Миодраг Сибиновић

Руски сегмент српске преводне књижевности на почетку XXI века

Реч на форуму у београдском Студентском културном центру у оквиру теме „Књижевност као есенција, као идентитет, историја која траје“ (21. октобар 2015)

1.

Ако се гледа структура руског сегмента српске преводне књижевности на почетку XXI века, може се закључити да у односу на претходни период није дошло ни до какве битне промене: издају се преводи појединачних дела, вишетомна издања сабраних или изабраних дела неких аутора, као и антологијски избори поезије и прозе класика и савремених књижевника. шест различитих издања одабраних дела Достојевског, 2 Лава Толстоја и Ивана Тургењева; шестотомно Ивана Буњина; двотомно Антона Чехова, двотомно Исака Бабеља, Даниела Хармса… Једино су тиражи издања осетно мањи, али то се не односи само на преводе из руске књижевности.

Погледа ли се, пак, изнутра, пада у очи, прво, да је нагло порастао број издања у којима се класична књижевност цитира и тумачи са становишта руске православно оријентисане филозофске и естетичке мисли. То је, у суштини, тренд који води ка иначе потребном попуњавању једне празнине која је настала у идеолошки другачије усмереном претходном раздобљу. С обзиром на чињеницу да је наше друштво на почетку новог века запљуснуто још једним новим таласом „европеизације“, актулизоване су и многе теме о односу Истока и Запада којима су се бавили некадашњи поборници и противници реформи Петра Великог са почетка XVIII века, као и „западњаци“ и „словенофили“ из XIX и са почетка XX века.

Увид у издања наше преводне књижевности дела руских писаца показује њену приличну отпорност према навали тзв. лаке бестселерске литературе, карактеристичне за издања превода са неких других великих светских језика. Додуше, преводилачка и издавачка оријентација на мисаоно и уметнички сложенија дела ипак представља тешкоћу за ширу рецепцију код публике која од књижевности очекује тек разоноду и није расположена за дубље понирање у уметнички текст.

2.

За окретање данашњој теми разговора непосредан повод нам је овогодишњи статус почасног госта који је на Београдском међународном сајму књига добила Русија. У позиву којим смо „навучени“ на овај разговор веома основано су истакнуте тезе књижевност као историја која траје и књижевност као идентитет, уз симптоматичан додатак — и могућност промене.

У позиву се напомиње да је, „захваљујући многобројним и разноврсним преводима, српски читалац… већ одавно у прилици да се упознаје и са званичном и са андерграунд руском литературом. Та тенденција започета 60–их година XX века првим страним преводима Бродског, Бахтина и Булгакова — траје и данас.“

Међутим, ако говоримо о књижевности као историји која траје, онда је неопходно поглед управити још много, много уназад. Јер наши преци су своје узајамно прожимање културних тековина са прецима данашњих Руса, Украјинаца и Белоруса започели још од настанка источнословенске писане књижевности — позајмљивањем изабраних рукописних књига преведених на старословенски језик, потребних за примање и утемељење хришћанства у Кијевској Русији 988. године. Та размена вредних књига, та «историја», то историјско узајамно преплитање српске и руске књижевности тече, дакле, већ више од једног миленијума. Преливање из једне у другу нашу књижевност није се прекидало ни у периодима кад државним властима није бивало по вољи. Разуме се, сарадња и проточност канала за размену културних добара ширила се и јењавала је у зависности од међудржавних руско–српских односа. Али, готово редовно, кад су је званичне власти кочиле, реализовала их је опозиција, и обрнуто.

За ову констатацију навешћу два примера — који, иначе, на први поглед могу изгледати као парадоксалне појаве. Један од изузетно плодоносних периода приближавања руске књижевности српској у XX веку било је време између два светска рата, кад су односи држава Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије и новоформираног Совјетског савеза били у потпуном прекиду.

Наши Руси су у свом приближавању српској средини, разуме се, инсистирали на продубљивању овдашњих знања о руској књижевности ствараној пре Октобарске револуције. У центру пажње били су Пушкин, Гогољ, Достојевски, Лав Толстој и други класици руског XIX века. О њима су писали и наши водећи писци, књижевни историчара и критичари. Све се то претворило у значајан капитал укупне српске књижевности и културе. Али, истовремено, почетак двадесетих година XX века Станислав Винавер, који сигурно није био комуниста, обележио је изузетним преводом савремене чувене поеме о револуцији Александра Блока Дванаесторица. Почетак тридесетих година, можемо рећи, у сегменту руско–српских књижевних веза обележио је, пак, Миодраг М. Пешић двема књигама својих превода другог великог песника који је крајем друге деценије XX века писао и похвалне песме револуцији, Сергеја Јесењина (а због тога је емигрантска критика на њега била кивна). Карактеристично је да управо у том раздобљу српски издавачи почињу прво са штампањем преводних вишетомних издања класика Толстоја и Достојевског, а завршавају петнаестотомним издањем Максима Горког…

А ево и другог парадокса. Пошто је одмах по завршетку Другог светског рата, ради учвршћивања монолитизма новоослобођених словенских земаља у Београду на државном нивоу одржан Словенски конгрес, после Резолуције ИБ 1948. словенофилство је постало малтене знак опасне политичке нелојалности. То је такође требало да сузи простор за превођење руске књижевности. Међутим, у замаху ослобађања од догматских концепција социјалистичког реализма надовезивањем на тековине српске међуратне модерне уметности, од средине педесетих година, покренут је снажан талас откривања и афирмисања модернистичких и авангардних појава и писаца из руске књижевности, изложених репресијама званичне совјетске књижевности и културе. Али, много шта што је у делима руске књижевности која је била под ударом стаљинизма хваљено, код наших писаца и других уметника, сврставано је у „црни талас“, дакле, било је критиковано и прогањано…

Теза о књижевности као „историји која траје“ у оквиру наше данашње теме може се потврдити и следећим примером. Једна од тема које су у Русији предмет великих распри већ више од три века је злосрећна европеизација. Њу је, као што је познато, подстакао својим темељним реформама свих сегмената државног устројства, привреде, образовања и културе у првој трећини XVIII века руски цар Петар Велики. Водећи реформатор књижевног језика, версификације и поетике, отац нове руске књижевности, како га је Пушкин назвао, научник и песник Ломоносов средином тог века певао је оде у којима слави науку и Петра као градитеља (познато нам је да је Петар Велики саградио и нову, европски конципирану престоницу Русије Петербург).

Али један од Петрових наследника, цар Николај I, у одбрани од утицаја европских буржоаских револуција (посебно француске из 1789.) осећа потребу да прогања политички неподобне писце, да укине катедре за филозофију и да за стубове руске државе прогласи православље, самодржавље и народност (оличену у традиционалној словенској сеоској саборности). Руска интелигенција се тада дели на словенофиле и западњаке или „европејце“ који почињу вишедеценијску полемику што не престаје до данашњих дана. Словенофили тврде да је западна Европа, задојена индивидуализмом, окренута трошним овоземаљским материјалним добрима, док спас човечанства лежи заправо у словенској православној култури утемељеној на божански надахнутој духовности.

То месијанство и конфронтацију са „трулим“ Западом Русија је, у суштини, преузела и у совјетском периоду, као прва земља социјализма, на челу Источног блока, супротстављеног капиталистичком Западном блоку.

И све побројано је, као историја која траје, слика менталног идентитета који се мења или, можда, не, дубоко уткано у руску књижевност стварану током прошла три века. Руска књижевност је можда и због тога што је постала уточиште забрањиване филозофије онако нагло у XIX веку избила у први план европске и светске уметности речи. Њена филозофичност је њу све до 20–их година XX века спасавала и од вулгарне политизације. За ову прилику веома илустративна може бити позната Чеховљева изјава из 1898. године да „велики писци и уметници политиком треба да се баве само онолико колико им је потребно да би се од ње бранили“. Вероватно је зато, окренут руској стварности, Чехов говорио, истовремено, универзалне истине о човеку да је заслужио, рецимо, овакву констатацију 78 година млађе америчке списатељице Џојс Керол Оутс: „Кад читаш Чехова, видиш да, ма колико људи били паметни, постоји граница преко које ум не може да иде…“ кад „твој сопствени свет неће да ти се потчињава, нећеш моћи да владаш њиме. Тако је било у Чеховљево доба, а данас је то још актуелније.“

Све побројано је и у Русији као и код нас, али и у Европи, Америци, Азији и Африци актуализовано и „после пада комунизма“ животом у доба транзиције, дилемама око Европске уније, ратовима на Балкану, у Чеченији, Грузији, Украјини, на блиском Истоку… Све побројане теме о руском менталном идентитету се, дакле, на овај или онај начин понављају и и код савремених руских писаца чија су дела позната у нашој преводној књижевности — од најстаријих, рођених током 30–их година XX века, Аксјонова (1932), Матвејеве (1934), Кушнера (1936), Битова (1937), Петрушевске (1938), преко генерације рођених током 40–их и 50–их, Бродског (1940), Довлатова (1941), Улицке (1943), Кривуљина (1944), В. Јерофејева (1947), Т. Толстој (1951), Гениса (1953), Пољакова (1954), Сорокина (1955), Акуњина (1956), Слаповског (1957), Главјука (1958), до најмлађих, рођених током 60–их и 70–их — Пељевина (1962), Бикова (1967), Пољанске (1967), Лукјањенка (1968), Рижег (1974) и др. Уметничка конкретизација тих тема у изданцима новог времена — не може бити незанимљива ни за нас, ни за мислеће читаоце било ког дела земаљске кугле.

Ово што кажем покушаћу да илуструјем и неколиким примерима.

3.

У интервјуу датом Сањи Домазет за „Данас“ 2002. године Виктор Јерофејев поводом своје књиге „Енциклопедија руске душе“, коју је, како тврди написао да би рекао оно што је досад прећутано, поред осталог, каже: „О Русији је написано много озбиљних… анализа, а моје је мишљење да је највећа грешка чињеница да се Руси представљају као део Европе… Јер ми јесмо белци, баш као и Французи и Немци, али и Американци су белци, па их нико не сматра Европљанима. Ми имамо сопствену културу, сопствени, аутохтони код, који се Европљанима може и не мора свиђати, али је оригиналан и свој… Докле год нас буду гурали у Европу, Руси ће изгледати као последњи ученик у разреду, а претпоследњи ће бити Срби.“

Кад се дотичемо теме књижевности као уметничком стваралаштву које је израз и својеврсна слика менталног идентитета културно–језичке средине у којој настаје, мислим да је потребно да скренем пажњу на још две књиге из постојеће библиотеке наших превода савремене руске књижевности. То је роман Татјане Толстој „Кис“, у нашем преводу објављен 2007. и управо ових дана промовисана збирка њених приповедака „Лаки светови“. И за Толстојеву се културолошко–ментални склоп припадника западноевропске цивилизације битно разликује од руске. У интервјуу који је објавила потом и у једној од својих збирки приповедака, она каже да „западна књижевност, западни писци… иду… другим путем. Како је човек, у принципу, исти и на Истоку и на Западу, они мало утрче на нашу територију и ми утрчимо на њихову, али ипак постоји високи Берлински зид који Запад од Истока одваја“. У Русији „изговорена реч ради на вишем нивоу него на Западу. Толстојева своју тезу објашњава примером како је у средствима јавног информисања извештавано шта се догађало на Криму.

Занимљиво је да њен саговорник пита: „Ако сам добро схватио вашу мисао, она је некако двострука: с једне стране, Рус одмах покушава да зарони у метафизику, кад говори о било чему, чак и о најједноставнијим стварима које се код Американаца описују оперативном терминологијом, 'узми–донеси', али при том он слику замућује. Па ипак, да ли тиме жели да суштину нечега схвати или да сам себе некако завара? Или не себе?“ Татјана Толстој, међутим, објашњава: „Не, он не жели да схвата суштину. То је митопоетичка, то јест митотворачка, митородна активност сама по себи… кад се прочита Проп — све те архетипове, тотемистичке иницијације, сакралне текстове — све то можете видети у сваком дужем разговору са просечним Русом о било ком проблему. И видети како се кува то вариво…

Зато код нас настављају да живе пророци. Но лоши пророци. … Али они настављају да живе у том свету, свету митопоетике. О томе сам написала цео роман, Кис. И оно што сам у њему написала све време се потврђује. Писала сам га најнезгоднијих година, кад је изгледало да се све распало, нестало.“

Полазећи од побројаних премиса, савремена руска списатељица закључује: „Моја хипотеза је да је снага руске књижевности била повезана са посебним статусом језика и са посебним односом према речи. Ту није јасно шта је примарно, а шта секундарно <дакле, вишезначно је?>: Руси су толико заволели своју књижевност због тога што су и сами већ били врачеви, или књижевност није имала шта друго да описује осим магијског света“ па се уобличила „у те исте структуре… Такво узајамно повезивање језика и света преко језика књижевности дало је књижевности легалитет, као да јој је поставило кров. И сада других облика нема.“

Татјана Толстој је у „Кису“ предвидела да ће после катастрофалне „велике експлозије“ нова цивилизација мутаната (она их, по принципу народне етимологије назива мотанти) поновити историју цивилизације данашњег човечанства, укључујући забрану поседовања и читања старих књига, уништавање непослушних тајним паравојним јединицама, све до спаљивања Пушкиновог споменика уз помоћ новооткривене течности за коју су „мотанти“ чули да се зове „пинзин“… Присетимо се и текста најаве новопреведеног романа Владимира Сорокина у нашој „Геопоетици“, која је издавач и књига Татјане Толстој: „Дан опричника добио је наслов по негдашњој гарди, сада бисмо рекли, тајној полицији из шеснаестог века која је служила под руком Ивана Грозног.

Како полу–легенда каже били су обучени као монаси, јахали црне коње и носили метлу и псећу главу на седлима 'како би очистили и оглодали земљу од издајника'. Сорокинови опричници из двадесетпрвог века возе се у црним мерцедесима и користе рачунаре, али се понашају као феудални господари.

Радња романа је смештена у земљу великог брата, у 2028. годину, где се све врти око нафте, гаса и непоколебљиве лојалности тиранину. То је сатира о данашњој Русији у којој већина политичара и бирократа има делимичну прошлост везану за тајне службе.

…Оштар у критици сопственог друштва, Сорокин овако објашњава став о власти: 'Русија има патолошку наклоност ка владању зато што већина наших владара верује да власт постоји само ако је апсолутна. Погледајте само примере Ивана Грозног и Стаљина'.“

Татјана Толстој се, пак, у „Лаким световима“, у приповеткама полумемоарско-аутобиографског жанра, удубљује у разлике, али и подударности савременог руског и америчког живота — из визуре обичних људи. Из мајсторски уобличаваних упечатљивих ликова и слика из стварности и из снова — испоставља се да „лаки светови“ (у којима обичан, сензибилан „мали човек“ боље живи и остварује своје „лепе снове“), да „лаки светови“ ни на једној ни на другој страни заправо — не постоје…

А треба ли икоме овде посебно предочавати колико је много сличности између руске и наше транзицијске стварности?…

4.

Међутим, све ово на шта ми указујемо само су неке од линија садржине уметничких дела о којима је реч. Текстови тих дела су много комплекснији, пунији и смисаоно богатији. И зато их читајте. Најбоље је да их, са уживањем, тумачите сами