Петар Буњак

О књизи „Множење светова“

Проф. др Миодраг Сибиновић је обрадовао своје читаоце новом, зналачки написаном књигом Множење светова. Књигу је с јесени 2015. године објавио реномирани београдски издавач „Клио“, којем — посебно у ова издавачким пројектима ненаклоњена времена — ваља одати признање на правој оцени најновије Сибиновићеве књиге, као и на њеној изврсној графичкој опреми.

Књигу Множење светова чини шест есеја, разнородних како по тематском фокусу и ширини њиховог обухвата, тако и по приступу, па и обиму. Ипак — само на први поглед парадоксално — књига јесте целина, и то врло динамична и, усуђујемо се да приметимо, интригантна и допадљива. Ту ће се наћи згуснута чињеничка грађа о руско– односно источнословенско–српским културним и књижевним прожимањима, и то у луку од читавог миленијума — ос њихових почетака до првих деценија ХХ века; сажета теоријска рефлексија о књижевном процесу и његовим страним импулсима, о процесу превођења и преводу као креативном чину; културолошка оцена о статусу превода код нас на почетку овога века; сумарни преглед присуства руских аутора у српској преводној књижевност од краја ХХ до данас и, напослетку, суморна опаска о ономе што се догађа с културом и књижевношћу нашег времена, преводилаштву напосе, у савременој хијерархији вредности.

О жанровској дефиницији књиге могло би се можда дискутовати. Неком би се учинило да је најближа ономе што су Пољаци, говорећи о списима XVII века и њиховим у ХХ веку оживљеним, постмодерним рефлексима у есејистици, назвали silva rerum „шума ствари“. Неко би је назвао можда трактатом у оном хуманистичком маниру, а њеног аутора полихистором. Неко би опет могао говорити о њој као о ученој књизи у духу века просвећености, чији аутор њоме настоји да објасни своје време, да проучи и припреми читаоца за живот у њему. И сви би, у овој или оној мери, начелно били у праву, јер сви ти жанровски обрасци трпе, неретко и подразумевају, разноликост, односно једнородност саставака таквих дела.

Па ипак, сваки од огледа који чине књигу Множење светова заправо функционише као глава у једном разуђеном наративу — разуђеном у смислу различитог степена општости односно дијахроног или синхроног становишта, никако пак у смислу хетерогености и инкохерентности. Иако се може стећи утисак да књига није намењена линеарном читању — јер њене целине могуће је, доиста, читати и на прескок — ауторова теза и надасве његова методичност у праћењу основне идеје појмиће се тек у лектири „од корице до корице“.

А кључни појам читавога овог дела јесте превод, тачније — књижевни превод, и његова цивилизацијска (и цивилизаторска!) функција, односно његов уметнички, ауторски карактер.

Овакву књигу могао је створити и увезати у целину само веома искусни научник, књижевни стваралац и преводилац — искрено, аналитично и... забринуто. А искуство у пословима у којима се професор Сибиновић бави већ више деценија, нажалост, не значи и оптимизам, штавише — искуство и оптимизам као да су у обрнутој сразмери.

*

Функцију прве главе Сибиновићеве књиге преузео је екстензиван оглед (од својих четрдесетак страна) под насловом „Општи поглед на преплитање српске и руске књижевности и културе до Првог светског рата“. Иако оперише мноштвом чињеница, уз ослонац на читаву библиотеку класичне и нове научне литературе, есеј се чита као лако и непретенциозно казивање о српско–руским интеракцијама у далеким временима и епохама, уопштено, с вешто дозираним чињеничним творивом. Ту ће се читалац уверити у огромну снагу првих превода на словенски језик и њихово зрачење кроз векове — плод стваралачког подвига и надахнућа солунске браће, светих Ћирила и Методија. Једноставним језиком широј (премда ипак образованој) публици ненаметљиво су објашњена она основна знања из словенске филологије која сваки слависта–русиста учи на почетним годинама: први и други јужнословенски утицај на руску писменост и културу, односно оно што студенти србистике препознају као источнословенске утицаје на српску писменост, књижевност и културу. Ту проговара књижевни историчар и историчар културе, зналац и педагог, водећи читаоца кроз векове и „море воздвизајемоје“ историјског процеса словенског Истока и Југа. И, што није увек својствено ауторима који се баве српско–руским везама у даљој прошлости, Сибиновић се строго пази генерализовања: увек радије користи атрибут „источнословенски“, него да „руски“ некритички прошири на друге источнословенске етницитете и културне идентитете — белоруски и украјински.

Једини пут када се поглед из „птичје перспективе“ усредсређује на детаљ у првој глави Множења светова јесте први песнички превод с руског у новој српској књижевности, златна српско–руска копча: Ломоносовљев „Разговор с Анакреоном“ у препеву Јована Дошеновића из 1809. године. Међутим, и када детаљно анализира Дошеновићев превод, и то не само, нпр., у лексичко–семантичкој, денотативној, већ и у стилистичкој, метричко–ритмичкој равни, аутор не заборавља да истакне основну преводиочеву интенцију — да „свесно иницира развој уметничке поезије у ужем смислу на српском књижевном језику“ (стр. 39), пружајући својим преводима узоре српским ствараоцима.

Тако постепено, корак по корак, чињеницу по чињеницу, Сибиновић долази до друге важне целине, друге главе, под насловом „Динамика спреге националне аутохтоне и преводне књижевности“. Овде аутор скреће пажњу на „удео преводне књижевности у основној књижевној култури не само укупне националне популације, него њен удео у општој књижевној култури писаца који пишу нашу домаћу, аутохтону књижевност“ (стр. 49). Залажући се у основи за поредбено проучавање аутохтоне и преводне књижевности и идући трагом Зорана Константиновића (има се у виду књига Компаративно виђење српске књижевности, 1993), Сибиновић као два антиподна историјска, односно историографска модела српске књижевности посматра Јована Скерлића (с његовим позитивистичким истрајавањем на страним утицајима) и Јована Деретића (који истиче напетост „аутохтоног и рецептивног, националног и интернационалног“, стр. 50). Иако даје за право Деретићу и његовом „интегралистичком“ моделу, Сибиновић, с јаким разлогом заклетог компаратисте, поставља неколико кључних питања и на њих одговара, углас с Константиновићем, да се „самосвојност наше књижевности потврди управо потврђује управо из богатства њених додира са другим књижевностима“ (стр. 54, цитат из књиге З. Константиновића).

И аутор се овим питањима бави да би наставио своју апологију књижевног превода и његове улоге у аутохтоном књижевноисторијском процесу. Посебно је занимљив пасаж о Пастернаковој песми „Хамлет“ из Доктора Живага, руској народној пословици која је ушла у њену поенту, и истоветном стиху у оригиналној песми Бранка Миљковића (стр. 57–58).

У овом есеју Сибиновић расправља о (проклетом) питању „преводивости“ у поезији и залаже се, уместо „лова на грешке“, за непристрасну процену да ли је преведена песма одиста поезија на језику превода и има ли своје место у песничкој традицији књижевности у коју је, како би стари рекли, „пресађена“. Тако, уз осврт на различите примере схватања и несхватања вредности појединих песничких превода, писац долази до констатације да ваљан, пунокрван песнички превод ипак не може дати преводилац који и сам не би имао песнички дар.

А ово ће, крајње логично, одвести ка следећој, трећој, по много чему централној глави књиге Множење светова која носи наслов „Превод као специфична врста књижевне креације“. У својим знаменитим књигама о теорији превођења Оригинал и превод (1979), Нови оригинал (1990) и Нови живот оригинала (2009) Сибиновић је непрестано, увек и у свакој прилици, истицао креативни карактер преводилачког чина, сваког, а поготово књижевног. Ово је, дакле, прилика да то у пуној мери и потврди. Глава трећа је права, и то чак ни мала транслатолошка монографија, такорећи књига у књизи. Чине је два ауторска и дубока аналитичка рада — „Змајев и Бертолинов превод Љермонтовљеве поеме Демон“, односно „Преводилачка фуснота: српско рухо романа Татјане Толстој Кис“, оба претходно већ објављивана, и то у распону од неколико деценија.

У раду, а заправо радовима о српским преводима Љермонтовљевог Демона излагање — дотле динамично и углавном генерализовано — успорава се и преусмерава на учену расправу о генези и реализацији ове поеме у виђењу Јована Јовановића Змаја и безмало век каснијем Николе Бертолина. Ту књижевни историчар и компаратиста спокојно износи своју опсежну и детаљну аргументацију за вредновање преводилачког рада двојице преводилаца–стваралаца. Данашња наука о књижевности, чини се, све мање има времена за овако свестрано, пажљиво и слојевито истраживање и поређење текстова у димензијама смисла и стиха, значења и звучања Љермонтовљевог оригинала и српских преводних конкретизација. Изведени закључци и вредносни судови такође су опрезни, јер не могу се истим аршином мерити, па тако и критиковати одлуке и преводилачке стратегије једног романтичара ХIХ и ствараоца ХХ века: правила закључивања наметнуо је фактор времена у којем је српски песнички језик, језик српске поезије значајно еволуирао, а с њим и она сама такорећи читаву песничку традицију бар трију нараштаја српских песника.

„Преводиочева фуснота...“, с друге стране, иако ништа мање аналитична, доноси напетост и немир, па и динамику једног другачијег реда. Она пружа својеврсну „преводилачку аутобиографију“, изводе из „дневника превођења“, или, како писац вели, „преводиочеву исповест“ (стр. 162), а заправо зачуђеност преводиоца–ствараоца пред постмодернистичким текстом — романом Кис Татјане Толстој. У њему аутор есеја, преводилац тумач, проналази безброј смисаоних равни и читав ватромет разуздане игре с кодовима руске културе које је у обавези да у приступачном облику, са што мање расипања, донесе до српског читаоца.

Све до тог тренутка изложено и проанализирано у књизи Множење светова спада у широку лепезу племенитог и оплемењујућег у додирима култура, како на макро– (историјске и стилске формације, системски културни односи), тако и на микро–плану (личности, ствараоци, преводи), оно, дакле, истинско благо лепоте и стварања које у надпросторним димензијама омогућава световима да се одиста множе. Осовина те лепезе биће да су, по Сибиновићу, уметност превођења и њени адепти.

Али и у егзистенцији народа преко којих гази „транзиција“ — транзиција из ничега ни у шта, из свега у свашта — све је мање лепоте и племенитости, а све више ругобе и тегобе пуког анималног преживљавања. О томе речито, погдекад драстично искрено говори четврта глава названа „Превод у подивљалој српској култури на почетку ХХI века“ — есеј о стрампутицама наше (транзиционе) културе које остављају дубоке бразготине не само на културном бићу народа. Разарајући његову с муком грађену аксиолошку пирамиду, већ и на његовом етичком, па и колективном психолошком лику. Поново је, премда сада у сасвим другачијем кључу, у бизарном, али немилосрдно реалном обасјању, књижевни превод и уметник–преводилац. Знао је аутор, и то истакао у предговору, да је то спуштање отменог и елитарног у „каљугу свакодневице“, али одлучио се да дигне свој глас истине ради, отрежњења ради.

Транзиција, како нам то показује низ општепознатих чињеница и примера из новоизџикљале издавачке џунгле, није, нажалост, пуко „коло среће“ са својом дијалектиком смене „добрих“ и „лоших“ времена, већ млин који све претвара у сивило, такорећи „гушчији табан“. Оспоравање креативног и ауторског у преводиочевом раду, односно статуси артефаката уметничком преводу, било је у прошлости, и то много. Међутим, у доба данашње варваризације наше културе, њене „подивљалости“ и закоровљености, када је неукост постала вредносни еталон, наивно би било очекивати икакво побољшање односа према преводиоцу и његовом делу. И писац то илуструје скандалозним примерима плагирања и пиратерије — од преписивања превода и потписивања фиктивних преводилаца, до (све чешћег) изостављања преводиочевог имена... При томе се плагијатори–незналице бране, рецимо, аргументом да се „Јесењин не може поново измислити“, те да тобоже преводи морају бити истоветни (уп. стр. 186–171)!

Да бљутава бујица, ипак, може у свом току носити каткад и читава острва доброг и лепог, вредног и успешног, показује пета глава — оглед „Руски писци у српској преводној књижевности на размеђи ХХ и ХХI века“. Много више упркос, а неупоредиво мање захваљујући приликама, један број реномираних данашњих издавача задржава недвосмислено позитиван став према доброј књизи и правој интелектуалној вредности. И тако, несумњиво на сопствену штету, храни часну мањину нашег читалаштва. Егзактан преглед превода из руске књижевности од краја деведесетих година прошлог века наовамо — дакле, на узорку од добрих двадесет година — показује да ванвременске, универзалне културне вредности у руско–српским прожимањима ипак могу заобићи баријере предрасуда кад је реч о нашем популарном стереотипу Русије. Аутор, с правом, примећује да је у друштвеним променама последњих деценија «због познатих историјских околности у различитим манипулацијама […] често фигурирала Русија. Карактеристично је да се при том наша и позитивна и негативна конкретизација Русије вршила углавном у оквирима концепција и формулација наших и руски словенофила из претпрошлог, XIX века“ (стр. 177). Као противтежу аутор подсећа на срећнија, увелико, нажалост, заборављена времена (од почетка шездесетих до осамдесетих година ХХ века), „када је у српској књижевности, у преводилачкој афирмацији великих песника руске авангарде и тадашњих руских дисидената — заправо учвршћивано не само одбацивање соцреалистичког догматизма, него се посредно вршила одбрана српских уметника сврставаних у протагонисте тзв. црног таласа“ (стр. 177).

Ако је после овог прегледа уистину импозантног приноса у нашем књижевном преводилаштву с руског читалац одахнуо — мислећи да ђаво (ипак) није тако црн — поново ће застати пред сутоном у који му прозор отвара завршни есеј „Музика и краставци“, сутоном који релативизује чак и праву боју ђаволову. Шлагворт за наслов овога одељка дала је писцу опет Татјана Толстој која у једном интервјуу, дотичући се питања „магије речи“ уврежене у руској култури и националном менталитету, спомиње егземпларну анегдоту о сељаку који је у колима слушао аудио–касету са старом руском романсом „За мене пролеће неће доћи“. На запажање како је то лепо, сељак је одговорио да ту касету пушта својим краставцима — да боље успевају, јер „они то воле“... За савремену руску списатељицу то је само прагматичан пример те „магије речи“, али примећује: „Само бих се ја, да сам краставац, кад бих чула тако тужну прогнозу — да пролеће није за мене — расплакала, увенула бих и не бих порасла, А сељак је, свакако, желео да будем зелена, јака и с бубуљицама“... (стр. 215).

Закључујући овај свој есеј, а њиме и целу књигу, писац констатује: „Споља гледано, и у данашње време 'подивљале' културе још увек функционишу неке дубинске полуге које чувају пређашњи значајан удео руске литературе у српској преводној књижевности...“ Па ипак, ако се све и даље буде заснивало само на ентузијазму — и преводилаца, и издавача — поставља се питање докле ће то моћи да траје. Пошто „на данашњем нивоу људске цивилизације ни штап ни канап нису од неке користи“ (а „поодавно су већ превазиђени и касетофони“) у ваздуху остаје да виси реторско питање: „Како даље да пестујемо краставце?“ (стр. 218)

*

Да ли је, дакле, књига Миодрага Сибиновића Множење светова — да се вратимо на рефлексију о њеним жанровским обележјима и кохерентности — складна, смислена целина? Да. То је у сваком свом сегменту интегрална књига–есеј о превођењу, преводу, култури и њеном конзументу, књига–упозорење на бриду антиутопије, али и књига о „лепој болести“, како је потребу за књижевним стварањем назвао један пољски песник.

А да ли призори из последњих поглавља књиге треба да нас обесхрабре? Не, никако — усуђујемо се да наставимо онуда куда слутимо да смера ауторово реторско питање — чинићемо оно што морамо, слушаћемо музику коју нам пушта свемогући музички уредник, зрићемо и расти, па макар напослетку завршили — у салати!

(Књижевна трибина КНУ, 18. 1. 2016)