Александар Новаковић

Нема писања без читања (разговор)

Разгаовор водила Тамара Лујак

Највеће је задовољство представљати младе и талентоване, тако да нам је велика част да имамо за саговорника Александра Новаковића, рођеног 1975. године у Београду. Један је од ретких људи који може да се похвали тиме да има два завршена факултета и CV дужи од нашег интервјуа

ХЦ: Кад си и како почео да се бавиш писањем?

АН: Не сећам се баш најјасније, али мислим да је било негде кад сам имао 7-8 година, али сам то брзо баталио - чинило ми се да пишу само матори и дрвендекасти људи. Онда сам поново кренуо као тинејџер, негде са 14-15 година, али сам то радио полу-кришом, нарочито кад су песме у питању. Али, у трећем разреду гимназије био сам један од финалиста на конкурсу у част Десанке Максимовић и више нисам могао да се кријем. У ствари, тад ме је већ било баш брига шта ће било ко да каже што се бавим залудним, те непродуктивним занимањем. Кренуо сам у правцу базена пуног пирана, скочио, и ето ме, плутам, углавном читав.

ХЦ: У чему све проналазиш инспирацију?

АН: У чему не?

ХЦ: Које те теме интересују?

АН: Искрено, две ствари које немају везе на први поглед, али су итекако повезане: љубав и јавни, друштвени, ако ћемо тако и политички живот. Ко данас има људскости тај мора да се ангажује овако или онако, а ко је ангажован а без емоција тај нема шта да ради ни у политици ни у љубави. То је мој лични став, не знам како раде други писци нити ме за то брига. Сувише је псеудоакадемизма код нас и знам да то звучи банално кад то каже човек са два факултета, тренутно на магистарским студијама, али тако је.

И, још нешто: мрзим одсуство става, јавног, приватног, неодређеност, теоретизирање, мимикрију - то само значи да сте сви слинице на држаби и дајете се ономе ко да више. Писац то не сме да буде. Сматрам да овом свету недостају људскост и хуманост, да ниједан од претходних система, па ни овај, није дао одговоре на основне људске потребе, левичар сам, али не оног нама омраженог типа, једноставно, лично људски, без везивања за покрете, фракције и, што не рећи, анархично. Свестан сам да не могу да променим много, али критиковаћу национализам, капитализам, фашизам, старовремски комунизам и сличне идиотлуке сад и вазда, а ако једног дана неко доживи нешто лепо због тога, тим боље. Ионако све радимо због неког другог, за неко друго време, бар би тако требало да буде.

ХЦ: Пишеш драме, афоризме, песме и кратке приче. Како све постижеш?

АН: Не пишем их одједном. Шалим се, наравно. Имам више интересовања, али се некако мире у мени, записујем, сређујем, муштрам. Мислим да сам веома организована и педантна особа, али то не значи да пишем као књиговођа. Добар распоред времена, то је све. То и доста рада. Не верујте позерчинама које кажу да су они Богом дани генији и да инспирација само лије из њих - то значи или да су скрибомани или да су лење бубе, а понекад и обоје. И још нешто - нема писања без читања, или слушања музике, или гледања филмова, читања новина. Не морате све то да радите, гутате, али неке информације морају да пролазе кроз вас и оставе неке трагове. Барбарогенији су људи који гутају хектаре шума у име својих безвредних књига и реферата у Академији наука, самозвани пророци који су увек на правој страни. Ма, читајте Радомира Константиновића, он је то боље од мене рекао, ја само „дајџестирам”.

ХЦ: Многе твоје драмске форме су емитоване на Другом и Трећем програму Радио Београда. Кад је и како је дошло до те сарадње?

АН: Врло једноставно: као осамнаестогодишњак сам дошао на радио и питао: „Да ли некоме ово одговара?” То је био мој радијски првенац - минијатура „Прича у причи”. Александар Костић, тада на радију, сад филмски критичар, рекао је да је то О. К. И тако сам кренуо, мада сам се стварно „залауфао” 2001. године. Писати за радио је нека врста креирања сиротињског позоришта са а без глумаца, стварање спектакла на магнетофонској траци и стога изазовно, нарочито као прва форма у којој се окушају млади драматурзи. Ретко коме су прво играли драму у позоришту па радио-драму, обично је обрнуто.

ХЦ: Уметнички си директор Независне позоришне сцене МКЦ Систем. Да ли те тај посао одвлачи од писања, или те напротив инспирише?

АН: То се прожима са мојим писањем, аутор сам и две драматизације комада изведених на овој сцени и, понекад ми се чини да, и поред четири премијере са близу три године постојања МКЦ СИСТЕМА (пета је у плану за мај) могу да урадим још нешто ново и другачије, док опет некад помислим да би требало то да баталим и окренем се својим, уско својим стварима. Негде сам на клацкалици али, добро је то, без сумње нема ни напретка. Знаш, то позориште је мој луксуз - пара нема, али могу да кажем: „Im doing the things that I want to”, као у Лу Ридовој песми. Радити оно што волиш је највећи луксуз данас. С те стране сам богат човек.

ХЦ: Иза себе имаш и неколико објављених драма. Реци нам нешто о томе.

АН: Па, за почетак имам две игране драме, што је мени важније: „Систем” у Ужицу, 2001. године и „Зубе” у СНП у Новом Саду, 2004. године. Написао сам 2005. године и комад за децу „Вук”, у режији Југа Радивојевића. Драме сам објављивао свуда: у Корацима, Стању ствари, Етни, а „Нове драме” могу да се нађу и на Интернету. У књизи драма коју је објавио СНП, поводом фестивала „Невиност – Пројекат три“, налазе се и моји „Зуби”.

Паре од објављених драма су стигле само од Корака, а остало се не плаћа - СНП је дао лову за хонорар, то је јасно. Но, што да причам о парама кад је то потпуно илузорно у овој земљи. Напомињем да желим да живим у вили на Дедињу од писања - смешно је то да скромну људску егзистенцију рад на толико ствари не подржава. Драматург без веза и везица, познавања „битних људи”, који држи до написаног и стоји иза тога је „theatrical nigger”, при чему наравно не желим да вређам Африканце већ указујем на то где се налази у хијерархији наше културне пирамиде, која функционише као мекша варијанта апартхејда. Нисам разочаран, „црња” сам и огорчен - борим се и то је добро.

ХЦ: Да ли је тешко радити на сценаријима за цртане ТВ-серије?

АН: Јесте, то је рударски посао. Сећам се тог периода као рмбања на гомили верзија истог текста, дугих разговора са продуцентом - шта то, где то, кога сам и зашто споменуо, с обзиром да је ту политика у питању, серија погодити а кога не, који је подтекст... Ово је био и мој први контакт са западњачким начином пословања, где се продуцент највише пита, а ми остали смо чисти извршиоци радова. Не сећам се свега тачно, јер је нестало у облацима дуванског дима са продуцентове и хектолитрима кафе са моје стране, који су у то време тамањени без милости. Не треба том послу прилазити са потцењивањем, али ни глорификовати га - ти се бориш за свој текст, убацујеш, избацујеш, на крају схватиш како се игра и трудиш се да убациш што више субверзивних порука. Ако си већ ту и рмбачиш као и остали, уради нешто да то има неко веће значење - то је поента рада у оваквим условима.

ХЦ: Твоју књигу афоризама Пиј Сократе, држава части објавила је Матица Српска 1998. у едицији Прва књига. Да ли си још негде објављивао афоризме?

АН: Да заређамо: Данга, НИН, Етна, Дневник, Оxиморон, Јеж, Данас... Има ту и антологија, као што је, рецимо, Враг и шала у којој сам заступљен, а која је преведена на руски; и неколико других, мањих.

ХЦ: Написао си сценарио за краткометражни филм Get up you lazy bastard!, али си се нашао и иза камере. Реци нам нешто о том искуству.

АН: То је био изазов зато што никад пре нисам петљао с камером. Био сам без икаквих пара и логично је било да све буде снимљено из субјективног кадра, да камера-човек буде главни јунак, као код Дзиге Вертова, и да опише дан у животу једног незапосленог човека. Цео филм је коштао 350 динара: 300 динара за касету, 50 динара за Огласе које сам згужвао у једном кадру, а момак који је монтирао, Лука Ивковић и композиторка музике за филм Сандра Ђулинац нису, као ни ја, добили ни динара. Радили су нешто ново, другачије, зачинили своје животе. Иначе, филм је снимљен као два филма - један у којем се одвија прича нашег згубидана и други – музички, где Сандра Ђулинац, на виолончелу, прати радњу филма дикректно - као у епохи немог филма. На премијери сам га пуштао у МКЦ-у, Теразије 26, посебно са два медија, а сад ћу га, кад узмогнем времена, пребацити на split-screen варијанту.

ХЦ: Да ли ћемо ускоро имати прилике да прочитамо твој афоризам, причу, драму…

АН: Изашла ми је из штампе књига „Неће моћи”. То су афоризми, у издању издавачке куће Алма, у Београду. Дакле, након дуже паузе ето мене и као афористичара. Затим је у плану роман, за једног нашег угледног издавача, изаћи ће до Сајма књига. Сцену очекује нова премијера у мају, а скоро је, 10. априла, била премијера „Позоришта братско-сестринске љубави и финансијског успеха Џоа и Стивија”, Jacquelyn Reingold у извођењу и режији Маше Филиповић и Бориса Бранковића. Наша сцена је на Теразијама 26, MKC-YUBIN. Дођите и погледајте, улаз је бесплатан. Има још неких ствари, али сетићу се тога у неком другом интервјуу.

http://www.tvorac-grada.com/hczin/Broj54/anov.htm, Helly Cherry br. 54, 6.2.2007.