Вукашин Костић

О књизи „Множење светова. Руска књижевност у српској књижевности и култури“ Миодрага Сибиновића

* * *

М. Сибиновић (је) био увек на трагу филигранског, изнијансираног успостављања односа између духовних вредности. Његов истраживачки опус производ је беспрекорног познавања књижевних појава и књижевности уопште. Интензивно је истраживао феномен књижевних прожимања полазећи са комплементарних становишта која у себи сублимишу многоструко засноване стваралачке идеје значајних руских и српских песника увек имајући на уму композиционе довршености и целовитости поетских остварења приликом превођења... Сибиновић је као преводилац увек, како би песник рекао, тамо „где се смисао рве“, удаљен од себе да би се приближио другоме. Он залази у туђе дисање натчулном снагом каквом располажу ретки преводиоци. Гоњен стваралачким немиром понекад не може да одоли сопственом песничком дару, јер Сибиновић је и сам песник, па оштре рубове поезије коју преводи понекад заобли симболизовањем и метафоричким благим преобликовањем песничких садржаја. Он на тај начин превод, у ствари, на особен начин приближава оригиналу.

Будући да је жеља за самоспознајом изворни порив песника као и њихова запитаност пред неоствареностима, неизрецивостима и страстима света иза којих се попут облака ваљају ониричка виђења која обликују ставове, односно особености, стварајући тако своју поетику у коју преводилац, ако уђе голорук — дрвеним чекићем кује жежено гвожђе. То базично питање преводилачког посла Сибиновић објашњава и својим преводима актуелизује, што често може да послужи и као узор многим преводиоцима. Готово је без изузетка успевао да у преводу очува и пренесе доминантан тон песама. Тако ако је поезија песника организована на драмском начелу сталног подстицајног сукоба опозитних принципа он је то на најбољи начин преносио у свој превод. У томе је уметност којом се бави Сибиновић и може се разумети еруптивна а опет стишана енергија преводиоца. То су околности у којима се дешава његова саучесничка драма како на мисаоном тако и на емотивном плану. Преводилац Сибиновић је редовно артикулисан са укусом загонетке који свака добра песма у себи носи.

Поетско трагање за смислом најтеже је превести. Наравно, овде смисао, пошто је реч о поезији, није у првом слоју значења. На пример, ако је љубавна песма то није стас нити сензуалне усне драгане, већ хемија која заискри у очима, коју треба уловити и као средиште метафоричког распрскавања пренети у превод. У таквим ситуацијама Сибиновић је непоновљив саучесник у стварању песме. Тако се, у ствари, рађају његови познати препеви. Он не признаје и спекулативна и испразна искуства, зато је и склон строгим оценама. Сибиновић не цитира случајно Набокова који је својевремено написао да „свака фуснота у преводу књижевног дела није ништа друго до сведочанство преводиочевог пораза“...

Песник је у сталном очајничком настојању да се издигне и оплемени, претвори у фантазмагоричну слику свега чега се дотакне. Преводилац Сибиновић управо оно што је за многе преводиоце неухватљиво доводи у одрживу и прихватљиву целину без набора и неравнина са ритмичким и рефлексивним еквивалентом. Осим идејног и тематског он најчешће успева да у преводу очува и стилско–изражајни план. У опсервирању антонимичних односа стварног и оностраног који се у поезији преплићу и не искључују Сибиновић улази у биће песме преко разнородних формалних решења и преводилачких поступака.

(Вукашин Костић, редовни професор Универзитета у Нишу, докторирао је на теми Јесењин у српској књижевности 1993, а ово је одломак из његовог приказа Магија песничког превода поезије и Множења светова Миодрага Сибиновића — Славистика (Београд), књ. Х, 2016, стр. 737–738.)