Мирјана Детелић и Лидија Делић

О овој књизи (о зборнику "Крв : књижевност, култура")

Зборник Крв : књижевност, култура четврти је у низу темата иницијално инспирисаних анималистичким студијама, које су у категоријама моћи, репрезентације и другости на новим основама почеле да проучавају животиње. Идеја овог уредничког прегнућа била је да се у интерференцији различитих хуманистичких дисциплина животиње везане за основне просторне координате и основне природне елементе представе и анализирају у различитим врстама уметности и различитим културним стратусима. Лепу базу за овај тип истраживања пружили су напори колегиница из загребачког Института за етнологију и фолклор, Сузане Марјанић и Антоније Зарадије Киш, које су у распону од пет година објавиле два обимна и у сваком погледу репрезентативна Културна бестијарија (2007, 2012).

У складу са основном концепцијом, зборник Птице: књижевност, култура (2011, уредници Мирјана Детелић и Драган Бошковић) и два зборника која је потписао исти уреднички двојац – Мирјана Детелић и Лидија Делић – Гује и јакрепи: књижевност, култура (2012) и Aquatica: књижевност, култура (2013), обухватили су просторну вертикалу, хоризонталу и три основна елемента – ваздух, земљу и воду. Од четвртог елемента – ватре – морало се одустати, најпре стога што ватра не пружа услове за живот, а потом и зато што је и оно мало животињских врста које је митско-фолклорна имагинација везала за овај елемент – попут феникса, жар-птице или саламандера – већ обухваћено претходним зборницима.

Уреднице су стога одлучиле да се окрену мотиву крви у миту, фолклору, уметностима и култури најшире, остајући тиме у граничној сфери „елемената” и у семантичком пољу блиском ватри. Књига која је пред нама оправдала је, чини се, овакав избор. Истраживачке теме покриле су широк распон култура, и у синхроној и у дијахроној пројекцији, широк опсег жанрова (усмених, писаних, филмских), начињен је својеврстан пресек кроз „историју идеје” о крви у језичком, митском и историјском памћењу. Захваљујући мултидисциплинарности и аргументацији коју је нудила разнолика грађа, до пуног изражаја дошла је амбивалентна природа крви, оличена у њеној сакралности и табуираности. Крв је стога у великој мери дефинисала социјалну позицију и култну природу свих оних који су реално или у наративима с њом долазили у додир или њоме манипулисали. Показано је у којим сферама она фигурира као стабилан симбол и на који начин функционише у систему културе – интерференција с другим симболима (вино), позиционирање у антиномији дух : тело (месо), импликације сродства, греха, кривице, злочина (над људима и животињама), савести, институционализовање у обичајној и судској пракси. Фразеологија, псовке и сродни слојеви језичког идиома петрифицирали су, најзад, као и митско-фолклорни наративи, архаичне представе и на сасвим особен начин показали на који се начин крв укључује у шири концепт људске когниције.

Зборник Крв: књижевност, култура Мирјана Детелић најавила је на промоцији нашег претходног темата о воденим световима у склопу Трибине Библиотеке САНУ 16. децембра 2014. године. Два дана касније је преминула. Стога се у овој уводној речи враћам њеном последњем јавном наступу и још једном – животињама:

Прво: идеја да се свет посматра из угла „другог”, тј. са становишта не-људске доминанте, водила је ка дезантропоцентризацији чувеног става „човек је мерило свих ствари”. Ова девиза није само штетна – јер је дала оправдање за уништавање биосфере на планетарном нивоу, јер је довела до ратова који трају без престанка, до општег загађења и на материјалном и на нематеријалном плану и до још много тога на шта не морам да вас подсећам – већ је и глупа јер ниједна интелигентна врста не би тако арогантно у први план стављала своје најгоре особине: грамзивост, агресивност и нетрпељивост. Нажалост, показало се да човек о свету око себе, и поред најбоље воље, може да говори само из позиције човека. Супериорна интелигенција на коју је тако поносан, изневерила га је потпуно у овој ствари. Отуда почињем да мислим како сама девиза није била тек Протагорина самозадовољна пројекција већ пре вапај усамљеног у пустињи. Као истраживач народне књижевности, могла сам то и сама знати по баснама и причама о животињама, али сам вероватно жарко желела да не будем у праву. Константни део наслова у сва три-четири случаја – књижевност, култура – говори о поразу моје првобитне идеје.

Стога и овај уводни текст заједнички потписујемо.

Београд, мај 2016.

Лидија Делић
Мирјана Детелић

Крв књижевност, култура / уредници Мирјана Детелић и Лидија Делић. - Београд : Балканолошки институт САНУ, 2016. - 452 стр. : илустр. ; 24 cm. - (Посебна издања / Балканолошки институт Српске академије наука и уметности ; 134). – с.7-8.