Миодраг Сибиновић

Место украјинске књижевности у српској науци о књижевности и култури

1.

Кад је, након укидања свих врста друштава пријатељства са СССР после Резолуције ИБ 1948. постало могуће, и, на самом крају XX века, у време економске блокаде Србије и Црне Горе, кад је чак било упутно оживљавање рада старих и формирање нових таквих друштава код нас — на иницијативу групе истакнутих слависта историчара књижевности, лингвиста, писаца и преводилаца, политиколога, историчара уметности, драмских уметника Милорада Павића, Властимира Ерчића, Богдана Терзића, Динка Давидова, Боде Марковића, Јанка Сабадоша, и др. у Београду је 1991. године основано Српско–украјинско друштво (да не би звучало отужно паролашки, тада смо у његовом називу изоставили, као плеоназам, реч „пријатељство“). Оснивачка скупштина је, уз кратак уметнички програм, одржана (не знам да ли симболично?) у свечаној сали Народног музеја Србије.

За мене лично, као слависту, било је симболично што је у уметничком делу програма прочитан и мој први превод из украјинске поезије — песма Ивана Драча о драми одрастања невиног ждребета у љубавном загрљају с муњом. Тај превод је настао, заправо, 20–ак година раније, кад ми је у студентском дому МГУ један Украјинац, биолог по струци, препоручио да се, ако већ преводим песме и пишем о руским песницима из 60–их (Вознесенском, Јевтушенку, Р. Рождественском и др.), погледам и украјинске, од којих многи по снази талента сигурно нису испод својих руских савременика… А ја у том тренутку, иако сам важио за младог слависту, нисам ни знао за њих. Морам рећи да сам се онда постидео. Али, кад сам покушао да допуним своје, дотле само русистички усмерено високошколско образовање, схватио сам колико ми недостаје и боље познавање украјинског језика, књижевности и културе…

И ево, данас обележавамо већ 25. годишњицу рада Катедре за украјински језик и књижевност најстаријег универзитета у Србији.

2.

Због познатих историјских и културолошких околности, с обзиром на првобитно заједнички књижевни језик на првим корацима данашње писмености источнословенских и већег дела јужнословенских народа, није било, а можда није ни данас лако прецизно разграничавати њихове касније почетке самосталног националног развоја и стваралачке узајамне размене културних достигнућа. Није лако о овој теми говорити и из још једног разлога: и украјинска и српска национална култура са обостраним њиховим прожимањима, у дугим интервалима развијале су се и функционисале у оквирима вишенационалних државних заједница — царевине Русије, Турске, Угарске, Аустрије, Аустро–Угарске, Краљевине СХС, Краљевине Југославије, СССР, ФНРЈ, СФРЈ и СРЈ. Све те заједнице су, у различитим раздобљима имале различите међудржавне односе, који су се тицали и узајамних веза културе и науке. Све то је довело до тога да културне, књижевне српско–украјинске везе, осим видљивих површинских, имају и неке теже уочљиве дубинске, да не кажем, понорне токове…

Моја тема обухвата само преводилачку и књижевнокритичку, односно књижевноисторијску рецепцију украјинске књижевности у српској. За овај кроки о њој послужићу се, као основом, низом чињеница које сам 2002. године већ синтетисао у свом поговору Антологије украјинске поезије. XVI–XX век и упућиваћу на одговарајуће податке и оцене које нам је 2007. проф. Људмила Поповић предочила у својој драгоценој украјинистичкој књизи Фокусна перспектива украјинске књижевности.

3.

У општим прегледима историје српске културе и књижевности XVII и XVIII в. обично се говорило као о руском утицају, иницираном књигама, иконама и другим црквеним богослужбеним предметима доношеним из Русије, као и плодом непосредног рада учених калуђера који су боравили на подручју данашње Војводине и Славоније, и такође, делатношћу појединих Срба, школованих у Кијево–могиљанској академији (утврђено је, рецимо, да је у раздобљу од 1721. до 1762. године Кијевску духовну академију похађало 28 Срба).

Разуме се, тај утицај је, глобално узето, резултат подршке са двора царевине Русије Србима ради њихове одбране од асимилације на другом конфесионалном подручју које су они населили повлачећи се пред терором исламског турског царства. У том смислу тај утицај се може називати руским. Али, пошто је већ и у животу и у науци установљено постојање особене источнословенске националне украјинске културе, требало је посебно утврђивати и указивати на украјински удео у тадашњој барокизацији српске културе, посебно књижевности и ликовних уметности.

Ова тема није непозната српској науци друге половине прошлог века. Обрађивали су је како историчари српског школства, ликовних и музичке уметности, тако и историчари књижевности. У проучавању места и улоге украјинске књижевности, својим истраживањима у раздобљу од краја 60–их до почетка 80–их година XX века, посебно значајан прилог српској украјинистици дали су својим радовима и књигама Властимир Ерчић и Милорад Павић. У капитална дела српске књижевне компаратистике спадају Ерчићева књига Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија (Нови Сад–Београд 1980.) и књиге Милорада Павића Историја српске књижевности барокног доба (Београд, 1970.) и Гаврил Стефановић Венцловић (СКЗ, Београд, 1972).

Србима су из православне Русије стизале, особито у XVII веку, неопходне богослужбене и теолошке књиге. Међу теолошким посебну вредност имали су полемички садржаји у дијалогу са католичком, као и протестантском црквеном мишљу. Управо у јужним и западним крајевима Царевине, заправо на украјинском и белоруском подручју таква литература је, по природи ствари, у ближем контакту са западноевропском културом, била отворенија од ортодоксне московске — за нове појаве у модерној европској науци, уметности и другим сферама живота. Тако је на украјинском духовном простору отшкринута бреша и за низ барокних појава, прво у украјинској, а потом, у руској и српској средини. Није се случајно Петар Велики, у европеизацији Царевине Русије онолико ослонио на професора и писца из Кијево–могиљанске академије Теофана Прокоповича…

Познато је да је процес „барокизације“ у Русији XVII и почетка XVIII века као целини протицао у жестоким отпорима и оштрим полемикама унутар православне цркве. Сачуван је и један податак који показује да су и неки Срби имали удела у тој борби. Наиме, у посланици чувеном руском иконописцу Симону Ушакову зограф Јосиф Володимиров напада Србина архиђакона Јована Плећковића (Плешковића) као заговорника архаичног стила који у традиционалној ксенофобији — затвара очи пред потребама новог времена… На црквеном Московском сабору 1690. састављен је, као што знамо, и списак забрањених украјинских књига, али то на Србе, очито, није утицало, јер су, како се види, за митрополијску, за манастирске, школске и парохијске библиотеке током XVIII века набављане управо и те „неправоверне“ књиге (рецимо, дела Јоаникија Гаљатовског Кључ разуменија и Мессия правдивый или Меч духовный и Трубы Словес Проповедных Лазара Барановича). Не може се прихватити претпоставка да је реч о пукој необавештености, пошто су у тим истим библиотекама нађене и књиге које су говориле о неправоверности оваквих дела (рецимо, Духовни регламент Ф(Т)еофана Прокоповича)…

Занимљиво је и Павићево сазнање да у рукописној оставштини неких српских писаца тога доба има и њихових превода текстова појединих украјинских аутора. Он наводи, поред осталог, да је „Јеротеј Рачанин… на Синају 1704. нашао књигу украјинског барокног писца Гаљатовског, Месију правдивог (из 1669. године), и своме путопису у света места, написаном на српском народном језику, додао исписе из Гаљатовског“. Павић, такође, наводи да је српски барокни писац Гаврило Венцловић, у тренутку кад код нас преовлађује рускословенски језик преводио дела украјинских писаца на српскословенски или и на народни језик, при чему показује и несумњиву верзираност у области украјинске књижевности. Српски истраживач, најзад, наглашава да „Венцловић чита и преводи најважније представнике украјинске и руске омилитике: Копинског, Гаљатовског и Лазара Барановича.“

Властимир Ерчић је у својој обимној монографији, утемељеној на минуциозним историјским, књижевним и текстолошким анализама показао и утврдио, поред осталог, и следеће: Украјинац из Кијева Козачински, који је дошао као учитељ (био је и ректор латино–славјанске школе у Сремским Карловцима), написао је позоришни комад, по угледу на драму свога учитеља из Кијево–могиљанске академије Прокоповича Владимир; премијера комада Козачинског изведена је у Школи 15. августа 1736; у жанру тзв. „школске драме“ Козачински је у тринаестерачком пољском силабичком стиху, у драми о последњем српском цару Урошу V са освртом на целокупну историју Немањића — заправо срочио дело којим је у српској књижевности зачета историјска драма.

4.

Може се рећи да је целокупна српска књижевност прве половине и средине XIX века била у знаку водеће идеје утемељења своје националне самобитности и утврђивања сопствене вредности у мозаику просветитељски схваћене европске светске културе. То је чињено, као што је познато, у име реформе коју је иницирао и са својим присталицама остварио Вук Караџић на основама савременог народног говора и језика српске усмене народне књижевности. Јован Деретић се у својој Историји српске књижевности, објављеној почетком 80–их година прошлог века, определио за тезу да је усмена народна књижевност одиграла улогу сопствених античких узора нове српске уметничке литературе… Та тема је, као фолклористичка, у украјинској и српској науци, као што знамо, доста обрађивана, тако да се ја на њој нећу много задржавати. Данас би целисходно било, вероватно, указати на чињеницу да је члан Српског ученог друштва Стојан Новаковић, књижевник, научник, преводилац, касније професор Високе школе (претече БУ), академик и будући вишегодишњи министар просвете у часопису Ђорђа Поповића Даница, чији су сарадници, иначе, били Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Владислав Каћански, Јован Илић, Љубомир Ненадовић и др., и у часопису Ј. Ј. Змаја Јавор, у раздобљу 1861–1863. објавио циклус украјинских народних песама у свом преводу на српски (са ознаком: „Словенске песме. Украјинска“).

За нашу данашњу тему посебан значај има следећи податак. Друштво српске словесности, претеча данашње САНУ, средином XIX века добија пошиљку и од украјинског културног друштва Украјинска хромада са позивом на узајамно упознавање и сарадњу — ради зближавања украјинске и српске културе. У тој пошиљци књига које су стигле у Београд био је и Кобзар Тараса Шевченка, писца који је умро две године пре тога, после десетогодишњег робијања због чланства у забрањеном словенофилском Кијевском ћирило–методијевском друштву чији програм је заговарао једнакост и ослобађање свих словенских народа, укључујући и Украјински… Из записника са седнице, одржане крајем августа 1863, видимо да је пошиљка с позивом примљена са симпатијама и да је одлучено да се, као уздарје, кијевским пријатељима упуте сва дотадашња издања Друштва српске словесности.

Дакле, није случајно Стојан Новаковић и у свом часопису Вила 1868, уз превод Милана Николића Шевченкове песме Завет (обележене као „превод с русинског“), објавио свој превод одломка из Шевченкове поеме Неофити, с кратком белешком у којој Шевченка назива „украјинским песником“ познатим „свему Словенству, изузевши нас, Србе, који често боље познајемо немачку или француску књижевност но коју словенску“. Додуше, можда је Новаковић подстицај за објављивање тих превода добио и са друге стране: познато је да се дописивао и с Украјинцима браћом Олександром и Осипом Барвинским који су му, такође, слали дела Шевченка, Вовчока и Феђковича.

До краја XIX и на почетку XX века у српској периодици се појављују преводи поезије и прозе Шевченка, Марка Вовчака (псеудоним украјинске списатељице Марије Александровне Маркович), писца песама и прозе, почасног члана Научног друштва Тарас Шевченко Осипа (Јурија) Адаљбертовича Феђковича, поводом чије смрти је 1888. године објављен и некролог у српском периодику Нова уставност, Ивана Франка и Михајла Коцјубинског.

За тему којом се данас бавимо посредно би могао бити од значаја превод на српски језик књиге чланака украјинског научника фолклористе, писца и културног радника Михаила Драгоманова под насловом Украјина и балканско питање. Та књига, објављена у Новом Саду 1877. године, била је заснована на осавремењеном виђењу међусловенских односа, битно другачијем од тумачења званичне руске државе. У предговору ове књиге њен издавач. познати српски политичар и културни радник Пера Тодоровић обавештава читаоце: „По своме политичком убеђењу г. Драгоманов припада оној групи људи, што је у Русији позната под именом Украјинофили (малоруска народна партија). Украјинофили први су почели из Русије помагати херцеговачки устанак, и, уопште, показали су се као најискренији и најразумнији пријатељи балканских Славена. Кад су дипломате званичне Русије, у друштву с Андријашем и Бизмарком, саветовали Порту, да херцеговачки устанак угуши енергичним мерама, баш у то исто доба народна Русија украјинофили слали су људе и новац у Херцеговину, да помогну и рашире устанак. Ово је за нас врло поучно, и не треба да сметнемо с ума при оцењивању, ко је ко и ко може бити наш прави пријатељ и природни савезник.“ Код нас је историјску политичку основу Херцеговачког устанка научно осветлио у својим књигама Устанак у Херцеговини 1852–1862 (два издања: 1994. и 2007) и посебно у значајном за српску украјинистику у реферату Српски ослободилачки покрет 1875–1878. и И. Франко, објављеном у зборнику радова са међународног скупа Иван Франко и Срби, одржаном 1996 (Нови Сад, 2006) српски историчар Душан Берић. За разговор о теми мог реферата треба нагласити да је Пера Тодоровић својевремено био један од истакнутих присталица и сабораца Светозара Марковића који је на идејама руских револуционарних демократа (вид.: В. Вулетић, Светозар Марковић и руски револуционарни демократи. Нови Сад, 1964) надахнуо и осмислио трансформацију српске књижевности заменом романтичарске реалистичком поетиком.

Занимљиво је да часопис Стражилово, чији је уредник био тада познати српски песник Јован Грчић Миленко, 1885. године под насловом Најновије из малоруске књижевности саопштава да се после смрти Шевченка, „оца малоруске књиге“, доста распространила та књига и „има до данас две три хиљаде дела, али од то доба није било одушевљених певача и право даровитих писаца у Малоруса.“ Аутор то објашњава овако: „Књижевни рад њихових писаца“ има за циљ, пре свега, „да полета даде душевној култури малоруског народа, коме су девет десетина сами сељаци. Књижевност у њих није плод живота, као у других народа, који имају своју народну културу, него у њих књижевност шта више треба тек да произведе тај живот, да пробуди у народу народну свест. Уз то раде писци још и на томе да језик изобразе (интелектуализују — М. С.), па њихов данашњи малоруски језик није више онај исти језик одушевљенога Шевченка, јер су по њему јако отели маха великоруски изрази. Кад човек помњиво посмотри малоруске књижевне производе последњих година, увидеће лако, да њихови творци само једном ногом стоје на домовинском земљишту, а другом се вешају на великоруску културу.“ Српски критичар као нешто боље лиричаре истиче Устенка, Чојченка и Антоненка, уз напомену да у њима „једва човек може познати вољне певчике Малорусе, становнике зелених степа и убавих обала Дњепрових“. Од прозаиста истиче Мирног који „скроз познаје сељака, попа и маловарошанина, уме да им прозре у душу“ („код њега они говоре својим рођеним језиком“ и он им „да би био баш сасвим веран, допушта да гуцну и по који гутљај вутке и да једно другог мало пропусте кроз шаке.“). Српски критичар истиче и драму Старицког „у којој писац описује моралну пропаст малоруске интелигенције, која је прилично бесвесна.“

За проучавање рецепције украјинске књижевности у српској култури XIX века драгоцено сведочанство може бити уводни текст за Драгомановљеву расправу Малоруска књижевност чији је превод са француског језика објављен 1881. у омладинском часопису Велике школе Побратимство. Тај увод, потписан са Пр. (вероватно, Преводилац) гласи:

„1868 године Стојан Новаковић писаше редакцији једних малоруских новина: 'Ми Срби смо по природи пријатељи Малоруса. Кад читамо и преводимо приповетке из малоруског живота, нама се чини, да су те приповетке из нашег рођеног сеоског и народног живота; у свакој ситници нашег народног и сеоског живота ми чисто видимо сличну ситницу нашег рођеног живота, и зато се ми волимо упознати са свим, што се зове малоруско.' Ово је г. Новаковић писао онда, кад је издавао Вилу и кад су у Вили излазили преведени радови Малоруса: Феђковића, Шевченка, Марка Вовчека, кад се, дакле збиља упознавало с малоруском литературом. Но како је од тог доба, како је данас? Ми смо доста индиферентни према малоруској књижевности, док је њена садржина потпуно заслужила нашу пажњу. Њена судбина у Русији, као и судбина народа малоруског, такође треба да изазове наше симпатије и према самом народу и према његовој литератури. И у намери да се малоруска књижевност код нас почне већма одомаћивати, ми смо превели ову расправу… проф. Драгоманова… Српски читалац, осим што ће из ње сазнати развитак и садање стање украјинске литературе, видеће како је страшно руска влада тесногруда према сродном малоруском племену, и колико је онда искрености у словенофилству, које Ламански онако ватрено проповеда напоредо са конзервативним и аутократичним идејама.

Интересовање српске омладине за Малорусе (као и друга словенска племена у Русији) и њихову литературу, и љубав према томе словенском племену, што ништи под руским ропством и своје најбоље синове, највеће таленте мора да испраћа у Сибир и јевропске земље — биће најдостојнији одговор Ламанском и комп. на њихове, маском словенофилства застрте русофилске тежње.“ (568–569)

У књижевноисторијској литератури помињано је, додуше, досад без подробнијих анализа, да се у српској оригиналној књижевности могу тражити трагови утицаја превођених украјинских писаца код Јанка Веселиновића и код Милована а. С обзиром на чињеницу да Вовчокове Чини, како се испоставило, нису ев превод, можда би некаква копча могла бити чињеница да је свој преводилачки књижевни рад почињао од Гогољевих раних приповедака из Вечери у засеоку крај Дикањке и Миргорода, прожетих фантастиком из украјинског фолклора и од патоса борбе против туђинских неверника Тараса Буљбе, нема сумње да се може размишљати и о оваквом, посредном утицају украјинске културе на утемељивача српске реалистичке прозе који је имао значајан удео и у афирмацији Вукове реформе српског језика и књижевности.

5.

По завршетку Првог светског рата почело је масовно досељавање у Краљевину СХС војне и цивилне емиграције после Октобарске револуције у царској Русији. Избеглице из Русије су, као што је познато, донеле и у нову средину своје културолошке и политичке проблеме и сукобе. О доприносу руске емиграције развоју српске културе и науке, као што је познато, и српски истраживачи су од краја XX века доста писали. Додуше, украјинистичке теме као да су још до данашњег дана помало на маргинама пажње српских истраживача. То без сумње има и дубљих корена. За Србију је до данашњих дана јасно препознатљива стара подела на „словенофиле“ и „западњаке“, при чему се „словенофилство“ претежно своди заправо на „русофилство“. Ову тезу покушаћу да илуструјем и једним примером који би се могао укључити и у грађу која мора бити и део украјинистичких истраживања. Управо ових дана у најчитанијем српском дневном листу Политика (26. октобра 2016) у рубрици Погледи могли смо прочитати следећи текст под насловом Украјинцима нису криви ни Руси, ни Немци:

„Последњих дана, чешће него раније, у мојој „Политици“, захваљујући којој сам пре 80 година научио да читам, било је написа о Украјини и Русији. Као потомак руског избеглице, осећам потребу да преко ове рубрике саопштим да се не слажем са појединим ставовима из тих написа.

За мог оца, руског избеглицу, а иначе обичног војника пореклом са села из средишње Украјине, то је било само географско опредељење. За њега је то била једна земља и један народ, до смрти је остао руски избеглица. Шта је то са чиме се ни он, а ни ја не слажемо:

Народу који живи у Украјини нису криви ни Руси ни Немци, већ нацисти и бољшевици, који су персонификовани у Хитлеру и Стаљину. Њих двојица су криви пред целим светом, а пре свега пред руским и немачким народом. Они би могли да се такмиче у томе ко је више побио људи, пре свега Руса и Немаца. Мој отац је то објашњавао, а ја се са тим слажем, да вођа нациста није био Немац, већ Аустријанац, а вођа бољшевика није био Рус, већ Грузин.

Народ у Украјини под Стаљином, умирао је од 1928. до 1930. од глади, а у Немачкој, под Хитлером, годину, две касније, умирали су по концлогорима Немци — немачки Јевреји, а све је то последица тоталитарне политике коју су њих двојица водили у својим земљама са нескривеним намерама да освоје цео свет.

Због тога се не слажем да су Украјинцима криви Руси, већ нацисти и бољшевици, и то подједнако.“

Овај чланак потписао је угледни адвокат из српског града удаљеног седамдесетак километара од Београда у своје име и у име покојног оца који је, колико ми је познато, такође био тамошњи угледан варошки трговац. Међутим, из текста чланка јасно је да, на жалост, ни украјински редов из царске руске армије–потоњи српски трговац, ни српски правник немају довољно знања за објективно просуђивање о вишевековном украјинском проблему о којем се изјашњавају као својеврсни „инсајдери“. Али њихова реч се међу неупућеним читаоцима словенофилске оријентације доживљава као истинито сведочанство…

Био сам у прилици да у свом раду Руска емиграција у српској култури XX века (О савременим истраживањима места руске емиграције у српској и југословенској култури XX века), објављеном 1997. у Зборнику за славистику Матице српске, на неколиким примерима из активности друштва Просвита и из архивске грађе о тешкоћама у његовој легализацији код власти — већ укажем на потребу детаљнијег истраживања делатности и припадника других националних култура избеглица које су нам стигле из Русије…

У првом тому двотомног издања Института за савремену историју грађе написане 1955. године, својевремено припремљеног за службу Унутрашње државне безбедности ФНРЈ Белоемиграција у Југославији. 1918–1941 (објављеног 2006), у подацима под насловом Украјински сепаратисти у Југославији, поред осталог читамо: „Међу руским белоемигрантима у Југославији било је доста Украјинаца, али је врло тешко одредити њихов тачан број… Њихов највећи број осећао се Русима, други — мањи, називао је себе Малорусима, а најмањи се осећао Украјинцима…

Политичка, културна и економска стремљења ових групација Украјинаца манифестовала су се кроз њихова удружења: Украјинска хромада, Украјински фашистички здвиг (УФЗ), Савез руских резервних официра и војника у Југославији, те кроз схватања њихових идеолога Василија Шуљгина, Јасинског и др….

Док је Београд био нека врста центра за украјинске емигранте пристигле у Југославију са осталом белоемиграцијом из Русије, Загреб је представљао средиште Украјинаца из Галиције и Буковине.“ (стр. 459)

Међутим, занимљиво је да је украјинској теми у контексту истраживања руске емиграције у Краљевини СХС и Краљевини Југославији српске историчаре културе ипак претекла украјинска научница, професорка Кијевског универзитета Олена Дзјуба Погребњак. Она је на симпозијуму београдског Института за књижевност и уметност, посвећеном часопису Нова Европа, који је, од 1920. до 1941. у Загребу издавао и уређивао Милан Ћурчин, српски песник, један је од представника српске модерне и значајан књижевни историчар (од 1910. до 1920. радио је као доцент Београдског универзитета на Катедри за немачки језик и књижевност, обрађујући јужнословенско–немачке литерарне везе) саопштила резултате својих истраживања под насловом Украјина као тема „Нове Европе“. Симпозијум је, иначе, организован у оквиру вишегодишњег пројекта Института „Улога српске периодике у формирању књижевних, културних и националних образаца“. Осврнувши се на деветнаест библиографских јединица у Новој Европи, чији аутори–емигранти сучељавају своје погледе на „украјинско питање“, Олена Дзјуба Погребњак свој обиман рад закључује: „Уредништво није наметало своју тачку гледишта, али у разноврсности (можда чак и хаосу) гласова, глас Украјинаца се није изгубио, а читалац је имао могућност да осети драматику украјинског проблема, и да га сагледа са различитих страна.

У томе је значај корака направљеног Новом Европом.

Њени текстови значајни су и данас: помажу нам да сагледамо колико је важно било узајамно упознавање Словена, и како је тешко било то остварити.“ (стр. 292–293)

У контексту моје данашње теме подвукао бих да су избеглице из Русије чије текстове је данашња професорка Кијевског универзитета оценила као вредне, Алексије Јелачић и Петар Митропан, одавно већ признати ствараоци и српске науке, образовања и културе.

Додуше, не би било згорег дубљим истраживањем проверити питање: колико је за украјинске заговорнике самосталне украјинске државе била повољна атмосфера у новоствореној Краљевини Југославији темељеној на доктрини са којом су живели и у царско доба — о једном народу са три наречја?…

6.

У периоду непосредно после Другог светског рата с делегацијом писаца из СССР–а у Београду је гостовао украјински писац Максим Риљски. О томе сам шире већ писао у оквиру теме Максим Риљски и српска књижевност. За данашњи разговор истаћи ћу само следеће. Риљски је тада, 26. септембра 1945. године, на до дана данашњег једној од централних престоничких јавних трибина за науку и уметност, Народном универзитета Илије Коларца, одржао предавање о украјинској књижевности. У предавању, као и у тадашњим разговорима са српским писцима и новинарима, како се види из новинских извештаја, украјинску књижевност је дефинисао као увек народну и напредну. Карактеристично је, такође, било његово имплицитно инсистирање на равноправном третману украјинске културе са руском и на праву на равноправност свих постојећих словенских култура. Могло би се рећи да је Риљски у тадашњим својим наступима нашао начин да и кроз обавезне идеолошке флоскуле и калупе култа личности, отвори простор за афирмацију неких фундаменталних вредности украјинске у миљеу осталих словенских књижевности и уметности. То становиште заступао је и кад је почетком 60–их, већ после обнављања међудржавних односа СССР–а и Југославије, поново боравио и наступао у Београду, иако је коју годину раније у СССР–у био оштро нападан због некритичности према Сосјурином „буржоаском украјинском национализму“.

Морам нагласити да су уз предавање 1945. на књижевној вечери читане и песме Максима Риљског које је за ту прилику превела Десанка Максимовић, а да је српској публици госта на свим његовим јавним наступима представљао професор руске књижевности и шеф београдске Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности Радован Лалић.

Као што је познато, после Резолуције ИБ 1948. прекинути су међудржавни односи између Југославије и, како се тада говорило, „земаља народне демократије на челу са СССР“. У међувремену су из украјинске књижевности објављена два превода: Земља отаца Јурија Јановског, 1945 и 1948. роман Стегоноше Олександра Гончара. Тачка на превођење украјинске књижевности стављена је 1949. књигом пионирске библиотеке београдског издавачког предузећа „Просвета“ — Захар Беркут Ивана Франка и преведеном с руског збирком Украјинске народне приче.

За праћење рецепције украјинске књижевности код нас у том периоду, међутим, значајни су чланци из 1951. године: у централном дневном листу „Борба“ — Нови талас „покајања“ совјетских књижевника после напада „Правде“ на „национализам“ у украјинској литератури (у потпису Ђ. Б); у „Књижевним новинама“ — Поводом деведесет година смрти Тараса Шевченка (аутор је новинар, књижевни публициста и преводилац, припадник постоктобарске емиграције из Русије Лав Захаров, који је инсистирао на паралели Шевченко — српски романтичарски песник Ђура Јакшић, заснованој на чињеници да су обојицу прогањале државне власти због слободоумља); у београдском часопису за политичка питања „Тридесет дана“ — Украјински књижевници под ударом „Правде“ због националистичког скретања (критика либрета за оперу „Богдан Хмељницки“, које су написали Александар Корнејчук и Ванда Васиљевскаја) (у потпису В. М.).

У тим чланцима су, осим Шевченка и Риљског, поменути: В. Сосјура, А. Корнијчук, В. Василевска, С. Крижановски, Ј. Вирхан, М. Виљни, П. Тичина, М. Бажан, М. Стељмах, Новиченко, А. Малишко, Л. Дмитренко, Т. Масенко, Ј. Кобилецки и Л. Первомајски, као и преводиоци Сосјурине песме са украјинског на руски језик М. Ушаков, А. Прокофјев и композитор К. Данкевич. Цитирани су делови покајничког реферата који је на Пленуму Савеза украјинских писаца прочитао председник Корнијчук. На пример: „Потпуно је умесна примедба 'Правде' да би се под буржоаско–националистичко дело Сосјуре 'Воли Украјину' могао ставити потпис проклетих непријатеља украјинског народа — Петљуре, Бандера.“ Референт је напао и оне песнике и критичаре који су Сосјурину песму „без мере хвалили“ или је преводили.

За нашу данашњу тему занимљиво ће бити обратити пажњу и на цитирану формулацију критике упућене Риљском. Пошто примећује да је Риљски раније „већ био критикован за рецидиве буржоаског национализма“ известилац у Борби цитира: „требало је да оштро реагује на песму Сосјуре. То се није догодило… Значи, Риљскиј је површно схватио критику својих грешака.“ У украјинској књижевној критици, констатовано је у реферату, испољава се „националистичка ограниченост“. За пример је узет Ј. Кобилецки, који „разматра украјинску литературу одвојено од руске, прећуткујући утицај руске литературе на украјинску.“ Закључак у чланку из Борбе веома је резолутан:

„Ето чињеница о стању у књижевности у СССР. То је — читава трагедија. То и нехотице изазива асоцијацију на Средњи век. Онда су сваку слободну мисао гушили спаљивањем књига и њихових аутора. Чини се — од тога нема страшнијег. Па ипак, не мање је страшно када се у људима унакажава морал, угушује савест, уништава људско достојанство. То се данас у СССР–у чини: натерали су књижевнике да признају неке своје 'грехове', да се покају што су волели свој родни крај, људе у њему и небо над њим. Одсад ће песници писати поеме о Стаљину, романсијери трилогије о машинско–тракторским станицама, а критичари о супериорности старијег руског брата. И сви скупа учиће совјетски народ да мрзи друге народе. Тада ће опет бити све у реду. Опет ће их правда називати 'инжењерима људских душа'. А цео свет ће уверавати о 'слободи уметничког стварања' у СССР–у.

Само, после свега, тешко ће ко у то поверовати.“

Треба рећи и да је, по свој прилици, ради заштите од утицаја совјетског стаљинизма, како су неки наши истраживачи формулисали, ради „рушења мостова“ за комуникацију са таквом совјетском Украјином, свим досељеницима из Украјине, на распону од XVII до XX века — дат статус припадника русинске народности. Они су добили право на русински језик у основној школи и неговање своје русинске књижевности.

7.

Један од веома значајних научних скупова за развој славистике у другој половини XX века био је Међународни славистички скуп одржан 1955. године у Београду. На њему је шеф Катедре за источне и западне словенске језике Београдског универзитета проф. Радован Лалић поднео реферат Проучавање источних и западних словенских књижевности у ФНРЈ. Занимљиво је да тада украјинистика остала у сенци: у првом плану била је афирмација политичке концепције о равноправном статусу култура држава народне демократије са културом њиховог челника СССР–а као целине. У часопису Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, у коме је тај реферат објављен, читамо да се после Другог светског рата: „чисто истраживачком раду није… могло приступити одмах… На универзитетима у Београду, Загребу и Љубљани извршена је реорганизација катедара за источне и западне језике и књижевности… Док је пре рата био редак слависта са руским, пољским или чешким језиком и књижевношћу као главним предметима, од ослобођења до данас завршило је на нашим универзитетима своје студије преко двеста русиста, полониста и бохемиста. Међу њима се налази леп број даровитих младих људи који ће се несумњиво развити у солидне научне раднике.“ У реферату је даље наглашен проблем непотпуних фондова у нашим библиотекама, као и чињеница да „од 1948. године све до најновијег времена… југословенски слависти не само што нису могли радити у библиотекама и архивама СССР, Пољске и Чехословачке него нису имали апсолутно никаквих контакта са својим стручним колегама у поменутим земљама.“

После обнављања међудржавних односа СФРЈ са СССР–ом, требало је да прође неко време да се издавачи, преводиоци и слависти увере да се, после вишегодишњег обрачунавања са присталицама Резолуције ИБ, у којем је страдало и немало невиних људи, поново може некажњено бавити и ванјугословенским словенским темама. Занимљиво је, али не и нелогично, да је у том тренутку, први украјинистички продор учинио тада млади слависта, професор Београдског универзитета, историчар српске књижевности који је писао, рецимо, о Сими Милутиновићу Сарајлији, а и управо стицао озбиљан углед као фолклориста. Био је то Владан Недић. Он је у новосадском издавачком предузећу „Братство–јединство“, уз солидан предговор, објавио свој превод прозе Михајла Коцјубинског — Фатаморгана (из сеоских расположења).

Требало је да протекне и још пола деценије, па да се тада двадесетпетогодишњи писац, преводилац и новинар Бранко Китановић (иначе, правник по образовању) у црногорском часопису Сусрети појави са преводом двеју песама и белешком о њиховом аутору Максиму Риљском. Има основа за претпоставку да су ти преводи повезани са другим боравком Риљског у Београду (вид. Словенска вертикала, стр. 134).[1]

Као асистент професора Лалића, средином 60–их година прошлог века, био сам присутан његовом разговору са украјинским академиком Билодидом, који је гостовао на београдском међународном симпозијуму поводом стогодишњице смрти Вука Караџића, кад му је професор, као шеф београдске Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности, рекао да Београд планира да уведе и украјинистику, али ту намеру кочи недостатак квалификованог наставног кадра (Петар Митропан, на жалост, није имао докторат наука). Није искључено да је управо то био подстицај полонисти Стојану Суботину за окретање и украјинистичким темама. Он је, осим текстова о Шевченку и рецепцији његовог дела код нас у текућим српским научним и књижевним часописима, у загребачком издању А. Флакера Повијест свјетске књижевности 1975. године, објавио свој озбиљан преглед украјинске књижевности, написан на основу књижевноисторијских извора и приручника, објављених од 1949. до 1970. у Кијеву, као и у Њујорку.

У овом периоду српска култури има још два комплементарна тока у сегменту преводилачке рецепције украјинске поезије и прозе: с једне стране, од краја 60–их — почетка 70–их година нагло навире талас превода у српској периодици (са уобичајеним кратким биобиблиографским белешкама о писцу), а са друге, почињу да ничу у посебним издањима, дакле у књигама дела појединих украјинских песника и прозаиста, преточена на српски језик.

Осим већ помињане Десанке Максимовић, Петра Митропана и Богдана Терзића, на српску књижевну сцену ступа низ плодних нових преводилаца попут Михајла Ковача, Милана Николића, Срђана Рашковића, Радослава Пајковића и др., као и познатих српских књижевника Јованке Хрваћанин, Љубомира Симовића, Стевана Раичковића и др. У периодици су објављивани превода дела (набрајам по хронологији појављивања првог превода): Шевченка, Павла Тичине, Ростислава Братуња, Дмитра Павличка, Васиља Симоненка, Бориса Олијника, Виталија Коротича, Ивана Драча, Миколе Винхрановског, Хане Свитличне, Лине Костенко, Јевгена Гуцала, Абрама Кацнељсона, Ивана Франка, Владимира Житника, Миколе Бажана, Миколе Нагнибеде, Михајла Стељмаха, Миколе Сингајевског, Игора Калинеца, Бориса Нечерде, Миколе Холодног, Васиља Холоборотка…

У овом раздобљу, до почетка 90–их година XX века, према библиографији коју је сачинила докторант Тања Гајев, на нашем језику објављене су следеће украјинске књиге:

• Јуриј Јановски, Коњаници (роман) (Наслов оригинала: Юрій Яновський, Вершники); са украјинског језика превео и поговор написао Др Стојан Суботин, Мала књига, 81, Нолит, Београд 1965: 1–144
• Ољес Гончар, Човек и оружје (наслов оригинала Олесь Гончар Человек и оружие), с руског превео Данило Грујић, Матица српска, Нови Сад 1967: 1 — 337
• Steljmah, Mihajlo, Ptice labudovi lete…, s ruskog prevela Ina Krstanović–Samokovlić, [Naslov originala: Михайло Стельмах, Гуси–лебеди летят…, Издательство «Художественная литература», Москва, 1965], Izdavačko preduzeće „Veselin Masleša“, Biblioteka „Lastavica“, Sarajevo, 1967: 1–172
• Taras Ševčenko, Kobzar (Izbor), Izbor, prozni prevod, redakcija, napomene i pogovor Petra Mitropana, Biblioteka „Reč i misao“, Kolo XII, Knjiga 293, Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd 1969
• Ševčenko, Taras, Kobzar (Izbor), Ponovljeno izdanje, Izbor, prozni prevod, redakcija, napomene i pogovor Petra Mitropana, Biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin 1980: 1–89
• Лесја Украјинка, Ломикамен (песме), Превод: Десанка Максимовић, Милан Николић, Јованка Хрваћанин, Припрема и предговор: Милан Николић, Библиотека Класична поезија, Издавач: Књижевни часопис Браничево, Пожаревац 1971: 1–88
• Mihajlo Steljmah, Ptice labudovi lete…, s ruskog prevela Ina Samokovlić–Krstanović „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1977: 1–156

• Антологија украјинске поезије, Радослав Пајковић: Избор, предговор, белешке и превод с украјинског од истог аутора, „Петар Кочић“, Београд 1979: 1─167
• Дмитро Павличко, збирка песама Морам, с украјинског превео Радослав Пајковић, Књижевна заједница „Петар Кочић“, Библиотека песници света, Београд, 1979, 1 –87
• Лина Костенко, збирка песама Скитска баба, с украјинског превео Срђан Рашковић, Багдала, Крушевац, 1981: 1–50

• Украјинске народне бајке, Избор и превод с украјинског Богдан Терзић, Народна књига, Београд 1988: 1–186

8.

Након остваривања давнашњег плана за уткивање украјинистике у редовну универзитетску научно–образовну активност у Србији, и српска украјинистика од почетка 90–их година XX века, улази у нову фазу свога развоја. Њу је обележио систематски рад подједнако штедро обдарене за лингвистику, за науку о књижевности и за књижевни превод професорке Људмиле Поповић, којој у томе, осим овдашњих сарадника, помажу и србисти из Украјине. Ту, данашњу српску књижевну украјинистику достојно представљају књиге новосадског професора са Катедре за русински језик и књижевност Универзитета у Новом Саду Јулијана Тамаша Украјинска књижевност између Истока и Запада, књига проф. Људмиле Поповић Фокусна перспектива украјинске књижевности и низ чланака и студија њихових ученика. Али мени као једном од непосредних учесника у преводилачкој и књижевноисторијској рецепцији украјинске књижевности у Србији — не приличи да о том периоду и пишем…

Овај свој кроки завршићу једном синтетичном опаском:

Карактеристично је да су и код Срба и код Украјинаца национални интереси од почетка до данашњих дана, истовремено били тешко одвојиви од низа њима супротних ширих регионалних источноевропских и балканских тенденција и процеса. Остваривани у оваквим посебним историјским условима, српско–украјински културни дотицаји одликовали су се, међутим, честим раздвајањем званичних и незваничних токова, или осцилацијама — на клацкалици традиционалних „словенофилских“ и „европејских“ надгорњавања.

[1] У Википедији на интернету налазимо следеће податке: „Током 1963. године Бранко Китановић са групом истакнутих писаца међу којима су били и Десанка Максимовић, Бранко Ћопић и Михаило Лалић, планира да оснује недељни лист Глас Епохе који би ширио реалистички приступ у књижевности. Међутим, уплашен да је реч о „совјетској пропаганди“ режим организује напад на осниваче листа које Ђуро Пуцар у штампи означава као 'ждановљевце'. Убрзо после тога, Бранко 1964. године добија позив за војску, иако у њу по закону као дете учесник рата није треба да иде. Последњег дана војске хапси га војна полиција под наводном оптужбом за 'непријатељску пропаганду'. На процесу као пријатељ Совјетског Савеза бива осуђен на три и по године затвора.“