Брана Димитријевић

Опроштајна беседа председника Секције за историју медицине Српског лекарског друштва

Изговорено 6. 6. 2015 у манастиру Св. Николај Српски у Соко Граду, на завршници скупа „800 година српске медицине“, а пре избора за новог председника и председништва Секције за историју медицине Српског лекарског друштва.

Колегинице и колеге,

Драги саборци,

Дозволите ми неколико речи изван онога што се обично говори у оваквим приликама.

Иво Андрић је рекао да свако од нас умире два пута, једном биолошки, други пут када га забораве. Ипак, постоје варијанте.

Ја сам већ доживео једну смрт. Док сам се окренуо живот је скоро па прохујао, стигла је пензија, за мене професионална смрт. Није да и на то нисам био спреман. Наш врли Милан Кашанин вели, да је за људе од пера пензија спас. Па, добро, помислио сам, одлазећи у заборав, од кад знам за себе пишем, а сада ћу се сасвим посветити књижевном раду, писаћу приче, романе и ваздан других ствари.

Али, захваљујући покојном Милораду Радевићу, већ сам био у канџама – историје медицине. Још пре одласка у пензију, захваљујући његовом менторском труду, почео сам да објављујем текстове у Вуковој „Даници“. Појавила се моја књига „У контејнеру...“ па фељтон у Политици „Заборављени горостас“, убрзо и документарни ТВ филм „Легенда о Драгоманцима“...

Мени се тада чинило да то не делује, а деловало је. Почео сам да снимам и нови документарни ТВ филм „Зубна станица у Водени“, али је то од стране управе РТС грубо прекинуто.

Радевић се, међутим, није изненадио. „У нашим приликама“ рекао ми је „бављење историјом није безопасна работа, чак и на изглед безазленом као што је то – историја медицине.“

Схватио сам да морам у герилу. Да, баш како и вели наша традиција „Од Ђурђева до Митрова данка“, с пушком у руци, у гори зеленој, осуђен на слободу. Своје текстове почео сам да објављујем не у стручним, него у књижевним часописима. Стручне часописе ретко ко чита. Ни око књижевних се не отимају, али су ипак читанији. Али више од тога сметала су ми придављујућа правила оних стручних. Јер, за мене је била важна – прича. Прича о било коме и било чему, али прича која држи пажњу, чије редове не прескачете. Прича заснована на чињеницама. Нешто слично документарној прози. А при томе ме се најмање тицало да ли ће те моје творевине једном бити ту и сврстане.

Није ме мучило питање је ли то књижевност или наука. С тим се баш није сасвим слагао мој ментор, мој поочим, покојни Радевић, али како није могао да у мојим текстовима пронађе и најмању материјалну грешку, прихватао је то са уздахом. Касније ми је и Недок пребацивао да исувише нагињем књижевности, на шта бих му одговарао да реч научно не мора увек да значи и досадно, као што ни реч књижевно не мора увек да значи и нетачно. Не постоје, још изодавна је рекао биолог Бифон, добре и лоше књиге, већ само добро и лоше написане.

О Недоку ћемо говорити у септембру, на посебном скупу. А овде ћу рећи само то, да себи приписујем у заслугу што сам га оживео, и натерао да се бори, а он ме је за узврат начинио почасним чланом Академије Медицинских наука Српског лекарског друштва. Начинио можда није права реч. Ја једноставно нисам ни знао да постоји и та академија, док су моје колеге, биле пресрећне баш због тога. Нико ме никада није опоменуо: Хајде, Брано, теби је и тамо место. Стога, Недоку није било тешко да ме „начини чланом АМН“, јер је осим мог дотадашњег герилског рада одједном засијало и све оно пре пензије.

Али... пензија не значи само отписивање и заборав, већ и старост, а старост ретко иде без болести. Па оне, болести, одједном похрлише на мене у масама. Не једна већ неколико одједном, од којих је барем једна била равна смртној пресуди. Дијагнозе и дијагностичка лутања, прогнозе од којих се диже коса на глави, док ја, упркос томе, уопште нисам осећао непосредну смртну опасност.

И уместо да Зорану Стефановићу, уреднику „Растка“ на његов позив да се сретнемо и договоримо о сарадњи, одговорим: „Џаба ти је то, момче. Лешина сам.“ — ја сам отишао, срео се с њим и договорио о сарадњи, која је почела већ наредних дана.

Нисам при томе ни помишљао да тиме заваравам у првом реду самог себе. Понављам, непосредну смртну опасност нисам осећао. Иако је та тичурина кружила изнад мене, крештала и клепетала крилима. Не! Запажао сам је али врло, врло ретко.

Занемарио сам је и годину дана касније када ме је телефонски позвао нови председник СЛД-а академик Чоловић, предложивши ми да васкрснем секцију за историју медицине. Можеш ти то! Још си у снази. Лелеее... А ја у оклопу. Као корњача. Гломазном оклопу од пластике, од кукова па до браде, за који ми је речено да ћу га највероватније носити – доживотно.

Зашто Чоловића тада нисам упозорио: „Доћи ћу да ме видите.“ Зашто сам оберучке прихватио и тај изазов? Прилику да своју герилу преобразим у општенародни рат. Кратко сам одговорио: „Прихватам! Биће.“

Како год, већ неколико месеци касније, на оснивачкој скупштини секције био сам без тог огромног оклопа. Прешао сам на дискретнији, попут оних народних тканица, које се притежу око појаса, а и њих сам носио још само неко време. Даље знате...

Не бих се бавио питањем у коликој мери је моје интензивно бављење пословима секције благотворно утицало на моје здравље, будући да повремено имам утисак да су се ту по речима руског песника Александра Блока „измешале карте земаљске и небеске“.

Радевићева давнашња констатација да ми је све то дато, да будем и герилац, на пример, није подразумевала уплитање виших сила. Била је то оцена мојих способности, мог карактера, и оног што сам саобразно томе дужан да чиним... А, ако би се ту ипак нашло понешто и од дејствовања милостивог Провиђења (како то већ каже др Емерих Линденмајер), ако је и било уплитања виших сила, онда она нису била ни мало нежна... Напротив, повремено би ми се чинило да су се на мене окомиле баш оне, да се кикоћу у потаји, стављајући ме пред свакојака искушења.

Али, оставимо се метафизике. Неко ће помислити да ја помишљам да сам Богом дан. Нижем, међутим, износим само и само своје доживљаје.

А како сам доживљавао секцију? Искусни Недок није престајао да ми замера што секција, није основана али само у оквирима Академије медицинских наука. Али, како би се онда спровела замисао о општенародном рату? Не, секција је морала бити баш овако основана. Сада, међутим, постављам питање: да ли је до општенародног рата уопште дошло, а ако јесте онда у којој мери? Да ли су се све нахије на оружје дигле?

Јесу, али не све. Што се даде запазити и по осцилацији броја чланова. Нови су пристизали, али су они већ присутни ишчезавали. Не мислим ту на случај две Славице, на њихова чак демонстративна напуштања.

Мислим на оне који су хтели и успевали, да по њиховој рачуници, ушићаре који бод, који поенчић, како им се то већ чинило на лак начин, да допуне врећу бодова потребних им те за ово те за оно, а потом би нестајали...

Насупрот њима стоје они који су рад у секцији – рад о своме руву и круву – схватили као лични задатак, лични циљ, као развој. Истичем реч – развој.

И гле! Секција је постала школа, висока школа, којој нису претходиле ниже. Школа која је израстала спонтано, сама од себе... иако је ту понекад било и понављања моје герилске судбине. Радевић се ту није видео, а постојао је. Док се учење да свака струка, свака наука има сопствену методологију, претварала у обману, у шарену лажу, коју и данас шире они ускогруди...

Постоје трикови, постоје цаке, постоје знања о којима нас нико до тада није учио, а која треба усвојити сад одједном, али све је то лако онима који су се већ прекалили на другим неким методологијама, наизглед другим, јер је методологија научно истраживачког рада универзалнија него што то изгледа на први поглед.

Признајем да сам претеривао у намери омасовљавања секције, инспирисан, можда и заслепљен, тезом о општенародном рату, али то раду школе није сметало ни најмање. Напротив. Школа се расцветавала. Иако је ту реч о шачици оних одиста приљежних.

Шачици оних правих, који данас чине стубове секције. Шачици будућих учитеља. Који то већ увелико јесу, иако можда и нису свесни тога. Тако се околишно враћамо на оно о чему је ламентирао искусни Недок. Враћамо, али само наизглед. Јер је та елита секције, то тврдо језгро, стварано не одозго, већ одоздо, кроз борбу, често са самим собом, и кроз свакојака искушења.

Масовност, наравно, не треба запоставити, ни замисао о општенародном рату, али ево и трећег не мање важног циља, створити још шачицу поменутих одличника, па још шачицу, па још шачицу... Циља који остављам у аманет својим наследницима.

На крају, захваљујем вам свима, али дословце свима, и вама који сте овде, и вама који нисте, и вама који сте макар и за трен, сразмерно својим снагама, учествовали у раду ове секције, и вама стубовима, тврдом језгру, захваљујем вам и клањам вам се до земље. Хвала вам што смо се борили раме уз раме, храбро, немилосрдно, без повлачења.

Остаје још само једно питање, на око сасвим лично: када ће ме сустићи и друга по реду не биолошка смрт? Онда, одговарам, када ова секција престане да постоји.

Хвала вам. •