Миодраг Сибиновић

Ремек–дело незнаног великог песника: Слово о Игоровом походу

I.

Од краја XVIII века до данас објављено је много томова са научним текстовима у којима се расправља о Слову о Игоровом походу. Толико велико интересовање научника условљено је, пре свега, изузетном уметничком вредношћу овог дела. Условљено је, такође, разумљивом потребом да се савременим читаоцима протумачи и приближи тај текст који је настао пре много векова, у сасвим другом времену. Али и не само тиме.

Потребу да се тако дуго, тако детаљно и тако свестрано проучава условило је, посебно, време откривања и стицај несрећних околности у вези са судбином рукописа Слова. Није ништа необично, наиме, што је откривање крајем XVIII века и објављивање 1800. године текста чији је препис из XV или XVI века, а представља дело срочено још у XII веку — отворило многа питања на која је наука морала тражити аргументоване одговоре. У откривеном препису текст је, према честом средњовековном обичају, био исписан без поделе на речи и реченице. Због тога су први издавачи Слова, љубитељ старина гроф А. А. Мусин–Пушкин (који га је и открио), филолози–архивисти А. Ф. Малиновски и Н. Н. Бантиш–Каменски (делимично и Н. М. Карамзин), као писац и познати историчар), припремајући прво издање морали тај текст да преуреде — да га поделе на речи и реченице. Како би га учинили доступним савременом читаоцу, они су уз тако припремљен и штампан текст објавили, такође, његов превод са старог на савремени руски језик. И у једном и у другом послу за тако припремљено издање они су, заправо, морали дати своје тумачење новооткривеног књижевног споменика. То су учинили на начин који је у оно време био уобичајен и, разуме се, према сазнањима ондашње историјске и лингвистичке науке. И управо због тога нису могли довољно осветлити сва нејасна места текста (а начинили су и низ грешака).

Све је то разумљиво и не би било проблема, пошто се са развојем науке усавршава и тумачење текста, да тај једини сачувани стари рукопис није у пожару 1812. године изгорео заједно са целом московском библиотеком Мусина–Пушкина. Научницима је тако остао само штампани текст издања из 1800. и неколико преписа из рукописа целог текста или одломака (цео текст је преписан, рецимо, за царицу Катарину II, а неке делове је исписао за себе нико други до познати чешки слависта Добровски).

Да би компликација била потпунија, откривање и објављивање Слова о Игоровом походу временски се подударило са низом мистификација старих рукописа у европским књижевностима, тако да је у периоду кад европска и руска наука заоштрава критички однос према старим споменицима било нормално да се поведе реч и о овом књижевном делу чији је оригинал тако брзо након откривања нестао у московском пожару 1812. Није изненађујуће, дакле, што су се у тим околностима огласили и научници који су изражавали скепсу према Слову као књижевном делу из XII века.

II

После дискусије у руској и у светској славистичкој науци, која је трајала скоро век и по, данас огромна већина научника сматра да је аутентичност Слова као дела непознатог песника XII века потврђена. У оквиру те дискусије, као и у посебним истраживањима Слова разматрана су и многа друга питања. Најзначајнија за разумевање овог књижевног дела старо– руске (источнословенске) књижевности су: однос према фолклору; однос према другим делима оригиналне и преводне староруске књижевности XII и XIII века; објективна друштвено–историјска основа дела; ко би могао бити писац овог дела; језика дела са становишта лингвистике и са становишта поетике; проблеми симболике дела, а у оквиру тога функција слика природе (нарочито флоре и фауне)), односа према словенској митологији, дотицаја са митологијом Скандинавије, и посебно митологијом Кумана (Половљана, Половаца); однос према хришћанској концепцији света; концепција и начин стварања уметничких ликова; функција и значење времена (дијахроније) у делу; проблем ритма песничког исказа и питање жанра овог изузетног дела староруске (источнословенске) књижевности.

У мору литературе о Слову много је занимљивих анализа, значајних сазнања, као, разуме се, и дискутабилних теза. Ми се овде нећемо бавити њиховим прегледом, него ћемо, имајући све њих у виду, покушати сами да откријемо и прикажемо најзначајније црте и особине овог одиста несвакидашњег дела источнословенске средњовековне књижевности. Почећемо од упоређења текста Слова са записом који о овом походу постоји у руском летопису. Летописни запис, наиме, има две верзије: ужу и ненаклоњену кнезу Игору, која је ушла у Лавријентијевски препис руског летописа; и опширнију, по односу према кнезу Игору ближу Слову о Игоровом походу, која је забележена и допрла до нас у оквиру Ипатијевског преписа руског националног летописа.

За нашу анализу занимљивије ће бити упоређење са широм верзијом, јер ће нем подударан општи однос према Игору и дужи текст омогућити да пратимо композиционе, тематско–мотивске и језичке особености Слова о Игоровом походу. На основу упоређења Слова са текстом Ипатијевског преписа запазићемо, пре свега, осим подударности у општем односу према кнезу Игору, висок степен подударности фактографског материјала који се односи на поход, од не малог броја појединачних чињеница све до глобалне догађајне линије коју те чињенице формирају. Ово сазнање нам даје основа за претпоставку да је аутор Слова претходно био упознат с летописним записом, или пак да је сам као учесник у догађајима, можда и само савременик, знао о Игоровом походу све оно што и аутор летописног записа.

После сазнања о несумњивој тематско–мотивској и фабуларној блискости двају текстова, постаје још значајније утврдити и објаснити разлике које су настале на таквој заједничкој полазној бази. Прво што на основу упоређења пада у очи, то је да има делова текста (гледано и са тематско–мотивског становишта) који у другом тексту не постоје. Ако се анализира тематско–мотивска садржина управо тих, да кажемо непаралелних, „асиметричних“ делова, можемо пронаћи несумњиву логику, односно несумњиву законитост њиховог постојања. Видећемо, наиме, да текстуалне разлике проистичу, пре свега из релација у којима се доживљавају, представљају и тумаче чињенице и догађаји о којима је реч. Али, утемељене у третману појединих мотива и тема, те различите ауторске релације испољавају се истовремено још и на језичком и на композиционом плану дела.

Имајући, дакле, у виду и тематско–мотивски и композициони, и језички план књижевног дела, као најзначајније разлике између летописне приче и Слова могли бисмо издвојити, пре свега, следеће: линеаран, синхронијски пресек догађаја у летописној причи, наспрам дијахронијске слике у Слову коју аутор назива „обаполим“ (обавременим) приступом, док историчари књижевности у том дијахронијском третману теме препознају чак три временска слоја (пагански период, почетак XI и другу половину XII века); провиденцијално хришћанско тумачење догађаја у летописној причи, наспрам политичког тумачења догађаја са наглашеном паганском симболиком у Слову; једноставно приповедање које као да тече само од себе у летописној причи — наспрам директног и вербалног отварања проблема како исказати садржину дела у Слову; високи степен подударности онога што припада фабуларном са оним што припада сижејном материјалу у летопису, из чега се види пре свега жеља да се исприповеда шта се догађало — наспрам знатно разгранатијег сижеа Слова из кога се назире другачији ауторов циљ: да садашњицу оцени са становишта историјског искуства, ради обезбеђења боље будућности; тако комплексна општа идеја учинила је да се, насупрот једноставности летописне приче, Слово уобличи у текст који има уочљиве особине уметничке организације исказа (конструкције), почев од бинарности, преко контрастирања, до рефренских понављања — у правцу метафоричког и симболичког проширивања значења или пак у правцу ритмизовања; и најзад, све ово претходно учинило је да се у композицији Слова, за разлику од летописне приче, фабуларна нит испресеца низом дигресија, да се, ради градације, ради појачавања емоционалне експресије, неки догађаји хронолошки помере или, упркос њиховом природном току, продуже (рецимо, помрачење сунца које, због тога, у целокупној структури дела, за разлику од летописне приче, добија симболично значење које иде ка контрастирању светлости и таме, победе и пораза, слободе и ропства).

III

На основу уводног размишљања о томе како треба опевати Игоров поход, могло би се, на први поглед, закључити да се аутор Слова дистанцира од поетике старих певача Бојана (и Ходине), јер изриче мишљење да нове песме треба певати „ко садашње што се поју“.

Али погледајмо како он у Слову карактерише Бојанову поезију. Он то чини два пута: на самом почетку спева и пре него што ће прићи опису похода Игорове војске на Половце. Бојан је, према њему, песник који се, кад хоће да пева о некоме, мислима разиграва по дрвећу, по пољу и високо на небу под облацима. Истовремено је и славуј–птица, и мрки вук и сури орао. Дакле, песник Бојан се једнако суверено поиграва својим надахнутим мислима у суморним, разгранатим крошњама дрвећа, које су дом земаљских певачица; на земљи, широм њених непрегледних поља; и на небесима, у висинама до којих допиру само орлови.

Аутор Слова, дакле, не одбацује, не негира вредност старог песника Бојана (песника, изгледа, из времена кнеза Свјатослава или Јарослава Мудрог). У датој карактеристици Бојанове поезије садржана је лирски концизно, уметничким средствима изражена — концепција средњовековног песништва, односно концепција тадашње уметности уопште. Познати руски историчар и теоретичар књижевности Д. С. Лихачов у својој књизи Поетика старе руске књижевности (СКЗ, Београд, 1972) говори о „закону целовитости сликања“ који „делује с једнаком неминовношћу у староруској ликовној уметности као и у староруској књижевности. Староруски уметник“, пише Лихачов, „никада неће насликати у своме делу какав суштаствени објекат непотпуно, делимично. Насликати дрво тако да један његов део остане ван оквира слике немогуће је за староруског уметника. Стога ће он радије скратити његове сразмере, али ће га сместити у потпуности.“ (стр. 298) „Тако је, на пример, грађевина могла на икони бити и мања, чак и у висини људског раста. Лишће на дрвету сликало се не као заједничка, јединствена крошња, него појединачно сваки лист, а количина тих листова смањивала се, понекад на два–три.“ (стр. 299) Тај закон „целовитости сликања“, у различитим варијантама, доминантан је принцип у старој руској, као и у свим средњовековним литературама европског круга. Стари песник Бојан га се придржава, јер својом уметничком мишљу обухвата и земаљску и небеску димензију ствари.

У чему се онда аутор Слова разликује од Бојана? Да бисмо отворили пут за евентуални одговор на ово питање, послужићемо се даљим подацима које нам творац Слова даје о Бојану.

Пошто се обратио Бојану пред почетак описа Игоровог похода, аутор Слова наводи две варијанте могућег почетка Бојанове песме:

Тај би ђетић моро песму
   запевати о Игору:
„Не занесе бура пољем
   соколове,
већ то јата чавки беже
   води Дону великоме.“

Ил би можда вешти Бојан,
   то унуче Велесово,
   отпочео:

„Ржу коњи иза Суле –
   звони слава у Кијеву;
трубе трубе Новгородом –
   стег се диже у Путивљу!“

Стари Бојан се у Слову још једанпут цитира. При самом крају спева. У делу о Игоровом повратку из половачког ропства, саопштава се да су некада Бојан (и Ходина) рекли:

Тешко глави без плећију,
јао телу без главе му“

Погледамо ли ова три цитата са књижевнотеоријског становишта, лако ћемо доћи до закључка да је први од њих — лирски опис који је грађен на метафоричко–симболичком исказу; да је други од њих лирски опис створен на принципу метонимије; да је трећи цитат — пример афективне лирске контемплације, грађене на метафоричко–антитетичком исказу. Дакле, као прва заједничка особина примера из Бојанове поезије може се истаћи — лирска природа песничког исказа.

Да ли се, међутим, иза ових примера могу изводити и шири закључци, констатације о природи Бојанове поезије у целини? И не, и да. Не, јер за стварну објективну представу о тој поезији располажемо одиста малим бројем примера. Не, и због тога што се и иначе за овакве цитате бирају управо ненаративни делови текста, бирају се сажете, кратко а ефектно изражене мисли или слике, које не морају представљати целовит приказ дела из којег се извлаче.

Међутим, кад је реч о случајевима као што је овај такви закључци се могу извлачити, јер је предмет опсервације само уметничка фикција, пошто је пред нама, да кажемо, „фиктивни песник“, песник који се у текст укључује као један од ликова уметничког дела. А карактеризација књижевних ликова врши се управо тематско–мотивским материјалом из песничких слика садржаних у тексту дела.

Творац Слова о Игоровом походу и описом непосредног Бојановог стваралачког чина певања наводи нас на закључак да је реч о превасходно лирском типу изражавања:

Тај кад раздор старих дана помињаше
– причало се –
пушта десет соколова против јата лабудова:
   и првога кога стигне
   он натера да запева
   ...................................
   ...................................
Бојан, браћо, то не пушта
   соколове на лабуде,
већ он своје веште прсте
   са струнама живим склада;
они само кнезовима звонку славу одзвањаху.

Творац Слова нас, даље, води ка закључку да је основна Бојанова карактеристика превасходно лирски израз и поређењем Бојана са славујем, са птицом чији глас је оваплоћење управо милозвучног, складног певања о љубави, а никако не знак епског приповедања. Из овог угла гледано, испада да писац Слова није нимало случајно надахнуту песничку мисао лоцирао прво управо у крошње „умишљеног“ дрвећа, у којима ће она „скакутати“ попут певача–славуја.

Ако смо, ето, дошли до закључка да је Бојанов начин певања, према третману који је добио у Слову, лирски тип књижевног изражавања, морали бисмо одмах поставити питање: какав однос према лирском исказу испољава у своме делу аутор Слова, тј. да ли се његова изјава са почетка спева да ће своју „песму“ певати „ко садашње што се поју“ може протумачити као одустајање од лирског транспоновања животног материјала?

Одговор на то питање биће недвосмислено негативан. Јер, и сам аутор Слова много пута лирски исказује и конкретизује епски материјал у појединим песничким сликама. Примера радим навешћу само неколике — кнезу Игору, решеном да се бори до смрти или победе, додељен је следећи метафорички исказ:

„Ил ћу — рече — поломити копље своје
   накрај поља половецког,
с вама, Руси, главу своју положити,
   ил напит се шлемом Дона.“;

Кнезу Свјатославу његови бојари о резултатима Игоровог пораза говоре следећим речима:

Ој, на реци на Кајали откад тмина светлост покри
Руском земљом Половци се распростреше
   Ко из лога кот пантерски.
Већ на хвалу хула паде;
већ слободу сила тресну;
већ на земљу Див се врже;

Аутор Слова ће више пута описе уобличавати онако како чини кад описује потеру за одбеглим из ропства Игором:

То што свракће, нису свраке:
то по трагу Игорову Гзак с Кончаком честом језди.
Тад гаврани не грактаху,
и чавке се притајише,
а ни свраке не торочу,
само степске змије пузе.
Ударцима кљуна детлић указује пут ка реци,
а веселом песмом славуј
   најављује скори расвит.

За негативан одговор на питање да ли творац Слова одустаје од „бојановског“ лирског транспоновања стварности сигурне аргументе даје нам и композициона структура дела.

IV

Слово о Игоровом походу нема јединствену фабуларну нит. Не само да је испресецано релативно честим лирским дигресијама, него је и компоновано од неколико фрагмената (један од њих је чак у целини тужбалица — мислимо на Плач Јарославнин — дакле, типична лирска књижевна врста), тако да се и основна идејно–тематска садржина дела указује тек из сумарног утиска добијеног из споја тих фрагмената.

У чему се онда Слово разликује од „бојановског“ начина певања? Ако је песник већ сматрао потребним да је на почетку спомиње, разлика ипак мора да постоји.

Уколико је у Слово „бојановски“ лиризам већ уграђен, онда разлику вероватно треба тражити у нечему што је, можда, томе лирском начину исказивања додато. При оваквом додавању могла би да се измени природа (врста) лирске транспозиције у односу на Бојанову. Та лирска транспозиција је могла природом остати и иста, с тим што јој је, само, у делу додато још нешто, тако да у новом споју са неким другим начинима уметничког исказивања постала део нове, другачије целине, па је дошло и до неког ширег померања на плану њених првобитних квалитета.

За утврђивање у чему је разлика између „бојановских“ и „нових песама, какво је Слово“ може нам помоћи књижевноисторијски приступ. На основу тога што о Бојану говори као о песмотворцу Свјатослава који је љубимац „старог доба јарославског“, историчари књижевности су прихватили претпоставку да је Бојан највероватније песник из времена кнеза Јарослава Мудрог (дакле, песник најкасније из XI века).

Јарослав Мудри, као и цео XI век карактеристичан је по ширем утемељењу писмености и писане уметничке књижевности код Источних Словена. Та нова хришћанска култура, па и писана књижевност, могла је почети релативно брзо да напредује, поред осталог, због тога што је стварана на тлу култивисаном већ аутохтоном народном усменом књижевношћу. Значајно место у њој припадало је народној поезији. Бојанове песме из тих најстаријих дана домаће уметничке књижевности морале су, дакле, својом природом бити веома блиске народној песми.

Познато је да се народна поезија развија још од праисторијског времена и са еволуцијом цивилизације поступно се оформљује од првобитних примитивних облика певања уз рад, лов и обреде у посебне песничке врсте лирске и епске поезије.

С обзиром на природу настанка (усмена), народна поезија се одликује релативно јасном разграниченошћу лирике и епике, али у фабуларним жанровима јединством радње, односно једносижејном структуром. Слово о Игоровом походу је у том погледу знатно сложеније дело. Они, истина има елементе затвореног фабуларног догађајно–временског тока, као и народна песма: почиње Игоровим поласком у поход, говори о ратном сукобу, Игоровом поразу и заробљавању, да би се завршило Игоровим бекством из заробљеништва и повратком у земљу. Али тај основни догађајно–временски ток који реално траје само две године (1185. до 1186) у Слову је као уметничко сижејно време знатно проширен, скоро до летописних димензија. Наиме, песник у тексту не само да се враћа на успешни поход кијевског кнеза Свјатослава (1184 г.), него и на X и XI век, па чак, према неким тумачењима, и на старо паганско доба:

Би па прође век Тројанов,
прошла лета јарославска,
и походи Ољегови,
   Ољега Свјатославића.

Познато је, пак, да се радња у руским народним историјским песмама никада не враћа унатраг.

Укључивши Игоров поход и резултате тога похода у вишевековни ток руске историје, творац Слова као да се трудио да задовољи онај „закон целовитости сликања“, карактеристичан за уметничку (писану) књижевност. Принцип „целовитости сликања“ он је у Слову остварио и још у једном смислу, у оном у којем је тај закон конкретизован у летопису.

За летопис је, наиме, карактеристично да садржи два нивоа значења: ниво општевременског, „вечног“ (који је оваплоћење дубинског, филозофског поимања живота) и ниво текућих догађаја (чија је вредност пре свега у нагомилавању нових доказа ефемерности и сујете овоземаљског људског живота). Летописно време је, због тога, време са чврсто фиксираним почетком (то је најчешће настанак света), али је, као вечити сведок исконских истина које се непрекидно потврђују, без завршетка. Дакле, летописно време се, за разлику од многих других средњовековних књижевних жанрова, одликује отвореношћу.

За композициону структуру Слова карактеристично је да као дело ипак није једносижејно. Иако почиње и завршава се причом о Игоровом походу, лако пада у очи да је опис тога похода испресецан честим временским одступањима, честим екскурзијама у прошлост; иако носи наслов Слово о Игоровом походу, цео други део — Свјатослављево „златно слово“ и пишчево обраћање осталим руским кнезовима у име јединства руске земље ради одбране од непријатеља — уноси бар још једну, ако не чак и две нове сижејне линије у текст спева.

И управо због тога, због овако комплексне садржине испоставља се да тема Слова заправо није сам Игоров поход, већ позив на јединство источнословенских кнежевина пред налетима спољних непријатеља. Ако је, дакле, један ниво Слова приповедање о индивидуалним ратним појединик кнезова, онај други ниво, дубински ниво све то успешно или неуспешно тражење личне славе гледа као несхватање истине о пролазности, и људска дела мери њиховим доприносом обезбеђењу слободе и снаге земље као целине. Експлицитно је та филозофска нит изражена опет у афористилном цитату из Бојанове песме, речима упућеним једном од носилаца раздора кнезова Всеславу Полоцком:

„Ни лукави,
нити чио,
па ни сама птица чила
не избеже суду божјем.“

Ако се, дакле, Слово разуме као дело чија тема није само Игоров поход на Половце, него је — позив на јединство кнежевина ради одбране од освајача, онда је и у овоме делу, као и у летопису, време отворено. Радња у сижејном времену није завршена: будућност тих источнословенских кнежевина остала је неизвесна.

Чиме се, дакле, Слово разликује од Бојанових песама? Разликује се, пре свега, тиме што је, наспрам некадашње једносмерности лирског, односно епског исказа, у Слову дошло до веома успелог споја епског и лирског начела уметничког стварања. Разликује се, даље, тиме што је у композиционом саставу Слова, наспрам једноставности народне песме, остварена сложена полисижејна структура, као виши степен развоја у књижевности Кијевске Руси. Песник Слова, дакле, није одбацио традицију аутохтоне фолклорне уметности речи. Али је он ту традицију оплодио новим књижевним искуствима из актуелне домаће писане преводне и оригиналне књижевности XI и XII века. На тај начин успео је да створи по садржини и композицији веома комплексно, за оно време јединствено књижевно дело.

V

Кад говоре о уметничким особинама Слова истраживачи обично, с правом, истичу жанровску комплексност овог дела. Виде је у споју епског и лирског избора и обраде тема; у споју ратничке приповетке са фолклорном тужбалицом; приче о историјском догађају са свечаном беседом… Међутим, кад дође тренутак да жанр Слова о Игоровом походу одреде прецизније, најчешће остају недоречени. Током дугог, скоро двовековног проучавања, Слово је, у складу са личним односом аутора према њему, сврставано у дела која припадају народном епосу, у похвале, у јуначке спевове, у поеме, а карактерисано је и као хибридна књижевна врста, настала у синтези „славе“ (похвале) и тужбалице. Лихачов у књизи Велико наслеђе (Москва, 1975) недоумице око жанра Слова објашњава, међутим, самом природом и степеном развијености ондашње староруске књижевности. Он каже: „'Слово' је књижевно, писано дело веома много зависно од усмене поезије. И у књижевности и у усменом стваралаштву постоје посебни жанровски системи, потпуно различити један од другог. Пошто је у 'Слову' писано дело ступило у везу са усменом поезијом и дошло до судара жанровских система, жанровска природа 'слова' испала је неодређена. У 'Слову о Игоровом походу'… имамо још коначно неоформљен, за староруску књижевност нови жанр који се тек рађа, близак беседничким делима, с једне стране, тужбалицама и похвалним песмама из народне поезије, с друге.“ (стр. 188–189).

Занимљиво је да дело тога још неоформљеног жанра академик Рибаков, такође једно од првих имена савремене руске науке о књижевности, сматра умесним да изврши компаративну анализу Слова са европским средњовековним поемама, при чему ће, осим разлика, утврдити и много подударних црта међу њима.

То нас обавезује да ипак поставимо питање: које особине Слова о Игоровом походу дају основа да буде сврставано у жанр поеме? Одговор на то питање, разуме се, подразумева и утврђивање оних особина Слова које, евентуално, не допуштају његово убрајање у поеме.

Ради остварења овако постављеног задатка, потребно је поћи од концепције, оквира и особина класичне античке поеме–епопеје, која је у раној и позној средњовековној европској феудалној књижевности доживела својеврсну обнову и наставак.

Оваквом опредељењу могао би се ставити следећи приговор: зашто полазимо од античке поеме кад немамо никаквих доказа да творац Слова уопште био упознат с њом (он сам помиње само Бојана и Ходину који припадају домаћој књижевној традицији)? На овакав приговор би се могло одговорити да то што до нас нису дошли такви докази још увек не искључује могућност да је аутор Слова ипак, посредством византијске књижевности, имао неку представу и о византијској поеми. Међутим, да не бисмо компликовали и онако већ веома сложену проблематику, нећемо тако одговарати. Определићемо се за апстраховање контактно–генетске везе Слова са античком књижевношћу и остати само у оквирима типолошке компаратистичке анализе.

Да бисмо брже дошли до сигурних параметара за упоређење Слова са античком епопејом, као жанру поеме, поћи ћемо од Аристотелове Поетике (Аристотел, О песничкој уметности. Прев. М. Ђурић. Београд, 1966). На основу онога што о нашем предмету интересовања говори Аристотел, могло би се издвојити седам следећих карактеристичних особина античке поеме–епопеје: 1. њена тема је историјски догађај представљен у светлу људских патњи и душевног живота; 2 разликује се од историјског текста селективним приступом са становишта теме; 3. одликује се јединством, целовитошћу и завршеношћу радње; 4. композиција јој може бити проста или преплетена (са више епизода, у којима се говори о истовременим сродним догађајима); 5. поштује истинитост, тако што износи: а) ствари какве су биле и јесу; б) какве су према казивању и веровању људи; в) какве треба да буду — а при домишљању се оријентише претежно на оно што није могуће али је вероватно, уместо на оно што је могуће али је невероватно; 6. песник сам треба да говори веома мало; 7. пише се у стиху, и то херојском стиху (хексаметру), пошто је он најобухватнији (погодан је за приповедање, прихвата метафоре и туђице), па одговара епском подражавању, као најкомпликованијем подражавању природи.

Пођемо ли од овако издвојених карактеристичних особина класичне поеме–епопеје, лакше ћемо утврдити и жанровске оквире Слова о Игоровом походу. Приметићемо, прво, да је тема Слова историјску догађај, забележен, као што смо видели, и у руском летопису. У делу се говори о ратничком походу једног релативно безначајног кнеза, али све оно што се у том походу и око њега догађа од ширег је значаја за историју и судбину целокупног народа и свих његових кнезова. Дакле, ипак је у њему реч о судбоносним тренуцима у историји народа, што је такође значајан моменат за класичну поему–епопеју.

Ако се вратимо Аристотеловим одредницама као релевантним за утврђивање жанра Слова, можемо констатовати да су сви битни моменти у развоју догађаја насликани у светлу њихових ефеката у људској судбини актера (ратника, народа, Половаца, суседних народа), са знатном мером преношења непосредних емоционалних реакција јунака (Игора, Свјатослава, Свјатослављевих бољара, руских жена, Игорове жене Јарославне). То значи да творац Слова историјски догађај ипак представља у светлу људских патњи и душевног живота.

Што се тиче особености приступа догађају који поему одваја од историјског списа, изузетно значајан материјал пружају нам сазнања до којих смо дошли већ приликом компаративне анализе Слова и одговарајуће приче у Ипатјевском летопису. Уочили смо, наиме, да се Слово одликује управо строго селективним односом према историји, заснованом на циљу битно различитом од обичног хроничарства: на жељи да се осети погубност кнежевских међусобица и императиву уједињењу кнезова, ради одбране од иностраних поробљивача.

За радњу у Слову о Игоровом походу може се рећи да има и јединство, и целовитост, и завршеност, јер обухвата цео Игоров пут — од поласка у поход до повратка из ропства. Могле би се у њој издвојити и уобичајене фазе, познате из правила за компоновање трагедије — перипетија, заплет, кулминација, расплет и епилог. Додуше, низ дигресија (враћање епизодама из живота предака савремених кнезова, укључивање Јарославниног плача, обраћање савременим кнезовима позивом на заједничку борбу против Половаца) као да мало разлабављује целовитост радње у њеном класичном схватању.

Међутим, ако се узме у обзир целина Слова, укључујући и све те дигресије, композиција овог дела може се без икаквог двоумљења окарактерисати ка „преплетена“.

Слово је и у погледу принципа истинитости у оквирима Аристотелове теорије поеме–епопеје: говори о стварима какве су биле и јесу; какве су према казивању и веровању људи; и какве треба да буду. Код домишљања (кад о јунаштву говори у хиперболама, кад фауну и флору укључује у предсказивање несреће, или у помагање Игоровог бекства и сл.) аутор Слова се оријентише пре на измишљено али вероватно, него на оно што је истинито, али је невероватно.

Међутим, Аристотеловог правила да писац треба што мање да говори, песник Слова се уопште не придржава. Намерно се намеће читаоцу (или слушаоцу) супротстављањем свог певања песмама Бојана и Ходине. А онда, све битне моменте догађаја сам коментарише. И најзад, надовезује се на Свјатослављево „златно слово“ и позива по реду све живе кнезове да се уједине.

Песник Слова своје дело, такође, не исказује херојским стихом (хексаметром), већ једним особеним начином који је некако најближи ритмизованој прози, мада га већина савремених преводилаца доживљава као савремени „слободни стих“.

Шта се, дакле, на основу свега што смо закључили може рећи: да ли је Слово о Игоровом походу поема или није? Пре свега, треба констатовати да ово дело има веома много особина поеме–епопеје (од укупно седам издвојених особина, четири без икаквих одступања о једна — карактеристика радње — са само благим померањем). Али знатно одступа од норме наглашеним присуством песникове личности. То присуство није само формално, као пука спољашња ознака. Оно условљава многе дигресије, па и својеврсну фрагментарност епског догађајног низа. Та фабуларна фрагментарност оставила је печат и на избору елемената стварности којима се представљају и сами фрагменти догађајног тока. И у тим описима, наиме, бирају се превасходно само поједини елементи и то они који дају збирну сублимирану представу и утисак, уз доминацију персонификације и метафоре, са честим апострофама и понављањима. Карактеристично је да се та понављања, као елеменат композиције, трансформишу у слике, које померањем основног значења постају експресни симболи (пример помрачења сунца које прераста у симбол мрак — ропство, као опозиција светлости — слободи).

Није тешко закључити да све ове особине указују на изразито лирску природу непосредног песничког исказа у Слову. Епска тема и типично епски садржај, уз релативно развијен систем групних и индивидуалних ликова, у Слову је исказан, могло би се рећи, изразито лирском фактуром.

Та лирска фактура епског садржаја несумњиво је одступање од модела класичне поеме–епопеје. Али управо такво какво јесте, са својим особеним жанровским карактеристикама, а невелико обимом, Слово о Игоровом походу је својеврсна антиципација (или нека далека претходна скица) романтичарске лирске поеме.

VI

Слово о Игоровом походу може се сматрати претходницом нове књижевности и у приступу ликовима.

Није тешко запазити богатство ликова у овом средњовековном делу. Оно обилује људским,, божанским, као и ликовима из света природе.

Људски ликови су давани као појединачни и као групни. Међу појединачним могу се издвојити главни (Игор, Всеволод, Свјатослав, Јарославна) и епизодни (кнезови, канови Гзак и Кончак, Овлур).

Карактеристично је да песник Скова и за главне и за епизодне ликове као основно средство карактеризације користи епитет (мудри, стари Јарослав, храбри Мстислав, дични Роман Свјатославич, стари Владимир, велики Свјатослав, јуначина Свјатославич, хвалисави кнез Борис). Тај епитет је најчешће заснован на субјективно–вредносној карактеристици, што поступак у сликању ликова доводи у везу са лирским начином песничког исказивања.

Али оа лирска компонента чврсто је уплетена и са неким елементима епског песништва. То нарочито долази до израза у начину сликања Игоровог лика. Кад ово кажем, мислим пре свега на изненађујуће за оно време богатство гледишта са којих се слика кнез Игор: о Игору и његовим делима, наиме, више пута директно говори писац Слова; о њему говори брат Всеволод; затим, кнез Свјатослав у свом „златном слову“; онда, Свјатслављеви бољари; карактерише га Јарославна у своме „плачу“; карактерише га писац са тачке гледишта других народа; Игорову карактеристику добијамо, најзад, из монолога који он сам изговара.

Групни ликови (Татари, Игорова дружина, Всеволодова дружина, жене руске, девојке татарске, готске лепотице) најчешће су представљани само лирским исказима за које се, тек кад се узму сви заједно, може рећи да носе и неке особине епског уметничког поступка. На пример, и Јарославна као индивидуални лик руске жене–кнегиње и руске жене као групни лик у Слову представљају се нарицаљкама које оне саме изричу.

Заплакаше руске жене, наричући:
   „Јао, миле никад више
     ни сновима досањати,
     ни мислима домислити,
     ни очима сагледати,
     нит се њиним сребром златом икад више накитити.“

Међутим, иза ових лирски интензивних песничких слика стоји епска обухватност уметничког потеза који пружа информацију о свеукупности положаја и судбине жене у Кијевској Русији (имплицитна садржина Слова, тако, недвосмислено казује да та жена нигде не учествује у кројењу историје, да је у свом друштву биће другог реда од кога ток догађаја уопште не зависи, али чије је духовно, емоционално и материјално егзистенцијално стање у потпуности подређено томе току друштвених догађаја). Из такве имплицитне садржине Слова исијавају елементи који трагични лик средњовековне жене дограђују до грандиозних епских димензија.

Кад се о овоме говори, треба имати у виду да руске жене нису случајно представљене управо тужбалицама, по свему типичним фолклорним жанром. Јер, народна песма је по својој природи облик колективног уметничког стварања, те је, дакле, резултат не индивидуалног, него општег свестраног, релативно објективизованог односа према темама и мотивима којима је посвећена. Тако, дакле, слика „усамљене кукавице“ Јарославне, која би да полети пут Дунава да утре љуте ране своме супругу, која прекорева ветрове што јој распршише срећу наносећи смртоносне стреле на Игорову војску; која прекорева сунце што се и оно уротило против Игора, та слика, иако садржи неке конкретно–историјске податке о Игоровом походу — ипак није психолошки индивидуализована, него представља један уметнички уопштени универзални лик средњовековне жене. И, то одсуство психолошке индивидуализације универзалних ликова средњовековне књижевности у онако лирски интонираним сликама (чак и тамо где нема вишеаспектног приступа какав смо уочили у Игоровом лику) даје нам основа да их доживљавамо и као епске књижевне ликове. Ова особина, иначе, може бити и израз синкретичности средњовековне књижевности.

Индивидуални и групни ликови Слова, у складу са фолклорном традицијом, али и са уметничком средњовековном књижевношћу, доста су јасно подељени на позитивне и негативне. Пошто је у делу реч о источнословенској борби за очување независности од иностраних непријатеља, могло би се очекивати да је граница између негативних и позитивних постављена схематично: да су на једној страни Руси (Источни Словени), а на другој Половци и представници осталих према Кијевској Руси непријатељски расположених народа. Међутим, текст Слова ипак пружа другачију слику.

Половци одиста јесу глобално представљени у негативном светлу. Окарактерисани су као „погани“ (пагани), као „вражји накот“ или као „из лога кот пантерски“ који прекри Руску Земљу, чије су главе „гадне“, чији су мачеви „невернички“. Њихова победа над Игором за његове поданике значи прекривање светлости тмином, прекривање, прекривање хвале хулом. Готске лепотице (изгледа, жене остатака старих Гота који су, како се претпоставља, у XII веку још живели на обалама Црног и Азовског мора), које су у евентуалној победи Руса могле видети опасност по свој народ, после Игоровог пораза одиста певају „њишу наду за осветом“. Кнеза Свјатослава, такође, у грозоморном сну — предсказању Игоровог пораза, поје „сињим вином“ помешаним „с грозним једом“ (отровом). Обасипају му груди бисером управо странци–слуге, како он каже „иноверна поган“.

Међутим, на другој страни, Игор се спасава од смрти и бежи из помоћ управо Половца Овлура. Песник Слова у лику Овлура не допушта ни најмању сенку која би га могла морално оцрнити! Снага, храброст и јунаштво руских војника у свим деловима Слова представљени су у суперлативима. Кад смо говорили о карактеризацији јунака субјективни–вредносним карактеристикама, могли су већ уочити да су руски кнезови представљени као мудри, храбри, дични и сл. У развијенијим сликама руских кнезова основно средство за сликање њиховог јунаштва и снаге је хипербола.

Међутим, у Слову има и међу руским кнезовима ликова који се не карактеришу као позитивни. Та диференцијација се не врши према јунаштву (сви су они храбри), већ према мудрости. У овом смислу нарочито издвојена су три лика: кнез Ољег Свјатославич (Игоров дед из XI в.), кнез Игор и кнез Всеволод (Игоров брат).

Кнез Ољег Свјатославич је представљен у најлошијем светлу. Према Игору и Всеволоду песник Слова исказује доста сложен однос. За разлику од лукавог Ољега Свјатославича, њих двојицу представља као ратнике који су по храбрости уз раме највећих руских јунака. Игор није устукнуо чак ни пред лошим небеским знамењем — помрачењем сунца уочи његовог поласка у поход. Да се после таквог предзнака не одустане од похода, за то је била потребна одиста изузетна одважност (занимљиво је да је према летопису до помрачења дошло пошто је одсудна битка већ била завршена; аутор Слова, највероватније из чисто уметничких разлога, изневерава буквалну истину о помрачењу, како би јасније дочарао ону дубљу истину о томе да неслога кнезова води у пропаст земље).

Међутим, истовремено, целокупном својом садржином Слово образлаже неслагање са брзоплетим походом младих кнезова којима је жеља за славом, жеља за личним истицањем испред осталих кнезова — „ум попила“.

Дакле, подела на позитивне и негативне ликове у Слову није вршена по упрошћеној схеми: добри наши — лоши странци. У спеву и међу једнима и међу другима постоји известан број ликова који ту схему разбијају. Скала њиховог значаја и њихове вредности знатно је богатија и суптилнија од те схеме, што такође представља значајан елеменат уметничке вредности Слова о Игоровом походу.

VII

Изузетно значајну лирску линију Слова о Игоровом походу испуњавају ликови из природе. Они најчешће симболично представљају људе и њихова дела, или их, као живи фон, карактеришу.

Симболично представљају људе и њихова дела кад, на пример, песник слику гради на паралели Бојанови вешти прсти — соколови, односно струне Бојановог инструмента — лабудови; кад, рецимо, мноштво немилосрдних Половаца који као испод земље извиру и пустоше словенска насеља песник упореди са накотом крволочних пантера; дуготрајну смртоносну битку са вршајем људских тела; хорде Половаца — са црним облацима из којих сикћу црне муње; кад аутор спева погибију руске војске представља као стравичну сетву.

Слике из природе су понекад у Слову и само средство за продубљивање емоционалне експресије.

Пошто Слово схватамо као дело које извире из претходне фолклорне традиције оплођене искуствима из нове уметничке књижевности, у вези са сликама и ликовима из природе на које смо указали — уочићемо још једну његову значајну особину: за разлику од народне поезије, у песничком казивању творца Слова, ето, значајно место заузима и пејзаж.

Изузетно срећна синтеза фолклорне традиције и садржаја из уметничке књижевности (преводне и оригиналне) дошла је до израза и у религиозној симболици Слова. Пагански фолклорни пантеизам уграђен је у многе симболичне слике и ликове природе (помрачење Сунца као „црни знамен“; присуство злог шумског духа Дива који је на страни Половаца и сл.). У симболици Слова приметно место заузимају и нека паганска словенска божанства (Дажбог, Стрибог, Велес, можда и Тројан).

Међутим, све је то у делу давано напоредо са инсистирањем на борби против „поганих“ Половаца чије стреле су „неверничке“, против неверничког чија негативна слика се гради на паралели са грабљивим, дивљим животињама, давано напоредо са инсистирањем на борби која се води у име хришћанства:

Здраво да сте кнезови с дружином,
борци против вражје војске,
                         за хришћанство
                             Амин

Елементи паганске митологије овде се могу сматрати средством чија је функција само поетизовање дела средством које, стога, не противречи општој хришћанској оријентацији Слова. Али ти пагански елементи у тексту спева могу бити исто тако и сведочанство о тешкоћама покрштавања народа у чијој свести или у чијој фолклорној поезији, ето, још увек живе стара словенска божанства, напоредо са симболима нове, хришћанске вере.

 

 

На Растку објављено: 2019-12-22
Датум последње измене: 2019-12-22 13:28:57
 

Пројекат Растко / Филологија и лингвистика / Библиотека Миодраг Сибиновић