Миодраг Сибиновић

Уметничка интерпретација текста Ивана Јагодића на београдској и српској књижевној сцени

Поводом Награде Радио Београда за 2006. годину

1.

Недавно је објављено да је Радио Београд награду за глумачки допринос својим програмима током 2006. године доделио драмском уметнику Ивану Јагодићу. Придружујући се честиткама познатом глумцу, тим поводом смо осетили потребу да се осврнемо на један облик његовог уметничког ангажмана који траје већ много година, али стицајем прилика, незаслужено, најчешће остаје у сенци. Реч је о његовим интерпретацијама књижевних текстова већ изузетно великог броја наших домаћих и страних писаца из српске преводне литературе.

У, иначе, најчешће површним и веома несистематичним информацијама о културним догађајима у нашој штампи, вести о промоцијама нових књига или о књижевним вечерима посвећеним књижевницима обично у први план стављају само имена књижевника, испуштајући из вида да су за публику, за љубитеље литературе на тим приредбама најзначајнији управо уметнички текстови који се на њима чују. Ретки су прозни писци и песници који своје текстове ваљано интерпретирају на јавној сцени. Ретки су и књижевни критичари или предавачи који текстове што их тумаче могу читати онако како то чине професионални драмски уметници. То писци, промотери и предавачи одлично знају, па су зато одавно већ јавна предавања о књижевности, промоције нових књига и уопште јавне књижевне манифестације незамисливе без учешћа глумаца. Јер публику доводе и имена уметника који читају текстове… А ако се погледају различите врсте најава таквих догађаја у Београду и Србији током последњих двадесетак година, видеће се да се у тим најавама веома често наилази управо и на име Ивана Јагодића.

2.

Познаваоцима Јагодићеве укупне глумачке каријере јасно је да то уопште није случајно. Пада у очи, пре свега, да је и у карактерисању његових остварења на позоришним сценама стручна критика истицала низ врлина које су истовремено како знак тако и потврда уметникових предиспозиција, такође, за естрадно презентовање лирских и епских књижевних текстова. Сетимо се, рецимо, констатације позоришног критичара који 1980, под насловом „Врх врхова“, истиче да је на премијери Покопаног детета у Југословенском драмском позоришту, у „велелепној“ креацији, улогу „помереног“ Тилдена Иван Јагодић остварио „несвакидашњим глумачким сензибилитетом, пробитачним и дискретним средствима која су имала сагласје са покретом и ставом“ (том улогом Јагодић је заслужио и Годишњу награду ЈДП за најбољег глумца), и, годину дана касније, да је у Сартровој драми Иза затворених врата „Иван Јагодић, после брилијантне улоге Тилдена у Шепардовом 'Покопаном детету' демонстрирао… особит дар за минуциозну сценску психоанализу, остварујући на примеран начин лик новинара Жозефа Гарсена.“ А 1996, поводом представе Цар и песникиња, у Политици читамо егзалтирану оцену: „Као програм овај поетско драмски колаж… снажна је камерна поетска представа, чисти поетско–драмски бисер. Захваљујући, пре свега, изванредно усклађеном глумачком пару, Ивану Јагодићу и Снежани Бећаревић, њиховој изврсној интерпретацији сјајне дикције, боје гласа, нијансираних тонова, захваљујући њиховој невероватно допуњујућој, игри — са висине царске господствене озбиљности, владарске суспрегнутости и уздрхталости, тананог треперења крхког бића песникиње. Све до маестралне завршнице, која доводи до пароксизма, до крајњег узбуђења, што гуши у грлу… — кад обоје клекну, пред иконом и Цар и песникиња, поникнутих глава, пред Оним што све изједначује, и кад сви, и све занеми пред коначношћу спознаје. Боже, како само изговара Иван Јагодић тај завршни текст: 'Ја нисам Бог, само је он моћан толико да прашта'…“ Ова компонента Јагодићевог глумачког талента у центру пажње је и у тексту познатог театролога Рашка Б. Јовановића, написаном 2000. године поводом премијере радио–монодраме Катарине Простенсен, Мост: „Редитељ Олга Брајовић имала је у Ивану Јагодићу идеалног тумача ове монодраме о самоубици: он је сугестивно интерпретирао текст акцентујући неуротичарске узлете и повлачења самоубице.“

3.

Многи драмски уметници се естрадним читањем књижевних текстова баве као само узгредним послом (пре неколико деценија и као извором додатних прихода). Иван Јагодић је, као млад глумац, почетком 60–их такође био укључен у једну екипу која је пригодним рециталом на сценама широм земље обележавала један од текућих државних јубилеја. Али је он почетком 60–их и први у Београду говорио стихове из „Вере Павладољске“ Матије Бећковића… Нећемо рећи ништа ново ако констатујемо да се не мали број глумаца према таквим ангажманима, нарочито ако су они једнократни, неретко односе и немарно (недовољно припремљени, често пред публиком текст који читају богаље чак и правећи баналне словне грешке). Међутим, Јагодић је један од оних који и сваком илустративном читању књижевног текста приступа са пуном одговорношћу, крајње савесно и професионално. Вазда је спреман да својој уметничкој сабраћи писцима помаже, не презајући ни од тога да једног дана наступи у Београду, а већ следећег у Звечану, Пећи или на Убу. И то увек пуна срца, са жељом да из сваког текста на најбољи начин извуче све што је у њему упечатљиво.

Очито је да он и у томе види своју уметничку мисију, као што је несумњиво да суптилно проницање у све куцавице, у све поре уметничког текста, и способност за њихово предочавање слушаоцима — представља део његовог особеног стваралачког талента. Због тога и у овоме жанру Иван Јагодић за собом већ има дело одиста задивљујућих размера. Ташко је данас код нас наћи културног човека који не памти његове сценске, радијске и телевизијске интерпретације српских и светских песника и прозаиста. Јер он је један од најангажованијих уметника у сјајној серији телевизијских емисија „Песничке ведрине“ (Душан Матић, Стеван Раичковић, Иван В. Лалић, Васко Попа…), дугогодишњи стални сарадник радио емисије „Код два бела голуба“, један од најчешћих преносилаца текстова на књижевним трибинама београдског Коларчевог народног универзитета, један од редовних гостију трибине Удружења књижевника Србије у Француској 7, Народне библиотеке Србије, београдског Руског дома, Смотре „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу, неготинских „Мокрањчевих дана“, „Смедеревске песничке јесени“, „Дисовог пролећа“, књижевних манифестација у Нишу, Крушевцу, Краљеву, Чачку, Ваљеву, Вршцу, Новом Саду, Сомбору… Рецимо, само на Смотри у Аранђеловцу, уз „Почетак буне против дахија“, интерпретирао је текстове Вука Караџића (2003), Стерије (2006), Александра Пушкина (1999), Ј. Ј. Змаја (2004), Лазе Лазаревића (2001), Стевана Сремца (2005), Јанка Веселиновића (2005), Светолика Ранковића (1999), Иве Андрића (1973), Душана Матића (1998, 2005), Десанке Максимовић (1998), Десимира Благојевића (2005), Танасија Младеновића (2000), Добрице Ћосића (1996), Бранислава Јовановића (1998), Владете Вуковића (1995), Србе Митровића (2002), Јована Христића (1999), Петра Пајића (1999), Драгана Колунџије (1995), Добрила Ненадића (1999), Адама Пуслојића (2001), Чедомира Мирковића (2006), Милисава Савића (1992), Саше Хаџи–Танчића (1992), Драгиње Урошевић (2001), Николе Вујчића (2003), Драгана Јовановића Данилова (1995)… Много пута је, са Босиљком Боци и сâм, говорио стихове Лорке. У београдском „Театру поезије“ још — Лопе де Вегу и Мажуранића… Говорио је текстове Милорада Павића, Радослава Смиљанића и др. У „Римској дворани“ Библиотеке града Београда имао је 30–ак сјајних представа свог поетско–музичког колажа „Двојник. Љубавна поезија Милана Ракића“, прожетог музичким композицијама Ракићевих песама композитора, пијанисткиње, проф. београдског Факултета музичких уметности Вере Миланковић… Један од сјајних интерпретатора поезије Пушкина (огроман је његов уметнички удео у нашем обележавању Пушкинове 200. годишњице рођења), Љермонтова (незаборавно је вече „Тужни демон“, на којем је 2001. говорио Љермонтовљеву лирику заједно са Ђурђијом Цветић у београдском Руском дому), Јесењина, био је носилац представљања руске поезије друге половине XX века у петонедељном циклусу на КНУ 2003, као и у вишемесечном циклусу књижевних вечери „Човек и природа у руској поезији“ 2002/2003. у Руском дому. Већ неколико година маестрално приближује српској публици дела украјинских песника старијег и новог времена, Величковског, Котљаревског, Шевченка, Франка, Савченка, Семенка, Малањука, Лине Костенко, Драча, Кордуна и др….

Немогуће је и само побројати све високе узлете у једној тако богатој уметничкој каријери каква је ова о којој пишемо. Ми смо се овде осврнули само на неке појединости које су нам биле најближе. Уверени смо, међутим, да је и то сасвим довољно да се види колико је овога пута једна награда за уметничко дело дошла у праве руке.

(Објављено у „Књижевним новинама“, Београд, 2007, бр. 33795, стр. 19.)