Nenad Perić

Medijski rat: „artiljerijska priprema“ za NATO agresiju na SRJ 1999.

Apstrakt: Rad se bavi širokom paletom medijskog i komunikološkog delovanja ostvarenog tokom devedesetih godina prošlog veka, a usmerenog protiv srpskog naroda. Analizira medijske matrice koje su vrlo perfidno osmišljavane i sprovođene ne bi li se za raspad SFRJ  i na kraju sukob na Kosovu i Metohiji okrivila jedna (srpska) strana, a ostale prikazale kao žrtve. Takvo medijsko delovanje je kulminiralo na kraju decenije - u periodu neposredno pre, tokom i posle bombardovanja SRJ. Ono je u svetskoj javnosti situaciju prikazalo na jedan neistinit, a krajnje zlonameran način u cilju pravdanja sveobuhvatne agresije na jednu suverenu zemlju i njenog komadanja. Rad analizira i nespremnost tadašnje države i sistema za medijski rat, koji može bitno, a ponekad i presudno, da utiče na ishod ili pokretanje klasičnih ratnih dejstava, te daje predloge za predupređivanje sličnih situacija.

Ključne reči: mediji, rat, SRJ, NATO, KiM, politika

UVOD

Ako se istina dovoljno dugo drži daleko od naroda koji će
za to vreme poverovati u nešto drugo što mu nudite, istina koja će se kasnije otkriti nema više nikakvog značaja.

Napoleon Bonaparte

U savremenom ratovanju mediji su nezaobilazan faktor. U svrhu geopolitičke borbe, koriste se dezinformacije, izvrtanje („spinovanje“) informacija, agresivan monopoli nad medijskim prostorom, itd. (Šćekić, 2016). Često se, u svrhe geopolitičkih ciljeva, zloupotrebljavaju pojmovi poput: ,,prirodne granice“, ,,istorijsko pravo“, ,,životni prostor“, ,,državni razlog”, ,,ograničeni suverenitet”, ,,izvoz demokratije”, ,,preventivni rat”, “zaštita ljudskih prava”, itd. (Kovačević, 2014).

Medijska manipulacija se usavršavala čitav prošli vek, naročito u SAD. To je kultura u kojoj se, kako je to govorio „otac moderne propagande i potom odnosa s javnostima“ Edward Bernays (nećak Sigmunda Frojda) ne laže, nego se kreira nova stvarnost. Virtuelna, veštačka, ali ona „ispravlja“ stvarnost u kojoj živimo, u pravcu u kojem manipulatori žele. Those who manipulate this unseen mechanism of society constitute an invisible government which is the true ruling power of our country. We are governed, our minds are molded, our tastes formed, and our ideas suggested, largely by men we have never heard of... It is they who pull the wires that control the public mind (Bernays, 1928).

“Redefinisanje metoda, tehnika i instrumentarija specijalnog rata podrazumevalo je izgradnju sofisticiranog, superkorektivnog protoka informacija, sa zadatkom uniformisanja javnog mnenja kao psihološke podloge za nastavak intervencije vojnim sredstvima ili politički pritisak za promenu vladajućeg kursa. Stvarnost, fikcija i simulacija vezuju se u nerazmrsivo klupko, informacije i dezinformacije postaju koloplet, dok manipulacije caruju elektronskom imperijom u kojoj je sve manje mesta za istinu. Vesti, izveštaji, ankete, intervjui, reportaže, tribine, okrugli stolovi i drugi žanrovi čine uzročno-posledični niz sa osnovnim motom: uništiti sve koji se nađu na putu, uz lekciju koja će žestinom represije biti najbolje upozorenje drugima!“ (Barbulović, Jevtović, Lakićević, Popović, 2004, p.19) „Centri koji kontrolišu protok informacija oblikuju i najveći deo svetskog mnjenja, stvaranje i usmeravanje njegovih stavova. Na taj način, ostale nacije, indirektno, preko vesti, popularne kulture i političkog marketinga usvajaju prikrivene ideološke sadržaje, identitete, poglede na svet” (Perić, Kajtez, 2013, p. 179). 

PRAVLJENJE MATRICE

Jedina sigurnost je sloboda medija.                                   

                           Thomas Jefferson

Kampanja demonizacije Srba počela je u julu 1991. godine sa otrovnim baražom članaka u nemačkim medijima, na čelu sa uticajnim konzervativnim listom Frankfurter Allgemeine Zeitung (FAZ). U skoro svakodnevnim kolumnama urednik FAZ, Johan Georg Rajsmiler, opravdavao je nezakonito proglašenu nezavisnost Slovenije i Hrvatske opisivanjem “Jugo-Srba“ kao “militantnih boljševika“ kojima “nema mesta u Evropskoj zajednici“ (Johnstone, 1997). Devetnaest meseci nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke, i prvi put nakon poraza nacista, nemački mediji su se ponovo oglasili osuđivanjem jednog naroda, što je podsećalo na predratnu propagandu protiv Jevreja. U Bundestagu je čak lider nemačkih Zelenih Joška Fišer forsirao odricanje od pacifizma da bi se borili protiv Aušvica, pokušavajući da izjednačavajući Srbe sa nacistima?! U ime ljudskih prava, Savezna Republika Nemačka je ukinula ustavom definisanu zabranu vojnih operacija van NATO odbrambene zone da bi ponovo mogla da bude “normalna” vojna sila - zahvaljujući “srpskoj opasnosti”.

Stereotip neprijatelja Srba je bio izvučen iz najratobornijeg nemačkog nacionalizma iz prošlosti. “Serbien muss sterbien” (igra reči sterben = umreti), što znači “Srbija mora umreti” bio je čuveni slogan nemačke štampe pre i tokom I S.R. Ono sto se dogodilo u Nemačkoj bila je čudna vrsta masovnog transfera nacističkog identiteta i krivice na Srbe. Ali, kampanja mržnje prema Srbima, koja je započeta u Nemačkoj, nije se tu zaustavila. Tome je svakako doprinela činjenica da su dve strane u sukobu, hrvatska i muslimanska iz BiH angažovali firmu iz SAD za odnose s javnošću Ruder Finn Global Affairs, koja im je osmislila imidž i vodila propagandnu kampanju (Beham, 1997).[1] Takozvani CNN efekat je dobio punu priliku da se ispolji u medijskom izveštavanje o građanskom ratu i raspadu SFRJ (Robinson, 2002).

Kako se raspad SFRJ kroz građanski rat rasplamsao u Bosni i Herzegovini sledeće godine, američki novinari koji su ponavljali nepotvrđene priče o srpskim zločinima mogli su da računaju na to da će njihovi prilozi sigurno biti objavljeni, sa šansom da dobiju i Pulicerovu nagradu. I zaista, 1993. godine Pulicerova nagrada za međunarodno novinarstvo dodeljena je dvojici autora najsenzacionalnijih priča o navodnim srpskim zločinima te godine: Roj Gutmanu iz lista Newsday i Džon Bernsu iz lista New York Times. U oba ova slučaja nagrađeni članci su bili zasnovani na rekla-kazala dokazima sumnjivog kredibiliteta. Gutmanovi članci, uglavnom bazirani na pričama muslimanskih izbeglica prikupljeni su u glavnom gradu Hrvatske i objavljeni u knjizi koja je prilično obmanljivo naslovljena Svedok genocida. Njegove tvrdnje da su Srbi osnovali “logore smrti” iskoristila je agencija za odnose s javnošću Ruder Finn i intenzivno širila dalje, naročito jevrejskim organizacijama zarad uticaja na američku spoljnu politiku. Bernsova priča nije bila ništa drugo do intervju sa mentalno poremećenom osobom u sarajevskom zatvoru, koja je priznala zločine od kojih je za neke potom dokazano da nisu nikada ni postojali (Johnstone, 1997).

S druge strane, nije bilo tržišta za priče novinara koji je otkrio da srpski “logori za silovanje” o kojima se toliko pisalo nisu postojali (nemački TV reporter Martin Letmajer), ili za one koji su pružali informacije o muslimanskim ili hrvatskim zločinima protiv Srba - kao na primer belgijski novinar Žorž Bergezan (Johnstone, 1997). Postalo je gotovo nemoguće oponirati dominantno tumačenje glavnih medija, pa su se i novinari koji imaju drugačiji stav optuživali da su srpski agenti i saradnici. A i urednici medija više vole jednostavne priče razumljivije prosečnom čoveku: jedan zločinac i što je moguće više krvi, jer to utiče na rejting. Prema Gaćinoviću, najbolji primer za to je „slučaj Markale“. „Muslimanski separatistički teroristi su granatirali civile u redu za hleb u ulici Vasa Miskina u Sarajevu 27. maja 1992. godine kada je ubijeno 16, a ranjeno 100 lica. Ovo granatiranje je režirano od strane muslimanskog rukovodstva, da bi pred međunarodnom zajednicom kompromitovali srpski narod u BiH i SRJ. Dakle to su bile politički motivisane namere. Nakon toga, 30. maja 1992. godine SR Jugoslaviji su od strane Saveta bezbednosti UN uvedene rigorozne i sveobuhvatne sankcije” (Gaćinović, 2005, p. 204). O tome je u svom delu Bosanski rat i teror, Bosna, Al Кaida i uspon globalnog džihada, pisao i Džon Šindler: „Jedan od najgorih incidenata nazvan masakr u redu za hleb, zbio se 27. maja, u kome je poginulo šesnaest civila od navodne srpske minobacačke granate. Napad je izazvao međunarodni bes, ali je viši oficir UN objasnio da posle balističkih analiza eksplozije izgleda verovatno da je eksploziju izazvala postavljena eksplozivna naprava, što su mogli da učine samo muslimani.“ (Šindler, 2011, p. 85).

Naknadno je na poligonu u Nikincima urađena balistička rekonstrukcija sa maketom celog mesta slučaja u realnim srazmerama i komisija balističara iz devet zemalja je zaključila da je Šindler bio u pravu, što je u svojoj knjizi „Rat na Balkanu – džihadizam, geopolitika i dezinformacija“ potvrdio bivši zamenik šefa misije posmatrača UN za Hrvatsku i Bosnu, portugalski general-major Кarlos Branko (Branko, 2016). But, Western decisions to withstand media generated pressures for military interventions in Bosnia were to happen because of this cases (Jakobsen, 2000).The propaganda efforts undertaken by the Bosnians and Croats were quite successful, and this led to frequent complaints from UN personnel in Bosnia and the peace negotiators biased, anti-Serb reporting undermined their work (Owen, 1995; Rose, 1995). Unfortunately, the UN force in Bosnia compounded the problem by disseminating inaccurate information, and even misinformation, to the press (Gjelten, 1998).

MEDIJSKA PRIPREMA ZA KULTURNU, NAUČNU I VOJNU AGRESIJU

Pored spomenute agencije za odnose s javnošću Ruder Finn Global Affairs, lideri kosovskih Alabanaca su angažovali i agenciju Washington Group, člana Ketchum Public Relations, koja je opet deo Omnikom Group, jedna od vodećih komunikacijskih korporacija u svetu. Od januara 1998. do kraja jula 1999. eksperti ove PR kompanije kao klijente imali su „Vladu Кosova“, sa zadatkom pridobijanja simpatija svetskog javnog mnenja. Zadaci agenciju su bili: širenje vesti, informacija i slika o konfliktu, obezbeđivanje termina za gostovanje albanskih lidera u vodećim svetskim medijima ili učešća na velikim političkim skupovima (istorija koja se i danas ponavlja), pridobijanje odgovarajuće masmedijske pažnje, uspostavljanje kontakata s američkim senatorima i važnim političarima Ujedinjenih nacija, predstavnicima nevladinih organizacija i bitnih institucija, plasiranje tekstova i komentara u medijima o „srpskim zločinima na Kosovu“, slanje pisama čitalaca i zasipanja elektronskim mejlovima adresa svih važnijih redakcija i javnih ličnosti, objavljivanje pogodnih tekstova u srpskim medijima, lobiranje među poznatim sportistima, pevačima, glumcima i ličnostima za javno podržavanje borbe za slobodu kosovskih Albanaca, itd. Da bi u medijima afirmisali željeno mišljenje morate imati moćnu osobu koja to organizuje: agencijom je rukovodila Suzan Molinari, nekadašnji urednik najuticajnijih informativnih emisija CBS, kasnije moćni republikanski kongresmen, sa širokom lepezom veza u svetskim medijima i političkim strukturama.

Tako je nastala i knjiga Noela Malkolma „Kosovo: kratka istorija“, koja se pojavila neposredno pred početak bombardovanja Jugoslavije, sa zadatkom da u evropskoj javnosti stvori „naučnu“ sliku o zbivanjima i korenima sukoba u južnoj srpskoj pokrajini. Otkrivajući u uvodnom delu da je knjigu napisao za samo dve godine, autor priznaje hitnost njenog nastanka, jer bi mu samo za čitanje navedenih izvora trebalo bar još toliko vremena, pri čemu apsolutno zanemaruje srpsku arhivsku građu, istoriografiju, nauku, uz priznanje da to jeste nedostatak, „ali moji kritičari nisu istoričari i nisu kvalifikovani da o tome sude“. Pisanje je utemeljeno na  idejama „antičke Dardanije“ i ilirskog porekla po kojem su „Кosovari“ na ove prostore stigli u VII veku, mešajući se sa stanovništvom „latinskog i donekle, grčkog govora“, dok su Srbi do XV veka živeli u predelima Češke i Saksonije, kada su ih na Balkansko poluostrvo doveli Hrvati?! Tako prema Malkolmovoj knjizi, Кosovska bitka nije bila srpska, jer su u njoj glavnu reč vodile vojske Dačana, Poljaka i Mađara, pa su tako „Albanci branili hrišćanski Zapad, dok su se Srbi držali osmanlijskog istoka“. Ideja knjige je, očigledno, bila da dokaže kako Srbi nemaju istorijsko i etničko pravo na Kosovo i Metohiju, „gde su vekovima bili privilegovano stanovništvo koje je svojom dominacijom ugrožavalo starosedeoce“. Treba znati da je isti autor knjige „Bosna: kratka istorija“, čiji se izlazak poklopio sa pojavom krize u bivšoj jugoslovenskoj republici. Noel Malkolm u njoj zagovara fantastičnu teoriju po kojoj su Srbi nastali mešanjem afričkih crnaca (koje su u dovodili Rimljani) sa zatečenim stanovništvom balkanskog poluostrva!? (Barbulović, Jevtović, Lakićević, Popović, 2004). Paradoksalno je da je više doktorskih disertacija (branjenih prevashodno u Velikoj Britaniji) koje su obrađivale modernu istoriju Balkana citiralo ove knjige koje nemaju nikakvo naučno utemeljenje, šta više

Slučaj Račak

Potpisivanjem Sporazuma o autonomiji Kosova i Metohije između specijalnog američkog izaslanika Ričarda Holbruka i jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića 13.10.1998. došlo je do zatišja u pritiscima na SRJ. Čekao se pogodan trenutak za dalju eskalaciju sukoba i provera informacija da li Vojska Jugoslavije poseduje PVO sistem S-300[2], a kako su jugoslovenska vojska i policija korektno obavljale svoje zadatke, odlučeno je da se sporni događaj inscenira. Na КiM je upućena misija OEBS-a na čelu sa američkim diplomatom Vilijemom Vokerom, što je samo po sebi kontradiktorno.

Potom su učestali napadi na policiju, i druga lica u službi države, bez obzira na nacionalnost. Nasilje je bilo usmereno i protiv viđenijih sunarodnika, kako bi ih zastrašivanjem naterali da se pridruže terorističkom pokretu, zbog čega je na teritorijama koje su kontrolisali odmah formirana jedinica „OVK“. Tako je u selo Račak smeštena jedinica ambiciozno nazvana 121. brigada „OVК“ - Agim Čelej Čoli, sa zadatkom uznemiravanja policije, čime bi se isprovocirao odgovor vlasti.

Nakon ubistva jednog policajca i ranjavanja nekolicine u blizini sela, 14og januara policija je blokirala selo, ne znajući da je opasano rovovima, bunkerima i utvrđenjima, i da je puno terorista. U zvaničnom saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, navodi se, kako je „policija otvorila vatru i razbila terorističke grupe. U sukobima je  poginulo više desetina terorista, među kojima  je većina bila u uniformama sa oznakama terorističke OVК“. Zvanično saopštenje MUP-a Srbije objavljeno je tek 17og januara, što će se pokazati kao velika greška, jer su policijsku akciju od početka do kraja snimale kamere novinara Asošijeted Pres i Rojters, dok su predstavnici OEBS-a, iz džipova pratili šta se dešava. Po okončanju borbi policija je sa novinarima napustila selo, obavestivši istražnog sudiju i okružnog javnog tužioca da izađu na uviđaj, ali je to nije urađeno zbog spuštanja mraka i opasnosti napada terorista. To je bila nova greška, jer se uviđaj trebao obaviti odmah, po cenu da ga policija neprekidno obezbeđuje, uz hitno sazvanu konferenciju za novinare na mestu događaja i prezentovanje dokaznih materijala.

Grešku srpske strane je iskoristio Voker, koji je sutradan poveo brojnu novinarsku ekipu u Račak, gde je u seoskoj džamiji  bilo poređano 45 leševa. Predstava režirana u kabinetima specijalnih službi, mogla je da počne, a lažni humanista i borac za ljudska prava, za „masakr“ optužuje srpske snage bezbednosti. Uz pomoć pripremljenih novinara vest je istog trenutka krenula planetom, izazivajući talas osude srpskog naroda.  „To je nešto najstrašnije što sam u životu video“, gotovo je urlao preko satelitskog telefona pred TV kamerama Voker, komandantu NATO-a za Evropu generalu Vesliju Klarku, slikajući se ispred leša sredovečnog muškarca sa kečetom na glavi, što je simbol koji ukazuje na pripadnost ubijenog. Majstori fotografije zumiraju razmrskano lice pokojnika, deformisano od siline metka kojim je pogođen, ali prave grubu grešku jer je nemoguće da keče (albanska kapa) ostane na svom mestu, posle tolike žestine udara? Na hitno demantovanje navodnog masakra od jugoslovenskih vlasti Voker je reagovao sprečavanjem državnih organa da sprovedu zvaničnu istragu.

U pomoć priskače i nevladina organizacija Human rights watch, koja na osnovu prikupljenih izjava albanskih svedoka rekonstruiše priču o surovom upadu policijskih snaga, pojačavajući impresije tezom da su „na mnogim od 23 tela bili vidljivi tragovi mučenja, poput čupanja noktiju“. U mrežu laži upliće se i Washington Post, čiji novinar Džefri Smit, prvo priznaje da je Račak jako uporište „gerilaca“, ali zatim zaključuje da su Srbi krivci koji zločin prikrivaju insistiranjem da se izvrši autopsija poginulih. Kristijan Amanpur, zvezda CNN kojoj su tadašnje vlasti zbog pristrasnosti u izveštavanju o dešavanjima u SFRJ i SRJ uskratile vizu, „istinu“ saopštava iz Budimpešte, potvrđujući da je u pitanju masakr. Gradaciju povećava Boris Кalnoky, dopisnik nemačkog Die Welt, koji lansira priču o obezglavljenom lešu, i smrskanoj lobanji iz koje su „Srbi kašikom vadili mozak“ (Barbulović, Jevtović, Lakićević, Popović, 2004). Preston Mendehol, dopisnik MSNBC doliva ulje na vatru: „Račak. Jugoslavija 20. januar. Oni koji su pobegli učinili su to brzo. Dokazi su se mogli naći u sredu: poluispijene šolje kafe u baštama kafea, dečje igračke u napuštenom dvorištu seoske kuće. Prošlog petka ovo selo potpalo je pod intenzivnu vatru srpskih snaga bezbednosti koje se bore protiv kosovskih separatista. Pet dana i 45 tela kasnije, ime Račak postalo je sinonim za masakr.“ Zamislite kosovsko selo u zabiti sa kafićima punim u jutarnjim satima, kada je temperatura bila 5 stepeni ispod nule...

Radi efektnosti trebalo je stvoriti predstavu koja se surovošću slike mora usaditi u podsvest auditorijuma. Tokom noći, 15 sati pošto je policija napustila selo, postavljen je jezivi filmski scenario: prikupljeni su leševi ubijenih terorista ubijeni, ali i pridodati novi, iz susednih mesta, pripremljeni seljaci koje će davati izjave, a da sve bude uverljivije i potresnije, za mesto snimanja odabrana je seoska džamija u kojoj su tela poređana u krug. Sve je ukomponovano: strane novinare po ulasku u selo spremno čekaju uredno obrijani, ispeglani, u  čistim uniformama pripadnici „OVК“, koji brinu o njihovoj bezbednosti. Slika je apsolutno veštačka, jer razloga za oprez nema: snage SRJ su se povukle; vršenje uviđaja legalnim istražnim organima nije dozvoljeno, što je priprema terena za medijsku i političku manipulaciju. Izjave svedoka su identične: "policija je silom provaljivala u kuće, odvajala muškarce od žena, odvodila iz na uzvišicu, da bi ih tamo ubijala". Posebna medijska pažnja poklonjena je teatralizaciji sahrane nastradalih, ali scenarista je ipak napravio grešku jer kamera beleži prisustvo žena u džamiji, što je suprotno islamu. No, kada je predstava u pitanju sve je moguće! Predstavljajući „OVК“ kao borce za slobodu, nezavisnost, ljudska prava, plasirajući teze o ugroženosti albanskog naroda na Кosovu i Metohiji, medijski manipulatori su uputili skrivenu poruku svetskom mnenju protiv SRJ. Trebalo je izazvati emocije, sažaljenje, patnju za žrtvama, ali i gnev i mržnju prema onima koji su to „učinili“, zbog čega moraju biti kažnjeni!

Analiza

Jugoslovenski mediji, ali i političko rukovodstvo, nisu dobro procenili razvoj situacije u Račku i moguće posledice. U savremenoj političkoj teoriji postoji „stepenovan protivodgovor javnom mnjenju“, što znači hitan i kvalitetan protivudar. Slike policijske akcije snimljene od stranih TV ekipa morale su da se konfrontiraju lažima, ali istovremeno da se idilični prikaz „albanskog seoceta i nevinih seljaka“ sruši dokazima da je reč o terorističkom gnezdu snimkom („iz jednog kadra“) rovova i utvrđenih položaja sa poginulima. Medijska manipulacija se morala ogoliti do kraja, a oprezno i sporo demantovanje jugoslovenskih medija i državnih organa, poslužilo je samo daljoj dezorijentaciji svetskog mnjenja, koje ubeđeno u svemoć televizije, poverenje poklanja prvoj informaciji, koja se posle teško demantuje. Emocionalnim slikama leševa, suza i oštećenih kuća, trebalo je suprotstaviti sliku akcije jugoslovenske policije, uz svu brigu za živote civila i konačne efekte oružanih dejstava. Falsifikovani spektakl namenjen gledalištu širom sveta, morao je  biti oboren najjednostavnijom metodom ratnog izveštavanja. To je bilo lako jer su u Račku žrtve u većini bili teroristi, za razliku od navedenih primera u kojima su druge strane žrtvovale sopstveni narod kako bi inscenirali povod za rat. Dakle, uz takvu i slične akcije je trebalo da ide ratni novinar (a bio ih je dosta sa takvim iskustvom u Srbiji), koji bi uz državnog i vojnog zvaničnika odmah po završetku akcije distribuirao materijal svim dostupnim medijima  i novinskim agencijama.

Slučaj Račak je posledica loše vođenog srpskog medijskog izveštavanja sa КiM. Istina o Račku nikada nije zvanično prezentirana svetskoj javnosti, a zakasnela priznanja pojedinaca o lažima korišćenim za zavođenje svetskog mnjenja nisu imale nikakav odjek. Leševe poginulih su prvo pregledali jugoslovenski i beloruski stručnjaci, utvrdivši da je do povreda došlo tokom oružanih sukoba. Zapadne vlade nisu htele ni da čuju ovakav izveštaj, pa je naknadnim slanjem međunarodne ekipe patologa projektovan zadatak pronalaženja dokaza o masakru. Cilj je bio da se rezultati pojave kao sredstvo pritiska, pa je termin saopštavanja nalaza obdukcije pomeren sa petog na osmi, zatim na sedamnaesti mart, da bi nakon odbijanja NATO ucene o rasporedu vojnih snaga na područje КiM, konačno saopšteno postojanje „elemenata ratnog zločina“, ali bez označavanja ko ga je izvršio. Na konferenciji za novinare 17. marta Helena Ranta, na čelu patoloških eksperata, saopštila je niz ličnih opservacija, izbegavajući pominjanje termina „masakr“, uz mnogo nejasnoća, dvosmislenosti i zamagljivanja, ali uz sugerisanje navoda o postojanju srpske krivice i „zločina protiv humanosti“. Posle više od godinu dana, Ranta je nemačkim novinarima izjavila „kako je na konferenciji za štampu došlo do male zabune... To je bila Vokerova odluka da to nazove masakrom, ja sam sistematski izbegavala da upotrebim tu reč“ (Barbulović, Jevtović, Lakićević, Popović, 2004). Patolozi iz više različitih država su nedvosmisleno utvrdili da je samo u jednom slučaju žrtva ustreljena iz blizine, dok su ostali ubijeni u borbi, a Helen Ranta je godinama kasnije u autobiografskoj knjizi priznala da je tim radio pod velikim pritiskom Vokera, iako je član njenog tima, prof. Dr Vujadin Otašević sve dokumentovao (i snimio kamerom) i slao mnogobrojnim međunarodnim organizacijama, no bez odgovora. Međutim, umesto pravog izveštaja, novinarima je ponuđeno samo pet stranica izvučenih iz konteksta zarad optužbe protiv jugoslovenskih snaga bezbednosti i SRJ i započinjanja (nedelju dana kasnije), od strane UN, neodobrene vojne akcijom, prve tog profila.

NATO AGRESIJA NA SRJ I MEDIJI

U uslovima agresije uspostavljena je i kontrola nad informacijama na nivou SRJ, na osnovu odluka nadležnih državnih organa. Njihovo važenje, međutim, bilo je vezano za trajanje ratnog stanja. Informisanje javnosti bilo je izuzetno dobro organizovano putem Pres centra VJ.[3]

Ipak, nacionalno zaneseni novinari često su pravili početničke greške, izveštavajući npr. „da je u policijskoj akciji u Drenici ubijeno 20 Albanaca“, umesto „20 terorista“, jer semantička dvosmislenost nema propagandnih efekata. Кada se kaže da je reč o teroristima definiše se karakter sukoba, teroristički napad uvek je usmeren protiv države i naroda po svojoj definiciji. Istovremeno, uvećavajući brojke i slike o stradalim civilima na suprotnoj strani, albanski mediji servirali su drugu verziju istine, pozivajući na otpor i osvetu. Slaveći teroriste, minimizirajući gubitke, proglašavajući jugoslovensku armiju i policiju „okupatorskom“, oni su indoktrinirali neopredeljeno stanovništvo na КiM.

„Кolateralne greške“ - rat, laži i video trake

Još uvek nije poznato da li zasluge za stvaranje ove čudovišne jezičke kreature za stradanje civila pripadaju portparolu NATO-a Džejmi Šej ili operativcima Četvrte psihološko-operativne grupe, iz vojne baze Fort Brag u Novoj Кarolini, koji su tokom bombardovanja Srbije sedeli u kancelarijama CNN i drugih velikih američkih redakcija, sa zadatkom širenja selektovanih informacija i eufemizama koji su morali da uklone miris krvi nevinih žrtava. Za razliku od prethodnih ratova, ovde nije bila moguća klasična cenzura zbog novinara iz 19 država, od kojih su neke zadržale prijateljski stav prema Srbiji, pa je strategija bitno promenjena. Amsterdamski dnevnik Trov 20. II 2000. govoreći o takvom, jednostranom izveštavanju piše: „Prve dve nedelje rata na Кosovu američki CNN je plasirao tridesetak tekstova na Internetu. Pri tome su, u proseku, po sedam puta u svakom tekstu citirani predsednici zemalja koje su predvodile agresiju, poput predsednika SAD i Velike Britanije, Bil Klinton ili Toni Bler, zatim portparoli i drugi zvaničnici NATO-a. Istovremeno, OVК je pominjana tek u svakom petom, a jugoslovenske civilne žrtve bombardovanja u svakom trećem tekstu. Кoncentrisanost na samo jednu centralnu tvrdnju je omiljena tehnika masovnih medija i vojnih službenika za psihološku pripremu“ (Barbulović, Jevtović, Lakićević, Popović, 2004, p. 75). Кako to izgleda u praksi analiziraćemo na primeru bombardovanja putničkog voza u Grdeličkoj klisuri (12.04.1999.), kada je poginulo 56 putnika, dok je 16 teško ranjeno. „Кolateralnu štetu“ je propagandna NATO mašina opravdavala falsifikovanim snimcima i simulacijom samog događaja, pa je tako na video zapisu montažom brzina kretanja voza uvećana skoro tri puta, pa je umesto stvarnih 40 na snimku voz išao brzinom od 105 km/h. Pošto je falsifikat otkriven predstavnik NATO-a je prihvatio mogućnost tehničke greške na softveru sistema koji je korišćen u obaveštajnim analizama, dok je portparol pritisnut dokazima izjavio kako je „pilot delovao u dobroj nameri i nije bio u stanju da raketu skrene sa putanje, kada se voz pojavio na ekranu“. Treba poverovati da je voz brži od supersoničnog aviona?!

ZAKLJUČAK

Ratovi i oružani sukobi na prostoru nekadašnje SFRJ svedoče da su vojno slabije snage (secesionističke oružane formacije Slovenije, Hrvatske i BiH, kao i albanski secesionisti na КiM) često na medijskom polju nadomeštale inferiornost sa bojišta (Vuković, 2018, p. 240) Propusti i kašnjenje u medijskom izveštavanju skupo su koštali srpski narod, ali ne treba biti naivan, pa pomisliti kako bi osujećivanjem propagandnog rata onaj klasični bio izbegnut. No, da je tadašnji politički vrh shvatio važnost izveštavanja masovnih medija i javnog mnjenja, ukupne posledice, kako medijske satanizacije srpskog naroda, tako i same agresije na SRJ bi bilo neuporedivo manje.

Uprkos podatku da je sukobe na Кosovu pratilo četiri puta više novinara nego u Vijetnamu, prava istina o žrtvama i krivcima ostala je nedostupna svetskoj javnosti. Tokom 78 dana bombardovanja koje će detonirati navodni masakr u Račku, poginuće više od 2.000 civila svih nacionalnosti - prevashodno na КiM, 1.002 vojnika i policajca, a potonjim godinama je proterano je 238.000 građana nealbanske nacionalnosti, prevashodno Srba i stvorena je etnički homogena teritorija. Na unutrašnjem planu je politika medija vođena relativno dobro, ali je na spoljašnjem planu doživela potpuni poraz, isto kao i spoljna politika SRJ - iako je formalno južna srpska pokrajina ostala u sastavu Srbije, njene oružane snage su povučene sa teritorije iste, a danas se Srbija nalazi u teškoj borbi da očuva teritorijalni integritet i srpsko stanovništva na KiM ili makar deo teritorije na kojem je ono kocentrisano. U tom smislu je politika koja je u deceniji sukoba i deklarativno nazvana “Istina će pobediti” doživela potpuni debakl. Srpska elita platila je visoku cenu neshvatanja moći javnog mnjenja, negativnog publiciteta i zatvorenosti sopstvenog medijskog sistema, usled čega je, između ostalog, i doživela globalnu medijsku demonizaciju, kao i ceo narod. (Perić, 2008, p. 178). U uslovima kada je najveći deo međunarodnih vesti objavljivalo četiri novinske agencije koje su listom zastupale antisrpsku politiku, takva ideja se bazirala ili na krajnjem nerazumevanju delovanja masovnih medija i globalnog medijskog sistema ili krajnjoj nezainteresovanost za spomenuto. Po dubokom ubeđenju autora radilo se o mešavini spomenutih. Možda se umešala i viteška crta srpske vojske i njenih tadašnjih komandanata oličena u spomenutoj maksimi „Istina će pobediti“. Ali, u medijskom ratu nema viteštva.

U svetlu svega iznešenog, nameće se da odgovorna državna politika mora imati dovoljno organizovan sistem na državnom i vojnom nivou za odgovore na slične krize, kao i vrhunske medijske stručnjake koje te krize umeju da kroz izveštavanje svetskih medija prepoznaju i pripreme krizne i operativne medijske planove i sadržaje. Takođe, odgovorna državna politika bi trebalo i da predvidi kreiranje i sprovođenje opšteg komunikaciono-medijskog plan za ispravljanje imidža srpske države i njenog naroda u dobrom delu svetske javnosti, koji bi morao biti u korelaciji sa opštim viđenjem razvoja države i svih njenih bitnih delova među kojima je Vojska svakako jedan od najbitnijih.

Reference

• Barbulović, Jevtović, Lakićević, Popović. (2004) Amnezija javnosti, Beograd, Grafo-Komerc.

• Бехам, М. (1997) Ратни добоши, медији, рат, политика,Миона, Београд.
• Berneys, E. (1923) Crystallizing Public Opinion, Liveright Publishing Corporation, New York.
• Branko, C. (2016) A Guerra nos Balcãs, jihadismo, geopolítica e desinformação, Edições Colibri, Lisbon.
• Gjelten, T. (1998) Professionalism in War Reporting: A Correspondent's View, Carnegie Corporation, New York
• Jakobsen, P. (2000) Focus on the CNN Effect Misses the Point: The Real Media Impact on Conflict Management is Invisible and Indirect, Journal of Peace Research, 37(2), pp. 131-143.
• Johnstone, D. (1997) Yugoslavia Through a Dark Glass: Politics, Media, and the Ideology of Globalization, Covert Action Quarterly 67 (spring-summer).
• Гаћиновић, Радослав. (2005) Тероризам, Драслар, Београд.
• Kovačević, F. (2014) Teoretičari klasične geoplitike, CGO, Podgorica.
• Owen, D. (1995). Balkan Odyssey, Victor Gollanz, London.
• Heнад Перић, Илија Кајтез, “Идеологија и пропаганда као масмедијска средства геополитике и њихов утицај на Балкан”, Национални интерес, 2/2013 год. IX vol. 17, Институт за политичке студије, Београд, стр: 173-189 
• Перић, Ненад. (2008) “Медијска политика, информисање јавности, масовно комуницирање и пропаганда као средства међународне политике и идеологије”, Национални интерес, 1-3/2008 год. IV, vol. 4, Институт за политичке студије, Београд, стр: 169-182
• Piers, Robinson, (2002). The CNN Effect: The Myth of News Media, Foreign Policy and Intervention, Routledge, New York.
• Rose, M. (1995). A Year in Bosnia: What Has Been Achieved, Rusi Journal, 140(3), pp. 22-25.
• Vuković, Nebojša. (2018) Koncept rata četvrte generacije – geneza,elementi i značaj, Vojno    delo, 5/2018, str. 236-254.
• Шиндлер, Џон Р. (2011) Босански рат и терор, Босна, Ал Каида и успон глобалног џихада, ЈП Службени гласник, Београд.
• Šćekić, R. (2016). Mediji u službi geopolitike, Medijski dijalozi, XI (23), pp. 113-121.

Napomene

[1] Ova agencija, koja važi za jednu od nekolicine najuticajnijih na svetu u smislu kreiranja javnog mnjenja je pri tome mogla da koordinišući napore dve strane protiv jedne dobije na sinergiji efekata, koje su eksploatisali i lideri kosovskih Albanaca kroz, za agenciju, izuzetno lukrativne ugovore merene u milionima dolara.

[2] Pošto je u javnosti puštena fotografija vojnika obučenih u uniforme Vojske Jugoslavije u komandnom vozilu ovog sistema, što je verovatno odložilo napad na SRJ planiran za zimu, period u kome se na terenu lako uočavaju pokreti snaga, a smanjuje mogućnost kamuflaže-koju je potom Vojska Jugoslavije maestralno upotrebila u odbrani. U stručnoj javnosti ovo se uzima kao veliki uspeh tadašnje vojne obaveštajne službe, jer su vojni inženjeri i maketari (često doborovoljici i bivši pripradnici vojske) u narednih šest meseci napravili hiljade vrlo verodostojnih maketa različitih oružanih sistema, usled čega je Vojska Jugoslavije u potonjoj agresiji na SRJ istrpela izuzetno niske gubitke u ljudstvu i tehnici u situaciji kompletne vazdušne inferiornosti svojih snaga.

[3] Po prestanku agresije stanje u ovoj oblasti vratilo se na staro, tj. mirnodopsko stanje koje karakteriše pasivna politika, iako su Srbija i njen narod izloženi medijskoj demonizaciji najvišeg nivoa pre, za vreme i posle agresije.