Бранислава Илић
Тело
Награда „Јован Стерија Поповић“ на конкурсу Стеријиног позорја за нови драмски текст 2008. године.
лица:
- ЛЕЛА – 36 год.
- ВОЈКАН – 40 год.
- ОТАЦ – 78 год.
- ЛЕЛИН ОТАЦ
- ВОЈКАНОВА МАЈКА
- ОЧЕВА МАЈКА
интимне слике:
- «Сломљена грана» (1-5)
- «Пад са тобогана» (6-10)
- «Пад са кревета» (11-13)
- «Кожа» (14-17)
- «Ране» (18-21)
- «Помирење» (22-26)
- «Одлазак»(27,28)
«сломљена грана»
1.
Лела и Војкан стоје један наспрам другог. Лела држи чинију и кашику.
ВОЈКАН: Да ли си успела?
ЛЕЛА: Јесам.
ВОЈКАН: Како си га убедила?
ЛЕЛА: Као и обично.
ВОЈКАН: Ја не умем.
ЛЕЛА: Не слушаш га.
ВОЈКАН: Не могу више да га слушам. Да ли сам због тога лош син?
ЛЕЛА: Морам да легнем да се мало одморим. Твој је ред.
ВОЈКАН: Нећеш да ми одговориш?
ЛЕЛА: То је између тебе и твог оца.
2.
Лела седи на кревету раширених ногу.
ЛЕЛА: Седим. Моје стидне длаке седе. Па шта? Коса је почела да ти седи с осамнаест. То није исто. Зашто? Зато што није. Зашто? Оно је био почетак, ово је крај? Чега? Нервираш ме својим питањима! Знам. Зашто те нервирам? Хајде да све заборавим! Хајде. Не могу. Зашто? Боли. Зашто? Престани! Пукла си. Па шта? Ништа само кажем. Пукла сам, због умора, проширених вена, алергија, косе која опада, разлистаних ноктију... И због седих стидних длака? И због тога. Тело ми се распада. Одједном. Без најаве.
3.
Војкан и Отац. Отац лежи у кревету. Рукама покушава нешто да ухвати изнад своје главе. Војкан га посматра.
ОТАЦ: Ухвати га. Види. Ухвати. Не дај. Е, побеже.
ВОЈКАН: Ћале, нема ничега.
ОТАЦ: Ево. Погледај. Гледај. Видиш?
ВОЈКАН: Добро, смири се.
ОТАЦ: Ухвати га. Ето ту, код тебе.
ВОЈКАН: Шта? Шта да ухватим?
ОТАЦ: Што га не ухватиш?
ВОЈКАН: Шта?! Шта да ухватим?!
ОТАЦ: Да ли ти добро видиш?
ВОЈКАН: Ћале, нема ничега.
ОТАЦ: Не видиш добро. Ето ту. Па пружи руку.
ВОЈКАН: Али шта видиш?
ОТАЦ: Па пружи руку!
Војкан пружа руку.
ОТАЦ: Јеси ли ухватио?
ВОЈКАН: (Посматра своју руку) Јесам.
ОТАЦ: Ето. Пази да је не ... Сломио си је.
Отац спусти руке. Смири се. Затвори очи. Војкан га покрије.
4.
Лела лежи склупчана на кревету. Долази Војкан. Леже поред ње.
ВОЈКАН: Заспао је. Лела, да ли спаваш?
ЛЕЛА: Спавам.
ВОЈКАН: Заспао је.
ЛЕЛА: Чула сам те.
ВОЈКАН: Не могу више да хватам невидљиве ствари.
ЛЕЛА: Грана.
ВОЈКАН: Каква грана?
ЛЕЛА: Стално види крошње дрвећа. Тражи да ухватиш грану која се њише изнад његове главе.
ВОЈКАН: Мисли да је испод дрвета.
ЛЕЛА: Неко дрвеће из његовог детињства.
ВОЈКАН: Хватам очеве гране детињства.
ЛЕЛА: Често ту види и своју мајку. Заједно су.
Војкан се склупча око Леле. Чврсто је загрли.
ВОЈКАН: Шта бих ја без тебе?
ЛЕЛА: Данас је пристао да једе без проблема.
ВОЈКАН: Имамо исте руке. По први пут сам то приметио док смо ловили невидљиве гране. Исте. Само старије. Као да сам у фотошопу постарио своје руке. Овако изгледају сад, а овако ће изгледати за двадесет, тридесет година. (Ћуте. Војкан љуби Лелу. Лела не реагује) И даље откидам на мирис твоје коже. Препознао бих га међу милион других. Понекад га и сањам. Лежим, спавам и будим се с твојим мирисом.
ЛЕЛА: Идем да проверим да ли је све у реду.
Лела се извлачи из Војкановог загрљаја и одлази.
5.
Лела у фотељи склупчана.
ЛЕЛА: Ова јебена фотеља једино је што имам од тебе. И одакле ти уопште идеја да ми као свадбени поклон пошаљеш овакву глупост? Стару, кабасту фотељу, одвратне жуте боје! Прогорео си је јебеном цигаретом! Само би идиот као свадбени поклон послао стару, отрцану фотељу и још украшену машницама!
Лелин отац стоји поред фотеље. Чучне. Милује је по руци.
ЛЕЛА: Јебем му матер, зашто ниси дошао? Отац си ми.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Обожавала си ту фотељу. Кад год бих сео у њу, долазила си ми у крило. Твоја мајка је желела да је избацимо или бар прерадимо, али ти си толико плакала да су чак три комшинице дошле да питају шта се дешава. Нисам знао шта да ти поклоним. Мислио сам да би желела да је имаш. А и мени је заузимала место у гаражи. Миш је мало нагризо. Одоздо. Али то се не види.
ЛЕЛА: Боже, чиме сам заслужила оца идиота?
ЛЕЛИН ОТАЦ: Стварно сам мислио да ће те обрадовати. Хтео сам и да ти је умотам у сјајан украсни папир али нисам знао како. Нема тако великог. Требало би да га спајам селотејпом! А онда ми је комшиница дала предлог да ставим машнице. То су њене машнице. Она их сакупља. Сачува од сваког поклона који добије. Рекла је: «жута фотеља са стотину разнобојних машница, то ће је расположити»
ЛЕЛА: Плакала сам када се испред цркве зауставио прљави комби и када су, пред свима, изнели стару похабану фотељу улепљену машницама.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Мислио сам да ће то пробудити твоје сећање на детињство. Да ће изазвати буру лепих емоција. Коју сузу можда.
ЛЕЛА: Плакала сам. Од срамоте.
«пад са тобогана»
6.
Војкан и Отац. Отац седи на кревету подупрт јастуцима. Војкан држи чинију и кашику. Покушава да нахрани Оца.
ВОЈКАН: Хајде, ћале, молим те. Мораш узети неки залогај.
ОТАЦ: Нећу овде. Хоћу кући.
ВОЈКАН: Ово је твоја кућа.
ОТАЦ: Ти си луд.
ВОЈКАН: Живиш овде већ осам година. Ово је твоја кућа.
ОТАЦ: Глупости. Причаш глупости. Морам да идем кући.
Отац покушава да устане. Нема снаге. Војкан га задржава, придржава, намешта.
ВОЈКАН: Хајде, само пар залогаја, како би попио лекове.
ОТАЦ: Јешћу кући. Нећу овде.
ВОЈКАН: Ово је твоја кућа. Ја сам Војкан. Твој син.
ОТАЦ: Свашта.
ВОЈКАН: Хајде ћале, молим те. Не могу да ти дам лекове на празан желудац. Само два залогаја.
ОТАЦ: Ко си ти? Зашто ме држиш овде? Где је Лела?
ВОЈКАН: Ћале, ја сам твој син. Војкан. Опет си заборавио. Погледај ме. Ја сам Војкан. Твој син.
ОТАЦ: Где је Лела? Хоћу кући.
Улази Лела.
ЛЕЛА: Пусти мене. Касниш на посао.
ВОЈКАН: Ни залогај.
ЛЕЛА: Ја ћу. Иди.
Војкан даје Лели чинију.
ВОЈКАН: Не знам како бих ово издржао без тебе.
Војкан загрли Лелу. Пољуби је. Оде.
ЛЕЛА: Тата, хајде да поједемо ово па да идемо кући.
ОТАЦ: (покушава да устане) Хајдемо.
ЛЕЛА: Али прво да поједемо ово што смо наручили. Ово је скуп ресторан. Нећемо им ово оставити. Платили смо. Хајде, нема пуно.
ОТАЦ: Што си ме довела у тако лошу кафану?
ЛЕЛА: Хајде да поједемо па да идемо.
Лела храни Оца.
7.
Војкан на мајчином гробу. Пуши.
ВОЈКАН: Кево, шта да ти кажем? Дуго нисам долазио јер не могу ћалета да оставим. А и обавезе, посао.... Ово с ћалетом предуго траје. Све му је горе. До пре две недеље је устајао. Сада тешко и стоји. Ни корак не може да направи. После једне ноћи халуцинација, лудила и неке изненадне енергије, пада потпуно исцрпљен и онда је по два дана к’о биљка. Не знам, бре кево, шта да .... Не знам. Лела и ја га чувамо на смену. Неко увек мора да буде будан.
Војканова мајка стоји поред гроба.
ВОЈКАНОВА МАЈКА: Увек је био тврдоглав и тежак. Сада је сигурно још гори.
ВОЈКАН: Не знам, кево, шта да радим. Имаш ли ти неку идеју? Шалим се...
ВОЈКАНОВА МАЈКА: Стајала сам у реду за месо. Месара на крају улице. Мајка ме послала. Свеже месо је стизало уторком. Никад довољно за све. Твој отац је стајао иза мене. Нервирало ме је што ме је гурао. Купила сам пола килограма млевеног, мешаног да мама напуни паприке и пола килограма јунећег за ринфлајш и кренула кући. На моје изненађење он је одмах кренуо за мном. С обзиром на то да је био много старији од мене била сам сигурна да је манијак и потрчала сам. Али, и он је потрчао за мном. А онда је почео да виче како само жели нешто да ми каже. Када сам стигла близу куће застала сам. Рекао ми је да га је мој мирис разоружао толико да је заборавио на месо. И да без тог мириса више неће моћи да живи тако да мора да ме ожени. Две недеље после тога ја сам се удала.
ВОЈКАН: Морам да идем. (угаси цигарету) Не знам колико ћу још издржати. Није ни заслужио. Обећао сам ти да ћу пазити на њега иако он на мене није.
ВОЈКАНОВА МАЈКА: Чувај се, сине. Не љути се на свог оца. Он је... Такав је.
ВОЈКАН: Идем, кево.
8.
Лела и Војкан стоје један наспрам другог.
ВОЈКАН: Да ли си успела?
ЛЕЛА: Јесам. Као и обично.
ВОЈКАН: Ја не могу.
ЛЕЛА: Зато што се бориш с њим.
ВОЈКАН: Треба да изигравам будалу? Да глумим како видим оно што не видим?
ЛЕЛА: Мораш ако хоћеш да једе.
ВОЈКАН: Стално тебе зове. Мене не препознаје.
ЛЕЛА: Не препознаје ни мене. Само је навикао да зове моје име.
ВОЈКАН: Моје није изговарао ни кад сам био дете. Мислим да га је заборавио одмах по мом рођењу. Можда је желео да се зовем другачије.
ЛЕЛА: Идем мало да се испружим. Леђа ме боле.
ВОЈКАН: Зашто бих ја био добар син кад је он био лош отац?
ЛЕЛА: То је између тебе и твог оца.
Лела одлази.
9.
Лела лежи у кревету. Поред кревета Лелин отац седи у жутој фотељи.
ЛЕЛА: Имам ожиљак овде на челу.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Стално си падала кад си била мала. Одувек си била трапава.
ЛЕЛА: Имала сам две године. Водио си ме у парк на тобоган. Ја се попнем, седнем, ти рашириш руке и ја се спустим право у твоје наручје. Такав је био договор. Завршила сам с главом у песку јер си бленуо у неку жену!
ЛЕЛИН ОТАЦ: Нисам њу ни погледао. Само ноге. У, добро се сећам тих ногу! И, човече! Држи убедљиво треће место на мојој листи! У, где ме подсети! Нисам је одмах приметио јер сам морао да пазим како се пењеш на тобоган. Стварно си била трапава. И када си села ја сам их угледао. Пар феноменалних, дугих, извајаних ногу у тегет сандалама са потпетицом. А загледао сам се јер је имала изрез позади на сукњи, па сам сачекао да прође поред мене како бих видео колико је дубок тај шлиц. Кажем ти и после толико година још увек је на трећем месту моје листе најлепших женских ногу. Касније сам се и упознао с њом, али је већ био мазнуо један фудбалер. Убрзо су и отишли из земље.
ЛЕЛА: А мени остао ожиљак као успомена.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Ма, дај, није то било тако страшно. Више си се уплашила него што те је стварно болело.
ЛЕЛА: Шили су ме.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Нису, љубави. То си ти само тако умислила јер ти је деловало страшно. Опрали смо ти ја и мама рану и залепили фластер, и то је било то.
ЛЕЛА: Довео си ме кући. Ти и мама сте се посвађали. Ти си отишао. Мама ме је одвела у дечији диспанзер и тамо су ми зашили рану и ставили фластер.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Сигурна си? Могуће. Али није било ништа озбиљно иначе би имала већи ожиљак. Ја га уопште не видим. То баш неко мора да загледа да би га видео.
ЛЕЛА: Никад више нисам села на тобоган.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Е, тога се сећам. Мада ми никада није било јасно зашто.
Лела му окрене леђа.
10.
Војкан и Отац. Отац седи у кревету.
ОТАЦ: Шта хоће ова два човека?
ВОЈКАН: Не знам.
ОТАЦ: Што си их пустио у кућу?
ВОЈКАН: Сами су ушли.
ОТАЦ: Избаци их онда. Еј, вас двојица! Шта тражите овде? Нико вас није звао. Безобразници једни!
ВОЈКАН: Добро, ћале, пусти их.
ОТАЦ: Како да их пустим? Нећу да их пустим. Избаци их!
ВОЈКАН: Како да их избацим кад нема никог.
ОТАЦ: Чујеш шта ти кажем, избаци их! Где је Лела? Лела! Дођи брзо!
ВОЈКАН: Пусти Лелу, мало да одспава. Цео дан је с тобом.
ОТАЦ: Лела! Брзо дођи! Хоће да ме убију! Хоће да ме убију! Упомоћ!
ВОЈКАН: Не вичи, неко ће звати милицију!
ОТАЦ: Упомоћ! Хоће да ме убију! Лела спаси ме!
ВОЈКАН: Молим те, не вичи.
ОТАЦ: Упомоћ! Лела, убиће ме!
Долази Лела.
ЛЕЛА: Шта се дешава?
ВОЈКАН: Потпуно је одлепио.
ОТАЦ: Лела, хоће да ме убију!
ЛЕЛА: Ко то?
ОТАЦ: Ови људи. Избаци их.
Лела седа на кревет поред Оца.
ЛЕЛА: Морате да идете. Не можете да останете овде. Ако не изађете, зваћу милицију. 'Ајде, брже! Напоље! Ево, отишли су.
Отац погледа пар пута око себе а онда се смири. Лела га милује по глави.
ЛЕЛА: Ето, сада је опет све у реду.
Војкан одлази.
«пад са кревета»
11.
Војкан у жутој фотељи умотан у ћебе. Долази Лела.
ЛЕЛА: Хладно ти је?
ВОЈКАН: Ја не постојим за свог оца.
ЛЕЛА: Дај, молим те, отац ти је дементан, а ти драмиш око тога што те не препознаје.
ВОЈКАН: Твоје име стално изговара. Он не зна да има сина Војкана.
ЛЕЛА: Како си тако неразуман? Видиш да не зна ни ко је, ни где је, а ти инсистираш на томе да зна за тебе.
ВОЈКАН: Али тебе познаје.
ЛЕЛА: Зна за име Лела. То је шифра за све његове проблеме. Шифра за његову сигурност. Кад би га питао ко је Лела, не би знао да ти каже. То је толико уобичајено за стање у коме се он налази.
Ћуте.
ЛЕЛА: Молим те, устани с те фотеље.
ВОЈКАН: Смета ти што седим?
ЛЕЛА: Смета ми.
ВОЈКАН: Зашто?
ЛЕЛА: Војкане, молим те устани.
ВОЈКАН: А шта ако нећу?
ЛЕЛА: Што ме сада малтретираш?
ВОЈКАН: Ја? Ја само седим у твојој фотељи.
ЛЕЛА: Зашто се тако понашаш?
ВОЈКАН: Како се понашам?
ЛЕЛА: (на ивици да заплаче) Јеботе, кој’ је теби? Устај одатле! (вуче га за руку) Устај кад ти кажем.
ВОЈКАН: Е нећу! Седи ми се у овој фотељи!
ЛЕЛА: Како те бре, није срамота? Падам с ногу чувајући твог оца и ти ме сада још зајебаваш! Устај одатле кад ти кажем!
ВОЈКАН: Зашто не кажеш до краја? Кажи слободно то што мислиш! Да чуваш мог оца јер сам ја као његов син потпуно неспособан! Чак и да га нахраним!
ЛЕЛА: (кроз плач) Ма, јебе ми се и за тебе и за твог оца! Имам ја својих проблема! И склањај се већ једном с моје фотеље!
Лела успе да повуче Војкана да устане. Отимају се око тога ко ће да седне први. Гурају се.
ЛЕЛА: Имам и ја својих проблема па ме ти не питаш!
Војкан повуче Лелу тако јако да она падне на под.
ВОЈКАН: Склањај се с моје фотеље! Уосталом, рекла си да ти је мука од ове фотеље а стално си у њој!
Лела устаје. Потрчи ка Војкану. Удара га. Војкан јој враћа. Туку се. Прекине их очев глас.
ОТАЦ: (из офа) Упомоћ! Упомоћ! ...
12.
Отац лежи на поду поред кревета. Војкан и Лела покушавају да га подигну. То је прилично тешко обзиром да он није у стању да им помогне. Тело му је опуштено и тешко.
ОТАЦ: Упомоћ!
ВОЈКАН: Не вичи, ћале, молим те.
ОТАЦ: Упомоћ! Убиће ме!
ЛЕЛА: Тата, смири се, молим те.
ОТАЦ: Где си била? Ја сам те звао и звао.
ВОЈКАН: Хајдемо овако. На један, два и три!
ЛЕЛА: Тежак је.
ВОЈКАН: Зато што му је тело потпуно опуштено. Тата, хајде, још мало. Да те попнемо. Пао си с кревета.
ОТАЦ: Лела, помози. Лела, ко је ово? Лела, не дај ме.
ЛЕЛА: Тата, ништа не брини. Све је у реду. Пао си с кревета. Морамо да те подигнемо. Хајде, полако.
ОТАЦ: Пао сам с кревета?
ЛЕЛА: Јесте, и сада морамо да те подигнемо. Еееево. Још мало. И ову ногу.
Војкан и Лела су сместили Оца на кревет.
ОТАЦ: Пао сам.
ЛЕЛА: (покрива га) Сада је све поново у реду.
ВОЈКАН: Морам да изађем.
ЛЕЛА: (Оцу) Све је у реду.
Војкан одлази.
13.
Војкан и Војканова мајка.
ВОЈКАН: Сместићу га негде. Не могу више. Не може ни Лела. Кево, ово предуго траје.
ВОЈКАНОВА МАЈКА: То не смеш да учиниш. Он је твој отац. Шта би свет рекао? Обећао си ми.
ВОЈКАН: Знам да сам ти обећао на самрти. И тада си мислила на њега. Тражила си и обећао сам. И не можеш да кажеш да нисам покушао да испуним то обећање. Али не могу више. Не могу. Уморан сам. Неиспаван. Све ме боли. Као да само његово присуство утиче на распадање мог тела.
ВОЈКАНОВА МАЈКА: Претерујеш. Превише мислиш на себе. Увек си такав био. Волим те и знаш да сам ти увек држала страну. Знала сам да сам нећеш успети да се избориш. Али сам знала и да је твој отац у праву. Време је да одрастеш. Да преузмеш одговорност. Најлакше је да побегнеш.
ВОЈКАН: Али нисам побегао! Уз њега сам све време. Неправедна си.
ВОЈКАНОВА МАЈКА: Говорим истину. Ти знаш колико те волим. Знаш колико сам увек имала разумевања за све твоје поступке. Колико пута сам те оправдала, бранила и одбранила од очевих, али и туђих оптужби. Ако изневериш обећање које си ми дао, овај пут ти нећу опростити.
ВОЈКАН: Његово стање је све горе. Лела и ја почињемо да пуцамо. Нећемо још дуго да издржимо.
ВОЈКАНОВА МАЈКА: То неће још дуго трајати. Остани уз њега.
Војканова мајка одлази.
ВОЈКАН: Како мислиш да неће још дуго трајати? Умреће? Да ли ми то кажеш? Да ће ћале умрети? Кево? Не можеш сада да ме оставиш!
«кожа»
14.
Лела и Војкан пресвлаче Оца. Војкан придржава Оца док стоји. Лела га брише. Ту је лавор са водом. «Памперс» пелене, пешкир, влажне марамице и крема. Лела скида Оцу «памперс» који је носио. Војкану је гадно.
ЛЕЛА: Ето тако, тата, видиш колико је лакше са пеленом. Само си нас синоћ, без разлога, онолико намучио што ниси желео да ти је ставимо. Ево, сада ћу те обрисати.
Лела брише очево тело мокрим пешкиром, сувим пешкиром, влажним марамицама....
ЛЕЛА: Ето, видиш. Још да те намажем.
ВОЈКАН: Молим те пожури, не знам још колико ћу моћи да га држим. Он више уопште не стоји. Потпуно је опуштен и тежак. Једва га држим.
ЛЕЛА: Ево, још мало. Тата, хајде стани мало. Тако. Стој. Ево придржи се за кревет. Тако. Још да ставимо нову пелену.
ОТАЦ: Нећу. Нећу то.
ЛЕЛА: Мора. Видиш да више не можеш да ходаш. Како да те однесемо до купатила?
ОТАЦ: Могу. Могу да ходам. Вас мрзи да ме водите до купатила.
ВОЈКАН: Како тако нешто можеш да кажеш? Стално смо уз тебе.
ЛЕЛА: Војкане, молим те.
ВОЈКАН: Како може да буде тако безобразан?
ЛЕЛА: Болестан је. Не зна шта прича.
ОТАЦ: Ти си безобразан. Нећу те пелене. (врти се, отима) Пусти ме! Нећу!
ВОЈКАН: Смири се! Мора да се стави пелена! То је за твоје добро.
ОТАЦ: Нећу! (отима се) Како те није срамота? Упомоћ, људи! Да видите шта ми раде!
ЛЕЛА: Немој да вичеш на њега, молим те. Биће нам још теже. Тата, тата, у реду је. Молим те смири се.
ВОЈКАН: Не могу више да га држим.
Војкан пада на кревет. Преко њега Отац го. Лела покушава да задржи Оца. Војкан се извлачи.
ВОЈКАН: Дај ту пелену!
ОТАЦ: Упомоћ, људи, убише ме!
ЛЕЛА: Чекај, Војкане, пусти мене.
ВОЈКАН: Нећу да чекам! А ти да се смириш да ти ставим пелену или ћу те оставити тако голог на кревету!
ЛЕЛА: Војкане, смири се, молим те, само га још више узнемириш тако!
ВОЈКАН: Лела, доста! Ово је мој отац!
ОТАЦ: Упомоћ!
Лела стоји поред кревета. Војкан стави пелену Оцу. Почиње незадрживо да јеца. Нагло оде.
ОТАЦ: (покушава да скине пелену) Упомоћ!
ЛЕЛА: (загрли га) Тата, смири се. Смири се.
Отац се полако смири. Плаче.
ЛЕЛА: Ево, да обучемо пиџаму. Хајде полако. Дај ми једну руку. Полако.
Лела облачи Оцу пиџаму.
ЛЕЛА: Ето. Хајде смири се. Добро је. Шшшш, све ће бити добро. Сада и доњи део. Немој, немој то да вучеш. Ево полако. Хајде, ногу. Сада морам мало да те подигнем. Тако. Да наместимо јастук. Тако. Хајде, смири се.
Отац почиње да рукама хвата нешто изнад своје главе без икакве приче. Лела сакупља ствари и лавор са водом. Са стварима одлази. Улази Војкан. На одстојању немо посматра Оца који рукама нешто хвата.
15.
Лела у фотељи. На своје тело наноси млеко за тело и уље.
ЛЕЛА: Сува. Перута се. Сврби ме! Мрзим своју кожу! Опет претерујеш. Не претерујем! Ово није моја кожа! Вероватно су ме отели ванземаљци и заменили ми кожу! Да и мени је то пало на памет. Без ироније! Не може се кожа овако изменити преко ноћи. Читавог живота имам невероватно меку кожу. То је оно што људи примете при првом сусрету. При руковању. Никада ми нису биле потребне креме и нека посебна млека. Разумем те, мала. То је вероватно ствар генетике. Прекини са иронијом! Како се преко ноћи променила та генетика. Нема шта не стављам и ништа. Сува! Сврби ме! (Лела се чеше агресивно) Види. Црвени трагови! Лакше мало! Изгребаћеш се. Остаће ти ожиљци. Баш ме брига. Нека остану! Хоћу своју кожу натраг! Нећу ову! Скинућу је. Опет си пукла! Ма, пуши га, бре! Што уопште и причам о овоме.
Улази Лелин отац.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Кажу да је чоколада за то невероватна!
ЛЕЛА: Ти да ћутиш! Остави ме.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Невен је такође добар. Имаш ове што праве природне мелеме.
ЛЕЛА: Рекла сам ти да ме оставиш на миру.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Али, то, ако је почело, ту нема помоћи.
ЛЕЛА: Шта ако је почело?
ЛЕЛИН ОТАЦ: Одумирање коже. Улазиш у убрзани процес старења.
ЛЕЛА: Нема шансе, ја се још ни на овај успорени нисам навикла.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Не разумем зашто дижеш панику!
ЛЕЛА: Ти никад ништа не разумеш.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Без разлога се нервираш. Пластична хирургија и козметика су сада на таквом нивоу да стварно не видим разлог за твоју хистерију!
ЛЕЛА: Остави ме на миру!
Лела устаје и изгура свог оца напоље. Враћа се. Седа у фотељу. Склупчана плаче.
16.
Отац и Очева мајка стоје.
ОТАЦ: Ово је храст.
ОЧЕВА МАЈКА: А можеш ли ово да препознаш?
ОТАЦ: Чемерика.
ОЧЕВА МАЈКА: А ово?
ОТАЦ: Липа.
ОЧЕВА МАЈКА: Ово?
ОТАЦ: Јасен.
ОЧЕВА МАЈКА: А помириши ову траву.
ОТАЦ: Попут лимуна. То је матичњак.
ОЧЕВА МАЈКА: Да ли памтиш пут?
ОТАЦ: Памтим.
ОЧЕВА МАЈКА: Ускоро ћеш морати сам. Сада си већ велики. Срамота је да те мајка води.
ОТАЦ: Али ја волим да идем с тобом. Забавно је.
ОЧЕВА МАЈКА: И ја уживам у нашим шетњама али мораћеш ускоро сам.
ОТАЦ: Зашто?
ОЧЕВА МАЈКА: Тако ти је то у животу.
ОТАЦ: Добро.
ОЧЕВА МАЈКА: То је за твоје добро. Да се осамосталиш.
ОТАЦ: Добро.
ОЧЕВА МАЈКА: Још ћу једно време ићи са тобом.
ОТАЦ: Добро.
ОЧЕВА МАЈКА: Али ускоро ћу морати да те оставим.
ОТАЦ: Добро.
ОЧЕВА МАЈКА: Да ли памтиш пут?
ОТАЦ: Памтим.
ОЧЕВА МАЈКА: Знаш шта је ово?
ОТАЦ: Знам. Лешник.
17.
Лела склупчана, нага у фотељи. Поред фотеље на поду стоји покривач. Долази Војкан.
ВОЈКАН: Лела?
Лела не одговара.
ВОЈКАН: Лела? Молим те, погледај ме.
ЛЕЛА: Шта хоћеш?
ВОЈКАН: Нешто црвено ми је избило по кожи.
ЛЕЛА: (не гледајући га) Ујело те нешто.
ВОЈКАН: По целом телу.
ЛЕЛА: То је онда алергија.
ВОЈКАН: На шта?
ЛЕЛА: Не знам. На нешто.
ВОЈКАН: Ни на шта никад нисам био алергичан.
ЛЕЛА: Ни ја нисам никада имала суву кожу, па је сада имам.
ВОЈКАН: Ти имаш најнежнију кожу на свету.
ЛЕЛА: Не више.
ВОЈКАН: Умислила си. Ваљда бих ја приметио.
ЛЕЛА: Како, кад ме ниси месецима ни пољубио а камоли дотакао?
ВОЈКАН: Како кад је неко од нас увек с оцем?
ЛЕЛА: Требало би да одеш код лекара да видиш на шта си алергичан. Да ли те сврби?
ВОЈКАН: Не.
ЛЕЛА: Можда си појео нешто.
ВОЈКАН: Нисам јео ништа од јуче.
ЛЕЛА: Можда си попио?
ВОЈКАН: Можда.
Војкан прилази Лели. Подиже покривач и покрива је.
ЛЕЛА: Скини тај покривач.
ВОЈКАН: Биће ти хладно.
ЛЕЛА: Ако.
ВОЈКАН: Разболећеш се.
ЛЕЛА: Пече ме кожа. Не могу ништа да трпим на њој.
Војкан полако скида покривач. И даље стоји. Руком додирује Лелину кожу.
ВОЈКАН: Да ли те и мој додир пече?
ЛЕЛА: Не.
Војкан је љуби по кожи.
ВОЈКАН: А ово?
ЛЕЛА: Шта ако отац опет падне са кревета?
ВОЈКАН: Дићи ћемо га. Неће. Миран је. Хвата гране.
Љубе се.
«ране»
18.
Војкан и Лела пресвлаче Оца. Пелене, лавор, пешкир..... Управо су му ставили нову пелену. Отац је миран. Појавио му се декубитус на кожи. Лела му маже то место.
ВОЈКАН: И овде има једну рану.
ЛЕЛА: Добро је. Нису велике. Морамо га окретати. Много лежи на леђима. Можеш да га држиш?
ВОЈКАН: Могу. Навуци му прво горњи део пиџаме.
ЛЕЛА: Није страшно. Зарашће му ово брзо. Намазала сам. Напрашила. Нису велике ране. Хајде спусти га на кревет. Не мораш га држати све време.
ВОЈКАН: Навуци му и доњи део, могу да га држим.
ЛЕЛА: (завршава пресвлачење) Да ли ти се повлачи алергија?
ВОЈКАН: Не. Пијем лекове и мажем већ пет дана и ништа.
ЛЕЛА: Треба да урадиш тестове. Да сазнаш на шта си алергичан.
ВОЈКАН: Немам времена за то.
ЛЕЛА: Хајде сада полако да га спустимо. Тако. Подигни мало тај јастук. Тако. На бок.
ВОЈКАН: Како кад се окреће?
ЛЕЛА: Придржи га.
ВОЈКАН: Сада ноге.
ЛЕЛА: Стави други јастук иза леђа. Да се не окреће.
Војкан и Лела напокон наместе Оца. Стоје један на спрам другог.
ЛЕЛА: Треба да провериш ту алергију.
ВОЈКАН: Хоћу, када будем имао времена. Морам на посао.
ЛЕЛА: Добро. Ја ћу га нахранити.
ВОЈКАН: Добро. Идем.
Војкан пољуби Лелу. Оде.
19.
Отац и очева мајка.
ОЧЕВА МАЈКА: Да ли си стигао?
ОТАЦ: Јесам.
ОЧЕВА МАЈКА: Видиш да можеш сам.
ОТАЦ: Више волим с тобом.
ОЧЕВА МАЈКА: Знам али већ си велики. Мораш сам.
ОТАЦ: У реду. (даје јој сакупљене биљке) Ово сам скупио за тебе.
ОЧЕВА МАЈКА: Да ли их распознајеш?
ОТАЦ: Да. Ово је матичњак, нана, медвеђа шапа, пелин, здравац...
ОЧЕВА МАЈКА: Све си упамтио. Паметно моје.
Очева мајка одлази.
ОТАЦ: Где ћеш? Куда идеш?
ОЧЕВА МАЈКА: (у одласку) Не брини. Видећемо се ускоро.
ОТАЦ: Ниси понела биљке!
ОЧЕВА МАЈКА: Донећеш ми.
ОТАЦ: Зашто сада идеш?
ОЧЕВА МАЈКА: Ускоро. Ништа не брини.
ОТАЦ: Добро.
20.
Лела на фотељи нага. Чеша се сумануто.
ЛЕЛА: Не могу више да поднесе сопствену кожу! Гади ми се! Хоћу да нестане! Остаће ти ожиљци од толиког гребања. Нека остану! Крвариш. Нека! Треба да намажеш те ране. Нећу! Неразумна си. Нека сам! Треба с неким да поразговараш. Нећу! Потребна ти је помоћ. Само ја себи могу да помогнем! Прекини да се чешеш! Нећу! Тврдоглава си. Ућути више! Доста више! Доста је питања! Доста! Нема одговора! Нема!
Лела плаче. Долази Лелин отац с млеком за тело. Прилази јој. Наноси јој млеко на тело, благим покретима.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Види шта си направила. Ране. Ово ће помоћи.
ЛЕЛА: Неће.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Хоће. Не свађај се са оцем.
ЛЕЛА: Ја знам.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Ма, немаш ти појма.
ЛЕЛА: Пече.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Кад те дотакнем?
ЛЕЛА: Све пече... Боли.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Видећеш од овога ће ти бити боље. Као мелем је.
ЛЕЛА: Пече. Кида. Боли.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Кукавице.
ЛЕЛА: Нисам.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Зашто онда плачеш?
ЛЕЛА: Не могу да зауставим сузе.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Мораш. Ти ниси кукавица.
ЛЕЛА: Не могу.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Мораш. Моја ћерка не сме бити кукавица.
ЛЕЛА: Нисам кукавица. Сузе немају везе с кукавичлуком. То је глупост.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Него су одлика храбрости?!
ЛЕЛА: Остави ме, сама ћу да се намажем.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Ево. Ионако не могу да те гледам тако уплакану. Срамотиш ме.
ЛЕЛА: Иди, ако те срамотим.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Не могу да верујем да толико ниси у стању да успоставиш контролу над собом!
ЛЕЛА: Не дери се. Немаш никакво право.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Како немам? Ја сам те створио.
ЛЕЛА: Ти? Тиме што си се туцао с мамом? Саму себе сам створила. С напором. Тешко. Болно.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Па и ниси баш била успешна у томе.
ЛЕЛА: Одлази од мене.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Седиш ту у ранама, унакажена, цмиздриш, свађаш се сама са собом...
ЛЕЛА: Одлази!
ЛЕЛИН ОТАЦ: Чак и да одем, опет ћеш ме потражити!
ЛЕЛА: Драги мој тата, пуши га!
ЛЕЛИН ОТАЦ: Је ли ово део неке женске терапије?
ЛЕЛА: Пуши га, бре, матори, и скини ми се већ једном!
ЛЕЛИН ОТАЦ: Ако тако кажеш.
Лелин отац одлази.
ЛЕЛА: Среди се, Лела. Мораш да се средиш. Треба да се наспавам. То је. Сан. Потребан ми је сан.
21.
Лела и Војкан. Лела гута таблету. Још једну. Леже у кревет.
ВОЈКАН: Алергија се шири.
ЛЕЛА: Шшшш.
ВОЈКАН: Тело ми је у очајном стању. Имам утисак као да су се сви црвени печати спојили. Читаво тело ми је толико црвено да имам утисак да ће ми се ране отворити. Много веће и озбиљније од оних које има ћале.
ЛЕЛА: Ћути. Попила сам таблету. Две.
ВОЈКАН: Какве таблете?
ЛЕЛА: За спавање. Морам да спавам. Цео дан.
ВОЈКАН: Како цео дан? Ја вечерас морам код лекара. Ко ће чувати ћалета?
ЛЕЛА: Морам да спавам.
ВОЈКАН: Спавај док сам ја ту. Али мораш да устанеш кад кренем код лекара.
ЛЕЛА: Ништа ја не морам. Ћути да заспим.
ВОЈКАН: Лела, молим те, неко мора да буде уз њега.
ЛЕЛА: Од сутра. Сада морам да спавам.
ВОЈКАН: Али морам код лекара. Тело ми се потпуно распада.
ЛЕЛА: И моје. Зато морам да спавам.
Војкан леже поред Леле.
ВОЈКАН: Хајде, љубави, то је само пар сати.
ЛЕЛА: (одгурне га) Склони се од мене.
ВОЈКАН: (љуби је) Хајде, Лелице, ти знаш да ја немам никог другог на кога могу да се ослоним.
ЛЕЛА: (опет га одгурне) Баш зато и морам да одспавам.
ВОЈКАН: Лела, па шта да радим? Да не идем код лекара?
ЛЕЛА: Не знам. Не могу да мислим. Мртва сам од неспавања.
ВОЈКАН: Кад већ толико ниси спавала, издржаћеш још неколико сати, док се вратим од лекара. Сутра сам ту читавог дана, па можеш да спаваш до миле воље.
ЛЕЛА: Војкане, морам да спавам одмах. Попила сам таблете, молим те да ме оставиш на миру.
ВОЈКАН: Не могу да верујем да ћеш сада да ме испалиш!
ЛЕЛА: Излази из собе!
ВОЈКАН: Ти ћеш бити крива ако ми се здравље погорша!
ЛЕЛА: Излази!
Војкан устаје с кревета. Одлази.
«помирење»
22.
Лела и Војкан стоје један наспрам другог. Војкан држи чинију и кашику.
ЛЕЛА: Је ли јео?
ВОЈКАН: Јесте.
ЛЕЛА: Убедио си га?
ВОЈКАН: Није уопште правио проблема.
ЛЕЛА: Иди да се одмориш. Ја ћу га сада пазити.
ВОЈКАН: Јеси ли се наспавала?
ЛЕЛА: Јесам.
ВОЈКАН: Сутра ћу ићи код лекара.
ЛЕЛА: Добро.
ВОЈКАН: Да ли си ти добро?
ЛЕЛА: Јесам.
ВОЈКАН: Идем и ја мало да одспавам.
ЛЕЛА: Добро.
23.
Лела и Отац у соби. Отац лежи. Долази Лелин отац.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Наспавала си се?
ЛЕЛА: Јесам.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Да ли си још љута на мене?
ЛЕЛА: Немам времена за љутњу.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Љута си.
ЛЕЛА: Без разговора, молим те. Човек је болестан. Спава.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Да ли би и мене могла да негујеш као њега?
ЛЕЛА: Не знам.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Не знаш?
ЛЕЛА: Не знам. То нико не може унапред знати. А онда када се деси, онда се нема куд.
ЛЕЛИН ОТАЦ: То значи да би можда и могла?
ЛЕЛА: Не знам! Рекла сам ти да не знам. Можда бих и могла, али не бих волела да ми се то догоди.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Зашто?
ЛЕЛА: Не желим да гледам како пропадаш. Како твоје тело пропада. Како твој ум пропада.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Ни ја не бих то волео.
ЛЕЛА: Зашто ме онда питаш?
ЛЕЛИН ОТАЦ: Зато што то не може да се бира. А ако је већ тако, не бих волео да се моје пропадање одвија пред мени непознатим људима.
ЛЕЛА: Тада ти је већ свеједно.
ЛЕЛИН ОТАЦ: (показује на Оца) Мислиш да је њему свеједно?
ЛЕЛА: Ма, он нема појма где је.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Да ли си баш сасвим сигурна?
ЛЕЛА: Јесам. Он је окружен сликама свог детињства и нема појма ни о чему.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Идем.
ЛЕЛА: Где ћеш?
ЛЕЛИН ОТАЦ: Напушташ ме.
ЛЕЛА: Ја тебе? Ти си мене напустио. Док сам подигла главу из песка после пада са тобогана ти си већ нестао.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Није баш било тако.
ЛЕЛА: За мене јесте. За тебе, не знам. Никад ми ниси ни дао прилику да те питам.
ЛЕЛИН ОТАЦ: То ти је тако обично у животу. Превише грешака и премало прилика за њихово исправљање.
ЛЕЛА: Ниси ни покушао.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Ако у то верујеш онда је истина. Идем. Да ли су нестали твоји проблеми с кожом?
ЛЕЛА: Не знам. Мажем неки мелем. Ваљда ће бити боље.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Биће.
Лелин отац пољуби Лелу. Лела плаче.
ЛЕЛА: Нисам кукавица.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Знам, само не можеш да задржиш сузе. Дешава се. Чувај се, Лела.
Лелин отац оде.Отац отвори очи. Погледа Лелу.
ОТАЦ: Лела.
ЛЕЛА: Реци, тата.
Отац полако пружа руку ка њој. Лела седа на кревет. Узима очеву руку.
ЛЕЛА: Шта желиш?
ОТАЦ: Мало воде.
Лела додаје чашу која је поред кревета. Помогне му да попије неколико гутљаја воде.
ОТАЦ: Хвала ти, Лела.
Лела га посматра.
ОТАЦ: Позови ми сина, молим те.
24.
Војкан лежи на кревету. Поред њега седи његова мајка.
ВОЈКАНОВА МАЈКА: Види шта си од себе направио.
ВОЈКАН: Сутра ћу ићи код лекара.
ВОЈКАНОВА МАЈКА: Неће ти помоћи.
ВОЈКАН: Добро, кево, молим те. Уморан сам.
ВОЈКАНОВА МАЈКА: Одморићеш се ускоро.
ВОЈКАН: Да ли је то ћале на самрти?
ВОЈКАНОВА МАЈКА: И сам знаш да умире.
ВОЈКАН: Сви умиремо.
ВОЈКАНОВА МАЈКА: Од тог осипа се не умире.
ВОЈКАН: Гледам његово тело, сваког дана. Такав ћу и ја бити ако доживим старост. Све препознајем. Исте руке, ноге, стопала, иста рамена. Чак нам је и кита иста.
ВОЈКАНОВА МАЈКА: Тешко да би ту имао шта од мене да наследиш.
ВОЈКАН: Да ли разумеш како се осећам? Као да гледам сопствено убрзано старење и умирање. Гледам његово тело, а видим себе. И осећам гушење. Овде почне да ме стеже.
ВОЈКАНОВА МАЈКА: Проћи ће.
Улази Лела.
ЛЕЛА: Војкане. Отац те зове.
ВОЈКАН: Мене зове?
ЛЕЛА: Да. Изгледа другачије. Потпуно је при чистој свести.
ВОЈКАН: Како то мислиш?
ЛЕЛА: Видећеш.
Војкан устаје са кревете. Одлази. Војканова мајка оде за њим. Лела седа у фотељу.
25.
Отац лежи на кревету. Долази Војкан.
ОТАЦ: Војкане.
ВОЈКАН: Кажи, ћале.
ОТАЦ: Дођи.
Војкан седа на кревет.
ВОЈКАН: Кажи ћале.
ОТАЦ: Сине.... хтео сам... ух... Глава..
ВОЈКАН: (додирне му главу) Врела је. Шта да радим? Лела! Лела, молим те, дођи брзо!
Улази Лела.
ЛЕЛА: Шта се десило?
ВОЈКАН: Глава му је врела!
ЛЕЛА: Температура, вероватно.
ВОЈКАН: Али баш врела.
Лела додирне чело Оцу. Приближи своју главу његовој.
ЛЕЛА: Војкане, он је..... Умро је.
ВОЈКАН: Како? Па није ми рекао...
Лела покуша да загрли Војкана. Он се отргне.
ВОЈКАН: Пусти ме! Какав скот! Ништа ми није рекао! Ништа!
ЛЕЛА: Треба да позовемо хитну помоћ.
ВОЈКАН: Ја идем код лекара!
ЛЕЛА: Не можеш сада ...
Војкан оде. Лела затвори очи Оцу.
26.
Отац и Очева мајка. Иду у сусрет једно другом.
ОТАЦ: Заборавила си биље које сам ти убрао.
«одлазак»
27.
Лела пакује свој кофер. Отац, мртав лежи на кревету.
ЛЕЛА: И шта сад? Охладиће се. Треба га обући. Кога да зовем? И шта да кажем? Син му је побегао, ако би сте ви могли да ми помогнете да га обучем! Срање! Лела Срање! Ма, који курац ја радим овде? Па, он је оставио рођеног оца и отишао! Тешко му је. Ма, да, тешко. Свима је тешко осим мени. Имаш огреботине по лицу. Сврби ме кожа! Потребна ти је помоћ. Ма, није ваљда! Како то сви знају кад ми је помоћ потребна а нико да је понуди! Сви су постали вајни дијагностичари! Е, сада ћу самој себи да помогнем. Требало би да узмеш лек. Много си пукла. Јесам, пукла сам, па шта! (све време се чеша) Је ли то најгора ствар која може да ми се догоди? Пукла сам! Потрошила се! Распала! Отићи ћу! Ако је мого он могу и ја! Ово је његов отац! Охладиће се.
Лела доноси ствари. Лавор са водом и пешкир. Брише и пресвлачи мртвог Оца. Улази Лелин отац.
ЛЕЛИН ОТАЦ: Узми таблете.
ЛЕЛА: Нећу! Хоћу да знам! Нећу више да нагађам. Хоћу да рашчистим! Прво са тобом! Нестани! Одмах!
Лелин отац се прекрсти пред мртвим Оцем, а затим оде. Долази Војкан.
ВОЈКАН: Задржали су ме на испитивању. Дан и по.
ЛЕЛА: Оца сам ти обукла. Ево, лекар је констатовао смрт. Све остало ћеш морати сам.
ВОЈКАН: Шта ти је с лицем?
ЛЕЛА: Изгребала сам га.
ВОЈКАН: Требало би и ти да идеш код лекара.
ЛЕЛА: А ти би требало да попушиш курац!
ВОЈКАН: Извини што сам онако излетео...
ЛЕЛА: Ма, у реду је. Потпуно је у реду да ме оставиш саму са телом мртвог оца и да ми се не јавиш дан и по. Све ти је опроштено!
ВОЈКАН: Озбиљно сам болестан.
ЛЕЛА: Боли ме дупе! И ја сам.
ВОЈКАН: Где ћеш?
ЛЕЛА: Да пронађем свог оца. Да рашчистим све како ме више не би прогањао. Да вас све скинем с курца. Једног по једног.
ВОЈКАН: Остављаш ме?
ЛЕЛА: Пита муж који је оставио жену саму са својим мртвим оцем. Оно тамо је леш твог оца! Неговала сам га док је био жив и болестан. Опрала сам га и обукла кад је умро. Сама! То је твој отац! Твој!
ВОЈКАН: Болестан сам!
ЛЕЛА: Ма, можеш и да цркнеш што се мене тиче! Одлазим.
ВОЈКАН: Нећеш ме ваљда оставити самог с њим? Осећа се.
ЛЕЛА: То је сада већ само твој проблем.
ВОЈКАН: Лела, волим те.
ЛЕЛА: И ја желим да волим себе.
ВОЈКАН: Шта ћу ја без тебе? Прво мајка, па отац. Ако ти одеш, остајем сам. Болестан сам. Ево погледај. Мораћу у болницу.
ЛЕЛА: Не знам, Војкане, паметан си човек, смислићеш већ нешто. Или, потражи помоћ.
Лела одлази. Војкан гледа мртвог оца.
ВОЈКАН: Само тело.
Војкан се пење на кревет и леже поред свог мртвог оца.
КРАЈ
Датум последње измене: 2019-01-09 22:27:36