Слободан Шкеровић

Сигналистичка машина

Након готово педесет година постојања сигнализма, у који сам се (почетком 21. века) спонтано укључио јер је био једини артикулисани контекст у којем сам могао да наставим са својим експериментима и настојањима да расклоним „велове“ са суштине свих дешавања, односно да разлучим егзистенцијално од обмањујућег, и који ме је стога инспирисао — покушаћу да критички сагледам последице овог међудејства и уопште „дејство“ сигнализма у друштвеном али и природном контексту.

У сваком човеку постоји отпор да се нешто ново научи, па сходно томе и страх од „утицаја“ и подлегања њима, а то се може приписати глупости или инерцији — односно тежњи да се сва расположива енергија потроши на одржавање постојеће форме — што је са становишта интелигенције чисто самоубиство, а са становишта „традиције” нужна жртва зарад „опстанка”. Напор да се научи нешто ново захтева да се пробије љуска јајета; у супротном, у јајету ће се пре или касније догодити — мућак! Наравно, важан је и тајминг, јер „пиле” мора да буде довољно зрело да би се испилило.

У том смислу, иако је сигнализам увелико указивао на овај проблем, и малобројни али квалитетни аутори својим примером показивали како се долази до оригиналних и вредних дела, испоставило се да је оно што се обично назива, грубо речено, „национална култура” или „друштвена културна надградња”, у доброј мери, тј. највећма, склоно уживању у сопственом пропадању унутар те замишљене љуске. У прилог томе сведочи и свеопшта таблоидност и дегенерација те исте „националне културе” и то, веровали или не, у светским размерама.

Оваква компарација два стања нема за циљ грдњу и нервирање због тога што неко други не може или просто не жели да опроба мало бољи метод стварања (тј. да мисли као ми), јер разлог за то није просто безобразна невољност или одурност дотичних карактера већ је то сâмо природно стање, које у себи садржи непремостиве слојевите баријере, које чине чак и мале разлике у интелигенцији, па се тиме комуникација и преношење знања и искуства онемогућује. Те баријере односно разлике у интелигенцији јесу природно стање и сви напори просветитељства, ранијег и каснијег, ломили су се о њих. Ако је и створена, од стране одабраних, огромна база знања у књижевности и науци, она се ни на који начин не може људима наметнути, једино може стајати на располагању онима којима је стало до тога да развијају сопствену интелигенцију односно личност. Истина је очигледна, али је истовремено невидљива сходно постојећим друштвеним инхибицијама — тај заједнички именитељ „човечанство” или „цивилизација” у потпуности негира постојање те битне разлике — нивоа интелигенције којом располажу, а и сама наука се више бави генетиком и морфологијом, а када се бави интелигенцијом чини то погрешно тражећи интелигенцију у пристанку на тј. познавању одређене логике односно смисла.

Сигнализам, тако, наставља своје путешествије не обазирући се на пратеће тешкоће изазване неразумевањем и неспособношћу да се оствари непосредни додир различитих културних формација и нивоа. Ако је, захваљујући неуморном прегалаштву Мирољуба Тодоровића и других значајних и вредних припадника сигналистичког покрета, сигнализам задобио своје место у културној и уметничкој надградњи, то није последица „мешања” тј. интеракције с осталим културним слојевима и капацитетима, односно интеграције с њима, већ пре би се могло рећи да је последица оригиналног градитељског напора док се истовремено на истом том друштвеном пољу јавља дубоки вакуум опадања и недостатка било какве критичке надоградње као и оригиналног и ауторског деловања у уметности и уопште култури. Све оно што је важило као „норма” супротстављена сигнализму у дуготрајним тренуцима његовог настајања, у великој се мери осуло, распало и нестало с позорнице. Историјски контекст акумулације културе сада већ сасвим изостаје, глобализација и маркетиншки менталитет однели су превагу, данас је дословно све „уметност”, свако има „демократско право“ да буде Пикасо, изложбене галерије преселиле су се у електронске медије, главни књижевни текстови пишу се текстовањем у аутобусима, пласман такве „уметности“ дешава се у веселом и распршеном мноштву електронских мрежа, а средиште и гравитација у потпуности су се фрактализовали па више немамо капитална уметничка дела нити велике уметнике, филозофе ни научнике већ безмерни калеидоскопски слајд–шоу којем је једини куолифајер најобичнија емотивна реакција. Управо се то догодило: оно што је некад с великом пажњом и занимањем бивало организовано по одређеним друштвено–политичким и идеолошким мерилима како би личило на културно „нешто” сада једноставно изостаје. Никога више није брига за то. Јавни културни референтни систем престао је да постоји.

Хоћу да кажем следеће: сигнализам или уметност, немају баш никакве везе с друштвеним дешавањима, немају свој извор у њима, не постоје у зони медиокритетства, нити постоје због друштва и људи — јер су то две одвојене зоне, које се међусобно не додирују и из њих нема никаквог преливања из једне у другу. Веома је битно да се то схвати и да се избегну хриди на које су се неке досадашње уметности и авангарде насукавале у покушају да се представе као део друштвене надградње. Уметност никад није била део друштвене надградње, друштвена надградња су традиција, закон, ропство, ланац командовања, расподела вредности, али не и уметност. Јер уметност подразумева интелигенцију, увид, а то је оно што у друштву не постоји и никада неће постојати као стварност или као вредност. Тако се уметност јавља као критичка реакција на друштвене појаве, а затим се она присваја али истовремено меће у бункер, како не би имала политичког утицаја.

Стваралачки механизам је издвојен и није део друштвеног механизма. Нема смисла говорити о вишевековним напорима да се докаже супротно, није се заправо много ни бавило доказивањем већ више идеолошким или утопијским наметањем одређених норми и решења, али данас се види да су те наметнуте норме (као школство и образовне методе, на пример) заправо у функцији нечег веома злокобног, једне злокобне намере да се обезбеди одговарајућа квалификована радна снага које би опслуживала постојећу глобалну машинерију производње гранд илузије о наводном смислу човечанског постојања и оправданости таквог галиматијаса, а не како би се увећала интелигенција човекова.

У том смислу сам и насловио ово поглавље Сигналистичка машина, јер сигнализам се у видљивој сфери јавља унутар те глобалне склепотине, иако је у суштини потекао с другог и другачијег места, а циљ му је, без обзира на одређене предрасуде проистекле из коришћења друштвеног референтног система, ипак био нешто друго, наиме радикална промена људског понашања и тежњи, исувише радикална да би био општеприхваћен. Стога се и десило да се сигнализам етаблирао као видљива и опипљива грађевина, али с веома мало заслуга које би се приписале друштвеном пријему. Дејство сигналистичке машине искључиво се дешава у области личног, у области стваралаштва самих сигналиста.

Сигнализам versus риjалити шоу? — ипак мислим да ту нема никаквог додира у супротстављању, већ о потпуној егзистенцији две засебне — зоне.

Основни проблем људских бића, за разлику од можда мрава, јесте у томе што она могу да опазе обе зоне, но један део људи (без упуштања у статистику и уопштавање, јер некад се чини да их је велика већина) није у стању или просто не жели да своју пажњу обрати оној зони у којој обитава знање, већ, највероватније због пријатности афекције надања да ће бити боље, или просто ленствовања, одустаје од те сфере и остаје да се мучи у области незнања и слатког али кратког радовања. То је основни извор друштвеног и појединачног вредновања, јер се вредност придаје узроцима пријатности, а улагање напора у стицање знања је веома непријатно и ретко доноси материјалну корист. Уметност је увек била процењивана од стране новчано богатих, те је тако отуђивана и присвајана и у великој мери мистификована и везивана за материјално богатство. Тако су велике пљачкашке земље постале власници огромног уметничког блага којим се диче као да је оно стварно њихова стваралачка заслуга.

Мера у којој је сигнализам избегао да постане потрошно добро истовремено омогућује постојање сигналистичке зоне у којој се дешавање одвија мимо општих вредносних медија (новца). Стваралаштво које свој извор има у знању не производи маркетинг, не покушава да створи садржај који се може продати, и не може се купити. Акценат је у потпуности на развоју личности а тиме се и дефинише припадност другој зони. Јер друштвена јединка је просто функција друштвеног механизма, а личност то није пошто следи сасвим другачије протоколе.

Оно што просто бије из друштвене сфере јесте питање смисла, сврсисходности и тај смисао се показује управо као протокол — функција роба која му и одређује вредност на основу користи, а то осећање корисности је уједно и награда и сатисфакција робу, који због угодности исте пристаје на све. Због тога се с те позиције сигнализам сагледава као бескористан јер не доприноси општем благостању и самозадовољству робова.

Но, оно што је једнима безвредно, другима је све — уколико сигнализам као метод распознавања елемената стварности помаже досезању личности која обитава у знању, онда је живот као низ условљености и њима следствених протокола и те како вредан жртвовања, па забуна једино може да проистекне из недовољног разумевања непремостиве различитости усредоточења основног напора у једној од две области тј. зоне.

Сама сигналистичка машина је аналитичко сагледавање општег система афекција (тј. живог бића и живота, читаве васељене) и захтев да се сачува издвојеност и неосетљивост на афекције, које интелигенцијом бивају неутралисане и тек као такве асимиловане у корпус личности. То су те две зоне.

Сигурно се може с овог становишта испратити историјска путања сигнализма. У почетку је, тада још увек постојећи друштвени културни механизам перцепције, реаговао на сигнализам и у њему (реактивно) препознао као некакву опасност по поредак јер је овај, будући аналитички и критички настројен, доводио у питање системске референце, па су дежурни бриговаоци морали да зараде своје плате и пензије производећи ухоголицљиве тепошанке и шалабајзе на дежурним зидним новинама, на шта је сигнализам реаговао лајањем на ђонове.

Но, заиста, истрајност сигнализма versus ријалити шоуа, будући заснована на другачијим темељима, показала се супериорном и стварном. Референтни систем сигнализма је искључиво лични референтни систем и не зависи од општег друштвеног / природног расапа. Сада сигнализам има континуитет који није заснован на идеолошким премисама нити било каквој хијерархији и јавља се — не као организовани систем већ као органски — и то као један једини „заједнички” напор, тренутно у Србији. Ово „заједнички” је занимљива реч, пошто је сигналистима заједнички метод али не и пројекција „даљег развоја”, како то обично бива у друштвено–политичкој сфери дешавања.

И само још реч–две о интелигенцији односно референтном систему. Интелигенција постоји и без референтног система, али је у том случају — мутава. Она може да постоји као чисти потенцијал, апстракт, у утихнућу или нирвани. Но, уколико као људи, који постојимо у две преклопљене зоне, желимо да користимо интелигенцију, морамо да створимо референтни систем, односно постељицу (плаценту) у којој наш дух може да живи и да се слободно креће и дише. Проблем с имплементацијом интелигенције у друштвени систем је управо у томе — друштвени (идеолошки, религијски и сл.) системи нису компатибилни с интелигенцијом, јер као основ имају пројекцију система који је сам себи реклама и оправдање. У друштвеним и природним системима живот представља рекламу бескрајног живљења али то је само тежња. То је сила теже која непрекидно меље и убија, пошто изоловани системи (као бесмртност или апсолутна безбедност нпр.) не постоје. Услов сваког постојања као живот јесте, стога, незнање. С друге стране, с позиције знања, ово сусретање с вечношћу разрешава се, наравно, неафицираношћу. Наставак живљења, преживљавање, нису део референтног система у сигнализму тј. уметности. Јер: уметност је вечна, а живот је кратак. Интелигенција је средство уметности или егзистенцијалистичке филозофије, она није садржај — о томе је зона интелигенције за разлику од зоне неинтелигенције, која је у потпуности о садржају, о историзацији, о причи.

Тако се уметност може дефинисати као спознајна алатка, а све остало, које припада природној зони, није уметност јер се бави нечим другим: декорацијом, статистиком, забавом, различитим садржајима и праксама. Дакле, уколико из тога можеш нешто да научиш, онда јесте уметност. Ако не, онда није уметност.