Илија Бакић

Графички роман „Децембарска ноћ“

Извор: Дневник, Нови Сад, недеља, 26. јун 2016.

Трећи графички роман Србољуба Никића (1971) - „Децембарска ноћ“, издавач „Библиотека Девети корак“, Рашка, 2015 - апартне појаве на домаћој стрип сцени, наставак је поетских и вредносно-тематских трагања започетих „Жигом петокраке“ (2013) и настављених делом „Срце није месо“ (2014). Ако се после „Жига...“, који је био пријатно изненађење због директног надовезивања на „златна времена“ српског андерграунда деведесетих, постављало питање хоће ли аутор наставити тим путем, после „Срца...“ тих дилема нема што „Децембарска ноћ“ у потпуности потврђује. У овој новели Никић је истовремено и препознатљив али и нов, интригантан и провокативан; алтернативни, андерграунд корени, како у цртачком сегменту тако и у начину визуелног креирања, кадрирања и монтаже материјала те  субверзивност ставова према стварности, надограђени су сложеном, сериозном причом која је по свим елементима сасвим романескна, без стриповских прилагођавања и поједностављивања.

У пет поглавља „Децембарске ноћи“ Никић испреда болно актуелну причу о мајци и беби које су избегле из Сирије и стигле у Србију, домовину супруга-оца, у којој нису прихваћене, о Славици, власници наизглед обичног „бирцуза“ која за новац пребацује невољнике преко границе док јој код куће седи аутистични син, о њеној колегиници Емилији коју отац алкохоличар подводи како би зарадила новац за лечење мајке болесне од рака (који отац пропије), о посрнулом свештенику који је најпре редовна па онда једина муштерија несрећне проститутке, о скитници који „изиграва“ деда Мраза и окончава живот скоком с моста, о изиграном полицијском инспектору и корумпираном шефу полиције, о амбициозним политичарима, о поводљивим масама... Призори невеселе свакодневице, људи изгубљених у својим промашеним животима, испразног сјаја оних који су се обогатили отимачинама од нејаких, пластичних спонзоруша, манипулисања масама сплетени су, густим ткањем, у стварност - клопку која гута, пре или касније, све пред собом. Отуда нема ни постојаних вредности као што се децидирано не може речи који је лик добар или лош јер су њихове образине варљиве: да ли је власница кафане самилосна јер помаже избеглицама или је лопов који користи туђу несрећу да се обогати? Да ли је свештеник који посећује проститутку неморалан или, напротив, високо моралан јер јој помаже да опстане?

Са разним исповестима, монолозима и дијалозима у (стрип) реалност се мешају бизарне визије, вишезначни снови и делови стрипа који је Емилија цртала и они су не само вентил за ослобађање од тескобе и спознаје сопственог места у свету већ и специфична обзнана посебне над-стварности у којој сва дешавања, ипак, имају какав-такав смисао. Тако су фантазам, лудизам и апсурд, као могући ескапистички одмак, помешани са визурама божанског/приповедачког свезнања које дарује утеху макар и у чињеници да ниједан живот није бесмислен. У финалу овог графичког романа аутор ће поменуте принципе (фантазам, апсурд, лудизам, ескапизам), у форми бизарне, мрачне, морално нихилистичке рекламе, увести у текућу стрип реалност чиме, можда, сугерише наступање последњег стадијума распада свих друштвених вредности. Утисак кобног завршетка не успевају да, у „Апендиксу“ одагнају ни релативно повољне забелешке о даљим судбинама јунака ове приче.

Никић је и у „Децембарској ноћи“ остао веран „примитивистичком“ графизму који не признаје ниједан од учених цртачких принципа тако да све што је у овом роману нацртано само мање или више личи на физиономије, тела, ентерије и ексеријере, сразмере и перспективе. Техника лавираног туша превасходно подупире цртеж дајући му дубину, а само понегде је коректив цртежа. Ипак, када исцртава снове а посебно Емилијин стрип и поменуту рекламу, аутор видно мења стил/технике цртања како би апострофирао њихов одмах од свакодневног. У сваком случају, као и у претходним Никићевим делима, читалац ће, ако у почетку и има резерве према цртежу, врло брзо, како читање одмиче, престати да цртеж и причу види као посебне целине, већ ће их доживљавати као комплетно/комплексно дело што, свакако, сведочи о његовој ваљаности.

Речју, „Децембарска ноћ“ Србољуба Никића самосвојна је уметничка творевина, доследна у својим стилским карактеристикама те интелектуално и емотивно узбудљива, провокативна и, зашто да не - поучна.