Душан Иванић

О књизи „Множење светова“

У рецензији рукописа проф. Сибиновића Славистичке теме написао сам да су његови радови редовно темељне анализе ствари којима се бави, да имају шире методолошко–теоријске импликације у више научних дисциплина, да су на рубовима или додирима србистике, славистике и културне историје и да актуализују општија питања вредновања и изучавања одређених појава или опуса. То могу и сада поновити, уводећи у разговор нову књигу проф. Сибиновића, срећно насловљену Множење светова!

Ако бисмо одмах нешто издвојили за књигу о којој данас говоримо — то су велики распони интересовања њеног аутора! Они се најбоље виде ако се пође од првог поглавља — енциклопедијског погледа на хиљадугодишњу књижевну везу између Руса и Срба, па се дође до завршних поглавља о преводу у подивљалој, како аутор каже, српској култури на почетку 21. вијека и руским писцима у српској преводној књижевности на размеђу 20. и 21. вијека.

Између те двије тако удаљене временске тачке и два типа излагања (прво синтетичко, друго аналитичко–критичко) налазе се радови општијих методолошко–теоријских тежишта: тичу се теорије превођења, српске књижевне историје и преводилачке праксе уопште и праксе аутора књиге као преводиоца. (Неочекивани подаци: и кад су руско–српске, или совјетско–српске и југословенске државне везе биле у прекиду, превођење је трајало: у вријеме Краљевине Југославије комунистичке групације и њихови симпатизери су преводили совјетско–руске писце, а „наше руске избеглице“ — како каже Сибиновић — опозиционо–избјегличке руске писце. У вријеме прекида односа између ФНРЈ и СССР, настављено је превођење класика, али и откривање и афирмисање „модернистичких и авангардних појава и писаца из руске књижевности, изложених репресији званичне совјетске књижевности“ (218)

Издвојио бих још једну готово обавезну црту Сибиновићевих књига: полемичност и критичност према стању у савременој српској култури (неће му бити довољан атрибут подивљала, већ ће додати и именице каљуга, блато), с просвјетитетљском идејом — о непходности културне реформе, да не кажем — културне револуције. (У српској култури новијег времена имали смо такве реформаторе у личностима Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, па и Светозара Марковића, Скерлића.). Дакле, за праву реформу треба имати поред оног ко ће познати, препознати и јасно изразити потребе свог времена и оне који ће ту спознају прихватити. Бојим се да немамо ни једно ни друго. Имамо само усамљене појединце који тај подивљали свијет не прихватају и доиста су свјетлост у тами.)

Проф. Сибиновић радо улази у полемику и у чисто научним, концепцијским питањима. Не слаже се са закључцима који изолују националну књижевност, било да је предочавају као посебност у књижевноисторијским процесима, било као одјек тзв. великих књижевности. (То је иначе старо питање које у великим амплитудама иде из једне крајности у другу: рецептивни модел, аутохтони модел, књижевност успореног развоја, симултана архаичност и иновативност итд.) Разумије се да је такав став привилегија компаративистичког статуса, гдје се појаве по правилу посматрају као општији, да не кажем свјетски процес: својства једне нац. књижевности покажу се као својства која важе и за неке друге књижевности на широком плану типолошких уопштавања.

У својеврсном „разговору“ с тезама у Историји српске књижевности Јована Деретића (прво издање, 1983), Сибиновић ову своју идеју саопштава на два основна плана:

• око концепције развоја српске књижевности (и националне књижевности уопште) — да ли се развија у националном (природне народне традиције) или интернационалном духу;
• око њене посебности или специфичности — у чему се разликује од других књижевности (европских, словенских, балканских), а у чему им је слична.

То опсједа историчаре српске књижевности или све који су покушали систематизовати (пописати) област српске књиге: врло рано су се појавила питања о односу живота српског народа и српске књиге, тј. колико је српска књига везана за живот српског народа или — колико је израз тога живота, а колико копија туђих књига. (Нпр. Јован Суботић, у једном чланку 40–их година 19. вијека из круга стручних књига крајем 18. и поч. 19. вијека одмах издваја Басне Д. О., јер у њима налази одговор на питања која су тада била важна за српски народ са обе стране Саве и Дунава. Гдје су нам данас књиге важне за српски народ преко мноштва граница иза којих живи?)

Слиједећи романтичарску традицију, Стојан Новаковић (1867, 1871) сматра да се улога књижевности усредсређује на очување народног идентитета и народног језика, а све друго што није то — одступање је од природног развоја. Апологет народности, природности и изворности, он је цијели ток српске књижевности од уласка у византијски културни образац (дакле од Ћирила и Методија) сматрао одступањем од природног развоја, па мисли да тек са усвајањем народне (фолклорне) основе и народног језика — књижевност Срба постаје стварно српска. (Иако се врло добро зна колико је сам фолклор интернационалан, пун путујућих мотива и културних наслага различитих народа.) Што је здраво у Новаковићевом ставу, то је прећутна тврдња да је идентитет националне књижевности у језику и припадању писца тој нацији: књиге писане на српском језику су српске књиге (уз услов да су и њихови аутори припадници српског народа).

Колико су ризичне класификације које теже искључивости, показује случај Доситеја Обрадовића. Велики дио његовог опуса је рецептиван, а једна од најутицајнијих његових књига — Басне, у основи је преузета од Езопа и европских модернијих баснописаца. Али је Доситеј преузето пренио у актуелну ситуацију српског народа и модерне европске културе, те су Басне постале дио аутохтоног дијела српске културе.

Клатно научних интересовања проф. Сибиновића шета између ових општијих питања, тумачења књижевноисторијских процеса унутар српске књижевности, и посебних, крајње апартних питања, као што је превод «Разговора са Анакреонтом» руског пјесника Михајла Ломоносова (1711–1765) у књизи Јована Дошеновића Лирическа пјенија (1809), првој збирци српске лирике у 19. вијеку. Он се посебно бави метричким односима превода према оригиналу: утврђује да се преводилац не придржава силабо–тонске версификације оригинала, већ води рачуна о броју слогова и акцентима као кључним елементима јединства стиха. То, по Сибиновићевом мишљењу, приближава Дошеновића оним рјешењима којих ће се српска поезија држати од прве књиге пјесама Бранка Радичевића до почетка 20. вијека (1989: 37), дакле рјешењима која ће заправо обиљежити новију српску лирику (Богдан Поповић Радичевићем почиње Антологију новије српске лирике).

Дакле ни овом приликом аутор не застаје пред голим метричким релацијама, већ расправља о степену «национализације» у поступку српског пјесника и преводиоца и о степену укључивања у токове нове српске лирике, коју обично везујемо с именом Б. Радичевића.

Проф. Сибиновић велику пажњу посвећује једном од интригантних питања, да ли је преводилаштво (и превод) креација или, српски говорећи — стваралачко дјело, стваралаштво? Одговор се, мислим, налази у подручју тамног вилајета! Како год одговоримо, кајаћемо се! Али исто питање се може поставити и за тзв. изворна књижевна дјела (дакле за дјела која нису ни преведена, ни преписана, ни плагирана, ни фалсификована). Да ли су десетине хиљада пјесама и приповиједака, хиљаде романа на српском језику (сваке године се објави око 200 романа) — креација? Јесу утолико што су написана, као што су креација модели одјеће или пројекти зграда, док су сви други квалификативи крајње сумњиви! Мислим да то вриједи и за преводе: степен оригиналности (креативности) не мјери се степеном еквивалентности оригиналу већ кохерентношћу, оригиналношћу стила преводиоца: Змајеви, Костићеви или Винаверови преводи су умјетничка творевина јер су њихови творци умјетници (Шекспир, Љермонтов, Блок, Шчедрин), одражавају пјесничку и језичку снагу преводилаца! Креација није у типу текста — преводу или оригиналу, већ у аутору превода или оригинала!

Отуда се лако сложити са Сибиновићевим ставом: «Задатак књижевног преводиоца због тога успешно може остваривати само онај ко, осим знања и вештине, има и довољно књижевног стваралачког талента.»

Тек се тако може разумјети велика Андрићева похвала добром преводицу, кад каже да његов рад понекад граничи са магијом и личи на праве подвиге. Поготово кад се прочита Сибиновићева аутоанализа превода романа Кис Татјане Толстој: колико препрека стоји на путу еквивалентности и адекватности превода оригиналу: и језик сам и језичке залихе сваке од двију књижевности, и алузије, инсинуације, цитати, парафразе књижевних или других дјела, и однос високог и простонародног стила итд.

Најсрећније је кад преводилац постиже два циља: кад чува дух оригинала и кад га преноси у дух свог личног и српског језика (превод). Индикативна је критика Савићевог превода Гетеовог Фауста (1885), из пера Павла Марковића Адамова: „Превод је толико добар колико преводилац зна немачки језик, а толико лош, колико преводилац не зна — српски језик и колико није — дорастао Гетеу“ (1886). При томе ријетко преводиоци могу избјећи стилско–лексичке оквире језика свог времена и већим дијелом постају позајмљивачи језичких конвенција: нпр. преводи Гетеове лирике у другој половини 19. вијека личе на Радичевићеву и Змајеву лирику! Чак бисмо могли додати да велики писци намећу другим писцима свој језик и стил и «стваралачки» изневјеравају оригинал (Костићеви преводи се одмах издвајају «костићевским» језиком, као и Змајеви: зато су старији историчари књижевности радије говорили о препјеву него о преводу).

Потом Сибиновић у изузетно занимљивој студији описује своје искуство у преводу романа Кис Татјане Толстој, спајајући и студију о поетици романа и образлажући свој поступак. Због преводилачких вратоломија и мука аутор себе у једном тренутку именује веселником, јадником (у блажем значењу).Та добра стара ријеч има необично снажан емотивни, саучесничко–сажаљевајући подтекст, гдје се стапа доброта и страдање (усуд), али и знак надмоћи оног ко је употребљава над оним кога тако именује.

Кад се чита овај превод, учи се могућностима и богатству српског језика (као и кад се читају преводи Станислава Винавера). Ко зна међу нама шта је зипун (22) — „зипун раздрљиш“? У том смислу је превођење права стваралачка игра (без наводника које Сибиновић употребљава за ову синтагму), резултат срећне еквилибристике или еквилибристичке среће на конопцу изнад понора двају језика.

Ко зна опус проф. Сибиновића, између изучавања теорије и праксе превођења у српској књижевности, изучавања историје превода и конкретних преводилаца (Глишић, Дошеновић, Змај...), огромног броја руских и украјинских писаца које је преводио, осјетиће да је Множење светова, најновија његова књига, и сажимање овог огромног искуства, а на одређен начин и отварање нових истраживачких поља, знак неистрошених научних страсти и снага.

(Књижевна трибина КНУ, 18. 1. 2016)