Срба Игњатовић

О књизи „Венац за Мандељштама“

* * *

Зарад оних које би песниково мученичко житије занимало више од његове поезије подсећамо на... — прави узбудљив документарни роман упечатљивији од многих данашњих домаћих и страних романа — коју је написала Осипова супружница Надежда Мандељштам. Наслов је довољно речит: Страх и нада...

Миодраг Сибиновић је ишао другим, темељнијим смером. Свој изворник је снабдео опсежним предговором — студијом о Мандељштамовом делу, а споменутом избору песама придодао је избор из Мандељштамових проза (укључујући оне које је превела недавно преминула Милица Николић, врсни преводилац и есејиста). Уз споменуте прозне одломке иду и фрагменти Мандељштамових есеја, избор преписке и одељак Руски писци о Мандељштаму. Иља Еренбург, Цветајева и Бродски (превод Неде Николић Бобић) постављају неколике фундаменте за разумевање и тумачење песника, док Ана Ахматова сапатнички сведочи о његовом пострадању у страшним годинама, у „веку вукодава“ (формулација из давног Миљковићевог превода Осипове поезије у књизи Шум времена који је београдска Просвета објавила давне 1962).

Спомињући то издање примакли смо се делу Венца који је посебно изненађење и посебан допринос М. Сибиновића. Реч је о одељку Српски писци о Мандељштаму унутар којег су наука и књижевничка, песничка интерпретација сљубљене у значајан низ у којем су се, уз Милицу Николић, Добрицу Ћосића, Миливоја Јовановића, Кирила Тарановског... све до Енисе Успенски и Корнелије Ичин нашли и Вида Огњеновић, Мирослав Максимовић, Бошко Томашевић, Вукашин Костић и Стеван Тонтић.

Миодраг Сибиновић, међутим, иде и корак даље. Он Венац заокружује опсежном властитом студијом, читавом „књигом у књизи“ насловљеном Мандељштам у српском руху и духу. Да, реч је, на првом месту, како се и могло очекивати, о нашим преводима и превођењу Мандељштама на српски. И о извесној стручној полемици — Сибиновић је и сам битан актер теорије превођења — с пок. Миливојем Јовановићем, жестоким оспоритељем раног Миљковићевог превода Мандељштамове поезије (у споменутом Шуму времена из 1962). И не само о томе, свакако.

Ова стручна расправа у исти мах је и студија о рецепцији Мандељштама у нас, и о његовим рефлексима и плодним подстицајима у савременом српском песништву (песме Братислава Милановића, Мирослава Цере Михајловића, Синише Ристића, Мирослава Максимовића, Мирољуба Тодоровића, потписника ових редова, потом Бошка Томашевића, Злате Коцић, Милоша Јанковића и Вукашина Костића). Подразумева се да овај попис није никаква статистика, и да није коначан. Чињеница је, међутим, да се барем неки од споменутих могу потпуно сложити са опаском Божидара Шујице — који наводи М. Сибиновић — да је давне 1962. појава Мандељштамовог Шума времена... била равна откровењу.

Аутор ових редова доживео га је и сам те 1962 — читајући читаво једно лето, и понављајући опојне Осипове — Бранкове стихове. Био је то судбоносни спој, осмоза и варничење. (То је поезија, мислио сам. Сва дотад прочитана поезија наликовала ми је на хербаријум).

Сибиновић се слаже са оновременим запажањима Милице Николић која и даље, чини се, остају најбољи кроки Мандељштамових наума: наиме, да је стварао „бременит језик“, и то „прострт смисаоно, не хоризонтално већ вертикалом, у сама слојевита филолошка недра језика–земље“. Па додаје да је за песника свака реч жижа значења, подстрекач асоцијација, синтеза, бреме.

Једна драгоцена књига, необична и несебична, о чијем аутору Миодрагу Сибиновићу, односно о његовом научном, стручном, теоријском доприносу, преводилачком, па и властитом поетском раду је у разним приликама и поводима говорено и писано, док овде свакако није било довољно речи. Тема је, као и у самој књизи, био песник Мандељштам, али је зато, држимо, речено барем оно најосновније о том несвакидашњем Венцу за Мандељштама који је, извесно, на неки начин и Сибиновићев алем–венац.

(Из приказа књижевника Србе Игњатовића Венца за Мандељштама у недељнику „Печат“ О једном пострадању у „веку вукодаву“, 2019)