Милче Чанковић Кадијевић

Допринос српског војног санитета светској медицини

Прим. др мед Милче Чанковић Кадијевић — излагање на Округлом столу „Хероји у белом: Санитетска служба српске војске у Великом рату“, Универзитетска библиотека “Светозар Марковић”, Београд, 17. март 2015

Херој, полубог на грчком, или јунак на српском, је човек који се истакао духовном надмоћношћу или храброшћу.

У Грчкој су се дивили и славили духовну храброст човека, а код Срба се јунаштво односило пре свега на ратне, војничке заслуге. Срби су у својој историји непрекидно ратовали а посебно драматично почетком двадесетог века, у Балканским ослободилачким ратовима и у Великом рату.

Допунимо дефиницију чувеног руског хирурга Пирогова да је рат трауматска епидемија, искуством да је рат и идеалан тренутак за разбуктавање зараза. Осим тога, рат је и борба против живота противника. Тако се војнички успех мери бројем избачених противничких војника. Насупрот томе, сваки доктор је у рату и војник али и борац за живот сваког човека, не гледајући на страну на којој ратује. Посебност и изазов лекара у рату је храброст у примени нових знања у лечењу различитих болести и повреда.

Претходна знања су наши доктори добијали су као добри ђаци на Медицинским факултетима по Европи. Медицинско искуство и специјалистичко знање стицали су, тада, од највећих и најугледнијих доктора.

У време мира медицинско знање и искуство полако еволуирају. У време рата примена новог медицинског знања или лечења је често револуција за коју је потребно не само знање већ и храброст.

Али, за херојска дела у медицини постигнута у вихору Великог рата, ни један српски доктор, као део српског војног санитета, није добио заслужено признање, мада су дали значајне доприносе и светској медицини.

Набројаћемо овом приликом само најзначајније.

ДР МИХАЈЛО МИКА ПЕТРОВИЋ (1863–1934) потоњи бригадни ђенерал и професор Медицинског факултета у Београду, два пута биран за председника Српског лекарског друштва. први је посумњао у стерилност (примарну не загађеност) ратне ране, супротно тада важећој медицинској доктрини. Истицао је и то да се у Великом рату користи друга врста наоружања у односу на претходне Балканске ратове. Записане су његове речи: „Данас већу штету наноси артиљерија“. О свом новом приступу обради ратне ране реферисао је на конгресу у Крагујевцу 1915. године, али је, на жалост, у вихору рата штампан рад са тог скупа – пропао. Уз то је указивао на проблем предугог транспорта рањеника, инсистирајући на што ранијој хируршкој обради ратне ране. Стога је предлагао (још 1914) да хируршке јединице буду што ближе фронту. Формирање таквих јединица почеће, сасвим, независно и код Савезника и код Централних сила

ДР ЂОРЂЕ НЕШИЋ (1873–1959), управник Прве хируршке пољске болнице у Драгоманцима, оснивач српске офталмологије, касније професор Универзитета и конструктор великог магнета за вађење страних металних тела из ока, први је хемералопију, слабовидост у сумрак, или у народу звано „кокошје слепило“, посматрао као последицу једноличне исхране, као авитаминозу и лечио ју је рибљим зејтином .

Стручни рад о свом открићу и резултатима, објавио је 1918. године у угледном француском медицинском часопису.

Значај овог открића биће још фасцинантнији ако сагледамо тадашње историјске околности. Наиме, 1905. године је енглески научник Вилијам Флечер први запазио и објавио да не полирани пиринач спречава болест Бери Бери, честу код морепловаца. А 1911. године пољски хемичар Казимир Функ је изоловао из опне пиринча активни фактор групе амина, Тиамин, касније назван Витамин Бе 1. Употребио је и латинску реч Вита (Vita), која значи живот, па је настала реч ВИТАМИН, чувар здравља, заштитник организма. Био је ово тек први откривени витамин. Знатно касније откривају се и други витамини, разнородни по свом сложеном саставу, данас означени словима абецеде.

Др Ђорђе Нешић, као ни други доктори тог времена, није могао знати за витамин А, па ни да је он присутан у рибљем уљу, али је слабовидост у сумрак повезао са исхраном наших војника дефицијентном у риби, свежем воћу и поврћу; а рибљи зејтин је био доступан и јефтин.

Овде са посебним поштовањем треба похвалити и др РУВИДИЋА који још тада упорно тврдио да скорбут није инфективна болест, већ да је последица такође дефицијентне исхране. Касније је откривено да је у основи скорбута, који се манифестује и крварењима и проливима, у питању недостатак витамина Ц, а не инфекција (!).

Др Ђорђе Нешић је саосећао са својим саборцима, рањеним и болесним и помагао им је разним својим изумима. Лежало се тада у баракама и под шаторима, а бивало је хладно. За загревање користио се термофор, гумена навлака, напуњена топлом водом али би његов ефекат кратко потрајао, све док се вода у њему не охлади, најдуже два сата. Др Нешић је искористио споредни продукт у фабриковању соде Натријум тио сулфат и њиме пунио заварене лимене посуде. Овако конструисани термофори, по његовом пројекту, најпре потопљени у топлу воду, услед хемијске реакције достизали су температуру од 50 степени Целзијусових, која би се одржавала и до 50 сати (!). Сам је објашњавао да су овако конструисани термофори вечити, јер није потребно обнављати смесу пуњења, да су лаки и погодни за транспорт. Исти су коришћени у болницама и дуго по завршетку Великог рата.

ДР АТАНАСИЈЕ ПУЉО (1879–1944), отац српске стоматологије, претеча максилофацијалне хирургије је још у фебруару 1914. у Српском лекарском друштву изнео свој став да се повреде лица и вилица лече од унутра ка споља, да се најпре мора извршити успостављање ранијег стања скелетног система, то јест, да се мора прво збринути костолом, па тек онда мека ткива..

Ово је било супротно дотадашњој пракси, будући да су одмах збрињаване повреде меких ткива, а тек касније, у позадинској болници, костолом.

Пуљо је. међутим, указивао на значај оклузије (то јест, сусретања зуба горњих и доњих зуба), будући да је успостављање раније оклузије зуба често значило и репозицију поломљених делова вилице. Уз то су зуби били одличне котве за удлаге. А с обзиром на чињеницу да зубни лекари знају и шта је ранија оклузија зуба, и како се она успоставља, Пуљо наглашава да зубни лекар и хирург морају да раде заједно. и, најтежи случајеви костолома вилица, каже Пуљо, спадају на зубног лекара.

Пуљо је овакав свој став доследно примењивао и као шеф Одељења за изломљене и повређене вилице Пете резервне болнице у Нишу, на који га је именовало Министарство војно, октобра 1914. године. У то време, касније светом славни Британски санитетски корпус у свом саставу још није имао зубног лекара (!).

Др Пуљо је о својим резултатима више радова. Један, богато илустрован, изложио је на већ поменутом Конгресу ратних хирурга у Крагујевцу, у лето 1915. године. Али је у ратном вихору то пропало. Новембра 1916. Пуљо учествује и на Конгресу савезничких зубара у Паризу. Тај рад је објављен на француском језику а под насловом “ О лечењу виличних костолома у Србији 1914. и 1915. године” уз исувише скроман опис метода, скроман и по тону излагања. Често је у свом стручном раду понављао “лечимо као и ви”, не помињући себе као иноватора.

ДР НИКОЛА КРСТИЋ (1878 – 1947) изузетан хирург, направио је и први у Србији рендгенски снимак шаке Краља Петра Првог Карађорђевића, са заосталим куршумом. Др Крстић је први у свету применио индиректну трансфузију, у пољској болници, такорећи на првој линији фронта.

Крв се као лек примењивала, истина ретко, у облику директних трансфузија од почетка двадесетог века, од када је др Ландштајнер открио АБ0 (AB0) крвно групни систем. Значило је то да здрав човек (давалац) легне поред болесног (примаоца), да се и једном и другом човеку испрепарира вена у лакатном пределу. Потом их преко игала спаја гумено црево. Тада би од даваоца крв ишла у тело примаоца.

Непосредно пред почетак Великог рата, 1914. године, хемичар Хустин је у лабораторији открио да једна јефтина и доступна хемикалија, цитрат, има особину да крв, када је ван организма, одржава у течном стању, спречавајући њено згрушавање, а ћелије крви, пре свега црвена крвна зрнца, одржава живим, све док се не унесу, трансфундују у нечији организам. Хемикалија цитрат није токсична за организам. Ово револуционарно откриће дало је могућност да се крв узме од здравог човека коме је претходно одређена крвна група у АБО систему, да се одмах помеша са цитратом и да се касније примени ономе коме је потребна. Значило је да крв може да чека пацијента, који ће да прими индиректну трансфузију крви.

Др Крстић је успешно оперисао тешко повређеног пацијента одстранивши му бубрег, али унутрашње крварење је настављено. Била је потребна хитна трансфузија, а здравих, одморних потенцијалних давалаца крви није било на располагању. Сви су били на првој линији фронта. Др Крстић је одлучио да тешком, животно угроженом пацијенту примени унапред узету крв. Успео је. Пацијент је преживео и опоравио се. Драма се одвијала на првој линији фронта, у пољској болници, крајем 1916. године. О том свом подухвату доктор је скромно реферисао и на састанку у Српском лекарском друштву у Београду 1919. године.

По завршеном рату, нико од тих хероја иноватора није стао да се буса у груди и позива се на своје несумњиве доприносе, не особито за међународној сцени. Па се данас, примера ради, у хирургији лица и вилица начело од унутра ка споља приписује „америчком зубару“ др Варазтаду Ованесу Казанјину, касније „најславнијем хирургу пластичару света“. А ни светска јавност не беше претерано склона да се бакће доприносима такозваних – малих народа.

Како год било, српски доктори заслужили су барем овај чланак, за подсећање. •