Миодраг Сибиновић

Стари и нови фетиши украјинске поезије пред српским читаоцем

(Књижевно вече, одржано децембра 2013. у пожаревачком Дому културе. Стихове читали драмски уметници Тања Бошковић и Иван Јагодић)

1.

Украјинска песникиња Лина Костенко пре више од две деценије у једном свом катрену констатује: „Дозиметром не може да се мери / колико нам душе опустошише. / Историју затрпавају булдожери. / А ново доба нове фетише пише.“ Али и булдожери имају своје лимите. Они не могу стићи баш све да затрпају. С друге стране, за затрпавање морају нешто и раскопавати, чиме се пак неки други слојеви историје извлаче на светлост дана. У жељи да, провлачећи се кроз старе и нове фетише, ипак сачувамо способност своје душе да поузданије њуши и реалније процењује свет и саму себе, морамо непрекидно ширити садржину и суму параметара којима је хранимо.

Засутој толиким фетишима, ни души није лако да се определи: шта из историје, ради сопственог опстанка, и ваља, а шта не ваља „затрпавати“? У процесу ширења садржине и суме параметара у свакој националној култури значајно место има и њена преводна књижевност. Преводна књижевност која свом читаоцу, поред осталог, предочава постојање сличности и разлика сензибилитета припадника других култура у виђењу и доживљавању, иначе, универзалних компонената човековог живота, природе и света. Она често указује на разлике и значајне нијансе у колективној свести и припадника појединих етничких целина из, глобално гледано, исте културолошке матрице.

Ту функцију могло је имати, поред осталог, и приближавање српској култури украјинске поезије. Ових дана, под утисцима телевизијских извештаја о драматичним овогодишњим новембарско–децембарским догађајима у Украјини, запитао сам се: да ли је оно што смо моје колеге српски научници, професори и књижевни преводиоци, и ја сам, досад радили садржајем могло бити ваљана основа да се и такве појаве из савременог живота тумаче реалније него што би без тога? У покушају да одговорим на то питање, прегледам сачуване листове с концептом мог текста и мојих превода за књижевно вече посвећено украјинској поезији, које сам новембра 2005. одржао у пожаревачком Дому културе.

Ево тог приказа, намењеног нашој широкој публици која дотле није имала готово никакве представе о поезији овог педесетомилионског словенског народа.

2

Иван Величковски (? — 1701)

ЕХО

Што Адаме плачеш? Због земаљског краја?
Раја.
Шта те сневесели? Војне разигране?
Ране.
Победа те чека у време витешко?
Тешко.
Ил’ ти рајске стазе као прекор стоје?
То је.
Ко ти плод забрањен пружи као нева?
Ева.
Ко Еву саблазни? Змија вертроградска?
Адска.
Изгледа, сад жањеш што си посејао?
Јао.
Ту све што имате с муком се добије?
Бије.
Ту ћете помрети у мукама тако?
Ако.
Смрт вечна вас чека због оног раније?
А, није.
Ко ће нас у живот снова поднимати?
Мати.
Мајка ће вас родити, Мајчица Христова?
Ова.
Из Матере ћете оживети, дакако?
А како?
О, спаси и нас на тој земаљској пучини!
Ој… учини.

Ово је песма коју је украјински барокни песник Величковски написао у последњој трећини XVII в. Украјинска књижевност, иначе, после њеног периода заједничке црквенословенске књижевности свих данашњих источнословенских народа (од краја X в.), почиње да се испољава као посебна још од XVI в. Из историје већ знамо да је велики украјински хетман Зиновиј Богдан Хмељницки, пошто је 1649. године део данашње Украјине, под именом Малорусија, после крвавих борби, издвојио у посебну државу и, изложен и даље великим притисцима Пољске, Турске и Татарског ханства, 1654. са московским царем Алексејем Михајловичем склопио споразум о присаједињењу Украјине истоверној, православној Русији. После присаједињења Русији, међутим, настале су тешкоће око развијања и употребе украјинског језика: наиме, без обзира на то што је политиком европеизације и секуларизацијом државе отворио простор за продор у руску књижевност и уметности барока, Петар Велики 1720. Кијевској и Черниговској штампарији забрањује да штампају књиге на украјинском језику.

У име јачања монолитности Царевине, и Катарина II је 80–их година XVIII в. донела декрет о забрани наставе на украјинском језику у свим основним и средњим школама, а нарочито у високошколској црквеној установи, чувеној Кијевско–могиљанској академији.

У првој половини XIX в., попут романтичара свих осталих словенских народа, украјински романтичари су кренули путевима националног препорода. И они су то чинили окрећући се, пре свега, сопственом националном фолклорном наслеђу. На том таласу 1846. у Кијеву низ украјинских истакнутих историчара, етнолога и писаца основали су тајно друштво „Братство Ћирила и Методија“. То друштво је у програму, поред осталог, имало разраду идеје декабриста о стварању велике Словенске федерације у коју ће ући, са сопственим државама, сви словенски народи од Северног леденог до Јадранског мора. Цар Николај I је у томе видео претњу својој држави, па је Друштво 1847. растурено, а његови чланови су строго кажњени.

Тада је страдао и највећи украјински песник, данас чувени Тарас Шевченко, чије је песме на српски језик, као што је познато, преводио још наш Стојан Новаковић. Пре него што вам представимо прегршт Шевченкових стихова, ваљало би подсетити се на неколике чињенице из његове биографије. Чувени руски сликар Брјулов је у Петербургу, приметивши код младог Украјинца који је, као кмет, био слуга спахије Енгелгарта, изузетан сликарски таленат, младићу откупио слободу и омогућио му да у његовој класи заврши Петербуршку сликарску академију. Убрзо се показало да Тарас пише и сјајне песме (1840. објавио је своју чувену књигу поезије „Кобзар“). Међутим, пошто је, вративши се по завршетку Академије у Кијев, постао члан „Братства Ћирила и Методија“, Шевченко је 1847. ухапшен и прогнан у Оренбуршке степе у војску, са строгом забраном да слика и пише. У том прогонству је остао пуних десет година. Нарушеног здравља у прогонству, 1861. је и умро.

Тарас Шевченко (1814–1861)

* * *
Широки Дњепар стење, пати,
Срдити ветар урла, оре,
Повија врбе као влати,
Подиже вале као горе.
И у том часу трепераво
Месец кроз облак мрешка сјајем.
Као да чун у мору плавом
Појављује се и нестаје.
Док трећи петли кукурикну,
Све замире у муку раном,
Сове се само довикују
И каткад јесен шкрипне граном.

1837.

ОПОРУКА

Кад умрем, учините ми
Да ме груди приме
Наше лепе степе
Дивне Украјине.
Да путеве моћног Дњепра
И видим и чујем,
Низ широке поле поља
Како бучно хује.
Кад плине из Украјине
У дубоко море
Крв душманска… оставићу
И поља и горе
Да излетим и долетим
До самога Бога
Да се молим… а до тога
Не познајем Бога.
Учините, па скините
Окове свом роду.
И душманском клетом крвљу
Залијте слободу.
Па у дому многољудном,
Слободном и новом,
Спомените тад и мене
Добрим, тихим словом.

1845.

* * *

О, људи! Људи несрећници!
Ког ће вам врага ти ћесари?
Ког ће вам врага и ти псари?
Ипак сте људи, не кучићи!

1860.

3

За Шевченком је куљнуо још снажнији талас нових украјинских песника. Бесмислено би било да у једном оваквом информативном дотицају набрајамо сва њихова имена. Издвојићемо само двоје од њих, Ивана Франка (1856–1916) и Лесју Украјинку (1871–1913). Обоје су књижевници великог опуса, који су заправо у украјинској поезији сачинили мост од романтизма ка модерној поетици европске књижевности краја XIX и почетка XX века. Овом приликом, међутим, и њих ћемо представити само са по једном песмом: колико да осетите о како је озбиљним песницима реч.

Иван Франко

ИДЕАЛИСТИ

Под пањем натрулим у мочварном крају
Мали црвићи се роје и сиве.
Ту рођени, расту и умиру на крају,
А други од њихових тела оживе.

И сањају јадни, из вечитог мрака,
Да им сунце гране свим чарима весне,
И да обасјани од умилних зрака
Доживе у глибу тренутке чудесне.

Сневали су снове, увек доведене
До максиме: најбоље је оно што је…
Читали прогласе, писали поеме
О лепоти глиба живовања својег.

И људи пањ најзад извукли из блата,
Те црвима сунце из маглине сину:
Сад их изненада поче жеђ да хвата,
Па у смртном ропцу проклеше топлину.

1882.

Лесја Украјинка

* * *

Иза гора муње блеште
крај долине наше тмуште.
У заливу црне воде
тајновито пљуште.

У висини муња плане,
па у заливу потоне,
у гроб црни воде мрке
осветљену склоне.

Сјају ће се покорити
мрки залив тамна тока
кад освоји цело небо
бура светлоока,

Кад му сребрн–мачем муња
воде потпуно раскроји,
па до самог дна проникне
бистрим оком својим.

Јер ће одговор да блесне
оца залива из тмине
кад висока сјајна муња
дође у дубине.

1907.

4.

Једна од карактеристика новије украјинске књижевности је да је, од својих почетака, под сталним притиском политике. Током XVIII и XIX века, у име словенског јединства, а у XX в., у име монолитности нове совјетске културе, развијана је, углавном, у неповољним друштвеним условима. У више периода, песници који су писали на украјинском језику, или, после 1917. године, када је украјински језик званично признаван, песници који су, као заговорници украјинске етничке особености, одвише инсистирали на континуитету националне уметности речи стваране на украјинском језику — били су гледани као разбијачи Руске православне царевине, односно, потом, као националисти и непријатељи Револуције, те су немилосрдно прогањани, а многи од њих и физички ликвидирани.

Код нас се доста зна о руској књижевности и њеним жртвама у време стаљинистичких репресија, а о украјинској готово ништа…

Професор украјинског језика и књижевности на београдском Филолошком факултету др Људмила Поповић је управо ових дана на књижевној вечери о „жигосаним“ украјинским песницима цитирала на Коларчевом народном универзитету извод из телеграма Удружења украјинских писаца „Слово“ (Реч) из Њујорка, упућеног учесницима Другог совјетског конгреса писаца одржаног у Москви 20. XII 1954. године. Ја ћу вам тај цитат овде поновити: „Украјински писци — политички емигранти поздрављају конгрес и изражавају своје саучешће свим писцима поробљених народа СССР–а.

Године 1929. објављивана су дела 259 украјинских писаца, од којих је после 1938. године наставило да објављује само 36. Молимо да се објасни, где су и из ког разлога су из украјинске књижевности нестала 223 писца?“

Овај телеграм је пратио следећи материјал за штампу. Према приближним прорачунима (јер до тачних података није било могуће доћи) број 223 се објашњава на следећи начин: „стрељаних — 17; доведених до самоубиства — 8; ухапшених, прогнаних у концентрационе логоре и избачених полицијским методама из штампе (међу којима има стрељаних у логорима) — 175; несталих без трага — 16; умрлих својом смрћу — 7.“ Ови подаци, заједно са осталим потресним сведочанствима о трагичним судбинама украјинских књижевника који су подвргнути репресији, први пут су објављени 1959. године у Паризу. Напором једног од преживелих сведока стаљинских чистки Јурија Лавриненка, који се спасао из концентрационог логора и емигрирао да би из чудом сачуваних песама у периодици, из руком преписиваних збирки, из приватних писама и бележака створио своју антологију „Стрељани препород“ која представља потресно сведочанство о трагичној историји украјинске књижевности са почетка 20. века. У Украјини је ова антологија објављена тек 2002. године, пуних десет година након стицања државности.

А шта су били „грехови“ тих убијених и прогањаних украјинских књижевника? Љ. Поповић пише: „У званичним извештајима са фабрикованих суђења углавном су оптуживани за припреме терористичких акција против државе… Такве су биле званичне оптужбе режима. У стварности ови 'терористи', наоружани пером, бранили су своје право на оригиналан естетски приступ стваралаштву, друкчије речено, нису се уклапали у представу о 'новој совјетској уметности'.

…украјински књижевници с почетка XX века видели су свој главни задатак у хитној модернизацији уметности, која би морала за неколико година да надокнади оно за шта су европској књижевности биле потребне деценије. Одатле толика разноликост уметничких праваца и удружења у младој модерној украјинској књижевности — симболизам, футуризам, неоромантизам, неокласицизам, неореализам, импресионизам — то су само неки од књижевних праваца који су били актуелни у украјинској поезији двадесетих–тридесетих година, и то сви у исто време! Песнике, који су им припадали, заиста је мало тога обједињавало осим вољене отаџбине, сличних хронолошких оквира живота и заједничке трагичне судбине.“

Ево прегршти стихова само неких писаца из те плејаде. Почећемо од од првог украјинског симболисте из 1918. Јакива Савченка, који се већ својом другом збирком укључио и у футуристе (рођен 1890, ухапшен је 1935. и стрељан у логору 1937).

Ј. Савченко

ХРИСТОС ОТАВУ КОСИО

За окном четири грма заиграла хучније
Онда кад суза престаде да лије.
Син се изгубио у биткама револуције
И нико о њему ништа знао није.

Пронела јесен сунце на дну златног ведра,
А сељак преплакао бригу слепу.
Оче! Оче, немој седлати коња, но узјаши ветар,
И још једном претражи степу.

Можда је сео негде уморно, измождено
Од Ускршње тежине што му груди млави,
У степи пустој, стазом нетрвеном,
Пустио коња да пасе у отави.
......................................................
И полетели
Кроз долине,
Кроз дубодолине
И дубраве.

А горе,
На високој капији
Самотни месец
Игра–изгрејава,
Жалостиво проговара:
Ој, туго сељачка, туго стужена,
Црвена као кров,
Као трава свилена!

Нећеш са извора, туго,
Хладне воде пити!
Него ћеш, туго,
Страшан санак снити.
Неће те миловати, туго,
Плавога сина
У лесу чојана постељина…
......................................................
А на повратку:
Пао по прошлогодишњој сељак косидби.
А кад сто звезда поче да изгрева,
Погледао: Христос отаву коси
И у стогове здева.

Стреловито погледа: ко си?
Јеси л’ то ти, мој сине, ил’ ти, Христосе,
Подерани и боси?
Ко си?

Јој, процвале у пољу речи звездано,
Јој, туга њива одавно сузе носи.
Давно је већ људско поље узорано
А ти још отаву не покоси…

Сељак устаде. Није ноћ. Туга сиња
Поче да тоне у Христовим очима.
Ја дођох да косим уместо твог сина,
Твој син је на мојим житиштима.
......................................................
Ој, полете ветар
Пут сељакове куће,
Пред њу притече:
Добро вече!
Радуј се, Маријо!
И скупљај зимзелен,
Нађи и лишће
Нађи и лишће
Да се простре:
Долази степом твој отац,
А за њим
Христос у госте…

Ј. Савченко

* * *

Јутро. Урвине. Југ. Вече. Умирање.
Сусрети Мртвих. Растанци занавек. Смртно певање.
Жеља за миром. Јад. Безнађе. Туга жестока.
Кикот немилосрдан, злобан, отрован, Белог Ока.

Тајне степенице. Мук. Ћутљивост у кружној Пештери.
Пођеш у вечност снено–немушт. Затворе ти се Двери.
Пођеш од Сунца. Ка Сунчевој Власти далеком пределу.
Вечно ћеш даље свој лик гледати у Црном Огледалу.

Клим Пољишчук је песник симболистичке оријентације. Рођен је 1891. године.

После 1920. године емигрира у Западну Украјину, где објављује три књиге са контроверзном тематиком апсурдности грађанског рата. Међутим, 1925. се враћа из емиграције у совјетску Украјину. Ухапшен је 1928. године, а 1937. стрељан.

К. Полишчук

* * *

Проклетог века струна одјекује,
Далека и чудна опсена ту је,
Смеју се зрацима жудне очи,
Пале ватрама крвавих ноћи,
О њој легенде Сотона снује…

Не знајућ имена струни што бруји,
Ја жеље стопих с њом у олуји.
Без ње о срећи не смедох снити,
А с њом ће спев мој убијен бити,
Као што гину на мразу славуји.

Ја се дотичем црне струне,
Жар заборављен у њој трне
Кô проклетог века опсена мутна,
Она се само држи мог пута,
А њу само Сотона чује.

Олекса Слисаренко је рођен 1891. године. Припадао је групи симболиста, потом еволуирао ка футуризму, да би 1929, заговарао синтезу рада уметника, научника и техничара.

У немилост Москве пао је 1927. године када је оспорио тезу Горкога да дела руске књижевности не треба преводити на украјински језик јер Украјинци сви иначе знају руски језик.

Ухапшен је 1935, а стрељан 1937.

О. Слисаренко

СУША

Огњени змај прогута магле усијане,
Убитачном косом скресане жита косе.
Испуцала земља зјапе црне ране…
Молитве стогласе суве магле носе
Сељаци с рипидлама траже кишне дане,
А ветар с поља сувог разбацује просо…

Огњени змај што платна огњем ткана
Простире по трави да напоје росом,
На усни гуши молитве покајања.

А жито вене… Одавно је сув просо.
Црни се рана, пољана испуцана,
Пониче, пада све под огњеном косом!

Михајло Семенко је зачетник украјинског футуризма, рођен је 31. децембра 1892. године. Студирао је на Петербуршком психонеуролошком институту. За време Првог светског рата био је мобилисан у Владивостоку. Од 1924. до 1927. ради у управи Украјинске кинематографије.

Прве футуристичке песме пише на дан наступа Мајаковског у Петербуршком психонеуролошком институту. Одликовао се самосталношћу у потрази за новим изразом, где се најчешће служио ироничним ексцентризмом и карневалским маскама.

До 1936. године објавио је око тридесет својих песничких књига.

Ухапшен је због наводног учешћа у „троцкистичко–авербаховском блоку“ и, након полугодишњег тамновања, стрељан у Кијеву 24. октобра 1937.

М. Семенко

ГРАДСКИ ПАРК

Ићи ћу у градски парк.
Тамо су кабаре и фарсе.
Волим кад ми душу прожима мрак
Као и обилне фразе.

Ха! Са стране црвени рингишпил
Међу очерупаним упљуваним жбуњем.
Одзвања песма, пијаним триолама грува
Као раздрагане штенади чопор збуњен.

На веранди гудачки квартет чудесни.
Ја сам песник!

ИНТЕРФЕРЕНЦИЈА

Вољена, вољена,
Каква лукава превенција?
Молекулски, атомски огољена,
Одуховљена интерференција.

Наздравље, наздравље
Каква се згода указала?
Ништа, убиствен хаос направљен,
Глува, жестока Азија.

Обоје скупа. Срећа је стапање!
Љубим ти стопе ја!
Какве баханалије под луном на расклапање?
Психопатологија!

Јевхен Малањук (1897–1968) је истакнути украјински песник из емиграције. Емигрирао је 1920. после слома Петљурине украјинске националне армије (живео у Пољској, Чешкој, Немачкој, а од 1949. у Њујорку). Одабрали смо две његове песме — не случајно, једну из раног, а другу из позног периода његове емиграције:

Ј. Малањук

ВЕЧНО

1
Још сањам мећаву у мају,
Вејавицу херсонских вишања.
Њене златне очи упијају
Безгранични простор степског дана

Што у бескрај небеса отиче…
Плави ветар кроз села, воћњаке,
Њене очи златне и ритмичне
Плавих вала из речних брзака.

2

Шта заборав? Која гуја–брука
Да утули пламен овог жара:
Поглед врео кô растанак, мука,
Језик мед од слогова бехара!

У обалске стене врелих глава
Пљускајући бије вода хладна,
Нечувено распевана, плава,
Бесмртна и непрекидно млада.

А с њих тело девојачко сене,
Изљубљено сунцем… Дај, полако
Врати мени златне очи њене,
Плаве вале и пролећни лахор.

3

Из вишњика који сав бехари
Латицама белим буре бесне,
Кроз пролећне неситости чари
Кô да сукља плам од плаве песме.

Већ се враћаш са Сињухе. Слеће
Познат глас што бол неки точи…
Никад, никад да нестане неће
Ни снег вишње, ни те златне очи.


АВГУСТ
Herr, es ist Zeit!
Р. М. Рилке

Време је, Господе, за осаму и кајање.

Све наговештава тај час: тежина
Обескриљеног тела, прво сребро
На слепоочницама и избраздано чело.
А испод чела оне што гореху
А сада све дубље и дубље тону
И гасну оне несите очи…
Јер поглед се окреће у себе, унутра,
Презасићен од људског и земаљског.

Време је, Господе, кајања и осаме.

На првом месту је кајање. О, научи нас
У ноћима бесаним, под бичем судбине,
У ситничавости спојених дана и доба,
У немоћи болести научи, научи нас кајању,
Најдубљег поштења почетку.
Ти си га подарио прекомерно штедро
Својим безбројним недостојним слугама.
Дај га најнижем сада.

Време је, Господе, кајања и осаме.

Смири се, душе охоли и незахвални
Анђела побуњеног наследниче!
О, сваки дан живота испијах жудно
И све тражих, али не оно што треба,
И све сазнавах, али несхватљиво,
И све стремих, ал’ срцем што не види,
И не приметих да под ходом дрским
Нестајаху латице изгажене.
Време је, Господе, кајања и осаме.

О, осамо, ти си, знам, најтежа,
На тебе се теже но на кајање навикава,
За тебе морају да се упру све снаге,
Као што су за искру потребни труд и кремен,
Као грч последњи мускула победника,
Као последњи корак оног што стиже
До врха.
Јер, ако је кајање мудрост, Осама је увек висост.

Време је, Господе!

Богдан Рубчак (1935) је с породицом емигрирао за време 2. светског рата. Данас живи у Чикагу. Један је од водећих представника тзв. Њујоршке школе украјинских песника у расејању. Професор је компаративне књижевности на Илиноиском универзитету.

Б. Рубчак

ЗАХТЕВАМ СВОЈА ПРАВА

„Захтевам своја права“ рече сенка.
Смех сувих буба одјекну недалеко,
и кондор пропишта нечисту шалу.

Трома изнемоглост зрелих књига,
и сени покојних дана, и тело, и кости
више није капија. У ткању паучине
умрла мисао. Само ужад остала
од потопљеног брода у мору.
Само жабокречина остала,
и Човекољупца разапели.
Упражњено је место. Ко ће,
ко ће поново пустити љупке голубове?

(На морском дну
молуска шапуће молусци свој грех.)
Дрхти!
Већ наилази пук
смртоносних, немилосрдних мрава.
„Захтевам своја права“ рече сенка.

5.

Жигосани украјински песници из 30. година XX в. добили су наследнике међу новим, младим писцима 60. и 70–их, после привременог попуштања стега након Стаљинове смрти. Међутим, убрзо, и ти млади нашли су се на удару званичних државних институција. Осим тога што је објављивање њихових дела, већ од краја 60–их, било забрањивано, неки од њих су, као и њихови претходници, живот трагично завршавали у концентрационим логорима СССР (последња нарочито упечатљива жртва овакве политике био је песник Васиљ Стус, 1938–1985). И ових песника, чија је заједничка платформа, упркос индивидуалним разликама, био препород савремене књижевности на темељима националне традиције и естетичким тековинама савремене европске литературе било је не мало: Лина Костенко, Дмитро Павличко, Васил Симоненко, Микола Винхрановски, Иван Драч, Роман Лубкивски, Микола Воробјов, Васил Холоборођко, Виктор Кордун, Григориј Чубај и многи други.

Покушаћемо да вам овом приликом, без икаквих претензија на исцрпност, предочимо једну врло уопштену представу о поетским дамарима те поезије — само по којом песмом понеког од њих.

Иван Драч

ТАЈНА ПОЧЕТКА

Је л’ почетак у јеку? Можда је у семену?
Можда у Богу? А можда у Демону?
Чији је он подстрек, чији ли иметак?
Где је тај почетак?

Је л’ у пламној зори на небу још мутном?
Зар смо младу птицу давно звали Њутном,
А ломна је крила сад лишила лета?
Где је тај почетак?

Где је сјај из којег и зора израња?
Где је Ајнштајн, који сферу постојања
Хвата као узду помамног ждребета?
Где је тај почетак?

На кликтави крик мој само мук из мука…
Ја жудим да чујем први прасак звука,
И свемирски ум ћу послати да чека.
Хтео бих почетку да нађем почетак…

В. Стус (ово је песма о његовој депортацији у логор)

* * *

Још се славне стене поносите круне,
још се плавим Дњепром мрешка вал по вал.
Пролете ти време, попут птице жуне,
И дође ти крај већ. Сад очекуј — пад.
Сунчане висине, небеске дубине,
Да од срца пуног прсне грудни кош.
А тебе притисле заводљиве тмине
и неко те мами, дозива те још.
Остадоше твоји врси раскриљени,
сад те чека понор, пази добро, бди!
Видиш ли распуће? Моли се, рођени,
јер још ниси војник ни одрасли див.
Ричу пароброди и возови тутње,
авиони трагом обзнањују лет.
Хватај се за стење што боде кô трње,
хватај се за небо, кô јабуков цвет.
Пред тобом је пустош, бескрај туђих поља,
туђина се кези, осмех јој је прек.
Збогом, Украјино, Украјино моја,
Туђа Украјино, збогом занавек.

1972–1976.

Стус је оставио кости у концентрационом логору, а нешто млађи његов садруг Виктор Кордун, чији стихови, жигосани као националистички, нису објављивани скоро пуних петнаест година. Рођен 1946, он је написао, поред осталог, циклус „Безимена тишина“, посвећен успомени на изумрла украјинска села у време чувене глади из 30–их година (према неким тумачењима, до изузетно великог помора народа током те глади дошло је због изостанка одговарајуће помоћи централне совјетске власти, незадовољне украјинским националним покретом током и после Октобарске револуције). Чујте две Кордунове песме из тог циклуса:

ДЕЦЕМБАРСКИ СУМРАЦИ

Лет
сенки лешинара
у понор.

Отрта ногама,
испод земље
час овде час тамо
кора хладна.

Разбацане куће,
као ветром окречене
вилице.

Висе
са стреха
зашиљени зуби
леденица.

Злокобни час.

И, док допире око,
све до хоризонта,
покошен
влажни астраган.

Преко згомиланог иња
безизлазно
тумарају људи.

2

У НЕИЗВЕСНОСТИ

Постају дубље
куће,
као клопке,

и буље
у маглу
велике беоњаче
прозора.

Надноси над њих
оштра клешта
вечерњи Рак
са влажним песком
дуж леђа.

А дубоко доле
у свакој кући
из домова прадавних,
без крова и зидова
леже
часови независно
ничице
и гледају у небо
људи.

И лелуја
с јагодица прстију им
по пламичак.

Љуљају се,
стресајући се
и безнадежно се отржући,
сенке.

В. Кордун однос жигосаних и оних који жигошу, покушава да сагледа и као дубљи филозофски проблем…

* * *

И сама могућност
да постоји стражарска пратња
сведочи о страху човека
од слободе –
а онда присутност страже
изазива
неодољиву неизбежност
побуне и бекства:
управо то и показује стража,
о томе ћуте и они
који су спровођени –
из та два ћутања
савија своје гнездо историја.

6.

У Украјини је у освиту XXI века веома популарна једна рок–група која се зове „Плач Јеремије“. Група је за своје име позајмила наслов познате песме Кордуновог вршњака, рано преминулог Григорија Чубаја, једног од врсних представника жигосане поезије 60–их и 70–их година (на челу групе је управо Григоријев син). Предлажем да чујемо две песме песника који, ето, толико привлачи и данашњу украјинску омладину.

Г. Чубај

ПЛАЧ ЈЕРЕМИЈЕ

само што подигоше град и пре
но што стигоше да га населе већ пророк
Јеремија заплака за њим као одавно
опустелим

из сваке његове сузе тада израсте
уз сваку кућу по сунце а свима се чинило да
то није сунце већ жути маслачак

и чим би се сунце помолило
сиве птице би га опседале са свих страна
називајући се маслачковом децом

али било је довољно да ветар мало
пирне па да све птице некуд одлете и
да се ту више никад не врате



* * *

Тако се крхка спушта
Најтамнија на свету ноћ
И прекрива
Једино мој прозор
И прекрива зеленим очима
Црвену погажену траву
Што ми је изгледала
Као рањена птица
А баш та птица
Никако не успева да полети
Ноћ прекрива
Рукама усахло дрво
Ноћ прекрива
Упекло сунце
И прекрива
Ваганим речима
Неку претужну мелодију
Ја више ништа
Осим те ноћи не видим
Но само чујем
Где далеко далеко
Иза њених дланова
Иза њених устију
Иза њених очију
Ненадно лепрхну крилима
Црвена трава
Да надуго лети над нама.

Али Кордунов двадесетак година млађи сабрат, песник Иван Лучук, управо негде у време кад Васиљ Стус умире за своје идеале у логору, о друштвеном ангажману пева драматичне песме у којима већ на сав глас цичи антиутопијски сарказам:

Иван Лучук (1965)

ЛЕГОХ ПОД ТОЧАК ИСТОРИЈЕ

Легох под точак историје,
а он ме заобиђе.
Не хтеде да ме прегази, псина,
већ оде десетим путем.

1986.

Ово је већ генерација данашње, тзв. алтернативне поезије, која на један нов начин, вишезначним стиховима, у привидном отпору према прошлости, заправо наставља дело својих претходника. Један други њен представник (псеудоним Јурко Позајак) нам се поверава и вели:

Ти ексцентрични верлибри
Попили ми памет лепо,
Певам песме кô колибри,
Пишући их репом –

Занос игре без дистанце
Мала дуга кроз лијану,
Ја сам орфеј за супстанце
Туђе павијану

Али мислим да ће ипак најлогичније бити да вечерашњи „кратак поглед“ на украјинску поезију крунишемо двема песмама једне песникиње која је, као уметник, процвала 60–их, али једнако је активна и у XXI веку. Песникиње коју многи сматрају једним од највећих украјинских песника XX века. То је Лина Костенко, која је поводом нашег времена, не знам због чега, сматрала да се може рећи:

Лина Костенко

* * *
Потражите цензора у себи.
Он се у вама, бунован, прикрива.
Ту, као ђаво крај оџака, седи
и стално сумње у вас хладно слива.
Утробу биште, тихо, растежући.
Чистећи све, у икону вас гура.
Неприметно ће вас из вас извући.
И остаћете само љуштура.


СКИТСКА ЖЕНА

Ти, скитска жено, чудо камено,
стојиш у степи… Јавор и зова…
Каква си ти жена, хајд’, каква жена?!
Детета немаш већ сто векова!
Њему би ноге биле кô кремен,
и таптало би по пољани!
Шта ти је смешно? Космос нежењен,
а ти у пелену сама чамиш.
Па зар се таква кад не удаде?
И за музеје твој лик је вредан.
Смешиле ти се козачке браде,
но то је прошлост. Унапред гледај.
Ти си навикла коњем и стрелом,
на хана с ликом копца, клетим…
Остави. То је већ застарело.
Погледај. Сад је век двадесети.
А ти стојиш. Коса ветром поскубених.
Плећи погурених, хајд, и то помени.
Потомци би ти били скамењени.
Схваташ ли, жено, били би камени!
А то је нешто, не скела дрвена,
Прогрес. Но ти си исписник света…
Смеје се жена, проклета скитска жена,
за стомак се хвата смехом обузета.

7.

Данас знамо да је Лина Костенко, из свог достојног поштовања узраста, поводом десетогодишњице независности Украјине заточеном лидеру украјинске опозиције Јулији Тимошенко упутила телеграмску честитку у којој поред осталог пише: „За празнично расположење нема основа, али за честитку Вама — има. Одвише много људи се и на слободи понашају као затвореници. А ви сте слободно људско биће и у тамници.“ Из тог телеграма сазнајемо да песникиња још увек очекује да Украјина тек постане „зависна… једино од смисла, закона и поштења“…

Припадник генерације Ивана Лучука украјински песник, који од 2000. године живи и ствара у САД, Васиљ Махно, како нас Љ. Поповић обавештава својим преводом објављеним ове године у суботичком часопису „Руковет“, ни тамо није растерећен:

иза скитница остаје погача
кнежева сенка, осама попут вина
мрве просуте иза леђа –
све је сложено из светлости и тамног дна

мржња пролази вучјим трагом
сваки угао ватра лиже
ти очекујеш госта на прагу
крцка времена грање — све ближе
су кући, вода испире чађ
са скитница греје им студен у венама
дува опоро ветар туђ
у домовини се надају променама

све је за утеху — ћеркин лик
невини и тихи анђео над нама,
ту су чувари огњишта — свеће и узвик –
у домовини се надају променама

А у домовини, сасвим млади песник Лес Белај, рођен 1987. године, пише овакве песме:

ПТИЦЕ

први чин:
прво је птица летела
под њом
вода вода вода
вода вода
вода вода вода
над њом
небо небо небо небо
не поквасивши и не спаливши крила
птица долете до земље
где је назваше жар–птица
тад
она помисли
приметили су како ми је перје топло

други чин:
птицу су хранили
коштицама брескве
и семеном сунцокрета
од чега јој перје
доби јак сјај
зато јој направише кавез од трске
у који ставише краљевски скиптар
рекоше јој,
као,
ако ти се не допадне
прогризи и одлети

трећи чин:
после годину дана птица
затражи
гвоздени кавез

8.

На крају прегледа и овако скученог избора преведених стихова, чини нам се, без двоумљења се може рећи да би оно што је досад урађено (иако је остало још много посла) садржајем већ могло бити ваљана основа да се појаве из савременог живота тумаче боље него пре дотицаја припадника наше културе са живом речи украјинске поезије.

Проблем је, међутим, у томе шта се може учинити да овакве информације из културе других народа света допиру до што ширих слојева читалаца, како бисмо проширили и продубили параметре за решавање проблема које живот поставља и нама. Како духовно описменити и оне што управљају булдожерима — да знају шта се може затрпавати а шта из историје извлачити на површину да расте?