутство са унилатералном одлуком Италије да се, с обзиром на изостанак договора савезника о дестинацији, евакуација српске војске и народа не зауставља, већ да се усмери ка Италији, па се пуковник Ристић моли „да предузме све потребне санитетске мере да од 7. јануара покрене трупе“13 ка Валони. Надомак Валоне, на левој обали Војуше, у близини места Дрисит (Идриз), одређено је место сабиралишта за српске регруте по пуковима, како је који пристизао. Прва група регрута стигла је овамо још 21. децембра 1915. Почетком јануара 1916, италијански официр Ђузепе Корни, је забележио у свом дневнику следеће:
„Идем у Дрисит где се концентришу српски регрути. Не налазим речи да опишем слику толике туге, патње, коју даје гомила јада и грча; ужас и самилост, и истовремено гађење, све то обузима моју душу, кида је и леди пред овом сценом неизрециве страхоте. Неизрециво је придев који овде губи значење, упркос томе што је једини истинит, једини који, потврђујући негацију, изражава разбијање душе пред овом људском масом препуштеном смрти, нагомиланом као хрпа прљавих крпа, на отвореном, под сланом која по њима пада, на 7-8 степени испод нуле...
Нигде ниједне бараке под кровом. Понеки шатор. Остало све људска тела. На слами влажној и зараженој труну у смраду који гуши, у блатњавој маси...
Тако су млади ти српски регрути! Скоро сви још деца. И плачу. Та деца која су већ показала своја срца јунака, сада су себи допустила да плачу, исцрпљени од хладноће, разједани страшном глађу.
Овде ничега нема. Страшно боли немоћ пред толиком несрећом. Нема да се пружи овим Киринејима српског крста ничег другог сем парчета двопека и конзерви меса из Чикага које су послали Енглези. Јооој! Те конзерве са месом, како ћемо их се са гађењем сећати, ако нам успе да се једног дана вратимо живи, иако не баш здрави, нашим кућама...
И умиру. У просеку гледам како их сахрањују по две стотине на дан, умиру од свакојаких болести. Страшна је помисао да ови регрути, својим годинама старости, чине и сигурно јесу најснажнији део војске у повлачењу!
Сахрањују их како могу, боље рећи, како стигну; ставе их у раку, прекрију којом лопатом земље, да пси и вукови не могу да им тела развлаче и гризу.“14
Дана 13. јануара, стигло је из Валоне наређење да се из сабирног логора у Дриситу покрене 1. ешалон ка месту за укрцавање. Последња група Резервних трупа кренула је одавде за Валону 17. јануара и оданде су 18. јануара у зору сви српски регрути напустили Албанију бродовима „Кордова“ и „Принц Умберто“.
6. Главнина војске
Крајем јануара, почела је у Драч и у Валону да пристиже и главнина српске војске која се повлачила преко Албаније. Истих дана, дошло је до промене у командном врху Италијанског корпуса у Албанији. Због неприкладног понашања и деловања, хитним поступком је 1. фебруара 1916. разрешен дужности командант генерал Емилио Бертоти и на његово место је постављен генерал Ђиаћинто Фереро (Giacinto Ferrero) који је већ дан касније стигао у Валону и преузео дужност.
Изглед српских војника у повлачењу био је више него страшан. Ево описа из пера очевица, Паола Ђорданија:
„Било их је на стотине, на хиљаде, на десетине хиљада... Сви укочени од грчева у празном стомаку, сви заједно уклештени у чељустима глади и жеђи, жртве битке, најстрашније, бијене стотину дана и стотину ноћи, стиснутих зуба, битке са својим изнуреним телом стављеним на све могуће муке, битке са блатом и стењем, са колером и гангреном. Имали су сви исти израз на лицу на ком се читала грозница и глад. Удубљене очи укоченог стакластог погледа биле су последњи зрак живота, а на угловима уста трагови зеленкасте осушене пене од исповраћане траве. Скоро сви, чим би ногом дотакли обалу и угледали море, падали би на песак, непокретни, у скамењеном грчу, као да им је та визија, тај сан током дугог марша ужаса, сада наједном застао, херметички затворен, заробљен испод скореле коже на костима, у последњој преосталој капи крви.
Ниједно поприште битке није запамтило оволику патњу, толике страшне муке, нити је могуће замислити ишта црње и грозније од изгледа тих људи обложених прљавштином, израњаваних дугим ходом, заражених најодвратнијим болестима, а ипак тако страховито живих у телима у распадању... Од хероја који су децембра 1914. протерали и уништили Поћорекове армаде, у њиховим телима ништа више није било живо сем душе... Величанствено херојство као да се згуснуло и сво сажело у физичкој трагедији свакога од њих. Цела Србија умирала је у свакоме од својих синова, али је и у агонији сваког Србина блистао понос расе јунака што су пред страним јармом одабрали смрт.“15
7. Српски народ
Народ који је пратио војску слио се у нереду и као река преплавио плаже изнурен мукама страшног марша. Најснажнији су тражили хлеб, сви су преклињали да се укрцају. Али бродови нису могли да приме толики народ сав одједном и многи су морали још неколико дана да проведу на отвореном, изложени хладноћи и невремену, измешани са покућством које су собом понели, где су елегантне бунде и луксузни кофери, похабани једнако као и сељачки џакови, чинили слику још тужнијом.
Италијански официри и морнари неуморно су делили храну и одећу и уз сву могућу пажњу организовали укрцавање народа, често престрављеног бројним ваздушним нападима. „Палили су прве ватре, конструисали прве пољске болнице, припремали мостове за укрцавање најтежих болесника у бродове болнице, док су из Бриндизија испловљавали конвоји крцати храном и лековима, па се потом враћали назад са далеко драгоценијим товаром, товаром јуначке крви враћене животу и сутрашњој победи.“16
Огроман број чинили су рањени и болесни. Преклињали су Италијане да учине чудо и врате их у живот. После пада Ловћена, 8. јануара 1916, из Скадра се у Медову сручила и маса црногорских избеглица и полетела у бродове. Измешале су се избеглице са рањеним и болесним војницима, коморе натоварене сандуцима кекса, двопека, конзерви, врећама зоби, са војничким колонама. Албанске двоколице са мршавим вочићима и у њима државна имовина са разним чиновницима и министарским архивама. Црвени крст са разним другим надлештвима, српским, црногорским, страним. Свако је ишао на своју страну, у потпуном хаосу. Све је било закрчено.
Слично, иако мало организованије него у Медови, било је у Драчу и Валони. Здравствени рад италијанских снага у Драчу и у Валони, због самих услова и огромног броја болесних, у првом периоду морао је да се ограничи на моментално пружање помоћи, на чишћење и прање, дезинфекцију, дистрибуцију лекова, покушавајући да се, што је више могуће, изолују заражени и они који су са њима били у додиру, како би се избегло даље ширење и пренос заразе. Дизентерија, тифус, колера, болести које су Србе масакрирале током повлачења, претиле су да захвате целокупни прихватни центар на обалама Драча и Валоне, чак и Бриндизи, Бари, Фођу, Таранто и сва остала места на италијанској обали Јадрана где су у масама искрцавани.
8. Евакуација српске војске и народа
Од јануара 1916. па све до прве половине фебруара, већина српске војске стигла је у Драч, где им је здравствена мисија италијанске морнарице од 1.500 чланова, приспела овамо 16. децембра 1915. заједно са трупама, указала прву лекарску помоћ и извршила прве неопходне дезинфекције. Ово је била друга италијанска здравствена мисија послата у Албанију, прва је стигла у Валону још 26. октобра 1914. и бројала је 1.300 особа.
Из Драча и Медове су први војници, они најслабији и најтеже болесни, бивали одмах укрцавани у бродове болнице или на мање пароброде, којима су пребацивани у Валону. Близина аустријске базе у Котору, разуђена обала, безброј плаћених аустријских доушника међу локалним Албанцима, зимски услови, чинили су водени пут дуж обале далеко ризичнијим од копненог. Зато су они снажнији у Валону упућивани пешке. Пут су прелазили у етапама, остављајући слабије, који не би могли да издрже напоре марша, да се окрепе у бројним, већ припремљеним пољским одмориштима и у пољским војним болницама дуж пута којим су се кретали, нарочито приликом преласка река Шкумби и Семени.
У Валони би оне који су стизали бродовима из Медове, Драча и свих других места на обали којима се могло прићи, рањенике и најтеже болеснике, директно пребацивали у пароброде који су их преносили у Италију. Остали су се окупљали у прихватилишту у Арти, селу на око 10 километара од Валоне и скоро повезаним за град тако да је чинило његово северно предграђе. Прихватилиште је саграђено на узвисини, на терену од пешчаних дина, одлично изоловано. Било је обилно снабдевено водом и са већ бројним удобним и добро саграђеним баракама, око којих се, мало по мало, формирало пространо логориште. У прихватилишту је било концентрисано италијанско здравствено особље. Осим тога, било је опремљено за то време најсавременијом медицинском опремом, деловало је у оквиру италијанске здравствене мисије и Црвеног крста, па тиме представљало важну медицинску компоненту у прихвату српске војске и народа.
Око краја фебруара, још увек су у Валону стизале групе Срба кренулих на југ из Драча, али и из Елбасана, одакле су крајње заштитнице српске војске последњим преосталим снагама пружале непријатељу очајнички отпор, вукући са собом 68 топова, малу војну комору, мазге, коње и велики број рањеника и болесника. Било је то као последњи излив крви, најобилнији и из најтеже ране. Тада је у прихватилиште у Арти за свега неколико дана стигло преко 12.000 Срба и исто толико коња, па је рад здравственог особља остао још приљежнији и тегобнији.
Прихватилиште у Арти, организовано и надзирано по најбољим знаним правилима медицинске науке, врло брзо је постало привремени азил, санаторијум, у ком се српским трупама, уз помоћ будне бриге и пажње, чистоће, одмора и адекватне исхране, вратило не само здравље, већ и типична поносита снага нације. Из Арте, у колонама, по пуковима и батаљонима, дефиловали су дуж обале, на челу са својим исцепаним заставама, често и са трубачима, марширали су у пуном реду и без речи, тврдим изнуреним лицима упртим у море, где су их чекали италијански бродови спремни да исплове.
9. Одлазак из Албаније
Испрва, француска влада је била одлучила да се српска војска из Албаније евакуише у Бизерту, али се од те одлуке брзо одустало и 6. јануара 1916. је, на залагање српске владе и генерала Жофреа (Joseph Joffre), усвојен српски захтев да Срби буду пребачени на Крф. Међутим, влада Италије примила је 14. јануара 1916. преко свог амбасадора Де Босдарија (Alessandro De Bosdari) ноту француске владе у којој се каже: „ Грчка влада, свесна својих обавеза према државама потписницама уговора из 1863. и забринута здравственим условима становништва у краљевини, не може да дозволи реорганизацију Српске војске на Крфу.“17 Видећи да је ситуација заблокирана и да ни Француска ни Енглеска ништа не предузимају у погледу евакуације Српске војске из Валоне на Крф, италијански министар Сонино је изјавио да не може самостално да о овоме одлучи. Конфузију је даље увећала и сама Грчка, одбијајући захтеве да прими Српску војску на Крф, званично „из правно санитарних разлога.“18
Каква је конфузија владала сазнајемо, између осталог, и из извештаја италијанске морнарице. Наиме, 8. јануара је морнарички капетан Лењани (Antonio Legnani, касније адмирал флоте), командант пристаништа и италијанског морнаричког одреда у Медови, телеграфисао својој команди тражећи хитне инструкције: „Енглески адмирал Трубриџ (Ernest Troubridge) каже да је ирационално укрцавање бројних трупа у Медови и одбија сваку одговорност. Каже да о томе није примио било какво наређење, ни од своје владе, ни од српске владе. Француски генерал Мондезир (Pieron De Mondesire), након што је енглеском адмиралу рекао да ће се Француска побринути за пребацивање Српске војске, није о томе још дао икакво упутство ни наређење. Нико овде, ни француске, ни енглеске, ни српске власти не знају шта да раде. Сви пребацују одговорност једни на друге. У таквој ситуацији, само ми, Италијани, вршимо транспорт.“19
Игром случаја, сав терет евакуације српских трупа, народа који је пратио војску и српских заробљеника, пао је на Италију. Не само по ангажованим лађама, људству и средствима, већ и у погледу дестинације транспорта. У јеку зиме, скоро целокупна српска војска и народ, најпре су пребачени, из већ наведених разлога, са обала Албаније на обалу Италије, а тек потом на Крф, у Бизерту, у Француску.
Несрећни услови албанских обала, плитких и мочварних, нису дозвољавали прилаз, а камоли дуже задржавање великим паробродима и наметнули су употребу малих бродова, који су једини били у стању да врло брзо, у Драчу, у Медови и на делти Војуше, укрцају српску војску и избеглице, и да их потом, негде на пучини или у Валони, пребаце у велике бродове којима би одлазили преко Јадрана. У таквој ситуацији, мали бродови су прихватали Србе свуда по обали где је то било могуће и морали су да прате обалске морске руте, а тамо је вребала још већа опасност од заседа непријатељских подморница. Италија је у Јадран слила своју целокупну расположиву флоту малих и средњих бродова сваке врсте. Нашао је своје место у помоћи српској војсци чак и бродић „Палатино“, познат Римљанима као брод са речног пристаништа на Тибру. Пловидбе су се обављале уз сталну заштиту крстарица и торпиљерки, али и уз ангажовање великих ратних бродова.
Стање се даље закомпликовало крајем јануара 1916, када је војна ситуација наметнула поновно повлачење из Јадрана француских и енглеских бродова. Разлог је било формирање снажне француско-енглеске базе у Солуну због опасности од надирања бугарско-немачких снага према Егејском мору. Да би се обезбедили бројни конвоји потребни за превоз француско-енглеских трупа у Македонију, морао се из Јадрана повући немали број бродова француске и енглеске флоте. Ово је те зиме било друго по реду повлачење француских и енглеских бродова из Јадрана и то у јеку евакуације српских трупа из Албаније. Повучени су и драгоцени француски торпедни разарачи који су дотле били привремено на задатку обезбеђења транспорта хране и муниције и евакуације српских трупа.
Као што је већ напред речено, први су, од 16. до 30. децембра, из Валоне били евакуисани аустроугарски војници, заробљеници српске војске. Одмах за њима, од 14. до 28. јануара, укрцани су на лађе и евакуисани из Албаније српски регрути, а потом је дошао ред на ефективне српске трупе. Превожење главнине српских трупа из Валоне започело је 26. јануара и трајало је до 19. фебруара. Последња се укрцала у италијанске лађе српска коњица. Укрцавање последњих коња и друге стоке отпочело је 24. фебруара и окончано је 22. марта. Због немирног мора, пловидба је морала да буде одложена. Крајем марта време се коначно побољшало, па су последња одељења српске Коњичке дивизије испловила из Валоне 5. априла за Крф. То је и датум који се званично узима за окончање евакуације српске војске и народа из Албаније, иако је, разним превозним средствима, евакуација заосталих група трајала још месецима. Исто тако, треба напоменути и да никада није прецизно утврђен податак о броју транспортованих, па је он свуда различит, зависно од врсте извора. Посебно су непрецизне бројке о евакуисаним цивилима. Подаци о њима постоје једино по регистрима укрцаних особа у италијанске бродове. Наравно, с обзиром на околности, постоји претпоставка да су и они непотпуни и далеко мањи од реалних.
У српским изворима је, између осталог, записано и следеће: „У превожењу наших трупа на Крф, они (Италијани) су својом брзином, уредношћу и љубазношћу однели рекорд. Многи и многи наши сећаће се још задуго добре кухиње на италијанским бродовима, јер им је та кухиња враћала снагу после оних мука у Албанији. (...) Све што беше потребно за укрцавање наших трупа у Валони, било је и добро припремљено и благовремено изведено. Исхрана људства била је каква се само пожелети могла. За пролазеће трупе на реци Семени и у Либавици, беше слагалиште од 30.000 оброка хране; на реци Војуши, устројен логор и исхрана за 10.000 људи; код Валоне, близу села Арте, логор и исхрана за 4.000 људи. Ови провизиони хране попуњаваху се одмах чим би се утрошили. На самом пристаништу, као командант базе беше италијански адмирал Мацо. Он је заиста имао пуно самилости према нашим војницима и показивао нам се на сваком кораку великим пријатељем. Свој посао познавао је добро. Многу нам је муку олакшао, многу сузу уштедио (...) Он је укрцао сву стоку у Валони за половину времена које је предвиђено.“20
Дана 22. фебруара 1916. Никола Пашић је Италији са Крфа упутио писмо у коме се каже: „По завршетку транспорта Срба из Албаније, изражавам најискренију захвалност Краљевској влади за моменталну и ефикасну интервенцију Краљевске морнарице Италије, као и за рад свих органа власти, хвала што се евакуација извршила брзо и на најбољи могући начин.“21
Од 12. децембра 1915. па до 29. фебруара 1916. године, италијанска морнарица је из Албаније евакуисала 260.895 српских војника и избеглица, 24.000 аустријских војника - заробљеника српске војске, 10.153 коња, 68 топова и 300.000 тона хране и материјала. Са војском је евакуисана и српска влада, војни врх, краљ Петар I Карађорђевић и регент Александар. Обављено је 248 пловидби и употребљено 350 лађа. У истој операцији, евакуисано је и 6.000 црногорских војника22 и краљ Никола I Петровић са породицом.
Наведене бројке односе се само на транспорт Срба. У њих нису убројане пловидбе бродова италијанске Ратне морнарице учињене у циљу снабдевања српске и црногорске војске пре њиховог повлачења, нити оне, још бројније, учињене да би се на обале Албаније транспортовале италијанске трупе и материјал за ратна дејства и логистику ради формирања поморске базе у Валони. Тај транспорт је обављен истовремено са превозом Срба, између истих лука и по истим рутама, а да ни у једном није дошло до укрштања путања или до кашњења укрцавања војске у повлачењу. У евакуацији Српске војске, Италија је изгубила три лађе и више хиљада војника, али током пловидбе „ниједан Србин није изгубио живот у мору.“23
10. Бродови болнице
У транспортним конвојима били су и бродови болнице у које су укрцавани рањеници и најтежи болесници. Били су то махом трговачки пароброди које је почетком 1915. године италијанска морнарица реквирирала у војне сврхе и брзо преобразила у перфектне бродове болнице. Уз бродове болнице, формирана је и флота мањих бродова амбуланти и спасилачких бродова.
Италијанска морнарица је током рата располагала са укупно 14 бродова болница. Многи од њих ће настрадати. Највећи брод болница била је лађа „Краљ Алберт“, а најмањи „Марекјаро“. У евакуацији српских рањеника и болесника Италија је употребила као бродове болнице пет великих путничких пароброда: „Краљ Алберт“, „Краљ Италије“, „Бразил“, „Италија“, „Албаро“ и два мала брода: „Санта Луција“ и „Марекјаро“.
Разарач „Краљица Маргерита“ био је једини ратни брод претворен у болницу. Овај брод је све до 1910. био командни брод италијанске ратне флоте. Претворен је у брод болницу у јесен 1915. и, као шести велики брод болница, активно је учествовао у евакуацији српских ррањених и болесних војника.
Брод болница „Краљ Алберт“ (касније назван „Фердинандо Палашано“)
Највећи брод болница била је лађа „Краљ Алберт“. Била је то прекоокеанска лађа која је, као путнички брод, могла да прими преко 2.000 путника, а у својству брода болнице располагала је са хиљаду кревета. Саграђена је у Шћећину и била је део немачке трговачке флоте. Брод је могао да развије велику брзину за оно време, па је преносио путнике преко океана. А када је избио рат, да би избегао заробљавање од стране британске морнарице, упловио је у Ђенову и ту је интерниран. Када је Италија ступила у рат 24. маја 1915, реквириран је за потребе италијанске ратне морнарице и првих дана јануара 1916. укључен је у операцију спасавања српске војске и народа. Са својих хиљаду болничких лежајева, био је највећи италијански брод болница. Обавио је укупно 46 мисија и превезао 37.314 рањених и болесних, други по броју превезених људи. Брод је располагао апотекама, лекарским амбулантама, операционим салама и свом, за то време најмодернијом, лекарском опремом и инструментима. Одмах по завршеној трансформацији у брод болницу, послат је у Валону и Драч. Ево једне епизоде из тог времена.
„Дана 18. јануара касно увече, брод је препун српских рањеника испловио из Драча. На рути за Бари, на сред Отрантског канала насупрот Медове, зауставила га је, наводно због рутинске контроле, немачка подморница У-бут закамуфлирана као аустроугарска, јер Немачка и Италија још нису формално биле у рату. Подморница је наредила броду болници да се заустави испаливши два пуцња из топа. Потом је допловила подно брода на који се попео немачки официр у пратњи вода под оружјем. Командант брода болнице, капетан Бертолини и директор болнице, лекар Монако, жестоко су протестовали због заустављања, изражавајући хитност да рањене пребаце у болнице на копну. Једино што су постигли, било је да су их приморали да пређу у подморницу.
Команду над бродом болницом преузели су наоружани чланови посаде немачке подморнице и, угашених фарова (у моменту заустављања светла су била сва укључена, по прописима за препознавање бродова болница), у потпуном мраку брод је силом преусмерен у Котор, аустријску поморску базу. Тамо је задржан пуна три дана и подвргнут детаљној инспекцији аустроугарских власти. Нису пронашли ниједну неправилност, сем једног Чеха који је дезертирао из аустроугарске војске и прикључио се српској војсци као добровољац. Њега су ухапсили. Броду болници је потом било дозвољено да исплови, заједно са својим командантом и директором болнице.“24
Описана епизода је снажно сведочење и одличан пример расизма Централних сила према Србима и Србији: ратно право непријатељ је поштовао и хуманитарних правила се у потпуности придржавао према Италији. Према Србији није. Србија која, за разлику од Италије и Немачке (Пруске), није била потписница прве Женевске конвенције 1864, већ је истој приступила и ратификовала је 24. марта 1876, те конвенције се, као што је и на овим страницама документовано, стриктно придржавала.
Судбина брода болнице „Марекјаро“
Интересантна је судбина најмањег италијанског брода болнице „Марекјаро“. Првих дана 1916, у оквиру велике операције спасавања српске војске у повлачењу са албанских обала, италијанска морнарица одлучила је да појача првобитну трочлану флоту бродова болница са још три лађе. У ту сврху, реквирирани су путнички пароброди „Италија“, „Бразил“ и „Марекјаро“, брод који је својим капацитетима од само 50 лежајева био најмањи италијански брод болница, уколико се изузму мања пловила, мањих димензија, класификована као бродови амбуланте и спасилачки бродови. Без обзира на своје димензије, брод болница „Марекјаро“ обавио је укупно 6 мисија у којима је превезао 258 српских болесника и рањеника са обала Албаније у италијанске базе у региону Пуља.
Дана 12. фебруара 1916, брод болница „Марекјаро“ препун рањеника, тек што је испловио из луке Драч, налетео је на мину немачке подморнице УЦ 12 и потонуо. Једног од војних лекара, капетана Самуела Њаса (Samuele Gnasso), експлозија је збацила са брода у море. Иако тешко рањен, успео је да се врати на брод који је већ био захватио пожар. На броду су били смештени 120 тешко рањених српских војника. Сви до једнога, рањеници су изнети из запаљеног брода и спасени, док су у вртлогу вода, у експлозији која је уследила, нестали командант брода, капетан Какаче, и 32 члана посаде.
Ево шта пише у образложењу сребрног ордена за храброст којим је одликован војни лекар, капетан Њасо:
„И сам рањен, одмах је пожурио да смири стотинак укрцаних рањених српских војника, које је захватила паника од пожара што је избио на броду; пошто је успео да их смири, укрцао их је на бродић притекао у помоћ и тако спасао све болеснике и рањенике; лечио их је током пловидбе и на копну; последњи је потражио помоћ за властите ране.“25
12. Поговор
Подвиг италијанске морнарице остао је скоро непознат, иако је у покушају спасавања српског (и црногорског народа) Италија, међу свим савезницима, поднела готово целокупан терет и одговорност подухвата.
Истовремено, евакуација српске војске и народа представља претечу, ante literam, данашњих хуманитарних операција и још увек остаје забележена као најзначајнија и најсложенија операција пружања међународне помоћи и спаса свих времена.
Сто година је у Србији је о свему овоме био изгубљен траг. Било је нестало сећање на братску помоћ без које, вероватно, данас свет не би био овакав какав познајемо. Те страшне зиме, са обала Албаније спасена је суштина, кичмени стуб, срж националног бића Србије. Послератна идеолошка уплитања учинила су да на све падне вео заборава.
Упркос свему, у међународној војној историји остаће дубоко урезане речи пуковника Митровића, начелника српског Врховног штаба. Изговорио их је поздрављајући официре и посаду крстарице „Ћита ди Катаниа“ којом је стигао на Крф. Пожелео је да упути поздраве целокупној Италијанској морнарици, рекавши да је поносан што може да јој изрази срдачне и захвалне поздраве народа Србије. „Добро зна и разумева Српска војска“ - рекао је - „ваш племенити рад у транспорту целокупне наше армије, учињен у тако кратком времену и у несигурном мору, кроз безбројне препреке и тешкоће. Данас и заувек, за овај беспрегорни подухват, нека вас прате, о морнари Италије, захвалност и завет целе Србије, која се на вашим бродовима данас поново рађа и заклиње, да врати и потврди своје свето право да постоји и да побеђује!“26
Библиографија
Монографије
1. Albertini, Luigi. Le origini della guerra del 1914. Milano: Fratelli Bocca editore, 1942.
2. Бабац, Душан. Српска војска у Великом рату 1914-1918. Београд: Mедија центар „Oдбрана“, 2013.
3. Bertotti, Emilio. La nostra spedizione in Albania (1915-1916). Milano: Unitas, 1926.
4. Cadorna, Luigi. Altre pagine sulla Grande Guerra. Milano: Mondadori, 1925.
5. Cernuschi, Enrico. Le navi ospedale italiane. Parma: Albertelli, 2010.
Corni, Giuseppe. Riflessi e visioni della grande guerra in Albania: Diario di un ufficiale. Milano: Alpes, 1928.
6. Cvitanović, fra Gabro. Ratni dnevnik (1914-1918). Split: Zbornik „Kačić“, 1984.
7. De Bosdari, Alessandro. Delle guerre balcaniche, della grande guerra e di alcuni fatti precedenti ad esse. Milano: Mondadori, 1928.
8. Драговић, Бранислава i Мићић, Радмила. Стајати усправно. Београд: Техничка опрема „Интерпрес“, 1968.
9. Ђурић, Aнтоније. Солунци говоре. Београд: НИРО „Kњижевне новине“, 1978.
10. Eкмечић, Mилорад. Ратни циљеви Србије. Београд: Филип Вишњић, 2014.
11. Favre, Franco. La Marina nella Grande Guerra. Le operazioni navali aeree, subacquee e terrestri in Adriatico. Treviso: Gaspari, 2008.
12. Ferraioli, GianPaolo. Politica e diplomazia in Italia tra XIX e XX secolo. Soveria Mannelli: Rubettino, 2007.
13. Ferrante, Ezio. La grande Guerra in Adriatico. Roma: Ufficio Storico della Marina, 1987.
14. Ferrero, Giacinto. L'opera dei soldati italini in Albania durante la guerra. Napoli: Ricciardi, 1923.
15. Ferrari, Giuseppe Carmine. Relazione del campo di prigionieri colerosi all'isola dell'Asinara. Guerra italo-austriaca. Roma: Provveditorato Generale dello Stato, 1929.
16. Fraccaroli, Arnaldo. Dalla Serbia invasa alle trincee di Salonico. Milano: Fratelli Treves, 1916.
17. Fraccaroli, Arnaldo. La Serbia nella sua terza Guerra. Lettere dal campo serbo. Milano: Fratelli Treves, 1915.
18. Fryer, Charles. The destruction of Serbia in 1915. New York: Columbia University Press, 1997.
19. Galli, Giuseppe. Fanti d'Italia in Macedonia 1916-1919. Milano: Omero Marangoni Editore, 1934.
20. Gallon, Silvano. Campagna di Macedonia. Bitolj: Associazione dell'amicizia italiano-macedone, 2008.
21. Gallon, Silvano. I Rapporti Politici dei Regi Consoli d'Itaia a Monastir. Bitolj: Associazione dell'amicizia italiano-macedone, 2004.
22. Gallon, Silvano. Il consolato d'Italia a Bitola. Bitolj: Associazione dell'amicizia italiano-macedone, 2001.
23. Geloso, Carlo. La campagna austro serba del 1914 (agosto-dicembre). Roma: Tipografia regionale, 1948.
24. Gesermann, Gerhard. Bežanija. Iz jednog srpskog dnevnika 1915. i 1916. Beograd: Equilibrium, 2014.
25. Gorgolini, Luca. I dannati dell'Asinara. Torino: Utet, 2011.
26. Јовановић, Љубомир. Из ратног дневника 1915-1918. Крагујевац: Шумадијски анали, година IV, V, VI, број 4, 5 i 6, 2008-2011.
27 Keegan, John. La prima guerra mondiale. Una storia politico-militare. Roma: Carocci, 2000.
28. Kostić, Vasko. Bokelji u Prvom svjetskom ratu. Obalska Albanska golgota. Herceg Novi: NVO „Matica Boke“, 2014.
29. Курћубић Ружић, Светлана. Страдање Србије у Великом рату. Београд: Евро-Ђунти, 2014.
30. Leva, Fausto. L'Intervento dell'Italia a fianco dell'intesa e la lotta in Adriatico. Dal 24 Maggio 1915 al salvataggio dell'Esercito Serbo. Firenze: Vallecchi, 1935.
31. Magrini, Luciano. La Serbia invasa. Milano: La Promotrice, 1922.
32. Mercatali, Enrico. La guerra europea.Cronostoria illustrata degli avvenimenti. Volume 1-4. Milano: Sonzogno, 1928.
33. Mihajlović, Mila. Per l'Esercito serbo - una storia dimenticata/Za Srpsku vojsku - jedna zaboravljena priča. Roma: Informazioni della Difesa, 2014.
34. Ministero degli Affari Esteri, Commissione per la pubblicazioni dei documenti diplomatici. I Documenti diplomatici italiani, serie 5 (1914-1918) volume IV (25 maggio - 23 ottobre 1915), volume V (24 ottobre 1915 - 17 giugno 1916), volume VII (Le operazioni fuori del territorio nazionale: Albania-Macedonia-Medio Oriente, tomo 3, narrazione). Roma, 1973, 1988, 1983.
35. Ministero degli Affari Esteri. Il perché della nostra guerra. Documenti del „Libro verde“ nel testo integrale, raccolti e presentati al Parlamento da Sonnino. Torino: Torrellini, 1915.
36. Mitrović, Andrej. Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Službeni glasnik, 2014.
37. Montanari, Mario. Italiani e Serbi in Balcania durante la Prima Guerra Mondiale. Memorie Storiche Militari. Roma: Ufficio Storico SME, 1983.
38. Недић, Mилан. Српска војска на Албанској голготи. Београд: Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, 1937.
39. Nicotra, Salvatore. La crociata di Durazzo (1915-1916). Milano: Albrighi Segati, 1923.
40. Опачић, Петар. Србија између Антанте и Централних сила 1915-1917. Београд: Завод за унапређење образованја и васпитања, 2009.
41. Quattrini, Antonio Garibaldo. I Marinai italiani per l'Esercito Serbo. Roma: Ufficio Speciale del Ministero della Marina, 1918.
42. Радојевић, Mира и Димић, Љубодраг. Србија у Великом рату 1914-1918. Београд: Српска књижевна задруга, 2014.
43. Радојевић, Владимир и Миленковић, Добросав. Пропаст српских регрута. Београд: САНУ, 1967.
44. Reed, John. La guerra nell'Europa orientale 1915. Balcani e Russia. Milano: Pantarei, 1997.
45. Reiss, Rudolphe Archibald. Come gli Austro-Ungheresi hanno fatto la guerra in Serbia. Osservazioni di un neutrale. Paris: Librarie Armand Colin, 1915.
46. Salandra, Antonio. La neutralità italiana (1914). Ricordi e pensieri. Milano: Arnoldo Mondadori, 1928.
47. Semi, Valentino. Dall'Istria alla Serbia e alla Sardegna. Memorie di un prigioniero di guerra. Padova: Amicucci editore, 1961.
48. Sonnino, Sidny. Discorsi per la guerra, raccolti a cura di Amedeo Giannini. Foligno: Campietelli editore, 1922.
49. Šramek, Josef. Memories of World War I 1914-1918. http://www.svobodat.com/Šramek
50. Живојиновић, Драгољуб. Невољни ратници - велике силе и Солунски фронт 1914 - 1918. Београд: Завод за уџбенике, 2010.
51. Живојиновић, Драгољуб. У потрази за империјом - Италија и Балкан почетком XX века. Београд: Албатрос плус, 2013.
Часописи и штампа
1. Agenzia Stefani, Torino, 23.2.1916.
2. Gabriele, Mariano. Il salvataggio dell'Esercito serbo, Bollettino d'archivio dell'ufficio storico della marina militare, Rim: BAM (Biblioteca „Angelo Monteverdi“ Universitć „La Sapienza“ Roma), XXII, settembre 2008, str. 9 - 36.
3. Grande Guerra, Spedizione in Albania, Fatti d'Arme, http://cronologia.leonardo.it/storia/a1915.
Istitut Italien de Paris, Comment l'Armée Serbe fut Sauvée par la Marine Italiene, Paris: Ministero della Marina italiana, 1917.
4. Jehart, dr Anton. Die Insel des Todes, Marburg: „Marburger Zeitung“, 29.2.1920.
La marina italiana nella guerra, Roma: Ufficio speciale del Ministero della Marina, 1917, periodico http://14-18.it/periodico/pag/15087
5. Шумадијски анали, Из ратног дневника Љубомира Јовановића - Љубе, 1915-1918. године, Историјски архив Шумадије, Часопис за историографију, архивистику и хуманистичке науке, година IV, број 4; година V, број 5; година VI, број 6, Крагујевац, 2008-2009-2011.
6. Живојиновић, Драгољуб. „Сан Ђулијано и италијанске претензије на Јатрану на почетку светског рата 1914-1918. године. „Историјски часопис“ XX (1973) стр. 307-17.
Архиве
Archivio Centrale dello Stato, Presidenza del Consiglio (ACS)
Archivio del Ministero agli Affari Esteri, Roma (MAE)
Archivio del Ministero della Marina, Roma (AMM)
Archivio della Camera dei Deputati, Roma.
Archivio Segreto Vaticano (ASV)
Archivio dell'Ufficio Storico dello Stato Magiore dell'Esercito, Roma. (AUSSME)
Archivio dell'Ufficio Storico della Marina Militare (AUSMM)
Archivio Politico Ordinario e di Gabinetto, Roma. (ASMAE)
Архив Србије
Историјски архив Шумадије
(Изговорено 21.05.2015 на 50. редовном састанку Секције за ист. медицине Српског лекарског друштвa. Одломак из необјављене књиге Миле Михајловић „Италијански морнари за српску војску - залог хуманости у одисеји пакла (1915-1916)“)
1 Gian Paolo Ferraioli, Politica e diplomazia in Italia tra XIX e XX secolo. Soveria Mannelli:Rubettino, 2007, str. 815-816
2 Squitti a Sonnino, 690/23 od 8.6.1915, MAE, DDI, Serie V 1914-1918, volume IV, doc. 125.
3 Imperiali a Sonnino, 703/230, od 7.6.1915, MAE, DDI, Serie V 1914-1918, volume IV, doc. 133
4 Sonnino alle ambasciate, 3664, od 19.10.1915, doc. 933.
5 Sonnino a Salandra, MAE, DDI, Serie V 1914-1918, volume IV, doc, 945.
6 Eсад паша Топтани (1856 -1920), савезник и велики пријатељ Србије.
7 AUSMM, Raccolta di base, b.488, Diario di guerra del tenente di vascello Mario Porta, comandante del piroscafo „Cordova“.
8 ibid, Favale dr Lorenzo. Zdravstveno-sanitarni izveštaj o transportu austijskih zarobljenika od Valone do Azinare od 17. decembra 1915. do 8. januara 1916. Извештај је објављен у апендиксу књиге: Leva, Fausto. L'Intervento dell'Italia a fianco dell'intesa e la lotta in Adriatico. Dal 24 Maggio 1915 al salvataggio dell'Esercito Serbo. Firenze: Vallecchi, 1935, str. 503-10 (чини део Историсјког архива Краљевске морнарице, La marina italiana nella grande guera, vol. II).
9 Jehart, dr Anton. Die Insel des Todes, Marburg: „Marburger Zeitung“, 29.2.1920. преузето у листу „Јадран, Сплит, II/18.3.1920, 64, 2.
10 Bertotti, Emilio. La nostra spedizione in Albnia 1915-1916, Milano: Societć editrice Unitas, 1926. str. 54-55
11 Радојевић, Владимир и Миленковић, Добросав. Пропаст српских регрута. Београд: САНУ, 1967, str. 67-68
12 ibid, str. 81
13 ibid, str. 92
14Corni, Giuseppe. Riflessi e visioni della grande guerra in Albania: Diario di un ufficiale. Milano: Alpes, 1928, на дан 18. јануар 1916.
15 Mihajlović, Mila. Per l'Esercito serbo - una storia dimenticata/Za Srpsku vojsku - jednа zaboravljena priča. Roma: Informazioni della Difesa, 2014, str. 51-54
16 Mihajlović, str. 55-56.
17 Дипломатска нота уручена италијанском амбасадору у Грчкој, Александру Де Босдари (Alessandro De Bosdari) дана 14.1.1916. MAE, DDI, Serie V 1914-1918, volume V, doc, 313.
18 De Bosdari a Sonnino, 138/20 od 15.1.1916, MAE, DDI, Serie V 1914-1918, volume V, doc, 323.
19 Montanari, Mario. Italiani e Serbi in Balcania durante la Prima Guerra Mondiale. Memorie Storiche Militari. Roma: Ufficio Storico SME, 1983. стр.222
20 Недић, Mилан. Српска војска на Албанској голготи. Београд: Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, 1937, стр. 278- 282.
21 Giuseppe Galli, Fanti d'Italia in Macedonia 1916-1919. Milano: Omero Marangoni Editore, 1934, str. 290. О овоме и Недић, Милан. Српска војска на Албанској голготи. Београд: Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, 1937, стр. 290.
22 Реч је о добровољцима у црногорској војсци. Највећим делом чинили су их Херцеговци и Бокељи. Још јануара 1915. су у војсци Црне Горе формирана четири добровољачка батаљона: Гатачки, Билећки, Требињски и Бокељски. Чинили су их Срби добровољци пребегли у Црну Гору пре или после принудне мобилизације у аустроугарску војску. Сви су се ставили под команду краља Николе. Знајући да према заробљеним Србима Аустроугарска није примењивала међународна правила о ратним заробљеницима, а да је на дезертере из аустроугарске војске - у које су сврставане и пребеглице, иначе аустроугарски војни обвезници - примењивана смртна казна по кратом поступку, краљ Никола је пред повлачење, из борбених редова прве повукао добровољачке формације. Оне су упућене на албанску обалу и одатле евакуисане, да би потом биле укључене у састав српске војске и учествовале у пробоју Солунског фронта. О овоме и Митровић, Андреј. Србија у Првом светском рату. Београд: Службени гласник, 2014, стр.135 и 269 и Костић, Васко. Бокељи у Првом свјетском рату. Обалска Албанска голгота. Херцег Нови: НВО „Матица Боке“, 2014. стр. 17-18.
23 Agenzia Stefani, Torino: 23.2.1916.
24 Ufficio speciale del Ministero della Marina. La Marina italiana nella guerra. Roma, 1917, periodico http://14-18.it/periodico/pag/15087
25 Favre, Franco. La Marina nella Grande Guerra. Le operazioni navali, aeree, subacquee e terrestri in Adriatico. Treviso: Gaspari, 2008, str. 173; Cernuschi, Enrico. Le navi ospedale italiane. Parma: Albertelli, 2010, str. 8-10.
26 Михајловић, стр. 96
Датум последње измене: 2015-06-23 13:13:29