Миодраг Сибиновић

Поезија

Одабране песме

II

ПОЕЗИЈА

сунце не допире свуда
ал где достане
тамо
ђикају гране
ковиље натвори чуда

ниче из пређашње таме
да перјанице
пламом
заметну клице

набубри словесни прамен
и пукну семенице

ЛАВИРИНТИ ПОЕЗИЈЕ

Да ли је голубија река
река која припада голубима
или је то река нека
боје голубије
Да ли душа голубија припада голубима
или је то душа мека
која се у детету крије
Да ли јарко море није море
већ само
Сунце у загрљају несташних вала
које пучина лије

Све побројано и јесте и није
јер може бити
и друкчије
кад људска душа залепрша

УМЕТНОСТ

гледам шта је у теби
шта све да буде не сме
и шта бих ја да буде тако

уклањам с Дрине кривине
да зашумори без грешке

док из потаје лако
немани давим у речи
да не загађују реке
и да с буђењем лапе

збланут од попречне хуке
не знам да л' ми то јечи
глас какве одгонетке
ил уздах одушке пуке

ПЕСНИЦИ

Весници и не весници.
Срећници и не срећници.
Бесници и не бесници.
Несрећници небесници –
веселници кресници...

ПОХВАЛА

Кад би нестало занесењака,
свет би се спарушио.

БРОЈАЛИЦА

из части у чест
из чести у свет
из света у вест
из вести у текст
из текста у сплет
из сплета у лет
из лета у смет
па опет...

НИШТА НИЈЕ

луда кућа није што и
кућа која нема главе
иако се обе кућом зову
луда срећа није што и
срећа без памети
иако се обе срећом зову

ал је
кућа ако је без главе
капут без поставе
а срећа без ума
мехур од сапуна

шум листова није
грмљавина
мада им је исто
недрага тишина
грмљавина није
што и киша
макар да је и
с небеса сишла

па и песме нису само
за певање

УМЕТНОСТ

Кад осећања стихом гуде,
песник постаје само слуга,
јер уметност сувишна буде
где дишу тле и судба.

Б. Пастернак

Уметност свак за себе мери
у њој налази нешто своје
Чим се одшкрину њене двери
оне почињу да се троје

И тако чудна прогресија
сија чаробним неспокојем
који из живе душе клија
мамећи својим непребројем

Уметност је несташна птица
с редовно друкчијим перјем
и неуморна летачица
створена можда сујеверјем

Не знам је л сама сујеверје
ал мера јој је знам безмерје

ПЕСМА ИЗ НЕСНА

Стани крај сваког бујног чокота
штрбни по пуце испод гиже
свако је оно сунца усна
или небеско земље око
спуштено за нас мале ниже

Еј, дај тог живота
бар трун више
Сети се само колико нас је
од прошлог до овог септембра мање

Колико песама из нашег несна
са сном у кобну реку кане

СТАРА ПЕСМА

Плави видик бела слова
Прави живот
Пун скривених прстенова
Што колају дуж текстова
С мог папира податљивог

Видик плави слова бела
Живот прави
Запретава прошла дела

Прстенове магла сплела
Из освете врелој глави

Сад све живо поборавих
Сва прошлост ми побелела
И видик ми избледео

Јер сам своје одседео

ДАН И НОЋ

Дању је око тек вир с лица
премрежен грањем трепавица
Пун сјај му даје поноћна тмина
коју разгрне месечина

Из ока тада сан извири
да нам видике чудесно шири
и поуздање људско крепи
гле ипак нисмо баш тако слепи

На укрштају душе и твари
живот је врело чудесних чари.

ТАЈНА ОСВЕТА

људска је телесност
тобоже само уобличење духа
али је она и вечна неизвесност
попут опаког запетог лука

као упорна муха
не познаје завет и савет
као помама пука
расте и вене попут траве

протеранима из раја
уредно долази главе

II

ПРАРОДИТЕЉСКИ ГРЕХ

Тада им се отворише очи и видјеше
да су голи; па сплетоше лишћа смокова
и начинише себи прегаче.

Постање, гл. 3, ст. 7.

А Бог рече: ко ти каза да си го? да
нијеси јео с онога дрвета што сам ти
забранио да не једеш с њега?

Постање, гл. 3, ст. 11.

Седобрад мудрац се лупи шаком по челу:
„На крају живота схватих
зашто је међу људима превара толико моћна.
Па она је заправо рођена у Рају!
И без ње не би ни постојао овоземаљски род!“

Други дрхтавом руком поглади ћелу:
„А ко ће га знати!..
И на Земљи је толико забрањеног воћа...
И то твоје сазнање је, на крајева крају,
тек пуки ишчитавања Библије плод.“

Трећи прсну у грозничав смех:
„Па и у рађање нам је уграђен змијећи код...
Слободан избор нам је већ од Постања — пех!“

ДРУЗИ НЕДРУЗИ

И још мећем непријатељство између тебе и жене
и између сјемена твојега и сјемена њезина; оно ће ти
на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.
Постање,
гл. 3. ст. 15.

Небом вијори проседа брада
Змија не зија бежи од женских пета
и њој и жени да буде боље
и семењу им још додатно

Но завада плане од заграда
а распламсава је шарно поље

Кад се закрви брат са братом
перуша душа–накарада
с неба замрешка гаврање јато
вртешка врашка
нашка

Недруг постаје друг јучерашњи
на кога насрће жалац страшни.

И ТАМО И АМО

пламени мач се нашао у послушној руци
а руком се не мисли
пламени мач је дат да неко њиме маше
и наоколо чисти
дају га признати ил' набеђени судци
по правилу исти
крвници правде кројачи судбе наше
лутани на модној писти

а кажњиво је
кажу
знати шта је добро а шта зло
пошто је саблажњиво
сазнати да си заправо го

ЧОВЕК И БОГ

Зашто је човек смртно биће?...
Можда због тога што с искуством
постаје све слободнији
од било каквих обзира,
па је, потуљенији а све гласнији,
у позној зрелости опаснији?

Можда због тога што, бивајући
земаљскоме животу вичнији,
постаје све циничнији?

Да није човек смртно биће –
да ли би Господ имао покриће
што га је таквим створио?...

ЧОВЕК

из својих погрешно паркираних
аутомобила
навалили данас људи у цркву

после молитве
уклањају трагове прекршаја
ако нису већ ухваћени на делу

РИМОПЛЕТ

Живот мрки злопоглеђа
крије очи испод веђа
чудна ли је правде пређа
греше руке плате леђа

Кад црн облак муње шета
боговима бриди пета
клета сила није света
јер израста из ђубрета

ПОМЕР

Кад бисмо мало успорили,
живот би трајао дуже
јер би му било потребно
више времена да прође
а умирали бисмо и мање грешни.
Можда би тако било боље.

БИТ

људске су жеље опасне
а пориви сумњиви
човек је присилно гост
на овоземаљској њиви
прикривен пламсањем
застора белих и сивих

непожељно је да буду јасне
његове даљинске намере
јер живот је одвише прост
да се без зазора живи

ОПАКИ СВЕТ

Ако син дође к мени,
а није му мрска сопствена мати –
ја њему не могу веровати.
Ако син дође к мени,
а воли рођеног оца –
од њега нема борца.
Ако син дође к мени,
а нису му мрске сестре и браћа –
нека се одмах враћа.
Ако син дође к мени,
а још о животу снује –
нећу за њега да чујем.

Ја сам тај који овде све сређује:
ако ниси ни врућ ни хладан,
мораћу из својих уста
да те избљујем.

Испод тог довратка
као да дођох из пештере
попут Лазара, ал' не у завоју,
већ с пеленом,
ја, мртвац из воље свештене
што асфалт засејава семеном.

ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Људски је мозак
од давнина
због шупљих избочина
још лепршавији
од балона...

А живот плави –
плави ли, плави.

НЕСУВИСЛОСТ

знам
да не мислим
па и не постојим
ал засврби ме длан
па схватим да је он мој

и крој мојих снова се роји
не знам ни сам
већ који

ТЕЛО И ДУША

кад се лукава пума
иза шипки кавезом шуња
ношеној инстинктом одржања
привиђа јој се храна
к'о некад у лову из грања
а кад свој комад меса добије од чувара
сито је тело однесе да спава

људска се душа са својим телом бори
тело јој сређено да опстане у земноме чкаљу
а њој одређено да је небеском суду шаљу
коме је кажњиво скоро све што се доле твори

да ли ће глупо да звучи
ако се закључи
да је разум човеку дат
заправо да се мучи

ТАЈНА

зар има мисли изван човека
има ли вере где њега нема
можда је мисао замка нека
а вера вечно мутна тема
што га чувствено вуче у бездан
кад чак сам и не зна
да негде жмирка промисао

ЈАВА

Свако носи по који тумор
на телу или на души
свако се куне неком шумом
и клања каквој шуши

Човек одиста није Бог
да би био нерањив
од наступа пред светом свог
редовно је бар мало мањи.

* * *

Језик палаца мозгом
срцу зуб расте
ухо крв мутну точи.

Променио нам се пулс
дојучерашњи
у неки шкргут махнит.

Отворила се чељуст
немани
коју држасмо жудном.

Њене навреле жеље
премећу већ
делове наших тела.

Освета неутољене
страсти
неприхватању људском.

* * *

Кад се у мраку протару очи,
и мрак се мења.
Све на свету сопствени сјај сочи
од Створења.

Не бој се ноћне густе таме,
сестре дана,
најцрње плете филигране
тама у нама.

* * *

А кад се усни
има ли присутности

У сну се
од трошње
живот опоравља

Но ту се
и платно
другог света снује
за кошуљицу
исконске гује

* * *

Прхну са врха муха,
ко још са стропа
копа.

Лепрхну лептир с трна на цвет,
не хаје шта прича
свет.

Георгије
не воли оргије,
ал' нема срца да их одбије.

Весеље не деље –
меље.

БЕЛЕГ

Луталица не мора
за пут људе да пита?
Сам себе пита.
И зато лута.

А залута
кад не скита.

КО ЈЕ ПЛЕТИВО

1

Ако се окренеш прстенасто
обреш се у некој вери
занесено.

Ако се истргнеш вретенасто
нађеш се у новој сфери
изопштено.

Лице боје арлекини,
даме, глумци и ратници,
а мере га лицемери.

2

Курјаци су омражена невинашца.
Нити знају за идеје,
нити знају за освете,
нити служе чијој вери,
нит за глупом славом лете,
нит их опој власти греје...
Не прописују истине.
Сујета их не распиње.

3

Да кум куму нож у леђа,
то смо чули и видели.
Да брат брату око вади,
да свој свога упропасти –
ништа ново: сласти власти...
Монета су прстенасти.

4

Да се нађемо, па да се снађемо.
Да се сетимо ко је плетиво.
Које плетиво?
Људске муке везују руке.
Из јуче те вуче унуче,
а за сутра не скрећи с пута.
Ако се истргнеш вретенасто,
нађеш се у новој сфери...

ПОДВИЖНИШТВО

ко тражи пут из таме
зна за чим жуди
ко тражи пут из таме
у мраку лебди
ко тражи пут из таме
дах снова прати
ко тражи пут из таме
хода по греди
ко тражи пут из таме
замеће влати
и вида ране
и наде буди
запретане

ко тражи пут из таме
каткад осване

СВЕОБУХВАТНОСТ

умножена
фокусна перспектива је чудо
с њом око излази из себе
добија зене
и оног с левог
и онога с десног рамена
и оног из позадине

па ум устостручи
до избезумљења

РУГОВЕТ

И Бог благослови Ноја и синове и рече
им: рађајте се и множите се, и напуните
земљу.

Постање, гл. 9, ст. 1.

То су породице синова Нојевих по
племенима својим, у народима својим; и
од њих се раздијелише народи по земљи
послије потопа.

Постање, гл. 10, ст. 1, 32

По чијем налогу настаде свет
из којих побуда је тај налог дат
Ко ће размрсити уклети сплет
Што нам за живот намеће рат

Чиме потомство старога Ноја
испуни земљу и је ли целу
Храна су наша смрти без броја
тек распор душе напуни зделу

Јесу л' нам корени родоскрвни
Што ли је душа меса — у крви
За уснама нам се врпоље жрвњи
а савест нашу растачу црви

Превише сличимо једно другом
док једни друге пљујемо тако
А сви смо сами по себи ругло
ужеглих душа народ и накот

ЈАБУКА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Зорану Милићу

Гледаш ли сада раном уместо очима
како земља поново тече и вода,
како мрак светлост расплиће
а светлост мрак разголићује,
пошто све гледа, човек, дрво, камен
и стоји ни на чему које је нешто?

Свега је више
у сећању него у селу,
на гробљу него у граду.

А све то
витла у потуљеном гротлу
и клопара грумењем земље
која ти куца са крова лакираног двора.

ЈЕРЕС

За све је крив удав
не Ева и Адам

Живот је кривудав
од искони до сада

И јунак и Јуда верују у чуда
и ето јада

АМА НЕ Т... НО

1

нећу ја виолине нећу бас
хтео бих чист људски
окати глас

никакве пратње

нећу ни рам нећу ни паспарту
нек је све реално
као у сну

2

препуна кућа
спајдермени
спајдер теби
спајдер њему

у арени
ај' про мени
де'р про треби
на тру њену

нек тетреби
зао крену
у туђ(н)ину

3

нећу ја виолине нећу бас
нећу ни рам нећу ни паспарту
само бих један окат жут
једар клас

да кад ме снесу с оних кола
не пада ником на ум
никакав колац

ЛАПСУС

по душу узбуркану
к'о љуску орахову
што пустајом утрнулом
пљуском од старих слова
у сусрет новом дану
утркује се с нулом

по главу издубљену
кожуру смежурану
по укрштене зене
по наду изношену
која излапи у трену
дух ће ипак да крене

кунем се шестим чулом
капсулиран и миран

БЕСПОМОЋЈЕ

Можда је ово тај последњи трен како знати
можда се тако и догађа оно што се нерадо помиње
здесна само сева у збуњеној глави
уши обузима некакав бруј златни
и чудно мирише околно растиње
не знам да ли у сну ил ипак на јави

а слева шуштање буба у дудовом лишћу
из којих се спрема да потече свила
као ромор уснулога мора
ваљда самртници то дубоко дишу
пред приновом свако раскриљује крила
и свакога гуши слепа љубомора

под главом се грчи стар јастук од перја
ојађен прошлим распршеним снима
брод тајних ноћних давних путовања
свест ми је саздана сада од иверја
које купим из колута дима
нагорелог беспредметног знања

је л крај ово ил и даље живим беспомоћје своје
и севање ово није што би могло бити
ко ће смртан знати шта облаци кроје
мрки валовити

III

ЗЕЛЕНА ЈЕСЕН

нека се памти ово време
кад тајне радости не муте душу
све илузије су распршене
колико је у мени мене
да месим и даље јалову тмушу

заставе салве празне речи
а човек сам у крхкој нутрини
не може ништа живо да спречи
јер живот квргав није болећив
и недодирљив је по дубини

дреждимо будни до раздања
потискујући зле спомене
посустајемо од шминкања
ал стварност разједа са свих страна
тканину душе сјесењен

ЗЕБРА СТРЕПЊЕ

јутро се прелива у стотину нијанси
да би се најзад забелео дан
у овој путеној шареној алијанси
пупоља вазда недозрео
вечити сан

чекамо болно к'о нероткиња бебу
гугутање обиља и раздраган смех
али нам душе свеједнако зебу
да нас то не шашоли свагдашњи
јалови грех

нијансе боја се сасређују у линије
у којима слутимо судбоносну зебру
прелаза из убоге земаљске скиније
у обиље на невиђено жуђеном
загонетноме небу

САН

сваке вечери
лежем са успоменама
са својим утварама
у спомен њима
с разиграним шарама
што светлуцају
узмуване укошмарене

живот је немогућ без спавања
муцаве предигре укопавања
умрежене
у вијугама уврежене
у људским главама

ту нема скривања ни спасавања

НЕУСТРАШИВОСТ

неустрашивост је
дрвени мост
преко бујица
људских страхова

од канџи болести
од жалца издаје
од кала поруге
од раља презира
од сечива смрти

неустрашивост је
незадрживи вал
самопрегора
у име љутње
у име љубави
у име жеље

неустрашивост је
свесно несвесно
сужена свест
људскога створа
и рефлекс
без поговора

неустрашивост је
дрвени мост
који и гори

* * *

како до зуба
кад нема стазе

како до деце
с врлети кама

како до себе
из незнања
и без екстазе

ХЛЕБЊИКОВУ

Коме је драго да сриче
ружне приче о себи
Кад умиру коњи — хукћу
Кад умиру траве — вену
Кад умиру људи — и стењу
или се гасе у муку
да не жалосте кућу
Коме је тада до песме

ПАР–НЕПАР

проза у песми

Дођох у дом здравља
да примим јесењу вакцину против грипа

Чекам с гомилом пацијената свих врста
А у чекаоници с једне стране колутају очима ординације
с друге се љеска стаклени зид према запуштеном
дворишном цвећњаку

У цвећњаку остао још само један цвет
на одрвенелом високом пруту крупан бео цвет руже
кога ови људи што зуре у своје болове и не примећују

У суморни мук чекаонице изненада
уронише двоје веома старих људи
Она му необично гласно објави
Идем сад ја да питам
Он јој дрхтавим једва чујним гласом рече
Седи ту чекаћемо
А она ће њему
Добро па немој сад викати на мене
И свима ипак изнуди по горак смешак

Стари господин се пресамити у столици
уронивши у шаке своје жућкасто бледо лице
штрчe му само проређена као снег бела коса
и уши у којима изгледа више није било ни капи крви
Његова времешна госпођа седе на слободну столицу крај мене
и пренерази ме питањем
Видите ли господине како је лепа она ружа

Заустих да јој кажем
Видим и добро је што ружа ова није у пару
Али ме она предухитри напоменом
Мораћете са мном гласније
слушни апарат ми је остао код куће

Да ли да вичем
или да их отпратим до њеног апарата
Ал чему разоружавање

* * *

шта то трепери
у суштини
шта вечно бледи
у суштини
за бела дана
и по
сву ноћ

стварност баждари
људску моћ

МЕЂЕ

Људска љубав је лицемерна...
Кад умреш, одећу твоју
склањају из куће
и почињу да те се прибојавају.

Живима је нелагодно
да се друже са умрлима
јер намеравају још да живе,
па се осећају криви пред њима.

ИС–ПОВЕСТ

Небројене, валовите, скрите, сите,
Небројане потиснуте, жуте, гладне,
обиграва превртљива јава.
Да су само истините
приче –
да верујем у токе, ширите
и у сагу о тих седам крава,
жмурио бих на облаке градне,
прескакао помисли махните.

ПРОКЛЕТСТВО

Свак тражи стазу
која ће бити његова
Нађе ли ону праву
она је већ нечија

ЦИКЛУС

до половине пун дах
од срца
онда запахне задах
од ко зна чега
па излапи

НЕМИНОВНОСТ

слепоме душа чини око
он душом гледа
и сваком звуку
види корен
глув човек добро чује
сопствени дамар
цепти и слути
шта када шуми
шта када тутњи

вечно се разум
разгранава
људска се душа
раслојава
rasa tabula се
пуни
док психа не почне
да је круни

а кад је до сржи
разлистана
пригрли свог џелата
сама

жртва и џелат
живи људи
сами не могу
попут рима
још од Постања
опстају настрано
у паровима

ПРОЛОМИ НАДСВЕСТИ

Шта је у жижи устајалости —
стајање ил устајање?
Повезује их ја'ње
па је се прибојавам.

Да ли је потиштеност
печење на тихој ватри?
И ту је у подтексту
и прастаро ја'ње.
Опет га се прибојавам...

Све понор до понора
пролома
људског праговора.
Све сама мрвежна јава.

СУИЦИД

Из ината једно другом повукли се у два супротна краја
епрувете с емоцијом која их заправо спаја

Иако су већ само двоје стараца на издисају
једно другоме ни у чему за право не дају

А можда се иза њиховог бекства
крије подсвесна стрепња од продужетка

бандоглави акт протеста
против дочитавања прастарог текста

па се у инат Усуду повукли у два супротна краја
епрувете с новом емоцијом која их спаја

* * *

живот у сенци новогодишње драме
у четрдесет и седам опаких слика
био је мутна полувековна кома
из које нема излаза никад

као душевно бунило ламе
илеус токова пегавих гнома
ил и ја витлам без пардона
без илузија невољника
по чељустима тог фантома

ИНТЕГРАЛ

Неко тражи боје а неко линије
неко сања мрље а неко белине
неко воли крике неко мирне тонове
неко неме степе а неко кањоне
неко интеграле неко морске вале
неко мирне волове
неко жустре коње

некоме су миле само мрачне силе
неком да се вине у плаве висине
нарави се множе с непознатим бројем

па ипак су оне тек сићушне мрве
које сеју дворци и чатрље
да нахране препотопске црве

од свемирске рике севају гле пете
свету дуговеком
ал залуд му сав тај неизмеран труд
непредвидива је Васељенска Ћуд
заточеник Земље има ли с ње куд

БОЈЕ

зна људско биће да се
крајност супротном крајношћу храни
да једна без друге не постоји
иако једна другу љути

то важи и за боје
ал оне тога нису свесне
јер свест у њима мудро ћути
да једна на другу не буду бесне
па да љутитима живот красе
богатим преливима својим

ОТКАКО ЈЕ СВЕТА И ВЕКА

у двобоју
урођених порива и поштења
у пратњи црквених звона
све до старачког кржљања

под набојем инстинкта и хормона
људски живот се плете
плетивом вена и опсена
између забрањених зона
од тачке до тачке пресека
закона одржања и правила држања

и умиљато маче
из млека
на миша крволочно скаче

крај гладног лава док му се диви
ни човек не може да преживи

IV

ПРЕОБРАЖАЈ

јутрос ме опака мисао пробудила
од које ми душа још бриди

у пристрасности је срж спонтаног односа
према себи, према целом свету, људима,
њиховим хтењима и делима

да ли је у животу
савладавање своје пристрасности
одрицање од сопствене личности
без покрића
или је то подизање свог бића
на вишу коту
с које се шири видик
да човек постане људина

збуњује ме једна избезумљена оса
што зуји с прозорског окна
где се узалуд упиње да излети из собе
јер види кроз стакло да је чека расцвала липа

и сад не знам да ли човек који би како знамо
увек да буде већи но што је ипак
кад постаје људина врши насиље над собом
или прелеће ка својој липи само

ВИГАЊ ДИВНИ

Од искона са косина
ветруштина зна да дува
животопис да нам квари
испремешта наша слова
и побрка речи
мало лома за нас
да нас данас опомене
да је немоћ што не моћи
помазање да је — мазање по нечем
подједнако — једнако под нечим
тамо мота премотава
брка речи
по висини — по сивини
пресрећан — пре срећан
прелеп — пре леп
осећам се — о сећам се
лоша шало
људски ум све види
што му дивни вигањ
са косина
дахће из мехова

КОБ

Да ли је море јарко само
одраз од сунца што сјај врца
ил то заслепљујућим пламом
пулсира и набој морског срца

Да ли сви кобно рањиви ташти
у ковитлацу исконских страсти
на крају морамо остати кљасти
ил би нас могло срце спасти

ЗАЧАРАНИ КРУГ

сигурно је да
постојиш док живиш
али и да
живиш док постојиш

сви желе да
постоје и после смрти
макар у сећању

вероватно чак и самоубице

ХАЈДУК–ВЕЉКОВА СМРТ

Уочи двестагодишњице

Сви се рађамо углавном исто
али смо неједнака кова.

Слични а разни су нам пути.

У непребројним преливима –
има нас меких, строгих, крутих,
има нас тихих, има бучних,
има нас благих, има жучних,
и насмејаних, и вазда љутих,
има нас ведрих, има сетних,
оних који се вечно крију,
и оних што се радо бију,
неки су брадати, неки се брију,
има и смотаних, има и спретних...
А дода ли се још истина
да и у сваком од нас „многих има“,
постаје јасно што су нам пути
тамом кривина обасути...

Колико људи толико смрти.
Но и под тим истим печатом слова,
иако једнако неизбежна,
свака је ипак за себе нова.
У непреболним преливима –
једне су тихе, друге гласне,
неке су преране, друге касне,
неке су мучне, друге лаке,
једне су дуге, друге кратке,
у кревету или у лету,
у раду, зноју, или у строју,
у родном дому ил белом свету...

А све се у истом кругу врти,
јер од рођења се крене к смрти,
те су и смрти део живота.

Али се памте смрти што пламте
жртвом да живот другима траје,
живот који и потом тече.

Тада потомци, против страхота,
попут Мокрањца,
свак у свом делу, вековече
да јунак Вељко,
озарен вечним сјајем,
турскоме паши пркосно рече:
„Главу дајем, Крајину не дајем!“

СТАРАЧКИ ДОМ

у трпезарији и салону с телевизором
лебди нека тешка тишина
од ламината до плафона
занемелог дома
сабијена је туга
згуснута у кришке
негдашњег домаћег суџука

нека девојка се упиње
да сервира кафу
али од лепљиве туге
с муком се пробија
до старачких столова
где и за шољице
треба избунарити места

кроз ту тугу тетура
десетак стараца и старица
утонулих дубоко у себе
једно са другим се нерадо друже
а радо би
да ли са својом распетом децом
или с већ упокојеним прецима

ИСПОВЕСТ ЛАУРЕАТА

1.

Људска је сујета непресушна.
Има је у свакој пори човека.
Са њом се расте одмалена.
Извор је брига, писац књига,
набој свих злих и добрих жеља.

Ал кад је болесно напаљена,
разједа душу као рђа.
У сваком кутку и завијутку
живота нашег отров рига.
Замеће ратове и весеље,
плеви човечност из људских душа.

2.

Додељена ми је повеља на име
животног дела.
Онеспокојен сам страшно тиме.
Уместо људског радовања,
изједа ме низ питања.
Је л та повеља црна ил бела?

3.

Ко ме награђује, зашто баш мене,
с којом се намером то чини?
Да ли су њоме сад заклоњене –
да остану у заветрини –
претходне повеље незаслужене?

Да л би то неко да ме поткупи
надахнут духом популизма,
ил само савест сопствену пере,
притајен у својој мишјој рупи?

Превише углова има призма!

А да ме није самлело време –
није баш лако то да се призна –
па ме садашње поколење
и не примећује, те глас за мене
не погађа сујету ниједног члана
било ког клана?

Људска је сујета — анеуризма!

МУЉЕВИТЕ МИСЛИ

Воли питомца надахнућа,
Утишај пред њим гордост духа,
Но у лепоте поринућа
Не иди мимо чиста слуха.

Д. Веневитинов

К'о магла је порозно
човеково знање.

Ко уман може бити сигуран
да је нормалан?
Муљевити су искоци свести.

Који луд створ одиста мисли
да је луд?
Лудост је лудачка мудрост.

Слојевита је човекова ћуд.
Муњевити су прескоци рески.

ИЗНЕНАЂЕЊЕ

Могу да продужим магновење,
Ал је ка горе један пут мој.
Ко ми то шапуће сад „заточење“?
О звездо моја! Ја сам твој.

Валериј Брјусов

Живот је заправо магновење
које сам човек може да скрати
ако га одједном обузме хтење
да осујети продужење
за које исто главом плати
па се
разгрнув окриље вење
заинат суноврати
у превремено отрежњење
за које неће унапред знати

ИЗЛОЖБА

Сл. Р–ћу

На комеморацији
Хомо сапиенс, тужна лица,
говори о заслужном човеку:
Све о свом личном дружењу с њим.

И чему жалити покојника,
јер говорник ће, одан нацији,
бити настављач његовог дела и лика.

Дирљива слика.
Техника: хладно пресован лим

НЕСПОКОЈ

Свако дрво
Има што моја душа нема, спокојство.

Катлин Рејн

самоћа није по људској мери
душа без душе нема снаге

адамска душа спокојство тражи
ал живот јој је ипак дражи
јер без кретања нема сретања
ни топле руке драге

ни дрво није чак спокојно
јер уземљено кореном својим
без влаге не може да постоји
и никад сигурно бити неће
пошто не може да се креће

та ништа живо земаљског соја
не опстојава без неспокоја
у овоземаљској ери

КАТАСТРОФА

Почеше џиновске миграције
Од неке исконске катастрофе у срцу човека.

Едит Ситвел

Колико је племена било па нестало
на ветрометинама стаза овоземаљског живота

колико промена протутњало телом и душама
предака данашњег света који се и даље мења

Ми патимо од назеба наслеђеног из леденог доба
и селимо се бежећи од ерупција свих врста вулкана

у нади да су та зима и та лава само некаква проба
којој ће крај доћи једног бајковитог дана

у нади да студен и плам наше биће заправо не чине
и празној вери да се можемо одмаћи од своје суштине

УРОТА

Да смо остали скупа,
Могли смо постати тишина.

Јехуда Амихај

Ту међу нама пуно је мртвих људи
Неки су нам ближи но док беху живи
Додири с њима све живљи и живљи
Осмехом чудним греју наше груди

Мртвих је више него нас осталих
На крају нам је блиских с оне стране више
Сваки тај осмех по прам стрепње брише
И у души плам завере пали

Једни у друге пиљимо нетремице
С надом да нема никакве границе

То витло живота залуд стазу прти
Уроти против [не]људске смрти

НАША СРЕДА ЛЕПА

Хотел „Москва“ нас чека
с рестораном у центру Београда
на Теразијама –
лепим, с великим прозорима,
као и пре више од пола века.

Седимо средом за столовима белим
где могу да нас виде они споља,
а и ми њих кад пролазе –
као пре пола века.

У ресторану, крај клавира
седи музичар, отмен, миран,
и, као некад, тихо свира.

Ресторан пун, као некад.
Улица пуна, као некад.

Ко каже да старости нема лека?
На тасовима Теразија
та опака лаж се разбија:
с њих нам жубори
време меда и млека
пут реке која се зове Лета,
где свакога неко већ чека?...

КАЗНЕ

задивљујућа је истина
да свако кога срећем на улици
има и свој посебан свет

и сваки од тих светова је другачији
од великог који је наш заједнички

а застрашујуће је
што је и наш заједнички свет
у очима и души сваког од нас
опет другачији

јесу ли толике посебности
нешто лепо ил су проклетство
које буја с развојем људске самосвести
заразна губа уз рушење вавилонског стуба
за које ипак не знамо ко је заиста крив

али баш без тих проклетстава живот наш
остао би без људских исповести
укалупљен сув
безличан недопустиво сив
за дивне нијансе и преливе потпуно глув

БАШТЕ ЉУБИЧАСТЕ

љубав настаје
из маште
с дна људске душе поринуте

гледа у зоре љубичасте
док топло Сунце не гране
да је распрши на све стране
у разгрнуте људске скуте
где ће од сутона док не сване
за црно–црвено расти

у гротлу наума таштих

шта може краве да поведе
да се веру по планинском карсту
и да пасу тамо где траве не расту
занете сном о лепом пласту

шта може народ озбиљно звати
да предузме нешто што не жели
ако искрено хоће да се то испуни
у инат жутој Луни

КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА

Живот је глобално неуништив,
али то не важи за жива бића:
за њих је — мехур сапунице...
Сви му се предају нештедимице,
но људско биће неки враг тишти:
једино оно међу свим њима
зна и за истину о мехурима.

Мехура, јашта, има разних –
има их пуних, има празних,
великих, малих, лепих, ружних,
и необавезних, и страшно нужних,
и дугуљастих, и лоптастих,
и зацрњених и ружичастих...
Но што је овај од сапуна?

Сапуницом се скида нечист,
при прању прште мехурићи
к'о мученици разапети...
Испада да је са становишта света
смрт живог бића
само успутна штета.

* * *

На иви висе дроздови
као гроздови.
А брбљивице јаребице,
радознале девојчице,
облећу око иве
и завирују им у лице:
безобразне насртљивице.

Непозобани гроздови
муљају се у вино.

ЖИВОТ

шикара заноса
шушкава омама
честар страдања
атар незнања
неутажива сања
зов постојања

ЈУТРО

Ко да нас чува од пошасти
док душу растаче жуч идола
душману душу као ласти
затамни прахом пепељастим
баци под ноге славског стола
глаголски радни прилог прошасти
чвари на своме ражњу вола.

Орањавило нам се ждрело
ожарила га маја
прокисло било врело
иза стаја.

Батина има по два краја
а моћ и немоћ једно тело.

ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Измигољиле мумије
да живе муче.
А људи се скврчили
у клупче.
Деца га псу везаше о реп
да га вуче.
Не да се развије
као јуче.

V

СТРАХ

Гротло немира магму бљује...
У том немиру дрхтури дом.
Јер испод магме згаришта нема,
она све живо стењем окује,
па га занавља по свом...

СНОВИ ИКАРОВИ

Је л поток — жубор,
ил плач утуљен?
Је л брдо — умор, или премоћ?
Је л гора — састав, ил размеђа?
Да л звезде виде, ил само буље?
Је ли сан запечаћена немоћ,
Ил доток снаге — са залеђа?

Поток је оток?
Брдо — тумор?
Гора је мора?...

Звезде се трезне:
снови — Икарови?

САВРЕМЕНА БАСНА

на згаришту слуђене шуме
из дубине вододерине неке искочи
осмуђен зец
и пепелом посути вук

не играј се са сотоном
згрануто небо колачи очи
а гар ноћи затеже лук

ИСКОН

Разуларени авиони
у неизмерном броју
ваздушних јама
лежи богатство посртања правде
нигде нема у законима гравитације
нас носе где нисмо посејани
су и људи и нације
уједињене да уоквирене киње
све и свакога збуњују
текуће мутације
гена што се генерише из диње
за коју свиње не знају шта чине
насмејани балони.
Оивичене оне.

ПОТОП

као шарна чета
на зиду пропета
латице од лозе
ка небу се возе

као морска струја
вода с неба буја
задиже шалоне
и све живо тоне

лоза с латицама
утања и сама
од зоре до зоре
пукло мутно море

испливава само
један међу нама
„нека буде“ кркља
„борба непрестана“

* *

с обе се стране
стишаше кише

а мени у ушима
сврдла мукли жамор

клатно и даље
куглу нише

јер оно ради
на дамар

РАЗЈАШЊЕЊЕ

Врабац јесте мали, ал' је и он 'тица.
Њега, само, вреба праћка несретница:
зато је и мали, скоро као тачка.
Но срце му мора бити бар кô мачка...

Којој он са куће
наивно цвркуће.

ПЛАМЕН

Вејавица жута
вртложи
док се она бела
не сложи

да би потом песма
клијава
зелен–даху новом
пријала

Са светом нас боје
спајају
изазови људском
трајању

у вртлогу сталних
промена
изнад нашег трошног
спомена

ЧАРОЛИЈА

Златолика вејавица
сву ноћ вршља градом
мете лишће са улица
надахнута надом
да у ноћној свили
тка летећи ћилим
за сне боговетне

МЕД И ТАЦИЈА

кад избехаре у крошњи
ако не буду потом поједени
будући постају прошли

одбачени
одлазе трошни како су дошли
а поједени су спашени
па им се чувају мошти

ПОГОВОР

па и у крљушти нас има
и у лелујавој паучини
и у блештавим излозима
и у прљавој слузи тротоара
у ранама скресаних платана
у шинама климавих трамваја
у дојкама поља и њива
на врсима највиших планина
чак и између васељена

можда нас има
и ван дамара срца
и домета људскога ума
само не знамо

РЕЖАЊ И ВРЕЖА

проблем је у генима
не у скалпелу

и у временима
а касно је

режањ по режањ
јасно је

а врежа
све тежа

ПРОЦЕС

праматерија полако посни
као њива
постаје све више трошна
некако мршава дошла
и ломљива

прашума полако вене
као шљива
тање се столетне сене
ћелави за крошњом крошња
једва жива

уместо праматерије сад материја
пука плута
а од прашуме шума клија
у коју више ни змај ни права змија
да залута

будућност недокучива зија
жута жута
из распукнуте огромне стене
по материју и по шуму дошла
с далеког пута
љута

енергија

ЖИВОТ

прамац не може побећи од репа
преко водених степа
тражи рукавац
којим ће стићи до света
где влада сновидна јава

прамац је прочеље
а пут ка лету прамалеће

слуђени прамац витла зачељем
прамалеће га засипа цвећем
зачеље јеца... од среће

CIRCULUS VITIOSUS

У ноћи бубри семе дана
а светлост дана рађа тама

У зениту се зачиње вече
Светло већ зна за тумор таме

За ноћ је тумор семе дана
од кога пати она сама

СУДБИНА

продре јаблан
у маглу
врхом златним
она се промешкољи

зањишта забран
волим, волим

сунце им добаци прамен
да их прати

јаблан остаде стамен
сâм

маглу однесе
плам

ЗЛО СЕМЕ

брест од бреста расте
да ли мржња стварно долази од семена
четинари маште
сетну душу људску узносе са слемена

храст од грома пукне
да л зло одистински клија из недуше
ноћи су подмукле
од старине пуке неумне редуше

мрак размишља тужно
да ли жртва уистину мора то да буде
и да ли је ружно
што природа ипак не личи на људе

ЗБИЉА

стиша се шум тих вода
кише су ваљда стале
просушише се крила
али је кућа већ гњила
кише су као стале
ал поља сад ћелаве
невоље нису мале
јер сила није свила
поломила нам крила

лепрша тамо рода
опет се мора од жила

еј да су истински стале
еј да су воде спале
еј да се очи не муте
у видик утиснуте

весник небеске влаге
сведок и славе и љаге
овде се зове
Маглен

СТВАРНОСТ

Жуманце лисно капље с брезе
беланце се са стабла љеска
прашњавим концем залазак везе
куд год погледаш нигде смешка

Небеска река пуна муља
што се таложи наглавачке
је л то животна кривуља
догурала до крајње тачке

Из гротла неба жуто–сива
навире што пре да покуља
сјајна белина што прекрива
садашњи мрки саг од муља

Пахуље зимског пошкропљења
ишчекује ћелаво грање
призивајући дах спасења
за можда кобно олакшање

Сумором окована јава
у паучини видик мрешка
пролазност клупко премотава
је ли та зима спас ил грешка

НОЋ

Празна ваза с ормана
заглабала сенку с таванице
до јутра остаје још цела вечност
осматрам кришом кроз трепавице
хоће ли је прождрати до следећег дана

А на таваници сенку као јутарња слана
у залогај згрћу некакве пахуљице
до јутра је још читава вечност
урањам у јастук врело лице

да ме не самеље та драма
кад гладна ваза са ормана
што усисава залогај с таванице
има још вечност целу до свитања

Намерно склапам влажне трепавице
избегавам сва неизбежна ноћна питања

И не треба толико ни ноћна преплитања
пратити изблиза гледати нетремице
ко ће им смртни пре раздања
размрсити све тајне жице
јер ноћ је тама и омама

НОВА ГОДИНА

ушуњала се у душу зима
некако неприметно
некаква зима са мало снега
и пуно голих грана
готово настрано сива
без лица
некаква зима са пуно врана
потпуно нова без орлова

без леденица са окапница
па и без клизавих стаза
дошла некаква шоњава зима
без мраза леда и окова

сведена на пука слова

КРАЈИНСКО ЧУДО

наш је крај винат
за пожара
чара
инат из букара

учарао
мелем слово

па из бучја
синуло Буково

као сунце ново

КОСМИЧКИ ДОБОШИ

Клепеће ветар
шкргама на окнима

шушкеће дах му
неовдашњи
у нашим снима

космички шестар
опет махну
да нас новом кружницом поплаши

а сан мој брзо прегрну јакну
да клисне из трошних добоша страшних

што даље од ове небеске јеке

СТРАСТ

јадну птицу
черупају не би ли се
докопали пера паунова

али она
свеједнако
реп свој шарен шири снова

упорнија
и од времеплова

ШАЛАЈ

Равне камилице
и дубоке лале.
Замандали лице,
утабанај шале.

Шарен–марамице,
вијугаве скале.
Питке камилице
и разроке лале —
хоризонт постале.

ПЕЈЗАЖ

Ржу ли још рундави вранци увојака?
Река хировито тече и белутке точи...
Текунице се у трави крију,
јер орао чека свој трен...
На глави се већ вију
отимарени белци.

ВЕТАР

можда су плесови бесови
ал тисе нису птице

јесу ли плесови стресови
ил мак у злату жита

грч слатког опуштања
ил опој заборава

не
немој
не плешу само несоји

ДРАМА

Раскрилиле се голубице од раздања
завија курјак усамљени
из грања

Не жмирка више прана
разбуктава се драма
и пламти са свих страна

Ал ће у расплету бурног дана
та ватра бити запретана
ушушкаће је тама
да би васкрсла прана

ПРАНА

Дању шума, ноћу тама
у коју се не залази.
Но и дању и по ноћи
шушти попут океана.

Дању сања, ноћу мрчи,
опседну је црни врази
те постају беспомоћни
загрљаји густих грана.

Светлост се у звезде згрчи,
а шума је жива рана,
док мрклину не расточи
до светлости новог дана.
усамљена прана.

ИЗ ТУЂИНЕ

волим те доме
уз праг од храстовине
нека се вине
праменак смиља

овде ме ломе
од миља
снови и збиља

МИ

Семениште је увијено
у семењачу
Сокови из нутрине је
растачу
Кад се распрсне
ускачу

У ветрењачу.

ЗАНОС

Зачетник искусни
преврће старе књиге
и гута њихов
прах.

Паћеник испосни
изврће старе капе
и њуши њихов
дах.

Семењак светотројички
усправан дела стоички
уопште није
млак.

Све је омамио
мак.

БОМБАРДОВАЊЕ

Тротоаре голе
прекрилиле доле
ескадриле ципела

Од запаре неке
као у брлогу
испод шуме ногу
слузе меке
грашке хладног зноја

До вечери тмоле
све се тако низало
преко знојне смоле
и постало клизаво
опасно

А у поноћ касно
улица ускиптела
пеном неспокоја
плине са таласом

трагом барка роле

ТАК

земља је пуна пора
из пора ђикају маље
заливане грашкама зноја
далеко доле у њој лежи срж
за срж је свако место на земљи врх
од кога почиње неки пут
ка вратарници суновратној

земаљске вере наноси пуки страх
људске нам оглаве намиче мак
док не однесе шалу враг
и таком нас врати у мрак.

КРИСТАЛНО ЈАСНО

с гребена мора
у свако доба дана и ноћи
пада у очи
та покора
што се на копну разлистава

а пучина пука
пред очима се пресијава
као хермелин око струка
плавог вала

сита копненог простаклука
за осеком се разиграва
плиме хука

но све те нескладе изравнава
мрешкаве јаве
скорела рука

ЈЕСЕЊИНСКИ НАПЕВ

1.

Кроз изворску цевку сјај се точи
који толи жеђи и напаја очи

Камените стазе са свих страна стижу
да се са тим сјајем увежу у жижу

Из жиже се потом жиле разилазе
као зраци сунца кремените стазе

Кад призор тај гледаш са каквог врхунца
помислиш да чујеш жуборење сунца

2.

Источници шуме широм бела света
к'о рукавци сунца људског живоплета

Од сваког се греју неки други људи
што им стазе–зраци напајају груди

Бескрајно је море таквих прибежишта
изван којих човек не назире ништа

Иако тек кад се сви они сједине
целовито Сунце од себе сачине

3.

Кад с изворске цевке вода куља
у кориту под њом нема муља

Ал кад је ошину урокљиве очи
и с изворске цевке почиње да сочи

тад стазе преплаве колоне демона
и жижа постаје забрављена зона

Тамо где је некад јарко сунце сјало
зацрни се намах преисподњи талог

4.

Где год човек живи расту као гљиве
и вребају злобне очи урокљиве

Пошто је ум људски по висини низак
жиже нам нагриза неуморни жижак

У невољи вене клица самилости
душе се промећу у шиљасте кости

И од искони је већ установљено
да нам Сунце вазда сија окрњено

МАГЛА

покровом нас белим још од цика зоре

магла прекрилила
не видимо ништа ал чујемо добро
да је под покровом природа још жива
подижемо главе напрежемо очи
тумарамо тако
не би л смо се спасли од белог слепила

но бољитка нема

из потока доле чујемо роморе
његових брзака
листова са грана чујемо шуморе
отуд из врбака
чујемо и коња да однекуд горе
усплахирен рже

како да се решимо овог
белог мрака

али са истока сине сјајна зрака
која се убрзо у свежањ претвори
тај свежањ с кровова с потока с врбака
за трен ока сву маглу оплеви

на видику угледамо утом
коњ онај лепрша
гривом златно–жутом

ЗИМА

Много је крај мене упражњених места
окружења из минулих дана.
Лабудови бели запосели јеле
крај прозора старачкога стана...
На местима празним ђикају изданци
зелених младара, најављују честар
што ће с грана јеле лабудове беле
да одмаме преко новониклог борја
да се вину из мраморја зора
и оките груди пролећног брбора.

ЗИМСКА ИДИЛА

Неке птице снежнобеле
раскриљене
зајахале наше јеле

Јесу л' оне са неба слетеле
или су се наше јеле то к небу узнеле
са сновима чврсто загрељене

ТРАКАЛИЦА

Добре наде редовно прикивај
да не одлећу упразно
у облаке
одакле им повратка нема
или их уредно пакуј
па упућуј упорно
на адресу
свог сопственог трема

Свеједнако од раздања до раздања
од рођења хтења до последњег трена

Ал ако се тако крене
од непрекидног рада
недостајаће нам време за остварење
и тих добрих сачуваних нада

* * *

урбан је живот вазда ужурбан
сеоски расејан
и једном и другом кров је исто небо
ал им је оно дакако неједнако

* * *

живот у сенци новогодишње драме
у четрдесет и седам опаких слика
био је мутна полувековна кома
из које нема излаза никад

као душевно бунило ламе
илеус токова пегавих гнома
ил и ја колам без пардона
без илузија невољника
по чељустима тог фантома

ДАВИД И ГОЛИЈАТ

Јутрос је природа некако неприродна
риче од гнева
грца у пени коју ствара
прети уместо да весели

прави ваздушне јаме па их вртложи
намиче некакве завесе црне
из којих врцају муње без крме
а сви се путеви сплели

Јутрос је природа к'о горопадна неман
а ми ушушкани под крововима својим
јер другог излаза нема
чекамо да јој се врати она ћуд стара
док не разнесе нас и домове наше
тамо далеко до иза седам гора и мора
као нарамке шаше
ил табле стиропора.

А преживели
у спомен уништеним
у име заштите живота својих
оштриће даље ум душу и тело своје
за двобоје с природним појавама
свим што постоје
пошто је природа родна нестано природна

* * *

Пејзажи траже знатижељу,
а пламсају од топлине душе,
немају појма о Створитељу
док зене наше меко њуше.

Ал' је у њима и много других
живих створова разних фела:
велики, мали, кратки, дуги
као да навиру из неког врела.

Ми их гледамо задивљено
као делове свих тих слика,
к'о да је све ту припремљено
за наша чула свеколика.

У охолости људске сујете
далеко нам је од памети
да су и они са палете
погледом у нас тад занети.

* * *

Сви ти словенисти и европејисти... говоре о двема странама једног истог предмета, уопште не примећујући да се заправо и не препиру и не противрече једни другима. Један је здању пришао превише близу, па види само један његов део; други се исувише одмакао, па види целу фасаду, али делове не види.

Николај Гогољ, Изабрана места из преписке с пријатељима

Потоњи дани данашње јасне...
Подсмешљив поглед из раселине
односи последње трнце снаге
блештавог сјаја из долине
и утапа га у врхунце који се
на хоризонту магле.
У издисају нема те влаге која ће
замах да оживи руине крезубе комете.
И тумор душманин живота
у телу умрломе спласне
да загрљен са жртвом труне.

Ни кад се све зна, никад се не зна
шта је кад звезда, а шта — бездан...
Је л' овај кркљај тек пролазна граја
или је кобно зачело краја?

ГОДОВИ

годови су прецизне скице
минулог времена
које тиште све
за живота

али су и скривени кодови
природе без поклисара
без магле историчара
из које избија јара

годови су летопис вођен изнутра
писан за сутра

јесу у дрвету које може да гори
али се природа за опстанак бори
па ће и храсту што ће у пламену пасти
ластари нови из жила израсти

годови су линије будилица
у име будућих слемена
без урота вера коалиција трица
и јалових трвења племена

РАЗВОЈ

кад бацим у језеро облутак
око њега лину
концентрични кругови што бивају
све шири и шири док не нарасту толико
да се у пливању
расплину
клону
и нестану

то је праћено игром звукова

на месту удара
распукли мехур клокне
први кругови затим зашиште
потоњи тихи јек роде
док они крајњи не утону
у општи шумор воде

али облутак не плута
он зарони брзо до дна
где не чује шуморну хуку
и тако зализан
без ногу и руку
сместа почне да смишља механизам
којим ће унуци неки да га извуку
из глувог муклог сна

да може да се котрља и буде бачен
кад гране судњи дан
поново у тај сан

ОСВЕТА

Дрво живота из хира свог
као да не воли сопствени плод
урезује нам год по год

квргав и бодљив као глог
живот је људски љута коб
од памтивека с наума злог
намиче покров на људски род
да сваког притисне неба свод
да би га сабио у гроб

али на хумци набухне слог
од уздаха преминулог
да худој коби гризе дроб

Душа је људска пргав роб

СМРТ

плаво небо жуте стене
стене–небо небо–стене
ливаде зелене

рујем зоре шебој пласте
да постану шебој–зоре
наранџасте

плави немир рујно лице
лице–немир немир–лице
виолетне љубичице

наше сене потрвене
сјајем боја Земље таште
сетне бледопепељасте
отпрхнуше као птице

у свемирско море

СНОВИ И ЈАВА

На дрвету сам
с његовог витог стабла
пружам руку низ попречну грану
да уберем две једре црвене трешње
но грана се под теретом мог тела увија
и оне ми с јагодица прстију редовно клизну
у загрљај зеленог лишћа које их скрива
Ја се инатим па све бешње и бешње
стоти пут се пружам на ту страну
грана се већ опасно нагла
а ја се не дам

И тако ко зна колико пута

Утом наиђе вучица млада
дође под трешњу и видим чека да паднем
Ја чвршће пригрлим грану џаба ти трешње
кад ме одоздо вребају те чељусти гладне
а чини ми се вучица сада
постаје све љућа

Но грана моја испаде крта
заломи се пода мном
и ја на крњатку остадох да висим

И тад ми сину како да доскочим јави
да објавим да сам све то само уснио на трави
под трешњом која је тек у цвету
а да ни вукова више нема у нашем златном свету.

VI

ВИДИЦИ

И видици су различити
далеки плаво обојени
к'о змија издужени
блиски стрми високо наднесени
безљудни густо насељени
у сан утонули или будни
к'о ланац око нас развучени

Да л они постоје без ока људи
из којег тону у вијуге груди
до грла увијене ил раздрљене
свеједно
да отуд суне отров сумње
назад у поглед обезумљен
несагледно

ПРОЗОР

Природа сама ту све склопи
Да прозор имамо к Европи.
А. Пушкин

парк а иза њега улица
с низом троспратних зграда
као дворишна ограда
и свуда понеки човек жена дете
под њима
кров цеви и лавирината канала
бетон асфалт и трава
а изнад свега тога
светлоплава небеска капа

између тих лица
мотају се
кућни љубимци с поводцима
на које бесно лају
чопори напуштених луталица
добро се знају и чине шта могу
лају се

но све то је само спреда
а с леђа је ушушкан сан
без огњишта које би морало да се чува
без прага на ком се вага
и без резервних врата промаја да не дува

ово је поглед унапред
кроз рам прозора који је добро дихтован
камером надгледан
биран да свет буде миран
и напредан

бетон асфалт и трава
а над свим тим бди алава
небеска шапа
лава

ИЗНЕНАЂЕЊЕ

Могу да продужим магновење,
Ал је ка горе један пут мој.
Ко ми то шапуће сад „заточење“?
– О звездо моја! Ја сам твој.
Валериј Брјусов

Живот је заправо магновење
које сам човек може да скрати
ако га одједном обузме хтење
да осујети продужење
за које исто главом плати
па се
разгрнув окриље вење
заинат суноврати
у превремено отрежњење
за које неће унапред знати

ЕНЕРГИЈА

Мало је потпуно мртвих.
Роберт Грејвз

Има ли потпуно мртвих материја
које не могу да оживе,
кад је на овом свету све недовршено,
те не допушта мировање?...

Има ли људи потпуно мртвих –
који не могу међу живе,
ако све храни енергија,
које још има...
невидљиве –

те живот смртни
одасвуд клија!

БЕСКРАЈНА НОЋ

Чујеш ли, маћехо, звезданог табора,
Ноћи, шта ће сад бити, шта потом?
.............................................................
– Рођен сам ноћу између другог и трећег
Јануара деведесет које
Несигурне — и столећа
Око мене ватрама стоје.

Осип Мандељштам

Осипе стари, ништа ново ни сада
Одмах по твојој смрти поново пуче
понор гробница за људска стада
Не много затим
повампириле се приче од јуче
свак помиње по неко поље
ко Куликово, ко Косово
и нико нема воље
за поље Малиново
Ни пола века не хтеде
да чека
мржња јадника нахушканих
као хртови
једних на друге...
А после хајки се псари
назову неимари
па нема ни геноцида

И у освиту још једног века
ватра до ватре се жари
подмукло прате
када ће доћи
час да опет плану
јер хртови немају моћи
да искораче из бескрајне ноћи
и својих псара да се ману

СРЕЋА

Срећа није штап
о који се ослања.
Срећа је зрнце песка са плаже.
Срећа је екстракт од незнања,
попут шарене лаже.
Срећа је сања над сањама.
Срећа је с дна океана
неиспљуснута кап.

Нит људског опстојања.

СРЕЋА ЈЕ

срећа је кад је душа љубави пуна
срећа је и када нема оскудице
срећа је кад те промаши
саксија с балкона
кад те по мрклој ноћи прати луна
кад ти се осмехне вољено лице
кад видиш како ти маше
језичак јутарњег звона
кад спазиш како се иза трнова жбуна
играју мале живахне препелице
направљеном од жуте шаше
елисом дечјег авиона
срећа је кад из окриља крхког чуна
као из срчике пољске чаше
угледаш у води наглавице
како струјите и ти и она

СИНУ ОТАЏБИНЕ

кад прекопаваш раке
губиш чедност
и постајеш туп

не лечи мртваке
њима је свеједно
распада им се труп

прати живе зраке
сневај небо ведро
ако ниси глуп

ТАМА

На излазу из овог тунела
мига нам светлост млечна
Како до ње доћи
кроз мрклу таму
а не разбити дотле
главу
Како се провући
кроз поломљено стење
до тог млека
из чиније дана

Ако се ипак измигољи неко
чинијом ће заслепљен бити
па ће морати
да се врати
у таму

Али на излазу из тунела и даље
намигује светлост млечна
и опојно мирише млеко
из чиније дана
ка којој нас води сама
лицемерна тама
што манипулише нама

БЛАГА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Више не пада све на земљу
Прогрес нам донесе
шири избор
сад можеш пасти и у свемир

Т(Р)АКТАТ О СРЕЋИ

срећа је на улици
срећа је одмах иза угла
срећа је у просјачкој капи

срећа је у новим ципелама
срећа је у банци
срећа је у лудом аудију

да ли је срећа у ономе
што немамо
срећа је у жељи

срећа је у туђим рукама
које могу бити и чисте
и прљаве
срећа је и у дрвеним штакама
срећа је и у доброј протези

срећа је мајчина рука
срећа је поглед који воли
срећа је прва лепа љубав
срећа је обично у деци
али деца која доносе срећу
могу бити несрећна
и опет је питање има ли среће

срећа је кад човек
живи са собом у миру
док стари
чега готово да нема
уствари

* * *

не постоји срећа
без срећника
те и није дужа од живота
никад

да л' бисмо је осетили
икад
без толиког рода
несрећника

ДЕЧЈЕ ОКО

дечје око побуђује радост
дечје око побеђује таму
дечје око продире у душу
дечје око понире у живот
и пре свог рођења

оно боље види од сазреле зене
јер се храни оним и што само слути
дечје око види свом душом и телом

а растући тихо почиње да вене

НАША СРЕЋА

срећа је у човеку
а некад у качкету
на човековој глави

некад је у домету
некад у промету
некад у здрављу
некад у слављу
некад у стази
некад у снази
некад у покрету
некад у окрету
некад у скоку
некад у оку
некад у роси
некад у коси
некад у челу
некад у телу

увек у души

* * *

срећа отпузила
пребијених ногу
али озарена лика

сад се већ низбрдо суља
у правцу долине крина
да се слика

у бунгаловима се муља
свашта
буље колути дима

завијорила се будућност
у главама губитника

НЕМА УМА У ВИТЛУ ПЛАМЕНА

(према начину народног певања)

Јесмо л' на...род који зна шта хоће
Срце нам је посеб...не тврдо...(ће)
Душа вазда препо...лов...љивана
Чаша ж...учи ду...го налива...(на)

Јесмо л' на...род који зна шта не...ће
Као зв...оно срце нам звек...е...(ће)
Душа нам је бри...тв...ом рез...барена
Чаша ж...учи дав...но пре...л...иве...(на)

И...сто...ри...ја шаром укра...ше...(на)
У би...ће је наше у...сађена
И ту нема ни...как...вих проме...(на)
И...ма л' у...ма у ви...тлу пламена

ПРЕЛОМ

Тишина шиба после олује
немирна савест од ње трепти
и у обамрлости назире судца
Сећања конци пренапети
руке немоћно подигнуте
Топови ћуте
Брука пуца

Тај мук и вида после олује
да људску савест растерети
авети прошлости да разбуца
нудећи души своје скуте
да јој умину ране љуте
Топови ћуте
а видик пуца

VII

КОЊИ ВРАНИ

Слудаја

5. ...И видјех, и гле, коњ вран, а онај што сјеђаше на њему имађаше мјерила у руци својој.

6. И чух глас између четири животиње гдје говори: ока пшенице за грош и три оке јечма за грош; а уља и вина неће ни бити.

Откривење Јованово, гл. 6

Неко је богат духом
неко слухом
неко рухом

неком је потребна радња
некоме градња
неком сарадња

неком је потребан вођа
некоме паства
неком глава
неком слава
некоме мир
некоме збир

по посављу и подунављу
подрињу поморављу и понишављу
опаке лажи жучно плету
продају маглу неуком свету
у загрљају тетошу гују
кроз чија уста друге пљују

Продају нове старе теме
хлеб сиромаху
болесном здравље
одвајкада
пустослављем
у празном џаку
тражи се чега нема
последња трне нада

Продавци магле добро знају
све ће се открити на крају
но тек по општем издисају

ОТКРИВЕЊЕ

шубара шајкача шајачно одело
и љута као шкропило
ваљају за село
град плута својим путом

додуше и он се греје љутом

њихов заједнички вођ је
обузет својом утопијом
као губитник рођен
куца на погрешне двери
властоубљем се опио
од града прави село
веран сопственој мери
занео се колонокопијом

Бог Земљу снова потопио

НОВИ ОБИЧАЈИ

где је склада још блескуће нада
иверје се сеје око клада
осим кад у амбис пада

врлина је пут ка срећи
осим кад је штошта спречи
и убљује ружном речи

пре по рeци а сад по мртваји
пре по руци а сад по бркљаји
пре пороци сада обичаји

ШТРИКЕР–Р–РАЈ

Петља за петљом — ред.
Два реда — двојни редови очас.
Битан је редослед.
Остало нема значаја.
Кад се петља упетља — омча,
као подмукла клопка.
Но и омча је нека копча.
Ако се не изгуби петља.

СТРАШАН САН

Сјатили се нечастиви
Дуж равнице беле те.
Неизмерни, безобразни,
Месечеве игре кист,
Круже посвуд врази разни,
Као новембарски лист.

А. Пушкин

С тавана стружу чађаву душу
кућни духови расрђени
отровно труње кроз даске круне
и фркће мачор лењи
очију натруњених
док мерка греду
на коју да скочи
кад њему пред очи
мишеви опет коло поведу

Кроз оџак што дими пркоси зими
из котла с водом овом згодом
враг нечастиви
грудвама снега преко свега
клобуке гони грејући се

сви су ту дошли из дана прошлих
к нама су сишли жеља их тишти
да нас овако тужне и ружне
повратком својим изненаде
и да нас у ове позне сате
сањиве врате
у мреже вражје браде
па да нас поново јаде
а ми сањамо да још Аваре гањамо

* * *

А свет је трезан
у мртав чвор везан

НЕБЕСКИ НАРОД

Има ли слике без сликара?
Има ли пута без путара?
Откуд имање у неимара?
Не вреди рачун без крчмара.
Постоје врата без вратара,
и без џелата има смрти...
Немају жутицу сви жути.
И зар су љутићи листом љути!

СПЛЕТКА

Ко би те сплео,
проклета сплетко,
да није тако
радости ретко?
Носе те весла
обесне свирке,
носи те венац
лепљиве дирке
да шире вику
љигаве злоће...
Пенаве бале
празне самоће.
Прљаве ниске
несите вриске –
а ко ће, а ко ће –
мртвило дана
где чама роби.
И то је рана,
али не права,
но прљава –
а ко би, а ко би?

Сплетка је летка –
и крлетка.

НЕ

Лаву Лосеву

Ви сте Србин? Не, ја сам скрбник грбав,
слепо тетурам черечен, шкрбав,
са сном о главној роли
која све злурадо боли.
Ви сте с Косова?
Не, ја сам пре полуишчупан корен
који се куне у ставрофоре
што, као да су на Марсу,
раде на небеском царству.
Човек сте? Не, ја сам зубац с виљушке дивног
прибора за јело из двора цара Душана Силног —
крњак, полутак, кљун злогуке сове, рог,
а докле ћу тако — рећи ће ваљда Бог.

ДИЈАЛЕКТИКА

Слете ми на длан прелепа слутња.
Морам је што пре скрити
Док се не сазна –
Да је то нада у „боље сутра“.
Јер где се краде (чему крити?)
Важне су залихе лажне наде.

УСКА СТАЗА КА ДАЛЕКОМ ПУТУ

С промоције српског превода књиге
старог јапанског песника

Пут је стециште свих људских душа
и небо и земља станиште свега што знамо

А људско ухо данас може да слуша
и приче које лебде над Јапаном
с онима што колају из прастаре Кине
до тог уха допиру древне гатке и с другог краја
чудесног великог света Маја
и кад још из Индије Египта Африке лине
плима мудрости које се стопе
с валима што нагле из Европе

Е кад би се нашло моћно ухо које уме да слуша
поуздано би се знало
колико је у људској омрази памети мало
и логика очњака колико је плитка
кад се са ланца пушта
као сушта помама шупљих душа

ОРГАНСКА ГРЕШКА

Плам ока јастребовог није
зрак сунца што живот лије
само је знак то крвопије
који се спрема да убије

Кад се удружи ум с искуством
не значи да је морал јачи
у страсти похлепе гнусној
предњаче нагони мрачни

Да ли је јастреб ипак бољи
пошто крв пије да преживи
а човек граби по својој вољи
и за то редовно друге криви

Како та мудрост губи моћи
кад се са саблазни суочи
чијом се вољом човек даје
да чини такве промашаје

ОГЛАВ

Живот је човечји попут вреже
дана и ноћи
усхита и потонућа
са огрлице људске климаве моћи
оглав који је стеже

Кад напослетку крочи без њега
човек би с истином да се суочи
а тад му најближи због нечега
прискочи
да му навуче капке на очи

VIII

ЗАМЕНА ТЕЗА

Тињалица

„Баш је ужасно ово време,
час жега, час зима:
никако да се излепша“ –
пожалих се таксисти, тек да
не ћутимо.

А таксиста процеди кроз зубе:
„Време је и добро какви смо ми.“
Није ми јасно коме је те речи заправо
упутио...

У недоумици да га нисам нечим повредио,
тешећи се, рекох у себи збуњено:
„Много је киван... Нешто га друго, ваљда,
наљутило.“

Ал мрзовољни таксиста изненада
нагази гас и ми узлетесмо
у опаке облаке да сами улепшавамо време...

Нешто је, ваљда, наслутио...

КАПРИЧО

Тињалица

Три кера и две керуше гласно цвиле.

Није то лавеж злоће већ ламент бола.
Какве их на то терају силе
и која им је дата рола?

Ову музику не воле виле
ни поклоници баркарола.
Збуњује онај завршни трилер
ишчупан из молске ноћи...

Ал ти пасји гласови одиста нису
ни дисонантни ни самостални.
К'о да их ниже у звучну ниску
какав геније тајни,
док испод пене, беле сирене,
тражећи бисере, пребиру, блаже
брбљиви дурски талог.

ЛАВИРИНТ

Тињалица

Пламен мудрости се
у име истине, да, распиње,
али не може све да домаши.

То зрно чистине
никако да нам стигне:
сејемо га у плављеној башти.

За истинско исцељење
од болештина страшних
треба испрати и наше вене.

Но да све то ваљано крене,
како да се поставе шине,
како разлучити где ко да се дене –
кад образине не црвене?

НЕВЕН

Тињалица

Ко нема времена
мисли мање
мало шта може да објасни
Ко мисли више стекне знање
ал у животу обично касни

За све је спасење опој невена.

IX

Ф Р Е С К А

ОПШТЕ МЕСТО

Отворих велику фирму
под именом „Етнико“
да не будем сам
да знам
зашто ме ко туче
и другоме да помогнем
да се бранимо
или заједно да бежимо
или да мремо
дође ли дан
и све то да накачимо
на паоке точка историје
да не може у заборав пасти
И постадох
невиђено богат
због своје домишљатости
Бог да ми душу прости

ДУНАВСКА БУНИКА

тихо звиждуће мећава
из разјапљених кљунова
клобуци сећања
навиру из муља дунава
гргоље приче
које плутају око чунова

ветар све јаче шиче

ЗАХВАЛНОСТ

Никад не можеш бити ничији
ни при рођењу
ни у животу потом
црве птичији

Природа је сврховито
саздана
ни одбачено није бачено
и све на крају
зграби
неко вичнији

Па се у својој слузи
не предај тузи
радуј се судба је твоја ево
дошла у руке и музи

ЈАВА СПАВА

сама рука сама стаза
сама глава сама врлет
сама душа камен бигар
страшна бука око јаза
јава спава њу застрле
јавке тмуша рањен тигар
све је само шта највише

а долама сјај и тама
више дашна сиромашна
те су јавке као чавке
светионик ноћу мига
крај пролаза ради газа

душа сама није с нама
нема мира на иглама
невоља нам за петама
све је само
само
ту
и
тамо

МОЈ ЛЕПЕНЕ

Крај ђердапске вазда уплакане стене
испод свога крова од листова
душе узапћене
чувао си тајне дунавских вирова
ој лепен–лепене

Да ли си слутио
шта се то дешавало
ил си само дуге дане претрајавао

Не, знам да си био
заложник наума
очувања знања
о истини нашег настајања
знам да ниси сам имао мира
до појаве оних што слуте и цене
тајну Лепенскога Вира

И би тако мој лепен–лепене
нови људи преузеше тајне древне

ал у име свог напретка
родне косе тајни водом потопише
а њих саме изнад уплакане стене
горе
у витрине преселише
где лепене ти не растеш више
мој лепен–лепене

ОСВЕТА

Видовит си лепене мој био
ниси нам до краја тајне отворио
пуне су их твоје миленијумске вреже

ликове си важне штедро нам открио
људске главе рибе и јелена
но пса чије кости покрај људских леже
међу ликовима овим нешто нема

и да би нас потпуно збунио
потури нам апстрактне скулптуре
с мутним порукама неме арабеске
културе лепенске

сласт открића нашег тако си натрунио
од првог трeнутка
да ћемо твој облик у немоћи својој
не часећи часа
почети да клешемо од славног
облутка
попут Мандељштама и смисленог Васка

НЕДОУМИЦА

зашто ли су стари неимари
у станишта породична
уткивали светилишта

и зашто су та станишта
заснивана на троуглу
једнаких кракова

је л' одиста мистика тих бројева
несагласна са језиком
нових прорачуна
мој лепен–лепене

НАСЛЕДНИЦИ

наслаге земље
у доба великих потреса
прекрију времена која прођу
сва их таложе под нама

ти конзерватори наших исходишта
чувају водоводе тргове станишта
оружје оруђе кости древности

кад штошта од тога кадшто откопамо
разоружано се питамо
шта више од предака својих ми знамо

до сазнање
да времена пролазе а време вечно траје
да се дух наш грејан од ватре и сунца
уткива
у воду и камен
те испод застора таме
и кад нас не буде
може да гране

ал ако он може
да гране и кад нас више нема
ко може бити сигуран баш
колико је тај дух и одиста наш

ВИРОВИ

Сваки вир чува неку тајну
И свако створење носи по коју
кожну поткожну рожну
вртложну побожну или безбожну

Нема створа без навира
ни човека без превира
све тајне су њему вировите
Нема вира без извира
нити воде без увира
А људске су тајне увек сврховите

Из похлепе да остану живе
и оне су клете променљиве

Ново време роји нове теме
и негује нове јуродиве

ЛЕПЕНСКЕ ДУШЕ

Прпоре заставе,
сврдлају дрински вирови,
гргоље, гле, камене
лепенске душе,
Дрхтуре палилуле,
Надима се трио из вражјих снова,
те ђика и крошње вије.

Влажне од суза заставе,
црвене дрински вирови,
камене душе се пуше,
палилуле се по реду туле.
Свуд стиже троглави ован,
као да је — од воде текије...

Смежурале се заставе.
На Дрини крвави чиреви.
Задимиле се палилуле.
Загорча ракије, натруни векије
злосрећна хладњача Текије.

ТЕКИЈА САВЕСТИ

Из хладњаче пећке,
крај колена Лепенског Вира,
испод бакине плећке
вири дечија шака.
Иза бакиног леша,
из леденог мрака
склупчано мамино тело
без веша.

Из хладњаче гроба
у окриље Лепенског Вира,
с братовљевог дроба,
испаде дечачка глава.

Кроз стакласте очи
са небеског чуна
престрављена Луна
жуте сузе точи,

а лепенска жена
тужну главу узе
у глинене скуте –
стидом обливена:

дечије су кости,
залог невиности,
полагане давно
уз огњиште само...

Из утробе вира,
од вртлога јача,
крвава хладњача
ником не да мира...

СПАСЕЊЕ

Ех, кад би знала само
та лепенска жена:
можда би и њихове кости
нашле свој мир
крај огњишта
да нису помешане
с труплима
мајки, очева,
бака, дедова
и да њихова огњишта
нису сажежена.

Нема ко њих да сахрани.
Нит има где.

И можда је онај што их
смести у хладњачу
један од анђела милосрдних
који им даде нови дом
с плацем на дну
испод Лепенског Вира
да се домогну
блаженог мира...

На корак до ждрела
модерних
ђердапских турбина.

И ТАМО ЛУНА СУЗЕ ЛИЈЕ

да се органи људски допуњују
и чудесно се надовезују
то би лепенска жена
могла да схвати

детету свом да би спремно дала
срце и душу дроб стопала
то памет материнска њена
такође може знати

ал да их неко насилно чупа
из живог људског трупа
да би их могао продавати
у другој хладњачи иза Голије
на то би једнако распамећена
могла из гласа закукати

и то се на да поимати
и тамо Луна сузе лије
на овоземаљске свињарије

ЗАЗOР

Нема ткања ако није потке.
Свињу није страх од крста,
већ од мотке.

Људска ћуд је нејасна работа:
Да ли човек зазире од крста
Или тек од упереног прста?

С В Е Т О В И

(Одломак)

1. ТАЈНА

Код Руса из Костромског
краја за самртника су говорили
да се „спрема у брезе“.
А. Н. Виноградова,
В. В. Усачова

Под брезиним грањем
људски се дух и тело
претаче у други свет...

Можда су
и сва стабла око бреза
са својом надљудском
мудрошћу и знањем
заправо наши преци
овде распоређени
да прате човекова дела
као сведоци неми,
да нас чекају спремни...

Можда овдашњи храст
представља чак неку власт,
можда је овај глог
покојни овдашњи бог,
можда је јасика лепа
била девојка некад,
принцеза — тужна бреза...

Кад ли у брези њен сок тече,
а кад га напаја крв људска?...

Непроверена је ова веза,
но није ту без нечег:
неко од брезе, зна се, преза,
други се њоме лече;
једни се с храстом не шале,
други га за срећу пале...
Све је питање чувства,
и неког искуства?...

Ништа се тачно не зна.

7. ШУМА

Храст је Христов и Маријин плашт
Трска се с потоком вукла
Буква у небо пукла

Јела се с ђаволом сплела,
Клека се демоном пекла
ал је и млеко лека

Дуња згрудвана муња
Јабука љубави абар
А јаблан стражар храбар

Зелене, беле, плаве
и златоруне шуме
таквог су дрвећа пуне...

Човек од шума зазире,
и поред храбрости трајне —
јер шуме прозиру тајне.

13. ПЛАН РАЗВОЈА

Плаши нас шумовит свет
Хоћемо чисте пољане

Да нису нашминкане

Волимо да су ствари
прецизно разврстане

Без еколошке пене
гледајмо све изнутра

и смене творе гене
у име бољег сутра

Јер кад се видик шумом спута
народ ће много да лута

А народ нам је све(т)

14. ЕПИЛОГ

Данас је још од свитања
наврло много питања

Зашто је црквена звоњава
постала тако дроњава

да рите њене сотона
качи на коље плотова

Каква је јутрос порука
збунила сеоског пророка

да га к'о авет стоока
шаље у жубор потока

ХХ

МЕХУРАК У ПРОТИЦАЊУ

Живот је празан сан
што се за јаву снује
од које се заправо бежи

Живот је сан за дан
од кога човек очекује
да сутра буде лепши
све док не схвати
да непрекидно греши

И кад му пред очима пукне
напрасно буде касно
па и признање спремно
да најзад гласно рукне
с усана склизне немо

Сам живот пак вечно тече
што стари мудрац рече
А човек је већ по саздању
мехурак у протицању
захвалан можда
на свом незнању

НЕДОУМИЦЕ

Наши потопи прете дубином
После стишавања под земљом трају
у Дамокловом замашају
да нас у повоју од меке пене
потом наивно опуштене
на крају сасвим доакају

не сечивима од метала
но задасима свога кала.

Хоће ли ико с мртве сцене
успети на трен да се прене
и потопу одбруси: хвала?

НАШИ ДОМЕТИ

Желиш ли живот лепши слађи
мрље премажи белим лаком
видике сузи и скрати
најнижу жељну коту нађи
па не питајући зашто и како
дубином душе само њу прати

Но ужали ли те ума жалац
остаћеш довек жељин талац

БОЉЕ СУТРА

дивимо се како је полирана
велика санта душе
што нам на уснама стоји
да кликне селу и граду

док у таласима немог безнађа
грцамо на невине кивни
распоређене већ за фасаду
одавно склону паду

ал прво ћемо на параду

ДЕБАТА ОКО ПЛАГИЈАТА

Хвали ли се човек храброшћу, ученошћу,
умом... или чим другим — ... показује да му
баш то недостаје: ономе ко заиста поседује
какву врлину никад неће пасти на памет да
о томе прича...“

Артур Шопенхауер

Не љутим се на охолог вођу
од паљбе димних завеса
он и да уме не може да види своју слику

Али му камарилу грдим
што самозадовољно пушта да је оволико штеди
те мора сам о себи да кликће колико много вреди

Додуше из камариле задише већ и неуништиво смеће
што се чува за време које ће потом да уследи
кад и до заглунулих допре тане Артурових речи
јер сваки хвалисавац непогрешиво осећа у себи
мањак онога чиме се пред светом размеће

На Растку објављено: 2019-12-28
Датум последње измене: 2019-12-28 15:57:42
 

Пројекат Растко / Филологија и лингвистика / Библиотека Миодраг Сибиновић