Ђорђе Јанковић и Дејан Вемић

Др Ђорђе Јанковић – археолог који открива преваре састављача историје (интервју)

•Са проф. др Ђорђем Јанковићем разговара Дејан Вемић • Пројекат Растко објављује ширу верзију разговора, који је изворно објављен у недељнику „Печат“, Београд, марта 2015. • ЕКСКЛУЗИВНО: Промотивна електронска верзија монографије Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије: кратак преглед од почетка до турске окупације

Ђорђе Јанковић био је шеф Катедре за средњовековну археологију на Филозофском факултету у Београду од 1997. до 2009. године, када му је одбијен реизбор на ово место. Српско археолошко друштво тада је „изразило крајњу забринутост“ због тога, тврдећи да је реч о случају са политичком позадином, у којем је нарушено право на слободу мишљења и слободу научног рада. Да је овако нешто могуће, указује и чињеница да тада на поменуто место није изабран нико други, него је остало упражњено. Др Јанковић постао је споран када је објавио књигу Српске громиле, о српским громилама (обредним хумкама) у околини Книна и Грахова, које датирају из 4. и 5. века, док званична историја сматра да су се Срби на Балкан доселили тек у 6. и 7. веку

Из интервјуа који је дао за „Печат“ лако се може закључити зашто је овај научник забрањен и зашто се нека открића која нису „богоугодна“ заташкавају. Ако смо сведоци како се модерна историја, која се дешавала пред нашим очима, кривотвори и како се прогањају они који је оспоравају, можемо замислити колико је фалсификата тек било у односу на дешавања од пре више хиљада година.

ДЕЈАН ВЕМИЋ: Заступник сте тезе да су Словени пореклом из Подунавља. Можете ли нам укратко рећи нешто о томе, као и о неким посебностима Срба (громиле)?

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ: То је предање оних Словена који не живе у Подунављу, забележено у руској Повести времених љет (ПВЛ), код Чеха и Пољака, а реч је о добу око краја старе ере. То је доба када је започето коначно образовање Словена у савременом смислу. Предања о пореклу из Подунавља, заправо из Паноније, потврђена су хидронимима изведеним од имена Дунава, у Русији, Пољској, у Албанији. После Првог светског рата та предања су одбачена као измишљена, а постојбина Словена је пронађена изван Подунавља, између Висле и Дњепра. Наводно у Подунављу нису живели Словени већ Илири, а они су се претопили у Романе, па су се онда ти Романи претопили у досељене Словене! То је бесмислица. У ПВЛ пише да су се преци Словена доселили у Подунавље после рушења Вавилонске куле под именом Норци, што је име Илира у области данашње Аустрије и Словеније. Од тих Словена, одвајају се прва племена: Моравци, Чеси, Бели Хрвати, Срби и Корутани. То су све етноними који нису у духу савременог словенског језика, што указује на њихову древност. Затим се Словени из Подунавља исељавају због насиља Волоха, значи Римљана, на Вислу и Дњепар, где се прозову словенски Пољани, Деревљани, Поморјани, Северци, итд. Дакле реч је о два временска слоја, млађем из доба Римљана, са савременим словенским етнонимима, временски подударним са настанком зарубињецке културе на Дњепру и пшеворске културе на Висли, и старијем слоју, са племенима издвојеним можда око једну – две хиљада година пре Христа. Наравно, сами етноними, самоназиви, као Морава, Срб, Рус и други слични, могу бити далеко старији. Постоји билина о багатиру Дунају и његовој жени Настасји, из чије крви тече река Черна, а она дан-данас утиче у Дунав код Оршаве. Назив Черне, забележен у римско доба, за Јозефа Шафарика и Олега Трубачова био је доказ словенског порекла са Дунава, али то је друга прича. Све је врло сложено, али археологија открива нове чињенице које указују на сродност свих данашњих словенских простора у Бронзаном добу, а и неких суседних. Наравно, што идемо у дубљу прошлост све је магловитије.

Посебност и углед Срба међу Словенима забележио је у 10. веку арапски научник Масуди, који преноси податак из седмог века да Срби и Руси спаљују своје владаре са коњем, као што раде Индуси. То је најстарији забележен податак који повезује Србе и Русе. Археолошки гледано, Срби у средњем веку имају особине које их јасно разликују од суседних Словена. То су надземне куће, употреба огњишта, употреба особених сачева - вршника (поклопци испод којих се пече на огњишту хлеб и друга храна) и црепуља, наглашено сточарење, прављење обредних кургана мртвима. Неке од тих особина налазимо и на простору од Лабе до Новгорода. Духовно се Срби одликују запретеним предањем, сећањем на нека исконска времена, сачуваним у „слави“ посвећеној прецима и свецу, у бадњаку и Божићу, са обредима који се код Руса распознају у Масленици.

Да ли су Словени хомогена или хетерогена целина и како бисте као археолог дефинисали појам Евроазије?

И једно и друго, зависи, крвно не а духовно да. Сада постоје покушаји да се прогласи стварање Словена од некакве мешавине у 6-7. веку, због тек у 5-6. веку забележеног имена Словени. Самоназив Словени није настао од имена претка, постојбине или места становања, већ је изведен од појма свест – свестан, словестан, или славан, светлостан. Можда може да се покаже да је самоназив Словени постојао много раније, али посредним путем, преко латинског језика. Дакле, Словени су заједница међусобно препозната кроз те појмове. Оно крвно, род, пратимо преко општих заједничких имена Венед, Ант, Србин, итд. Било је много неминовног мешања кроз време и простор, па Словени у том погледу нису једно.

Евроазија је јединствен простор који се дели на правцима север – југ, а не запад – исток; у ужем смислу то је простор од Алпа до Забајкаља, отворен према Иранској висоравни. Повезан је степом, погодном за кретање сточара и са коњима. Поред су шумовити предели који одговарају пешацима и земљорадњи, а иза њих је гладни север куда беже слаби од вредних и способнијих. Јужно су потконтиненти, Индија, Индокина, Кина... Лакше је било стићи од Дунава до Кине него до Индије. Постоје везе са бочним областима Евроазије, преко Пољске са атлантском обалом, преко Балканског полуострва са Средоземљем, пролази поред Кавказа, око Алтаја. У Средњем веку степама су господарили номади више од хиљаду година, прво Хуни, па Турци, Монголи и Татари, крајње разарајућих култура. Али пре тога је до пустиње Гоби и даље, у старој ери, на истим просторима владала култура Европљана, вероватно Словена. Постоји упадљива сличност енеолита Средње Азије са Вучедолском културом на Дунаву. Код Срба постоје некаква сећања на боравак у просторима око Алтаја, а појављују се и први археолошки докази о томе – откривени су керексури у Рашкој области пре пар година, слични оним око Алтаја. Код Срба постоји и некакво сећање на Индију, а код Руса и о освајању Индије, мислим на билину о Волху Всеславевичу; и о томе откривамо археолошке доказе, у виду митова Индије забележених у прошлости код нас Словена – на Криму, Дњестру, код такозваних Илира, код Срба у Средњем веку.

Како се археолошка сазнања одражавају на политичком и геополитичком плану?

Веома, и могу да утичу на будућност. Археологија открива преваре састављача историје, писане да би се манипулисало читавим народима. Зато се археологија сузбија и олакшава пљачка и уништавање археолошких налазишта. Првобитно се Европом називало Балканско полуострво, и у шестом веку, па је и име Европске уније отето, а нама наметнуто име Балкан и појам „балканизација“. Та Унија заснива своје јединство на Римском царству, Келтима и Германима и о њима је правила велике археолошке изложбе. Од пољског покушаја да направе одговарајућу изложбу о Словенима брзо се одустало. Зар порука није јасна? Грчку невољно прихватају за колевку европске културе и ништа више, и то само паганску; хришћанска Грчка је већ странац, па и непријатељ. На тај начин су наследници паганске античке културе постали Италијани, Французи и Немци али не и Грци; Англосаксонци су нешто посебно, наравно. Боде очи да су из наслеђа Европске уније потпуно искључени такозвани Илири, становници средишта Европског континента па и Средоземља, становници Балканског полуострва, Подунавља, великих делова Италије, забележени на различите начине до Пољске и Дњепра. Наравно, под именом Илира, што није самоназив, крију се Херодотови, Плинијеви и Тацитови Венеди – Словени. У том светлу, чињеница да су многи римски цареви били пореклом „Илири“ са тла данашње Србије, а на Германи или Гали, много говори. За цара Јустинијана Великог се подразумевало да је Словен родом из данашње јужне Србије све до краја 19 века, али су се научници из Лондона и Беча потрудили да то оспоре. Сада пишу како се Словени као народ образују тек у 6-7. веку; Словенима се чак оспорава да су имали своју ношњу и културу. Порука је јасна: нико сте и ништа, прихватите нашу културу и поредак. То је стара мржња, сетимо се светских ратова, крсташа, па Каина и Авеља.

Различите су вредности расистичког Запада и Истока Европе, другачије схватање слободе. Против вредности оних словесних, као што су неприродност ропства, гостољубље, старешинство, православље, западна власт тешко може да се бори својим вредностима распоређеним на класе, па прави вештачку баријеру. Повратак словенске цивилизације у Средоземље значио би крај њихове идеологије и окончао би вампирски поредак. Зато још од старог Рима настоје да промене свест Словена, нарочито оних који могу угрозити њихову власт над Средоземљем. Ево новооткривене археолошке приче са изванредним спознајним (консцијенталним) значајем: Култура становника севера Србије 3-4 века, наспрам римских граница, проглашена је код нас за сарматску, у складу са мађарским тумачењем, док су је Румуни приписивали Дачанима. Данас се зна да припада словенском племену Кијевске културе. То племе, звано Лимиганти, спровело је револуцију оборивши ропски поредак. Наиме, у римско доба је владало правило: једном роб – заувек роб, осим ако господар не да слободу свом робу. Тај однос је наметан и целим народима, па је потчињено племе бивало асимилирано од јачег. Лимиганти, племе словенске културе а илирског порекла, звани и Сармати Серви, дигло је устанак против својих господара Сармата и ослободило се. Римско царство је пробало да их казни и поново потчини, да заштити права својих клијената Сармата и обнови свој поредак, али у томе није успело. Научници су Лимиганте тумачили као сарматско племе (а такозвана Велика Сарматија се простирала до Балтика), да би прикрили истину да је реч о словенском племену. Тако су сакрили чињенице да Словени живе на Дунаву и да ни онда нису признавали Империју. Сада је граница померена на исток, и ово је добар пример за Новорусију. Одбрану империјалног поретка наставиле су римске папе, стално настојећи да потчине цркву Илира, ону апостола Павла, и да је прикључе Западу. Тако је било пре и после цара Константина, у време Јустинијана, па и Карло Велики покушава да освоји Србију да би је потчинио Риму. Срећом по нас, крсташе је више занимало да опљачкају Грчку, Цариград и Јерусалим него Србију. А онда је Рим искористио турску најезду да унесе хаос међу народе Југоисточне Европе, и ето опет пакта са Немцима против Словена, против Русије, која се обнављала после најезди са истока и запада. И сада им је циљ да што више супротставе народе Југоисточне Европе и учине их безопасним за своју власт, па усмеравају археолошка истраживања на прикривање чињеница о сличности, о словенству, а наглашавају разлике.

И онда Мађари почну да мрзе Словене, а некада је њиховим краљевима матерњи језик био словенски, јер су им скоро све краљице биле Словенке, а Свето Писмо је први пут преведено на мађарски језик у српском Срему. Или данашњи Румуни, који више не знају језик својих предака, нити читају ћириличне натписе у својим црквама, нити могу да прочитају новим румунским језиком писма својих средњевековних владара. Бугарима се намеће хунобугарски идентитет а потискује словенски, па онда ратују на страни Немаца. Албанци су најмлађа творевина, мада су замишљени још негде у 16-17. веку. На брзину су склепани после протеривања Турака у Првом балканском рату, да би се спречио српски излазак на море, а усвајање јединственог албанског језика је завршено под Енвером Хоџом и Јосипом Брозом Титом. Или занемарени Русини у Украјини; њима, и то оним православним, који су били у СПЦ до Стаљина, подмеће се да су им преци Бели Хрвати, некада настањени на Дњестру, иако се забележена постојбина Срба, Бојка, дан-данас налази у Карпатима, у њиховој земљи. И онда када археологија открије да наметнуто порекло није оно право, настаје дилема: вратити се свом роду или мрзети оне који се нису однародили због интереса? Ствара се патолошко стање, уместо родољубља бира се домољубље, па „државољубље“, власт. Па то се ради и сада. Ватикан је од 16. века покушавао да преузме Охридску архиепископију и сада су пред остварењем тог плана. Подижу нове католичке манастире за Албанце у местима забележеним у 11 веку да су у поседу Охридске архиепископије, као у Бинчи код Витине, где је недавно срушен православни манастир, да би га једног дана показивали као доказ да су они ту од почетка. Колико имају далекосежне планове види се на њиховом званичном сајту, где су у своје бискупије убацили и Гордосербу у Турској, епископију несталу још у 13. веку, и многе друге епископије које никада нису биле под Римом. Треба узети у обзир да у Турској више милиона људи још говори српски језик, што ми превиђамо. За Босну под окупацијом НАТО су штампане две врсте новчаница, „конвертибилне марке“ (нису замењене евром, да би се знало!), једне за Федерацију а друге за Републику Српску. На новчаницама првих су приказани безначајни католичко-муслимански књижевници и средњевековни споменици Босне, наравно српски, православни (као надгробни мрамори – стећци); на оним другим приказани су познати српски књижевници (Иво Андрић, Меша Селимовић, итд.) и на другој страни нешто безлично – хлеб, минерал, биље. Дакле подмеће се да су Срби нови у Босни, а да наслеђе, прошлост, припада Хрватима – римокатолицима и муслиманима, а и једни и други воде порекло од Срба. Све то видимо и у Украјини. Па у Москви су студенти испред Третјаковске галерије продавали 1996. мале моделе српских надгробних споменика (стећака) као хрватске! Како то да Американци скелете које су ископали на српском гробљу Мистихаљ код Билећа у Херцеговини 1967, дају руским колегама да обаве антрополошку анализу, а они објаве књигу 2003. о Власима сахрањеним на гробљу „Мистихали“, и ставе слику Румуна у савременој народној ношњи на насловну страну, иако је то најчистији српски предео? Слично раде у Русији, тј. Украјини. У Москви је недавно објављена књига Ю.Н. Денисова о Словенима који су постали од робова, а продавана је у Београду! Они раде свој посао, а ми?

На Србима су примењене најсуровије методе преваспитавања, укључујући геноцид, са изговором да смо под Турцима заузели туђе земље („донели смо своју земљу на опанцима“). Археолошка налазишта јасно показују да се Хрватска у Средњем веку налазила само уз приморје западне Далмације, да је уједначена српска култура у Херцеговини, Црној Гори, Босни, на Косову, да никаквих трагова неке посебне албанске културе нема. Срби имају право на Крајину са Далмацијом и Славонијом, право на Босну, Херцеговину и Црну Гору, као на своју исконску земљу. То право није засновано само на чињеници да смо тамо живели пре Црногораца и Бошњака, произведених у нације у време комуниста, или пре Хрвата, оних састављених у 19. веку и оних насељених под Карлом Великим. Ми смо добили земљу од Римског царства у време цара Ираклија, због својих заслуга, и то сопствену, коју су наши преци држали пре Римљана. Погледајте код Плинија, па ћете наћи српска презимена, а и руска: Deuri – Деура, Деурич; Deretini – Дерета, Деретич; Siculetae – Сикулич. Ксенија Васиљевна Каспарова /Ксения Васильевна Каспарова/ је још 1981. писала о илирским утицајима на образовање зарубињецке културе. Мора се рећи да су комунисти много радили против словенске археологије, и наши и совјетски. Тек када је почео рат за уништење Србије преко разбијања Југославије, била су могућа истраживања српског археолошког наслеђа западно од Дрине, и јасно се показао српски етнички простор у Средњем веку, подударан са културом неасимилованих Илира.

Рим настоји да обнови империју, и намеће своје умишљено историјско право измишљеним разлозима. Искористио је муслимане да сруши средњевековне православне државе, а сада кокетира с њима да би заузео јужно Средоземље. Као и пре две хиљаде година користи германске народе за војне извршиоце. Германски народи имају комплекс Агаре, још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи. Духовно празни, Англосаксонци оспоравају хришћанско предање, подривају све што чини личност, народну самобитност, полове, узраст, трују човечанство. Смућују нас да не видимо очигледно. Шта ће нама њихова кока кола, брза и „здрава“ генетски измењена храна, ако су упаковани у латиницу заједно са хомосексуалцима? Зашто да им извозимо своју школовану омладину, па да нас после њихова деца убијају? Онај који зна да је баштиник цивилизације, да су му преци створили цивилизовано човечанство, настојаће да то дело настави и преда га потомцима. Ако су наши преци изабрали небеско царство, зашто га се одрицати због потрошачке културе? Племенит (витез) човек се не клања већ чува предања, надограђује их, слободан је и влада ситуацијом.

У ПВЛ постоји предање да је Апостол Павле проповедао Словенима у Морави која је у Илирику, где су живели први Словени, а пошто су Руси од тих Словена, онда је и Русима учитељ био апостол Павле. Реч је о сливу Мораве на чијем је ушћу био епископски град Морава, Маргум римског доба на реци Марго, у провинцији коју су Римљани назвали Мезија, па се онда умишља и некакво племе Меза. Предање из ПВЛ се наравно одбацује, као измишљено. Међутим, данас знамо за Жидовар („град Јудеја“) преко пута Виминацијума, престонице Мезије, где је нађена остава са сребрним украсима, изгледа са одежде епископа, и једна сребрна кутија обележена крстом у којој су била два бронзана прстена за свету тајну брака, од којих један са хришћанским симболима. Остава је сакривена пред напад Сармата Јазига, негде почетком друге половине првог века. Жидовар је био велико обредно гумно на коме је подигнута црква у време апостола Павла. Дакле тај део ПВЛ није измишљен, већ заиста сведочи да је апостол Павле проповедао Словенима. На Јадранском приморју Срби имају предања о апостолу Павлу, а не Латини односно римокатолици. Жидовар је од огромног значаја, јер имамо материјални доказ да је нашу цркву основао Павле, дакле апостолска је, једнака осталим древним црквама. Да то поткрепим новим открићима у Чуругу на Тиси, где су руски археолози потврдили Кијевску културу из 3-4. века, али овде се она поуздано датује од 1-2. века, што значи да Кијевска култура води непосредно порекло из српског Подунавља, као и Зарубињецка култура, што се подудара са ПВЛ. Дакле, Руси су потомци Словена са Дунава, и морају имати право на своје отачество, на своју постојбину, у коју су се враћали и у шестом веку, 1242. и 1919, и ослобађали је 1940. И Римљани и Германи били су само привремени окупатори делова Подунавља, неколико векова, а ми смо ту хиљадама година. Мене су прогањали зато што сам показао да су Жидовар његови истраживачи намерно погрешно датовали у доба пре Христа. У ПВЛ постоје бајковите приче о покрштавању Русије 998, али има низ вести које се не уклапају у ту причу. Ибн Фадлан спомиње натпис са именом кнеза на његовом кургану 920 године, Константин Порфирогенит бележи руско приношење жртве под храстом на острву Светог Григорија у Дњепру, а хришћански жртвеници под храстовима и данас постоје код Срба. У ПВЛ пише да је 996. године кнез Владимир са Мађарима напао Бугаре, то јест цара Самуила, да су онда склопили савез, па Лав Ђакон затим бележи да су Руси (Скити) тешко поразили цара Василија II код Софије. Дакле кнез Владимир је упао у данашњу Србију, што директно потврђује препис ПВЛ Јакова Мниха. Зет и савезник Самуила био је српски кнез Јован Владимир. У Бугарској се тада користила ћирилица, док је у Србији званично писмо била глагољица, а у кијевској Светој Софији постоје глагољски графити! Данас на интернету можете наћи наводно „викиншке графите – руне“ у Светој Софији Цариградској, а реч је о ћириличним натписима. Словенима је подметнуто паганство, многобоштво, по узору на германско и древно грчко-римско. А Словени су веровали у једнога Бога творца, како је то написао Прокопије у шестом веку, и није откривен ни један пагански храм код Словена старији од доба кнеза Владимира.

Сматрате ли да се многе истине о нашој прошлости крију од јавности и зашто? Који су то центри моћи?

Наравно да се крију! Данас је теже сакрити истину, зато нас затрпавају небитним и лажним подацима. Наше историје не спомињу ни арапске вести о Србима, ни Порфирогенитову вест о Србима у Закавказју, ни оне из античког доба, ни ПВЛ. Невероватно је да слависти и историчари превиде Плинијеве податке о Венедима или о Антима, односно о Индима, тамо где је био руски Тмутаракањ, али се зато Готи у тим пределима не заборављају. Зар је данас тешко да Србија пошаље два-три стручњака да погледају археолошке податке из Сервије у Грчкој, из Гордо-Серба у Турској, из Бојке на Карпатима, да оду у Јерменију? Како објаснити што нико од српских историчара не спомиње базен крстионице са именом српског кнеза Вишеслава, који су италијански фашисти поклонили Хрватима 1942? У нашим историјама нема ни информација о постојању латинских извора о Србима између 11. и 14. века са тла мађарске државе, а камо ли да их неко проучи. Зашто у званичној „Историји српског народа“ нема историје Босне или предела северно од Дунава и Саве? Дан-данас се спутава бављење словенском археологијом у Србији. Зашто се књиге које сведоче о Србима у Босни и о геноциду држе у тајном фонду Народне библиотеке у Београду, одакле нестају? Прве концентрационе логоре правила је Аустрија за Србе, а геноцид су и тада вршили Хрвати, и то се крије. И све се зна, али су народу такви подаци ускраћени у школама и медијима.

Срби сметају због свог импулса слободе, који може бити заразан, и чини нас сметњом за разне империје, па нас треба разбити. Зато нам треба променити свест, како саветују из Немачке, а свест обликује културу и обрнуто. Највећи део културе је наслеђе претходних поколења, па је археологија наука која открива, тумачи и приказује темеље или корене културе неког народа. Једно је када свом госту, странцу, покажете у музеју културу свог народа, а друго ако покажете културу неког ишчезлог народа, јер онда сте такође странац, досељеник. На пример, овде сви мисле да је „наше“ само средњевековно доба, јер су овде раније били Римљани. И то „наше“ је у музејима Србије приказано тек од 12. века, а у Црној Гори или Босни га и нема у музејима, иако су владари Босне за себе писали српским језиком да су владари Срба. Римљани су били само окупатори, као и Турци, оставили су своје археолошке трагове, али народ је и под њима био онај исти који и сада овде живи. Сада имамо археолошке доказе да смо овде живели и пре Римљана, али те чињенице угрожавају поредак империје. Како објаснити својим поданицима да су „примитивни“ сељаци са тла Србије, „агресори“ и „злочинци“, непријатељи „европских вредности“, некада давали Риму цареве и стварали врхунска уметничка дела, а нису били „романизовани“? Зато нам ускраћују знања о нашој баштини, и ту баштину дају новоствореним народима. Зато имамо мало музеја, многи музеји не раде, а они који раде немају археолошку изложбу о Средњем веку. Скривањем података о вредности сопствене културе олакшава се асимилација наших исељеника, слаби се одбрана оних који још нису напустили своја огњишта. Када би се бавили својом баштином колико државе сличне величине, постале би свима очигледне две чињенице. Прво, Срби су аутохтони на највећем делу бивше Југославије, и на њиховом тлу су променом свести образоване нове нације, без корена старијих од 19. века. Друго, та српска баштина није никаква копија надмоћнијих култура, већ стваралачка и особена. На пример, наша црквена архитектура препознатљива је колико грчка и руска. Када сиђемо у мало дубљу прошлост, у доба српске кнежевине, налазимо градитељска дела упоредива са оним у Бугарском царству. И онда даље у прошлост могу да се прате у континуитету цркве до оних особених илирских. И ако се то зна, како онда одбранити претензије новостворених народа и Немачке на наше тло? Пошто су чињенице очигледне, они бацају прашину у очи, па када поверујемо да је украс бољи од садржаја, да је критика важнија од уметничког дела, да су такозвана људска права важнија од људскости, онда ћемо тешко приметити и схватити да смо постали робови. Човек који зна ко су му родитељи, ко поштује оца и матер, поштује претке, њихову веру, дела и завете, дакле родољуб, не може се уловити у ту мрежу.

Друштвени поредак за време Југославије подржавао је у Србији анационално деловање против српских интереса, а непотизам данас чини своје. Отворено се спречава и закулисано омета рад на средњевековној археологији; позни средњи век је дат на управљање архитектама, рани средњи век византолозима, а период од седмог до 12. века није пожељан за истраживање. Како рече један академик: довољан је Србима славни период Немањића, шта ће им старија историја! Измишљено илирско порекло Албанаца бранили су неки најугледнији српски научници. Одлучивали су и одлучују људи у врху, које не занима државни и народни интерес, или свесно раде против. Међу њима су и они обузети колекционарским страстима, учесници или присутни у трговини и распродаји археолошке грађе, на највишим местима. Уз њих су разни неспособни археолози, они девијантни, сви различито духовно оштећени. А њих користи Запад. Сви који су противници словенске археологије повезани су са Немцима, кроз неке стипендије, докторате, дневнице, објављени чланчић, и њима нису потребни озбиљни научни резултати за напредовање. Има и утицаја из Француске. Ватикан утиче изокола, преко својих људи изван струке, подстичу разне сепаратизме, шире обмане и мржњу, нарочито међу мање образованим.

Како бисте описали стање у археологији (средњег века) у Србији и Русији данас? Који су Ваши предлози за њен опоравак?

Жалосно. Мало је запослених археолога, поготово независних, факултет пропао, мишљење се тражи у Немачкој. Лоши закони не штите археолошка налазишта. Систем је такав да не дозвољава археолозима да самостално раде свој посао, да успешно штите наслеђе у складу са међународним конвенцијама и раде оно што је у интересу државе и нације. У Србији нема шансе да се стање поправи у догледно време, остаће зависна од интереса Запада. И у Русији је апсолутно недовољно археолога и мало истраживања; нема систематског рада на решавању националних и евроазијских питања, на питањима континуитета у времену и простору. Занемарена је епоха од осмог до 10. века, односно доба настанка Кијевске Русије – случајно? Недовољно се ради на истраживању порекла Словена у преисторији, а истраживање епохе Скита своди се на заштитна ископавања кургана. У Монголији амерички археолози ископавају гробља Европљана, који су можда словенски преци, па би било важно да руски археолози више раде у Средњој Азији, око Алтаја. Где може да се археолошки разреши питање индоевропских језика ако не у Русији, која је између Индије и Подунавља? Ево једног примера колико смо немоћни и зато спори. Ја сам на последњем конгресу Уније за словенску археологију, одржаном у Новгороду 1996. године, имао реферат у коме сам изнео прве доказе да култура 3-4. века на северу Србије, уз римску границу, има словенске особине. Прошло је 15 година док колеге из Москве, тада присутне у Новгороду, нису упознале наш материјал, и поднели о њему реферат у Београду, да је то заправо словенска Кијевска култура, захваљујући фонду „Руски мир“. Дакле, имамо доказ, коначни, да се Словени нису доселили на Дунав у 6-7. веку, већ су ту живели пре Велике сеобе народа; нисмо ми на Дунаву досељеници, већ су Германи под влашћу Хуна привремено населили области у којима су живели Словени. Тиме се мења историја Европе, али колега из Москве свој чланак није могао да објави у часопису Археолошког института у Београду; то су спречиле колеге које бране интересе Запада. И, колико ће требати времена да установљена истина доспе до осталих археолога, до слависта, а колико до уџбеника и осталих људи? Па то је исто као Сарајево, Сребреница, Одеса или Новорусија! Консцијентално, спознајно оружје активирано је против Словена још крајем 19. столећа, а могли би да га детонирамо за неколико година, само да има разумевања и мало новца.

Што се тиче опоравка археологије, мислим да на пољу спознајног Русија треба да отвори нову страницу у проучавању прошлости Евроазије, па тиме и целог човечанства. Мислим на преисторију, да ту повеже све суседне земље, да проучи све оно што се радило около, гледајући свој интерес. Да у догледно време отвори своје школе или се другачије истраживачки повеже са Ираном, Индијом, Турском, па и Кином. Било би драгоцено и за Русију и за Србију да финансира барем истраживања епохе смене ера у Србији и Републици Српској. Брзо би добили резултате битне за сву Југоисточну и Средњу Европу. Већ постоји потпуно асиметрична уходана сарадња једног археолога из Новог Сада са научним институцијама Москве и Петрограда, што показује колико Београд зависи од воље Запада.

Постоји и привредни интерес, рецимо у туризму, уједно са великим спознајним значајем. На пример посете Жидовару, где је апостол Павле успоставио цркву за древне Словене. Поред је и градиште Град у Дупљаји, у коме има доказа руског присуства у 12-13. веку. Ту су и преисторијска Винча, Лепенски Вир, гробница светих мученика Ермила и Стратоника, очигледно Словена, коју су београдске власти заборавиле. Зар Русија не би имала интерес, и привредни и спознајни, да уложи средства у истраживање и адаптирање пећине апостола Павла код Требиња, у залеђу Дубровника, где су древне цркве и манастири који служе од 4-7. века, и страшне јаме у које су хрватски нацисти бацали српску нејач. Управо ту Република Српска (Босна и Херцеговина) треба да добије од Црне Горе једини српски излаз на море, у Боки. А у Боки је манастир Иловица, чији су монаси можда учествовали у преношењу латинских црквених израза у Русију пре коначног покрштавања. Из Пераста у Боки је адмирал Петра Великог Матија Змајевић. Дакле, улагање у археологију нама доноси истину о прошлости, којом се можемо поносити, и кроз њу свест ко смо и одговорност према прецима и потомцима, али и материјалну корист.

Недавно је на српском језику објављена Ваша нова књига Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије: кратак преглед од почетка до турске окупације. Чини се да сте својим делом поново изазвали значајну пажњу научне али и шире јавности. Можете ли нам укратко указати на најбитније тезе које заступате у Вашем најновијем делу?

Књига је посвећена историји духовне заједнице Срба, у смислу који Апостол Павле даје народима у свом говору на Ареопагу. Књига није уобичајена историја цркве, није историја јерархије, свештенства, већ народа. Праћењем изгледа цркава, појединих ликовних представа, предања, упоредо са археолошким сведочанствима о Србима и Словенима, покушао сам да направим колико-толико целовит преглед историје нашег духовног живота.

Књига је заснована на ставу да су Срби и Словени прави потомци Илира римског доба. Износим археолошке доказе да се назив „Илири“ односи на Венеде, да су у Панонији живели преци Словена а између Јадрана и реке Саве Срби. Археолози одавно знају да се крајем старе ере неке особине културе између Јадрана и Подунавља шире на Дњепар и сав простор између Крима и Висле. Као што сам рекао, Илири и сви Словени су потомци старијих култура Бронзаног доба, образованих између Јадрана, Балтика и Црног мора, а претходе им још старији слојеви из Неолита Подунавља. Та установљена чињеница отворила је могућност проучавања историје цркве код Словена већ од доба апостола у Новом Завету, али и „пре-цркве“ у преисторији, у доба Старог Завета. Открива се могућност постојања „старих завета“ и код других народа, не само јеврејског.

На пример, понекад у хришћанском амбијенту, рецимо на нашим црквама и у њима, на надгробним споменицима, налазимо данас неразумљиве представе или украсе, који зато делују пагански. А то су заправо сведочанства старих уговора са Богом које су правили наши далеки преци, некада добро разумљивог симболичног значења, које још и сада ми православни носимо у себи. На Западу је другачији случај – тамо су такве појаве обично приче које указују на неопходност испуњавања Божије воље, без икаквог избора. Зато разумевању словенског односа према Богу много помаже поређење са јеврејским Старим Заветом, из кога као да су преписане неке словенске особине – слободољубље и неприродност ропства, гостољубље, управа жупана уместо власти владара, моногамија. Сада су очигледне и везе српске и словенске религије са Старим Светом, од Мале Азије преко Месопотамије и Закавказја, Средње Азије и Ирана до Индије. Српска предања сачувана су на надгробним споменицима и у црквама из 14-15 в., а препознатљива су и данас. Пред дуготрајну турску окупацију, на каменим надгробним споменицима забележена су древна предања, из преисторије, па их је за данашње генерације сачувао камен уместо изгорелих рукописа. То су мраморови, такозвани стећци, камени споменици налик руским дрвеним домовинама. Представе на њима чине везу између словенског Старог Завета и појава у фолклору православних Словена 19-20 столећа. На пример, у представама рибе, као симбола смрти или спаса, виде се сећања чак на Потоп. Коњ је представљао од Бога дату силу, па владар даје коња властелину приликом увођења у дужност (а западни феудалац је добијао мамузе!). Представе јелена тумачим као сведочанства древног пророчанства о Христу, јер се јелен приказује и као агнец. Тај Стари Завет наставио је да живи у Новом Завету као неки подсетник.

Нови Завет су међу Словене увели Апостол Павле и његови сарадници, што је од универзалног значаја. Добили смо тада способност да опстанемо на једном вишем нивоу упркос насртајима зла. Историја српске цркве је од тада историја одбране од Рима, јер чим је хришћанство надвладало, почело је измишљање римске власти над свима црквама, а највећи отпор су пружали Илири односно Словени, као и приликом стварања Римског царства. Зато су измишљани богумили, нове нације, зато геноцид, и све што видимо у српској Крајини и руској Украјини.

Континуитет цркве Срба, дакле и српског народа на свом тлу између Јадрана и Саве, сада се лако доказује особеном архитектуром цркава грађених од 4. до 9. столећа, пре доба словенских апостола. И у време римске власти и у самосталној српској кнежевини, цркве су биле исте, различите од оних у окружењу – једнобродне, са параклисом на јужној страни и крстионицом на северној страни. Прављене су и цркве крстобразне и тролисне основе, али никада базилике. У то рано време, када је морала постојати посебна српска архиепископија, владала је литургија на латинском језику, све до 9. столећа. То је важно, зато што у Руској цркви постоје латински изрази, као олтар, агнец, поп, пастир, пост, па њихово порекло треба тражити у Србији пре 9 в. Податак да је Света Људмила, чешка књегиња убијена 935, била ћерка српског кнеза, сачувала је Руска црква, а Србима је непознат. Руски кнез Владимир био је у данашњој Србији пред покрштавање Русије, у време када се он, по ПВЛ, наводно распитивао о избору религије за своју државу. Можда је тада упознао свог имењака, српског кнеза Јована Владимира. У сложеној борби за обнову самосталне Цркве Срба, коју су затим водили Стефан Немања и Свети Сава, могли су имати утицај монаси из руских манастира у Мађарској. Постојале су и династичке везе српских великих жупана и руских кнежева.

Косовској бици сам посветио значајан простор у књизи, јер су Срби тада обновили древни небески избор и уговоре са Богом, на једном вишем нивоу, па захваљујући њој постојимо и данас. Преко Светих Флора и Лавра, мученика из римске Улпијане, постоји необична веза Новгорода и Русије са српским Косовом. Свети Флор и Лавр били су градитељи, каменоресци, а постали су заштитници коња у Русији. Ту везу није лако објаснити. Било је насељавања на северно Косово из Русије после најезде Татара. Знамо да је пре тога, цар Јустинијан, Словен рођен у Призрену, био у сродству са кнежевима Словена северно од Дунава. Али ту се крије нешто још старије, можда старије од историјских Флора и Лавра.

Дакле у књизи се нуде многа нова тумачења српске и словенске прошлости, али се и постављају питања. Нове битке су пред нама, па за њих треба „клицати претке“. •