Радован Лалић, Ђорђе Живановић и Милосав Бабовић

Извод из реферата за избор Миодрага Сибиновића у звање доцента

Од почетка свог стручног и научног рада Сибиновић је испољио тежњу да се што више удуби у изучавање проблема и да их, по могућности, што свестраније осветли. Стога он за свој рад не тражи толико нове теме колико настоји да у већ једном изабраној области постави неко ново питање и да на њега да одговор. Проширивање своје тематике он врши по некој унутрашњој вези и сродности књижевних појава...

Први већи резултат сталног Сибиновићевог интересовања за Јесењина, сталног изучавања тога великог песника била је студија Сергеј Јесењин, која је 1966. године објављена као предговор песниковим Сабраним делима у 5 књига а касније... допуњена и поново објављена у Јесењиновим Целокупним делима (у 6 књига). У тој... студији аутор је пропратио Јесењинов животни пут, приказао песникову књижевну еволуцију усред идеолошких и уметничких збивања епохе, дао анализу његове поетике. Посебан одељак своје студије посветио је Сибиновић Јесењиновом односу према народном стваралаштву, који је тако карактеристичан за тог представника сељачке Русије., њених људи и њених пејзажа. Сибиновић констатује да је Јесењинова поетика „у много чему подударна са поетиком народне, пре свега лирске песме“, а да су многи уметнички ликови карактеристични за његову поезију везани за „тематику проистеклу из његове блискости народном гледању на живот“. Дајући податке о поменима Јесењиновог имена, преводима његових песама и чланцима о њему објављеним у нашој штампи, аутор поред осталог објашњава зашто је овај руски песник код нас често произвољно и неистинито тумачен...

Превођење Јесењинове поезије подстакло је Сибиновића на врло блиско упознавање и изучавање песникових текстова. На основу проучавања Јесењинових текстова настали су и други Сибиновићеви радови. Један од њих је есеј Елементи конфликта и мелодија Јесењинове песничке слике у преводима на српскохрватски језик (1966), у коме аутор, ослањајући се на анализу ових компонената Јесењиновог стиха, приказује историју превођења стваралаштва руског песника на српскохрватски језик. Сибиновић ту историју дели на три етапе, које се, по његовом мишљењу, карактеришу сталном тежњом да се „Јесењиново дело нашем читаоцу донесе што комплетније, са свим његовим елементима“.

Највећи и најзначајнији рад М. Сибиновића је његова докторска дисертација Љермонтов у српској књижевности (до Другог светског рата). У пет глава тога свог истраживачког рада Сибиновић је дао све аспекте веза српске књижевности са поезијом М. Љермонтова...

Пошто је доказао да се Љермонтовљево име помиње у српској књижевности много раније него што се досад мислило, Сибиновић се задржава на преводима песничких дела, и то највише на онима који представљају највећа достигнућа у преношењу стваралаштва руског песника у српску средину. Много пажње поклонио је Сибиновић преводима Демона, а нарочито језичко–семантичкој, стилистичкој и прозодијској анализи Змајевог препева поеме, подвргавши ревизији раније оцене тог Змајевог песничког рада. По његовој оцени Змајев препев Демона представља веома значајно остварење српске преводне књижевности ХIХ века. До занимљивих и лепих резултата дошао је Сибиновић испитујући оцене, чланке и студије у српској штампи. Један од најважнијих делова Сибиновићеве дисертације јесте четврта глава, где је аутор изложио резултате својих изучавања веза српских писаца Змаја, Драгутина Илића, Војислава Илића, Милорада Митровића и Јована Дучића са Љермонтовом. Сибиновић је пажљиво изучио досадашњу литературу о тим везама, али је и сам вршио даља истраживања, па је резултате својих претходника усвојио, оспорио или даље проширио. Питање о вези Змајеве оригиналне поезије са Љермонтовом, Сибиновић је први покренуо. Питање односа поезије Јована Дучића према Љермонтовљевом стваралаштву Сибиновић такође покреће први...