Петар Буњак

О књизи „Између светова. Нови аспекти књижевног дела Десанке Максимовић“

* * *

Књига Између светова М. Сибиновића... спада у она малобројна дела која из корена мењају слику предмета којим се баве, у дела после којих, да тако кажемо, „више ништа није исто“. У широкој области ове теме... поглед на опус наше највеће песникиње, какав нуди ова књига, делује као освежење, ако не и као значајно методолошко отрежњење. „Досадашњи аналитичари су се“ — каже писац у Уводу — „трудили да њено поетско дело, пре свега, осветле у контексту српске и, донекле, југословенске поезије“... Сибиновић пак својом књигом... нуди осмишљен али и отворен проспект проучавања Десанкиног песништва у контексту појава из других европских, па и неких ваневропских књижевности...

.......................................

Сибиновић посебно обасјава једно изузетно песничко прожимање, и то с више страна. Реч је о релацији Десанка Максимовић — Ана Ахматова, која обухвата и лично познанство, и узајамни преводилачки однос, а што је најзанимљивије — у трећем делу књиге — и интертекстуални дијалог српске песникиње са руском. У излагању тога односа Сибиновић полази од критичке рецепције Десанкине поезије, и то још од тридесетих година (П. Митропан), а затим наставља да прати мисао о „женској линији“ која у нашој критици експлицитно повезује Десанку са Ахматовом. Паралелно — низом Десанкиних исказа показује њен однос према Ахматовој (поред осталог, кључан Десанкин есеј Сусрет са совјетским песникињама, 1957). Ту линију сродности песничких хабитуса Десанке и Ахматове — примећену у сфери љубавне лирике — Сибиновић крунише компаративном анализом позних песама двеју песникиња са темом смрти, при чему открива сличне функције мотива. У круг поређења ушле су песме из Десанкиног циклуса Недоумице (Зовина свирала) с једне, и Поема без јунака и циклус Венац мртвим Ане Ахматове. Закључак при томе није диктиран напором да се докажу „утицаји“, већ да се истакне „дубинска“ подударност.

А како су песникиње преводиле — једна другу? Тешко је наћи много примера када две сродне душе, при томе још и ствараоци таквога формата, приступају једна другој у улози преводиоца. Утолико су резултати Сибиновићевих анализа значајнији. А анализа је вршена, како на тематско–мотивском плану, тако и на плану версификације. Исход јој је крајње занимљив. Ево најпре ауторове констатације о Десанкиним преводима Ахматове: „Општа карактеристика свих побројаних трансформација су заправо проширења која густе, сабијене слике оригинала пребацују у регистар меке нарације“... После методолошки истоветног поступка о Десанкиним песмама у преводу Ахматове, читамо: „Заједнички именитељ свих ових трансформација оригинала до којих је дошло у преводу опет је својеврсно 'заоштравање', које се испољава у заменама лирске распеваности и мекоте у песничкој слици Десанке Максимовић — мисаоно сажетијим, тврђим, опоријим ('мушким') исказом, својственим, иначе, оригиналној поезији зреле Ане Ахматове...“ А ево и општег закључка: „Испоставило се, дакле, да су преводилачке трансформације у преводима и Десанке Максимовић и Ане Ахматове заправо подударне: Десанка Максимовић је распевавала и умекшавала Ану Ахматову, а Ана Ахматова је песме Десанке Максимовић заодевала у структурно строжи (чвршћи) метричко–ритмички исказ, да би смиривањем распричаности српске песникиње њеним песмама придодавала нешто јачу рефлексивну ноту“ (стр. 123).

.......................................

С друге стране, уза све то што је Десанка дотад акумулирала у своме песничком искуству, њен непосредан преводилачки контакт са поезијом Ане Ахматове (у светлу напред представљене „типологије“ двеју песникиња) могао је — како то, с правом, сугерише Сибиновић — подстаћи нашу песникињу на оштар заокрет ка „отврдњавању“, сажимању исказа у функцији мисаоности, какав је начинила збирком Тражим помиловање (уп. стр. 126).

Трећи део Сибиновићеве књиге... на ненаметљив начин оспорава дубоко уврежену тезу о апсолутној „аутохтоности“ и спонтаности Десанкине поезије. Садржај овога дела књиге најопштије би се описао као „свет у Десанкином песничком огледалу“, и то свет како као искуствени доживљај (пропутоване земље, упознати људи) тако и као духовни саговорник (култура, а пре свега књижевност других народа).

Овде ћемо се за тренутак задржати на овом другом назначеном аспекту. Сибиновић полази од претпоставке, јасно манифестоване, уосталом, у Десанкином стваралаштву и... исказима, да је темељни културолошки, па и ментални код наше песникиње — припадност словенству. Словенофилске (а у првом реду русофилске) склоности Десанкине значајно утичу на дефиницију оптике тога њеног „песничког огледала“, окренутог према свету. Проблемски опсег теме песникињиног дијалога са светом, иако је то само део теме интертекстуалности Десанкине поезије, бескрајно је широк, те Сибиновић својеврсну „штих пробу“ врши на примеру руске културе и књижевности. И та је „штих проба“ двоплана. С једне стране, ту је руска култура као тема, коју речито илуструју песме Русофилов орман за књиге (циклус Прадеда моје мајке у збирци Небески разбој), Камена библиотека (циклус На Одисејевој стени из књиге Међаши сећања) или циклус Визије изнад Кремља (Зовина свирала). Са друге — ту је интертекстуално призивање неких руских песничких текстова. У циклусу Визије изнад Кремља Сибиновић проналази „дијалог“, поред осталог, са Пушкиновом песмом Кола живота и Поемом без јунака Ане Ахматове.

(Из рецензије под насловом Песништво Десанке Максимовић лицем према свету слависта, професор Филолошког факултета у Београду Петар Буњак о књизи Између светова — Филолошки преглед, 1999, I–II, стр. 280–282.)